ВепКар :: Тексты

Тексты

Вернуться к просмотру | Вернуться к списку

Tuattah n’evvow poigua el’ämäh

История изменений

26 марта 2018 в 09:48 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст
    Vot. Eli mužikku. Nu eli häi hüvin, ülen oli česnoi. Hüvä mužikku oli, perehenkel. Nu häi vahneni d’on’goi, kuolemah rubei, poijal nevvow: "Hoi, poigu, sanow, minä, sanow, sinul n’evvon, sanow, el’ämäh". Dai poigu ičei küzüi ennepäi, sanow: "Tuatto, sanow, n’evvo el’ämäh, sinä hüvin elit kai rahvahankel da kai hüvin olit, nevvo, sanow, kui eliä pidäw, sinä nügöi onnuako kuolet", – sanow. "Vot, poigu, – sanow, – el’äjes, ezmäiziksi ku lähtet ruadoh, sanow, tervehüttü ei piä luadie ni kel". (Se mindäh tervehüttü ei piä luadie – štobi enne muidu menizit ruadoh aijombah huondeksel. A poigu ei el’l’endä – tervehüttü znuačit, mih se menöw sana). "Toine dielo, sanow, adru pie, štobi l’äpettäs, štobi olis hobjaizet vannahat". (Se opad’ el’l’endie pidäw, štobi kündie enämbäl, sit d’on’goi häneh ruoste ei iškei: nu kiveh koskeh da peskuloih raznoloih koskeh, sit d’on’goi häi puhtahannu püzüü, tid’d’ät, läpettäw). "I kolmandekse, sanow, pidäw dorogal l’eibie l’ükkie", – sanow. (A mindäh dorogal l’eibie l’ükkie – ken tulow matkalaine, pidäw süöttie, juottuo, iče lähtet konzu matkah, sit d’on’goi sinuu süötetäh, d’o keral l’eibie ei pie ottua. D’on’göi ennepäi dorogal l’eibiä l’ükittü). A poigah niidü ei el’l’endännüh mih net mennäh sanat. Tuattah kuolow. Tid’d’äthäi vannahat adran tuo sarual, tid’d’ethäi ainos sidä fuguiččow, škurkal čiistiw, kaikel, mil tiedäw vai čiistiw, štobi l’äpetettäs. Eigo künnä, eigo midä. Adru ruostumah rubiew dai čiistiw iäre uvvessah. I tämägi... l’ähtöw ruadoh, kunna astuu, ei sano ni kel "terveh" libo mi tahto, matkua d’äl’l’el muidu, ei sentäh sano. Vot. Kolmandekse: hevon val’l’astaw, mi tuatassah däi sie eluo, l’eibie, ajaw dorogua müö hevol, lükkiw l’eibiä, tuone l’ükkie, tuone – kedä kunne l’ükkiw l’eibie. Rahvas ruvettih nagramah: "Kukastu kummua! Oli ku normal’noi, sanow, mies, ewlluh, – sanow, – urai, nügöi, urai on, sanow, leibiä l’ükkiw dorogal, eigo tervehüttü kel lai, sie vannahii čištiw, künnä ei, a sarual vannahii pidäw puhtahannu". Sit oli üksi tuattah prijuat’el’ sie, hüvä. Se sanow: "Ga midäbo, sanow, nügöi sinä el’ät?" "Ka el’än, – sanow, – näitgö, tuatto minuu nenga n’evvoi", – sanow. "Kui n’evvoi?" "Vot nengai nenga, – sanow, – käski vannahat pidiä puhtahannu, tervehüttü ei piä luadie ni kel, dorogal l’eibiä l’ükkie", sanow... nügöi, sanow, minä kewhtüin! "Oh, ukko-rukku, ukko-rukku, – sanow, – tuattas n’evvoi hüvin ga sinä vai et küzünüh tuatalles mih net sanat mennäh". Nu sit hänen tuattah prijuat’el’ sanow: "Vannahat pidäw pidie sentäh, sanow sto hüvin, äijän ruat, sanow, künnät, sanow, sit vannas, sanow, ei pie čistie, vannas iče on puhtas. Tervehüttü, sanow, luadie ristkanzal ei pie ni kel, pidäw lähtie ennen kaikkie huondeksel ruadoh, sinul d’ön’göi ken vastah tule ei, sinul tervehüs laitah, a sinä et toizel lai tervehüttü. Kolmandekse – l’eibie dorogal l’ükkie: tulow matkalaine ken üökse, sinä händü süötät, provodit hänen, tüönnütät i sit, sanow, vot dorogal l’eibiä l’ükittü. Vot tuattas n’evvoi hüvin, sinä el’l’endännüh et". Vot.

26 марта 2018 в 09:48 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст
    Vot. Eli mužikku. Nu eli häi hüvin, ülen oli česnoi. Hüvä mužikku oli, perehenkel. Nu häi vahneni d’on’goi, kuolemah rubei, poijal nevvow: "Hoi, poigu, sanow, minä, sanow, sinul n’evvon, sanow, el’ämäh". Dai poigu ičei küzüi ennepäi, sanow: "Tuatto, sanow, n’evvo el’ämäh, sinä hüvin elit kai rahvahankel da kai hüvin olit, nevvo, sanow, kui eliä pidäw, sinä nügöi onnuako kuolet", – sanow. "Vot, poigu, – sanow, – el’äjes, ezmäiziksi ku lähtet ruadoh, sanow, tervehüttü ei piä luadie ni kel". (Se mindäh tervehüttü ei piä luadie – štobi enne muidu menizit ruadoh aijombah huondeksel. A poigu ei el’l’endä – tervehüttü znuačit, mih se menöw sana). "Toine dielo, sanow, adru pie, štobi l’äpettäs, štobi olis hobjaizet vannahat". (Se opad’ el’l’endie pidäw, štobi kündie enämbäl, sit d’on’goi häneh ruoste ei iškei: nu kiveh koskeh da peskuloih raznoloih koskeh, sit d’on’goi häi puhtahannu püzüü, tid’d’ät, läpettäw). "I kolmandekse, sanow, pidäw dorogal l’eibie l’ükkie", – sanow. (A mindäh dorogal l’eibie l’ükkie – ken tulow matkalaine, pidäw süöttie, juottuo, iče lähtet konzu matkah, sit d’on’goi sinuu süötetäh, d’o keral l’eibie ei pie ottua. D’on’göi ennepäi dorogal l’eibiä l’ükittü). A poigah niidü ei el’l’endännüh mih net mennäh sanat. Tuattah kuolow. Tid’d’äthäi vannahat adran tuo sarual, tid’d’ethäi ainos sidä fuguiččow, škurkal čiistiw, kaikel, mil tiedäw vai čiistiw, štobi l’äpetettäs. Eigo künnä, eigo midä. Adru ruostumah rubiew dai čiistiw iäre uvvessah. I tämägi... l’ähtöw ruadoh, kunna astuu, ei sano ni kel "terveh" libo mi tahto, matkua d’äl’l’el muidu, ei sentäh sano. Vot. Kolmandekse: hevon val’l’astaw, mi tuatassah däi sie eluo, l’eibie, ajaw dorogua müö hevol, lükkiw l’eibiä, tuone l’ükkie, tuone – kedä kunne l’ükkiw l’eibie. Rahvas ruvettih nagramah: "Kukastu kummua! Oli ku normal’noi, sanow, mies, ewlluh, – sanow, – urai, nügöi, urai on, sanow, leibiä l’ükkiw dorogal, eigo tervehüttü kel lai, sie vannahii čištiw, künnä ei, a sarual vannahii pidäw puhtahannu". Sit oli üksi tuattah prijuat’el’ sie, hüvä. Se sanow: "Ga midäbo, sanow, nügöi sinä el’ät?" "Ka el’än, – sanow, – näitgö, tuatto minuu nenga n’evvoi", – sanow. "Kui n’evvoi?" "Vot nengai nenga, – sanow, – käski vannahat pidiä puhtahannu, tervehüttü ei piä luadie ni kel, dorogal l’eibiä l’ükkie", sanow... nügöi, sanow, minä kewhtüin! "Oh, ukko-rukku, ukko-rukku, – sanow, – tuattas n’evvoi hüvin ga sinä vai et küzünüh tuatalles mih net sanat mennäh". Nu sit hänen tuattah prijuat’el’ sanow: "Vannahat pidäw pidie sentäh, sanow sto hüvin, äijän ruat, sanow, künnät, sanow, sit vannas, sanow, ei pie čistie, vannas iče on puhtas. Tervehüttü, sanow, luadie ristkanzal ei pie ni kel, pidäw lähtie ennen kaikkie huondeksel ruadoh, sinul d’ön’göi ken vastah tule ei, sinul tervehüs laitah, a sinä et toizel lai tervehüttü. Kolmandekse – l’eibie dorogal l’ükkie: tulow matkalaine ken üökse, sinä händü süötät, provodit hänen, tüönnütät i sit, sanow, vot dorogal l’eibiä l’ükittü, vot. Vot tuattas n’evvoi hüvin, sinä el’l’endännüh et". Vot.

26 марта 2018 в 09:47 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст
    Vot. Eli mužikku. Nu eli häi hüvin, ülen oli česnoi. Hüvä mužikku oli, perehenkel. Nu häi vahneni d’on’goi, kuolemah rubei, poijal nevvow: "Hoi, poigu, sanow, minä, sanow, sinul n’evvon, sanow, el’ämäh". Dai poigu ičei küzüi ennepäi, sanow: "Tuatto, sanow, n’evvo el’ämäh, sinä hüvin elit kai rahvahankel da kai hüvin olit, nevvo, sanow, kui eliä pidäw, sinä nügöi onnuako kuolet", – sanow. "Vot, poigu, – sanow, – el’äjes, ezmäiziksi ku lähtet ruadoh, sanow, tervehüttü ei piä luadie ni kel". (Se mindäh tervehüttü ei piä luadie – štobi enne muidu menizit ruadoh aijombah huondeksel. A poigu ei el’l’endä – tervehüttü znuačit, mih se menöw sana). "Toine dielo, sanow, adru pie, štobi l’äpettäs, štobi olis hobjaizet vannahat". (Se opad’ el’l’endie pidäw, štobi kündie enämbäl, sit d’on’goi häneh ruoste ei iškei: nu kiveh koskeh da peskuloih raznoloih koskeh, sit d’on’goi häi puhtahannu püzüü, tid’d’ät, läpettäw). "I kolmandekse, sanow, pidäw dorogal l’eibie l’ükkie", – sanow. (A mindäh dorogal l’eibie l’ükkie – ken tulow matkalaine, pidäw süöttie, juottuo, iče lähtet konzu matkah, sit d’on’goi sinuu süötetäh, d’o keral l’eibie ei pie ottua. D’on’göi ennepäi dorogal l’eibiä l’ükittü). A poigah niidü ei el’l’endännüh mih net mennäh sanat. Tuattah kuolow. Tid’d’äthäi vannahat adran tuo sarual, tid’d’ethäi ainos sidä fuguiččow, škurkal čiistiw, kaikel, mil tiedäw vai čiistiw, štobi l’äpetettäs. Eigo künnä, eigo midä. Adru ruostumah rubiew dai čiistiw iäre uvvessah. I tämägi... l’ähtöw ruadoh, kunna astuu, ei sano ni kel "terveh" libo mi tahto, matkua d’äl’l’el muidu, ei sentäh sano. Vot. Kolmandekse: hevon val’l’astaw, mi tuatassah däi sie eluo, l’eibie, ajaw dorogua müö hevol, lükkiw l’eibiä, tuone l’ükkie, tuone – kedä kunne l’ükkiw l’eibie. Rahvas ruvettih nagramah: "Kukastu kummua! Oli ku normal’noi, sanow, mies, ewlluh, – sanow, – urai, nügöi, urai on, sanow, leibiä l’ükkiw dorogal, eigo tervehüttü kel lai, sie vannahii čištiw, künnä ei, a sarual vannahii pidäw puhtahannu". Sit oli üksi tuattah prijuat’el’ sie, hüvä. Se sanow: "Ga midäbo, sanow, nügöi sinä el’ät?" "Ka el’än, – sanow, – näitgö, tuatto minuu nenga n’evvoi", – sanow. "Kui n’evvoi?" "Vot nengai nenga, – sanow, – käski vannahat pidiä puhtahannu, tervehüttü ei piä luadie ni kel, dorogal l’eibiä l’ükkie", sanow... nügöi, sanow, minä kewhtüin! "Oh, ukko-rukku, ukko-rukku, – sanow, – tuattas n’evvoi hüvin ga sinä vai et küzünüh tuatalles mih net sanat mennäh". Nu sit hänen tuattah prijuat’el’ sanow: "Vannahat pidäw pidie sentäh, sanow sto hüvin, äijän ruat, sanow, künnät, sanow, sit vannas, sanow, ei pie čistie, vannas iče on puhtas. Tervehüttü, sanow, luadie ristkanzal ei pie ni kel, pidäw lähtie ennen kaikkie huondeksel ruadoh, sinul d’ön’göi ken vastah tule ei, sinul tervehüs laitah, a sinä et toizel lai tervehüttü. Kolmandekse – l’eibie dorogal l’ükkie: tulow matkalaine ken üökse, sinä händü süötät, provodit hänen, tüönnütät i sit, sanow, vot dorogal l’eibiä l’ükittü, vot tuattas n’evvoi hüvin, sinä el’l’endännüh et". Vot.

26 марта 2018 в 09:47 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст
    Vot. Eli mužikku. Nu eli häi hüvin, ülen oli česnoi. Hüvä mužikku oli, perehenkel. Nu häi vahneni d’on’goi, kuolemah rubei, poijal nevvow: "Hoi, poigu, sanow, minä, sanow, sinul n’evvon, sanow, el’ämäh". Dai poigu ičei küzüi ennepäi, sanow: "Tuatto, sanow, n’evvo el’ämäh, sinä hüvin elit kai rahvahankel da kai hüvin olit, nevvo, sanow, kui eliä pidäw, sinä nügöi onnuako kuolet", – sanow. "Vot, poigu, – sanow, – el’äjes, ezmäiziksi ku lähtet ruadoh, sanow, tervehüttü ei piä luadie ni kel". (Se mindäh tervehüttü ei piä luadie – štobi enne muidu menizit ruadoh aijombah huondeksel. A poigu ei el’l’endä – tervehüttü znuačit, mih se menöw sana). "Toine dielo, sanow, adru pie, štobi l’äpettäs, štobi olis hobjaizet vannahat". (Se opad’ el’l’endie pidäw, štobi kündie enämbäl, sit d’on’goi häneh ruoste ei iškei: nu kiveh koskeh da peskuloih raznoloih koskeh, sit d’on’goi häi puhtahannu püzüü, tid’d’ät, läpettäw). "I kolmandekse, sanow, pidäw dorogal l’eibie l’ükkie", – sanow. (A mindäh dorogal l’eibie l’ükkie – ken tulow matkalaine, pidäw süöttie, juottuo, iče lähtet konzu matkah, sit d’on’goi sinuu süötetäh, d’o keral l’eibie ei pie ottua. D’on’göi ennepäi dorogal l’eibiä l’ükittü). A poigah niidü ei el’l’endännüh mih net mennäh sanat. Tuattah kuolow. Tid’d’äthäi vannahat adran tuo sarual, tid’d’ethäi ainos sidä fuguiččow, škurkal čiistiw, kaikel, mil tiedäw vai čiistiw, štobi l’äpetettäs. Eigo künnä, eigo midä. Adru ruostumah rubiew dai čiistiw iäre uvvessah. I tämägi... l’ähtöw ruadoh, kunna astuu, ei sano ni kel "terveh" libo mi tahto, matkua d’äl’l’el muidu, ei sentäh sano. Vot. Kolmandekse: hevon val’l’astaw, mi tuatassah däi sie eluo, l’eibie, ajaw dorogua müö hevol, lükkiw l’eibiä, tuone l’ükkie, tuone – kedä kunne l’ükkiw l’eibie. Rahvas ruvettih nagramah: "Kukastu kummua! Oli ku normal’noi, sanow, mies, ewlluh, – sanow, – urai, nügöi, urai on, sanow, leibiä l’ükkiw dorogal, eigo tervehüttü kel lai, sie vannahii čištiw, künnä ei, a sarual vannahii pidäw puhtahannu". Sit oli üksi tuattah prijuat’el’ sie, hüvä. Se sanow: "Ga midäbo, sanow, nügöi sinä el’ät?" "Ka el’än, – sanow, – näitgö, tuatto minuu nenga n’evvoi", – sanow. "Kui n’evvoi?" "Vot nengai nenga, – sanow, – käski vannahat pidiä puhtahannu, tervehüttü ei piä luadie ni kel, dorogal l’eibiä l’ükkie", sanow... nügöi, sanow, minä kewhtüin! – sanow. "Oh, ukko-rukku, ukko-rukku, – sanow, – tuattas n’evvoi hüvin ga sinä vai et küzünüh tuatalles mih net sanat mennäh". Nu sit hänen tuattah prijuat’el’ sanow: "Vannahat pidäw pidie sentäh, sanow sto hüvin, äijän ruat, sanow, künnät, sanow, sit vannas, sanow, ei pie čistie, vannas iče on puhtas. Tervehüttü, sanow, luadie ristkanzal ei pie ni kel, pidäw lähtie ennen kaikkie huondeksel ruadoh, sinul d’ön’göi ken vastah tule ei, sinul tervehüs laitah, a sinä et toizel lai tervehüttü. Kolmandekse – l’eibie dorogal l’ükkie: tulow matkalaine ken üökse, sinä händü süötät, provodit hänen, tüönnütät i sit, sanow, vot dorogal l’eibiä l’ükittü, vot tuattas n’evvoi hüvin, sinä el’l’endännüh et". Vot.

26 марта 2018 в 09:47 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст перевода
    Вот. Жил мужик. Жил он очень хорошо, был очень честный. Хороший был мужик, семейный. Ну, он состарился, стал умирать, сына наставляет: «Сын, а сын, говорит, я тебя научу жить». Да и сын раньше сам спрашивал, говорил: «Отец, научи жить, ты сам хорошо жил да с народом хорошо обходился, говорит, научи, как надо жить, ты теперь, наверно, умрёшь». «Так вот, сын, – говорит, – в жизни, во-первых, как пойдёшь на работу, здороваться не надо ни с кем». (Это потому не надо здороваться ни с кем, чтобы раньше других утром уходить на работу. А сын не понимает: «не здороваться» – что это значит). «Второе дело, – говорит, – соху держи, чтобы блестела, чтобы сошники были серебряными». (Это опять понять надо: чтобы пахать больше, тогда к ним ржавчина не пристанет: то в камень попадёт, то в песок и в разное, тогда она [соха] чистой держится, знаешь, блестит). «И в третьих, – говорит, – надо на дорогу хлеб бросать». (А почему на дорогу хлеб бросать: кто-либо из проезжих придёт, надо накормить, напоить, сам когда пойдёшь в дорогу, тогда и тебя накормят, хлеб уже не надо брать с собой. Уже раньше хлеб на дорогу набросал). А сын не понял этого, что к чему идёт. Умирает отец. Понимаешь, приносит сошники сохи в сарай, знаешь, вcё время фугует, шкуркой чистит, всем, чем только знает, тем и чистит, лишь бы блестело. И не пашет вовсе. Начнёт соха ржаветь, вычистит снова. И это... отправляется он на работу, куда ни идёт, никому не говорит «здравствуйте» или ещё что-либо, идёт позже всех и не говорит ничего. Вот. В-третьих: запрягает он лошадь, сколько осталось от отца добра, хлеба, едет на лошади по дороге, бросает хлеб: туда бросит, сюда бросит – куда что попало кидает. Люди начали смеяться: «Ну и беда! Как будто бы нормальный человек, не был дурак, теперь с ума сошёл: хлеб бросает на дорогу, ни с кем не здоровается, сошники чистит, не пашет, в сарае сошники держит чистыми». А там был один хороший приятель отца. Тот говорит: «Так чего же ты чудишь теперь?» [Он] отвечает: «Чудишь, видишь ли, отец меня так научил». «Как научил?» «Вот так, мол, и так, – говорит.,Велелвелел соху держать чистой, велел ни с кем не здороваться, хлеб на дорогу бросать. Теперь я обеднел». «Эх, мужик, ты мужик, отец-то учил тебя правильно, да ты не спросил, к чему эти слова». Тогда приятель его отца говорит: «[Соху] надо держать чистой потому, что хорошо и много работаешь, пашешь, тогда сошники не надо чистить, сам он [сошник] чистым будет. Здороваться человеку не надо ни с кем – надо раньше всех утром уйти на работу, тебе уже никто навстречу не попадётся, с тобой поздороваются, а не ты с другими здороваешься. В-третьих – хлеб на дорогу бросать: придёт кто-либо из приезжих на ночлег, ты его накормишь, проводишь его, говорит, вот и набросано хлеба на дорогу. Отец-то правильно учил, ты только не понял». Вот так.

26 марта 2018 в 09:45 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст перевода
    Вот. Жил мужик. Жил он очень хорошо, был очень честный. Хороший был мужик, семейный. Ну, он состарился, стал умирать, сына наставляет: «Сын, а сын, говорит, я тебя научу жить». Да и сын раньше сам спрашивал, говорил: «Отец, научи жить, ты сам хорошо жил да с народом хорошо обходился, говорит, научи, как надо жить, ты теперь, наверно, умрёшь». «Так вот, сын, – говорит, – в жизни, во-первых, как пойдёшь на работу, здороваться не надо ни с кем». (Это потому не надо здороваться ни с кем, чтобы раньше других утром уходить на работу. А сын не понимает: «не здороваться» – что это значит). «Второе дело, – говорит, – соху держи, чтобы блестела, чтобы сошники были серебряными». (Это опять понять надо: чтобы пахать больше, тогда к ним ржавчина не пристанет: то в камень попадёт, то в песок и в разное, тогда она [соха] чистой держится, знаешь, блестит). «И в третьих, – говорит, – надо на дорогу хлеб бросать». (А почему на дорогу хлеб бросать: кто-либо из проезжих придёт, надо накормить, напоить, сам когда пойдёшь в дорогу, тогда и тебя накормят, хлеб уже не надо брать с собой. Уже раньше хлеб на дорогу набросал). А сын не понял этого, что к чему идёт. Умирает отец. Понимаешь, приносит сошники сохи в сарай, знаешь, вcё время фугует, шкуркой чистит, всем, чем только знает, тем и чистит, лишь бы блестело. И не пашет вовсе. Начнёт соха ржаветь, вычистит снова. И это... отправляется он на работу, куда ни идёт, никому не говорит «здравствуйте» или ещё что-либо, идёт позже всех и не говорит ничего. Вот. В-третьих: запрягает он лошадь, сколько осталось от отца добра, хлеба, едет на лошади по дороге, бросает хлеб: туда бросит, сюда бросит – куда что попало кидает. Люди начали смеяться: «Ну и беда! Как будто бы нормальный человек, не был дурак, теперь с ума сошёл: хлеб бросает на дорогу, ни с кем не здоровается, сошники чистит, не пашет, в сарае сошники держит чистыми». А там был один хороший приятель отца. Тот говорит: «Так чего же ты чудишь теперь?» [Он] отвечает: «Чудишь? Видишь, видишь ли, отец меня так научил». «Как научил?» «Вот так, мол, и так, – говорит. – Велел соху держать чистой, велел ни с кем не здороваться, хлеб на дорогу бросать. Теперь я обеднел». «Эх, мужик, ты мужик, отец-то учил тебя правильно, да ты не спросил, к чему эти слова». Тогда приятель его отца говорит: «[Соху] надо держать чистой потому, что хорошо и много работаешь, пашешь, тогда сошники не надо чистить, сам он [сошник] чистым будет. Здороваться человеку не надо ни с кем – надо раньше всех утром уйти на работу, тебе уже никто навстречу не попадётся, с тобой поздороваются, а не ты с другими здороваешься. В-третьих – хлеб на дорогу бросать: придёт кто-либо из приезжих на ночлег, ты его накормишь, проводишь его, говорит, вот и набросано хлеба на дорогу. Отец-то правильно учил, ты только не понял». Вот так.

26 марта 2018 в 09:44 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст
    Vot. Eli mužikku. Nu eli häi hüvin, ülen oli česnoi. Hüvä mužikku oli, perehenkel. Nu häi vahneni d’on’goi, kuolemah rubei, poijal nevvow: "Hoi, poigu, sanow, minä, sanow, sinul n’evvon, sanow, el’ämäh". Dai poigu ičei küzüi ennepäi, sanow: "Tuatto, sanow, n’evvo el’ämäh, sinä hüvin elit kai rahvahankel da kai hüvin olit, nevvo, sanow, kui eliä pidäw, sinä nügöi onnuako kuolet", – sanow. "Vot, poigu, – sanow, – el’äjes, ezmäiziksi ku lähtet ruadoh, sanow, tervehüttü ei piä luadie ni kel". (Se mindäh tervehüttü ei piä luadie – štobi enne muidu menizit ruadoh aijombah huondeksel. A poigu ei el’l’endä – tervehüttü znuačit, mih se menöw sana). "Toine dielo, sanow, adru pie, štobi l’äpettäs, štobi olis hobjaizet vannahat". (Se opad’ el’l’endie pidäw, štobi kündie enämbäl, sit d’on’goi häneh ruoste ei iškei: nu kiveh koskeh da peskuloih raznoloih koskeh, sit d’on’goi häi puhtahannu püzüü, tid’d’ät, läpettäw). "I kolmandekse, sanow, pidäw dorogal l’eibie l’ükkie", – sanow. (A mindäh dorogal l’eibie l’ükkie – ken tulow matkalaine, pidäw süöttie, juottuo, iče lähtet konzu matkah, sit d’on’goi sinuu süötetäh, d’o keral l’eibie ei pie ottua. D’on’göi ennepäi dorogal l’eibiä l’ükittü). A poigah niidü ei el’l’endännüh mih net mennäh sanat. Tuattah kuolow. Tid’d’äthäi vannahat adran tuo sarual, tid’d’ethäi ainos sidä fuguiččow, škurkal čiistiw, kaikel, mil tiedäw vai čiistiw, štobi l’äpetettäs. Eigo künnä, eigo midä. Adru ruostumah rubiew dai čiistiw iäre uvvessah. I tämägi... l’ähtöw ruadoh, kunna astuu, ei sano ni kel "terveh" libo mi tahto, matkua d’äl’l’el muidu, ei sentäh sano. Vot. Kolmandekse: hevon val’l’astaw, mi tuatassah däi sie eluo, l’eibie, ajaw dorogua müö hevol, lükkiw l’eibiä, tuone l’ükkie, tuone – kedä kunne l’ükkiw l’eibie. Rahvas ruvettih nagramah: "Kukastu kummua! Oli ku normal’noi, sanow, mies, ewlluh, – sanow, – urai, nügöi, urai on, sanow, leibiä l’ükkiw dorogal, eigo tervehüttü kel lai, sie vannahii čištiw, künnä ei, a sarual vannahii pidäw puhtahannu". Sit oli üksi tuattah prijuat’el’ sie, hüvä. Se sanow: "Ga midäbo, sanow, nügöi sinä el’ät?" – sanow. "Ka el’än, – sanow, – näitgö, tuatto minuu nenga n’evvoi", – sanow. "Kui n’evvoi?" "Vot nengai nenga, – sanow, – käski vannahat pidiä puhtahannu, tervehüttü ei piä luadie ni kel, dorogal l’eibiä l’ükkie", sanow... nügöi, sanow, minä kewhtüin! – sanow. "Oh, ukko-rukku, ukko-rukku, – sanow, – tuattas n’evvoi hüvin ga sinä vai et küzünüh tuatalles mih net sanat mennäh". Nu sit hänen tuattah prijuat’el’ sanow: "Vannahat pidäw pidie sentäh, sanow sto hüvin, äijän ruat, sanow, künnät, sanow, sit vannas, sanow, ei pie čistie, vannas iče on puhtas. Tervehüttü, sanow, luadie ristkanzal ei pie ni kel, pidäw lähtie ennen kaikkie huondeksel ruadoh, sinul d’ön’göi ken vastah tule ei, sinul tervehüs laitah, a sinä et toizel lai tervehüttü. Kolmandekse – l’eibie dorogal l’ükkie: tulow matkalaine ken üökse, sinä händü süötät, provodit hänen, tüönnütät i sit, sanow, vot dorogal l’eibiä l’ükittü, vot tuattas n’evvoi hüvin, sinä el’l’endännüh et". Vot.

26 марта 2018 в 09:42 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст
    Vot. Eli mužikku. Nu eli häi hüvin, ülen oli česnoi. Hüvä mužikku oli, perehenkel. Nu häi vahneni d’on’goi, kuolemah rubei, poijal nevvow: "Hoi, poigu, sanow, minä, sanow, sinul n’evvon, sanow, el’ämäh". Dai poigu ičei küzüi ennepäi, sanow: "Tuatto, sanow, n’evvo el’ämäh, sinä hüvin elit kai rahvahankel da kai hüvin olit, nevvo, sanow, kui eliä pidäw, sinä nügöi onnuako kuolet", – sanow. "Vot, poigu, – sanow, – el’äjes, ezmäiziksi ku lähtet ruadoh, sanow, tervehüttü ei piä luadie ni kel". (Se mindäh tervehüttü ei piä luadie – štobi enne muidu menizit ruadoh aijombah huondeksel. A poigu ei el’l’endä – tervehüttü znuačit, mih se menöw sana). "Toine dielo, sanow, adru pie, štobi l’äpettäs, štobi olis hobjaizet vannahat". (Se opad’ el’l’endie pidäw, štobi kündie enämbäl, sit d’on’goi häneh ruoste ei iškei: nu kiveh koskeh da peskuloih raznoloih koskeh, sit d’on’goi häi puhtahannu püzüü, tid’d’ät, läpettäw). "I kolmandekse, sanow, pidäw dorogal l’eibie l’ükkie", – sanow. (A mindäh dorogal l’eibie l’ükkie – ken tulow matkalaine, pidäw süöttie, juottuo, iče lähtet konzu matkah, sit d’on’goi sinuu süötetäh, d’o keral l’eibie ei pie ottua. D’on’göi ennepäi dorogal l’eibiä l’ükittü). A poigah niidü ei el’l’endännüh mih net mennäh sanat. Tuattah kuolow. Tid’d’äthäi vannahat adran tuo sarual, tid’d’ethäi ainos sidä fuguiččow, škurkal čiistiw, kaikel, mil tiedäw vai čiistiw, štobi l’äpetettäs. Eigo künnä, eigo midä. Adru ruostumah rubiew dai čiistiw iäre uvvessah. I tämägi... l’ähtöw ruadoh, kunna astuu, ei sano ni kel "terveh" libo mi tahto, matkua d’äl’l’el muidu, ei sentäh sano. Vot. Kolmandekse: hevon val’l’astaw, mi tuatassah däi sie eluo, l’eibie, ajaw dorogua müö hevol, lükkiw l’eibiä, tuone l’ükkie, tuone – kedä kunne l’ükkiw l’eibie. Rahvas ruvettih nagramah: "Kukastu kummua! Oli ku normal’noi, sanow, mies, ewlluh, – sanow, – urai, nügöi, urai on, sanow, leibiä l’ükkiw dorogal, eigo tervehüttü kel lai, sie vannahii čištiw, künnä ei, a sarual vannahii pidäw puhtahannu". Sit oli üksi tuattah prijuat’el’ sie, hüvä. Se sanow: "Ga midäbo, sanow, nügöi sinä el’ät?" – sanow. "Ka el’än, – sanow, – näitgö, tuatto minuu nenga n’evvoi", – sanow. "Kui n’evvoi?" "Vot nengai nenga, – sanow, – käski vannahat pidiä puhtahannu, tervehüttü ei piä luadie ni kel, dorogal l’eibiä l’ükkie", sanow... nügöi, sanow, minä kewhtüin! – sanow. "Oh, ukko-rukku, ukko-rukku, – sanow, – tuattas n’evvoi hüvin ga sinä vai et küzünüh tuatalles mih net sanat mennäh". Nu sit hänen tuattah prijuat’el’ sanow: "Vannahat pidäw pidie sentäh, sanow sto hüvin, äijän ruat, sanow, künnät, sanow, sit vannas, sanow, ei pie čistie, vannas iče on puhtas. Tervehüttü, sanow, luadie ristkanzal ei pie ni kel, pidäw lähtie ennen kaikkie huondeksel ruadoh, sinul d’ön’göi ken vastah tule ei, sinul tervehüs laitah, a sinä et toizel lai tervehüttü. Kolmandekse – l’eibie dorogal l’ükkie: tulow matkalaine ken üökse, sinä händü süötät, provodit hänen, tüönnütät i sit, sanow, vot dorogal l’eibiä l’ükittü, vot tuattas n’evvoi hüvin, sinä el’l’endännüh et". Vot.

26 марта 2018 в 09:42 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст
    Vot. Eli mužikku. Nu eli häi hüvin, ülen oli česnoi. Hüvä mužikku oli, perehenkel. Nu häi vahneni d’on’goi, kuolemah rubei, poijal nevvow: "Hoi, poigu, sanow, minä, sanow, sinul n’evvon, sanow, el’ämäh". Dai poigu ičei küzüi ennepäi, sanow: "Tuatto, sanow, n’evvo el’ämäh, sinä hüvin elit kai rahvahankel da kai hüvin olit, nevvo, sanow, kui eliä pidäw, sinä nügöi onnuako kuolet", – sanow. "Vot, poigu, – sanow, – el’äjes, ezmäiziksi ku lähtet ruadoh, sanow, tervehüttü ei piä luadie ni kel". (Se mindäh tervehüttü ei piä luadie – štobi enne muidu menizit ruadoh aijombah huondeksel. A poigu ei el’l’endä – tervehüttü znuačit, mih se menöw sana). "Toine dielo, sanow, adru pie, štobi l’äpettäs, štobi olis hobjaizet vannahat". (Se opad’ el’l’endie pidäw, štobi kündie enämbäl, sit d’on’goi häneh ruoste ei iškei: nu kiveh koskeh da peskuloih raznoloih koskeh, sit d’on’goi häi puhtahannu püzüü, tid’d’ät, läpettäw). "I kolmandekse, sanow, pidäw dorogal l’eibie l’ükkie", – sanow. (A mindäh dorogal l’eibie l’ükkie – ken tulow matkalaine, pidäw süöttie, juottuo, iče lähtet konzu matkah, sit d’on’goi sinuu süötetäh, d’o keral l’eibie ei pie ottua. D’on’göi ennepäi dorogal l’eibiä l’ükittü). A poigah niidü ei el’l’endännüh mih net mennäh sanat. Tuattah kuolow. Tid’d’äthäi vannahat adran tuo sarual, tid’d’ethäi ainos sidä fuguiččow, škurkal čiistiw, kaikel, mil tiedäw vai čiistiw, štobi l’äpetettäs. Eigo künnä, eigo midä. Adru ruostumah rubiew dai čiistiw iäre uvvessah. I tämägi... l’ähtöw ruadoh, kunna astuu, ei sano ni kel "terveh" libo mi tahto, matkua d’äl’l’el muidu, ei sentäh sano. Vot. Kolmandekse. Hevon: hevon val’l’astaw, mi tuatassah däi sie eluo, l’eibie, ajaw dorogua müö hevol, lükkiw l’eibiä, tuone l’ükkie, tuone – kedä kunne l’ükkiw l’eibie. Rahvas ruvettih nagramah: "Kukastu kummua! Oli ku normal’noi, sanow, mies, ewlluh, – sanow, – urai, nügöi, urai on, sanow, leibiä l’ükkiw dorogal, eigo tervehüttü kel lai, sie vannahii čištiw, künnä ei, a sarual vannahii pidäw puhtahannu". Sit oli üksi tuattah prijuat’el’ sie, hüvä. Se sanow: "Ga midäbo, sanow, nügöi sinä el’ät?" – sanow. "Ka el’än, – sanow, – näitgö, tuatto minuu nenga n’evvoi", – sanow. "Kui n’evvoi?" "Vot nengai nenga, – sanow, – käski vannahat pidiä puhtahannu, tervehüttü ei piä luadie ni kel, dorogal l’eibiä l’ükkie", sanow... nügöi, sanow, minä kewhtüin! – sanow. "Oh, ukko-rukku, ukko-rukku, – sanow, – tuattas n’evvoi hüvin ga sinä vai et küzünüh tuatalles mih net sanat mennäh". Nu sit hänen tuattah prijuat’el’ sanow: "Vannahat pidäw pidie sentäh, sanow sto hüvin, äijän ruat, sanow, künnät, sanow, sit vannas, sanow, ei pie čistie, vannas iče on puhtas. Tervehüttü, sanow, luadie ristkanzal ei pie ni kel, pidäw lähtie ennen kaikkie huondeksel ruadoh, sinul d’ön’göi ken vastah tule ei, sinul tervehüs laitah, a sinä et toizel lai tervehüttü. Kolmandekse – l’eibie dorogal l’ükkie: tulow matkalaine ken üökse, sinä händü süötät, provodit hänen, tüönnütät i sit, sanow, vot dorogal l’eibiä l’ükittü, vot tuattas n’evvoi hüvin, sinä el’l’endännüh et". Vot.

26 марта 2018 в 09:42 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст перевода
    Вот. Жил мужик. Жил он очень хорошо, был очень честный. Хороший был мужик, семейный. Ну, он состарился, стал умирать, сына наставляет: «Сын, а сын, говорит, я тебя научу жить». Да и сын раньше сам спрашивал, говорил: «Отец, научи жить, ты сам хорошо жил да с народом хорошо обходился, говорит, научи, как надо жить, ты теперь, наверно, умрёшь». «Так вот, сын, – говорит, – в жизни, во-первых, как пойдёшь на работу, здороваться не надо ни с кем». (Это потому не надо здороваться ни с кем, чтобы раньше других утром уходить на работу. А сын не понимает: «не здороваться» – что это значит). «Второе дело, – говорит, – соху держи, чтобы блестела, чтобы сошники были серебряными». (Это опять понять надо: чтобы пахать больше, тогда к ним ржавчина не пристанет: то в камень попадёт, то в песок и в разное, тогда она [соха] чистой держится, знаешь, блестит). «И в третьих, – говорит, – надо на дорогу хлеб бросать». (А почему на дорогу хлеб бросать: кто-либо из проезжих придёт, надо накормить, напоить, сам когда пойдёшь в дорогу, тогда и тебя накормят, хлеб уже не надо брать с собой. Уже раньше хлеб на дорогу набросал). А сын не понял этого, что к чему идёт. Умирает отец. Понимаешь, приносит сошники сохи в сарай, знаешь, вcё время фугует, шкуркой чистит, всем, чем только знает, тем и чистит, лишь бы блестело. И не пашет вовсе. Начнёт соха ржаветь, вычистит снова. И это... отправляется он на работу, куда ни идёт, никому не говорит «здравствуйте» или ещё что-либо. Идёт, идёт позже всех и не говорит ничего. Вот. В-третьих: запрягает он лошадь, сколько осталось от отца добра, хлеба, едет на лошади по дороге, бросает хлеб: туда бросит, сюда бросит – куда что попало кидает. Люди начали смеяться: «Ну и беда! Как будто бы нормальный человек, не был дурак, теперь с ума сошёл: хлеб бросает на дорогу, ни с кем не здоровается, сошники чистит, не пашет, в сарае сошники держит чистыми». А там был один хороший приятель отца. Тот говорит: «Так чего же ты чудишь теперь?» [Он] отвечает: «Чудишь? Видишь ли, отец меня так научил». «Как научил?» «Вот так, мол, и так, – говорит. – Велел соху держать чистой, велел ни с кем не здороваться, хлеб на дорогу бросать. Теперь я обеднел». «Эх, мужик, ты мужик, отец-то учил тебя правильно, да ты не спросил, к чему эти слова». Тогда приятель его отца говорит: «[Соху] надо держать чистой потому, что хорошо и много работаешь, пашешь, тогда сошники не надо чистить, сам он [сошник] чистым будет. Здороваться человеку не надо ни с кем – надо раньше всех утром уйти на работу, тебе уже никто навстречу не попадётся, с тобой поздороваются, а не ты с другими здороваешься. В-третьих – хлеб на дорогу бросать: придёт кто-либо из приезжих на ночлег, ты его накормишь, проводишь его, говорит, вот и набросано хлеба на дорогу. Отец-то правильно учил, ты только не понял». Вот так.

26 марта 2018 в 09:40 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст перевода
    Вот. Жил мужик. Жил он очень хорошо, был очень честный. Хороший был мужик, семейный. Ну, он состарился, стал умирать, сына наставляет: «Сын, а сын, говорит, я тебя научу жить». Да и сын раньше сам спрашивал, говорил: «Отец, научи жить, ты сам хорошо жил да с народом хорошо обходился, говорит, научи, как надо жить, ты теперь, наверно, умрёшь». «Так вот, сын, – говорит, – в жизни, во-первых, как пойдёшь на работу, здороваться не надо ни с кем». (Это потому не надо здороваться ни с кем, чтобы раньше других утром уходить на работу. А сын не понимает: «не здороваться» – что это значит). «Второе дело, – говорит, – соху держи, чтобы блестела, чтобы сошники были серебряными». (Это опять понять надо: чтобы пахать больше, тогда к ним ржавчина не пристанет: то в камень попадёт, то в песок и в разное, тогда она [соха] чистой держится, знаешь, блестит). «И в третьих, – говорит, – надо на дорогу хлеб бросать». (А почему на дорогу хлеб бросать: кто-либо из проезжих придёт, надо накормить, напоить, сам когда пойдёшь в дорогу, тогда и тебя накормят, хлеб уже не надо брать с собой. Уже раньше хлеб на дорогу набросал). А сын не понял этого, что к чему идёт. Умирает отец. Понимаешь, приносит сошники сохи в сарай, знаешь, вcё время фугует. Шкуркой, шкуркой чистит, всем, чем только знает, тем и чистит, лишь бы блестело. И не пашет вовсе. Начнёт соха ржаветь, вычистит снова. И это... отправляется он на работу, куда ни идёт, никому не говорит «здравствуйте» или ещё что-либо. Идёт позже всех и не говорит ничего. Вот. В-третьих: запрягает он лошадь, сколько осталось от отца добра, хлеба, едет на лошади по дороге, бросает хлеб: туда бросит, сюда бросит – куда что попало кидает. Люди начали смеяться: «Ну и беда! Как будто бы нормальный человек, не был дурак, теперь с ума сошёл: хлеб бросает на дорогу, ни с кем не здоровается, сошники чистит, не пашет, в сарае сошники держит чистыми». А там был один хороший приятель отца. Тот говорит: «Так чего же ты чудишь теперь?» [Он] отвечает: «Чудишь? Видишь ли, отец меня так научил». «Как научил?» «Вот так, мол, и так, – говорит. – Велел соху держать чистой, велел ни с кем не здороваться, хлеб на дорогу бросать. Теперь я обеднел». «Эх, мужик, ты мужик, отец-то учил тебя правильно, да ты не спросил, к чему эти слова». Тогда приятель его отца говорит: «[Соху] надо держать чистой потому, что хорошо и много работаешь, пашешь, тогда сошники не надо чистить, сам он [сошник] чистым будет. Здороваться человеку не надо ни с кем – надо раньше всех утром уйти на работу, тебе уже никто навстречу не попадётся, с тобой поздороваются, а не ты с другими здороваешься. В-третьих – хлеб на дорогу бросать: придёт кто-либо из приезжих на ночлег, ты его накормишь, проводишь его, говорит, вот и набросано хлеба на дорогу. Отец-то правильно учил, ты только не понял». Вот так.

26 марта 2018 в 09:39 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст
    Vot. Eli mužikku. Nu eli häi hüvin, ülen oli česnoi. Hüvä mužikku oli, perehenkel. Nu häi vahneni d’on’goi, kuolemah rubei, poijal nevvow: "Hoi, poigu, sanow, minä, sanow, sinul n’evvon, sanow, el’ämäh". Dai poigu ičei küzüi ennepäi, sanow: "Tuatto, sanow, n’evvo el’ämäh, sinä hüvin elit kai rahvahankel da kai hüvin olit, nevvo, sanow, kui eliä pidäw, sinä nügöi onnuako kuolet", – sanow. "Vot, poigu, – sanow, – el’äjes, ezmäiziksi ku lähtet ruadoh, sanow, tervehüttü ei piä luadie ni kel". (Se mindäh tervehüttü ei piä luadie – štobi enne muidu menizit ruadoh aijombah huondeksel. A poigu ei el’l’endä – tervehüttü znuačit, mih se menöw sana). "Toine dielo, sanow, adru pie, štobi l’äpettäs, štobi olis hobjaizet vannahat". (Se opad’ el’l’endie pidäw, štobi kündie enämbäl, sit d’on’goi häneh ruoste ei iškei: nu kiveh koskeh da peskuloih raznoloih koskeh, sit d’on’goi häi puhtahannu püzüü, tid’d’ät, läpettäw). "I kolmandekse, sanow, pidäw dorogal l’eibie l’ükkie", – sanow. (A mindäh dorogal l’eibie l’ükkie – ken tulow matkalaine, pidäw süöttie, juottuo, iče lähtet konzu matkah, sit d’on’goi sinuu süötetäh, d’o keral l’eibie ei pie ottua. D’on’göi ennepäi dorogal l’eibiä l’ükittü). A poigah niidü ei el’l’endännüh mih net mennäh sanat. Tuattah kuolow. Tid’d’äthäi vannahat adran tuo sarual, tid’d’ethäi ainos sidä fuguiččow, škurkal čiistiw, kaikel, mil tiedäw vai čiistiw, štobi l’äpetettäs. Eigo künnä, eigo midä. Adru ruostumah rubiew dai čiistiw iäre uvvessah. I tämägi... l’ähtöw ruadoh, kunna astuu, ei sano ni kel "terveh" libo mi tahto, matkua d’äl’l’el muidu, ei sentäh sano. Vot. Kolmandekse. Hevon val’l’astaw, mi tuatassah däi sie eluo, l’eibie, ajaw dorogua müö hevol, lükkiw l’eibiä, tuone l’ükkie, tuone – kedä kunne l’ükkiw l’eibie. Rahvas ruvettih nagramah: "Kukastu kummua! Oli ku normal’noi, sanow, mies, ewlluh, – sanow, – urai, nügöi, urai on, sanow, leibiä l’ükkiw dorogal, eigo tervehüttü kel lai, sie vannahii čištiw, künnä ei, a sarual vannahii pidäw puhtahannu". Sit oli üksi tuattah prijuat’el’ sie, hüvä. Se sanow: "Ga midäbo, sanow, nügöi sinä el’ät?" – sanow. "Ka el’än, – sanow, – näitgö, tuatto minuu nenga n’evvoi", – sanow. "Kui n’evvoi?" "Vot nengai nenga, – sanow, – käski vannahat pidiä puhtahannu, tervehüttü ei piä luadie ni kel, dorogal l’eibiä l’ükkie", sanow... nügöi, sanow, minä kewhtüin! – sanow. "Oh, ukko-rukku, ukko-rukku, – sanow, – tuattas n’evvoi hüvin ga sinä vai et küzünüh tuatalles mih net sanat mennäh". Nu sit hänen tuattah prijuat’el’ sanow: "Vannahat pidäw pidie sentäh, sanow sto hüvin, äijän ruat, sanow, künnät, sanow, sit vannas, sanow, ei pie čistie, vannas iče on puhtas. Tervehüttü, sanow, luadie ristkanzal ei pie ni kel, pidäw lähtie ennen kaikkie huondeksel ruadoh, sinul d’ön’göi ken vastah tule ei, sinul tervehüs laitah, a sinä et toizel lai tervehüttü. Kolmandekse – l’eibie dorogal l’ükkie: tulow matkalaine ken üökse, sinä händü süötät, provodit hänen, tüönnütät i sit, sanow, vot dorogal l’eibiä l’ükittü, vot tuattas n’evvoi hüvin, sinä el’l’endännüh et". Vot.

26 марта 2018 в 09:38 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст перевода
    Вот. Жил мужик. Жил он очень хорошо, был очень честный. Хороший был мужик, семейный. Ну, он состарился, стал умирать, сына наставляет: «Сын, а сын, говорит, я тебя научу жить». Да и сын раньше сам спрашивал, говорил: «Отец, научи жить, ты сам хорошо жил да с народом хорошо обходился, говорит, научи, как надо жить, ты теперь, наверно, умрёшь». «Так вот, сын, – говорит, – в жизни, во-первых, как пойдёшь на работу, здороваться не надо ни с кем». (Это потому не надо здороваться ни с кем, чтобы раньше других утром уходить на работу. А сын не понимает: «не здороваться» – что это значит). «Второе дело, – говорит, – соху держи, чтобы блестела, чтобы сошники были серебряными». (Это опять понять надо: чтобы пахать больше, тогда к ним ржавчина не пристанет: то в камень попадёт, то в песок и в разное, тогда она [соха] чистой держится, знаешь, блестит). «И в третьих, – говорит, – надо на дорогу хлеб бросать». (А почему на дорогу хлеб бросать: кто-либо из проезжих придёт, надо накормить, напоить, сам когда пойдёшь в дорогу, тогда и тебя накормят, хлеб уже не надо брать с собой. Уже раньше хлеб на дорогу набросал). А сын не понял этого, что к чему идёт. Умирает отец. Понимаешь, приносит сошники сохи в сарай, знаешь, вcё время фугует. Шкуркой чистит, всем, чем только знает, тем и чистит, лишь бы блестело. И не пашет вовсе. Начнёт соха ржаветь, вычистит снова. И это... отправляется он на работу, куда ни идёт, никому не говорит «здравствуйте» или ещё что-либо. Идёт позже всех и не говорит ничего. Вот. В-третьих: запрягает он лошадь, сколько осталось от отца добра, хлеба, едет на лошади по дороге, бросает хлеб: туда бросит, сюда бросит – куда что попало кидает. Люди начали смеяться: «Ну и беда! Как будто бы нормальный человек, не был дурак, теперь с ума сошёл: хлеб бросает на дорогу, ни с кем не здоровается, сошники чистит, не пашет, в сарае сошники держит чистыми». А там был один хороший приятель отца. Тот говорит: «Так чего же ты чудишь теперь?» [Он] отвечает: «Чудишь? Видишь ли, отец меня так научил». «Как научил?» «Вот так, мол, и так, – говорит. – Велел соху держать чистой, велел ни с кем не здороваться, хлеб на дорогу бросать. Теперь я обеднел». «Эх, мужик, ты мужик, отец-то учил тебя правильно, да ты не спросил, к чему эти слова». Тогда приятель его отца говорит: «[Соху] надо держать чистой потому, что хорошо и много работаешь, пашешь, тогда сошники не надо чистить, сам он [сошник] чистым будет. Здороваться человеку не надо ни с кем – надо раньше всех утром уйти на работу, тебе уже никто навстречу не попадётся, с тобой поздороваются, а не ты с другими здороваешься. В-третьих – хлеб на дорогу бросать: придёт кто-либо из приезжих на ночлег, ты его накормишь, проводишь его, говорит, вот и набросано хлеба на дорогу. Отец-то правильно учил, ты только не понял». Вот так.

26 марта 2018 в 09:38 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст перевода
    Вот. Жил мужик. Жил он очень хорошо, был очень честный. Хороший был мужик, семейный. Ну, он состарился, стал умирать, сына наставляет: «Сын, а сын, говорит, я тебя научу жить». Да и сын раньше сам спрашивал, говорил: «Отец, научи жить, ты сам хорошо жил да с народом хорошо обходился, говорит, научи, как надо жить, ты теперь, наверно, умрёшь». «Так вот, сын, – говорит, – в жизни, во-первых, как пойдёшь на работу, здороваться не надо ни с кем». (Это потому не надо здороваться ни с кем, чтобы раньше других утром уходить на работу. А сын не понимает: «не здороваться» – что это значит). «Второе дело, – говорит, – соху держи, чтобы блестела, чтобы сошники были серебряными». (Это опять понять надо: чтобы пахать больше, тогда к ним ржавчина не пристанет: то в камень попадёт, то в песок и в разное, тогда она [соха] чистой держится, знаешь, блестит). «И в третьих, – говорит, – надо на дорогу хлеб бросать». (А почему на дорогу хлеб бросать: кто-либо из проезжих придёт, надо накормить, напоить, сам когда пойдёшь в дорогу, тогда и тебя накормят, хлеб уже не надо брать с собой», уже. Уже раньше хлеб на дорогу набросал). А сын не понял этого, что к чему идёт. Умирает отец. Понимаешь, приносит сошники сохи в сарай, знаешь, вcё время фугует. Шкуркой чистит, всем, чем только знает, тем и чистит, лишь бы блестело. И не пашет вовсе. Начнёт соха ржаветь, вычистит снова. И это... отправляется он на работу, куда ни идёт, никому не говорит «здравствуйте» или ещё что-либо. Идёт позже всех и не говорит ничего. Вот. В-третьих: запрягает он лошадь, сколько осталось от отца добра, хлеба, едет на лошади по дороге, бросает хлеб: туда бросит, сюда бросит – куда что попало кидает. Люди начали смеяться: «Ну и беда! Как будто бы нормальный человек, не был дурак, теперь с ума сошёл: хлеб бросает на дорогу, ни с кем не здоровается, сошники чистит, не пашет, в сарае сошники держит чистыми». А там был один хороший приятель отца. Тот говорит: «Так чего же ты чудишь теперь?» [Он] отвечает: «Чудишь? Видишь ли, отец меня так научил». «Как научил?» «Вот так, мол, и так, – говорит. – Велел соху держать чистой, велел ни с кем не здороваться, хлеб на дорогу бросать. Теперь я обеднел». «Эх, мужик, ты мужик, отец-то учил тебя правильно, да ты не спросил, к чему эти слова». Тогда приятель его отца говорит: «[Соху] надо держать чистой потому, что хорошо и много работаешь, пашешь, тогда сошники не надо чистить, сам он [сошник] чистым будет. Здороваться человеку не надо ни с кем – надо раньше всех утром уйти на работу, тебе уже никто навстречу не попадётся, с тобой поздороваются, а не ты с другими здороваешься. В-третьих – хлеб на дорогу бросать: придёт кто-либо из приезжих на ночлег, ты его накормишь, проводишь его, говорит, вот и набросано хлеба на дорогу. Отец-то правильно учил, ты только не понял». Вот так.

26 марта 2018 в 09:35 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст
    Vot. Eli mužikku. Nu eli häi hüvin, ülen oli česnoi. Hüvä mužikku oli, perehenkel. Nu häi vahneni d’on’goi, kuolemah rubei, poijal nevvow: "Hoi, poigu, sanow, minä, sanow, sinul n’evvon, sanow, el’ämäh". Dai poigu ičei küzüi ennepäi, sanow: "Tuatto, sanow, n’evvo el’ämäh, sinä hüvin elit kai rahvahankel da kai hüvin olit, nevvo, sanow, kui eliä pidäw, sinä nügöi onnuako kuolet", – sanow. "Vot, poigu, – sanow, – el’äjes, ezmäiziksi ku lähtet ruadoh, sanow, tervehüttü ei piä luadie ni kel". (Se mindäh tervehüttü ei piä luadie – štobi enne muidu menizit ruadoh aijombah huondeksel. A poigu ei el’l’endä – tervehüttü znuačit, mih se menöw sana). "Toine dielo, sanow, adru pie, štobi l’äpettäs, štobi olis hobjaizet vannahat". (Se opad’ el’l’endie pidäw, štobi kündie enämbäl, sit d’on’goi häneh ruoste ei iškei: nu kiveh koskeh da peskuloih raznoloih koskeh, sit d’on’goi häi puhtahannu püzüü, tid’d’ät, läpettäw). "I kolmandekse, sanow, pidäw dorogal l’eibie l’ükkie", – sanow. (A mindäh dorogal l’eibie l’ükkie – ken tulow matkalaine, pidäw süöttie, juottuo, iče lähtet konzu matkah, sit d’on’goi sinuu süötetäh, d’o keral l’eibie ei pie ottua. D’on’göi ennepäi dorogal l’eibiä l’ükittü). A poigah niidü ei el’l’endännüh mih net mennäh sanat. Tuattah kuolow. Tid’d’äthäi vannahat adran tuo sarual, tid’d’ethäi ainos sidä fuguiččow, škurkal čiistiw, kaikel, mil tiedäw vai čiistiw, štobi l’äpetettäs. Eigo künnä, eigo midä. Adru ruostumah rubiew dai čiistiw iäre uvvessah. I tämägi... l’ähtöw ruadoh, kunna astuu, ei sano ni kel "terveh" libo mi tahto, matkua d’äl’l’el muidu, ei sentäh sano. Vot. Kolmandekse. Hevon val’l’astaw, mi tuatassah däi sie eluo, l’eibie, ajaw dorogua müö hevol, lükkiw l’eibiä, tuone l’ükkie, tuone – kedä kunne l’ükkiw l’eibie. Rahvas ruvettih nagramah: "Kukastu kummua! Oli ku normal’noi, sanow, mies, ewlluh, – sanow, – urai, nügöi, urai on, sanow, leibiä l’ükkiw dorogal, eigo tervehüttü kel lai, sie vannahii čištiw, künnä ei, a sarual vannahii pidäw puhtahannu". Sit oli üksi tuattah prijuat’el’ sie, hüvä. Se sanow: "Ga midäbo, sanow, nügöi sinä el’ät?" – sanow. "Ka el’än, – sanow, – näitgö, tuatto minuu nenga n’evvoi", – sanow. "Kui n’evvoi?" "Vot nengai nenga, – sanow, – käski vannahat pidiä puhtahannu, tervehüttü ei piä luadie ni kel, dorogal l’eibiä l’ükkie", sanow... nügöi, sanow, minä kewhtüin! – sanow. "Oh, ukko-rukku, ukko-rukku, – sanow, – tuattas n’evvoi hüvin ga sinä vai et küzünüh tuatalles mih net sanat mennäh". Nu sit hänen tuattah prijuat’el’ sanow: "Vannahat pidäw pidie sentäh, sanow sto hüvin, äijän ruat, sanow, künnät, sanow, sit vannas, sanow, ei pie čistie, vannas iče on puhtas. Tervehüttü, sanow, luadie ristkanzal ei pie ni kel, pidäw lähtie ennen kaikkie huondeksel ruadoh, sinul d’ön’göi ken vastah tule ei, sinul tervehüs laitah, a sinä et toizel lai tervehüttü. Kolmandekse – l’eibie dorogal l’ükkie: tulow matkalaine ken üökse, sinä händü süötät, provodit hänen, tüönnütät i sit, sanow, vot dorogal l’eibiä l’ükittü, vot tuattas n’evvoi hüvin, sinä el’l’endännüh et". Vot.

26 марта 2018 в 09:34 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст перевода
    Вот. Жил мужик. Жил он очень хорошо, был очень честный. Хороший был мужик, семейный. Ну, он состарился, стал умирать, сына наставляет: «Сын, а сын, говорит, я тебя научу жить». Да и сын раньше сам спрашивал, говорил: «Отец, научи жить, ты сам хорошо жил да с народом хорошо обходился, говорит, научи, как надо жить, ты теперь, наверно, умрёшь». «Так вот, сын, – говорит, – в жизни, во-первых, как пойдёшь на работу, здороваться не надо ни с кем». (Это потому не надо здороваться ни с кем, чтобы раньше других утром уходить на работу. А сын не понимает: «не здороваться» – что это значит). «Второе дело, – говорит, – соху держи, чтобы блестела, чтобы сошники были серебряными». (Это опять понять надо: чтобы пахать больше, тогда к ним ржавчина не пристанет: то в камень попадёт, то в песок и в разное, тогда она [соха] чистой держится, знаешь, блестит). «И в третьих, – говорит, – надо на дорогу хлеб бросать». (А почему на дорогу хлеб бросать: кто-либо из проезжих придёт, надо накормить, напоить, сам когда пойдёшь в дорогу, тогда и тебя накормят, хлеб уже не надо брать с собой», уже раньше хлеб на дорогу набросал). А сын не понял этого, что к чему идёт. Умирает отец. Понимаешь, приносит сошники сохи в сарай, знаешь, вcё время фугует. Шкуркой чистит, всем, чем только знает, тем и чистит, лишь бы блестело. И не пашет вовсе. Начнёт соха ржаветь, вычистит снова. И это... отправляется он на работу, куда ни идёт, никому не говорит «здравствуйте» или ещё что-либо. Идёт позже всех и не говорит ничего. Вот. В-третьих: запрягает он лошадь, сколько осталось от отца добра, хлеба, едет на лошади по дороге, бросает хлеб: туда бросит, сюда бросит – куда что попало кидает. Люди начали смеяться: «Ну и беда! Как будто бы нормальный человек, не был дурак, теперь с ума сошёл: хлеб бросает на дорогу, ни с кем не здоровается, сошники чистит, не пашет, в сарае сошники держит чистыми». А там был один хороший приятель отца. Тот говорит: «Так чего же ты чудишь теперь?» [Он] отвечает: «Чудишь? Видишь ли, отец меня так научил». «Как научил?» «Вот так, мол, и так, – говорит. – Велел соху держать чистой, велел ни с кем не здороваться, хлеб на дорогу бросать. Теперь я обеднел». «Эх, мужик, ты мужик, отец-то учил тебя правильно, да ты не спросил, к чему эти слова». Тогда приятель его отца говорит: «[Соху] надо держать чистой потому, что хорошо и много работаешь, пашешь, тогда сошники не надо чистить, сам он [сошник] чистым будет. Здороваться человеку не надо ни с кем – надо раньше всех утром уйти на работу, тебе уже никто навстречу не попадётся, с тобой поздороваются, а не ты с другими здороваешься. В-третьих – хлеб на дорогу бросать: придёт кто-либо из приезжих на ночлег, ты его накормишь, проводишь его, говорит, вот и набросано хлеба на дорогу. Отец-то правильно учил, ты только не понял». Вот так.

26 марта 2018 в 09:34 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст перевода
    Вот. Жил мужик. Жил он очень хорошо, был очень честный. Хороший был мужик, семейный. Ну, он состарился, стал умирать, сына наставляет: «Сын, а сын, говорит, я тебя научу жить». Да и сын раньше сам спрашивал, говорил: «Отец, научи жить, ты сам хорошо жил да с народом хорошо обходился, говорит, научи, как надо жить. Ты, ты теперь, наверно, умрёшь». «Так вот, сын, – говорит, – в жизни, во-первых, как пойдёшь на работу, здороваться не надо ни с кем». (Это потому не надо здороваться ни с кем, чтобы раньше других утром уходить на работу. А сын не понимает: «не здороваться» – что это значит). «Второе дело, – говорит, – соху держи, чтобы блестела, чтобы сошники были серебряными». (Это опять понять надо: чтобы пахать больше, тогда к ним ржавчина не пристанет: то в камень попадёт, то в песок и в разное, тогда она [соха] чистой держится, знаешь, блестит). «И в третьих, – говорит, – надо на дорогу хлеб бросать». (А почему на дорогу хлеб бросать: кто-либо из проезжих придёт, надо накормить, напоить, сам когда пойдёшь в дорогу, тогда и тебя накормят, хлеб уже не надо брать с собой», уже раньше хлеб на дорогу набросал). А сын не понял этого, что к чему идёт. Умирает отец. Понимаешь, приносит сошники сохи в сарай, знаешь, вcё время фугует. Шкуркой чистит, всем, чем только знает, тем и чистит, лишь бы блестело. И не пашет вовсе. Начнёт соха ржаветь, вычистит снова. И это... отправляется он на работу, куда ни идёт, никому не говорит «здравствуйте» или ещё что-либо. Идёт позже всех и не говорит ничего. Вот. В-третьих: запрягает он лошадь, сколько осталось от отца добра, хлеба, едет на лошади по дороге, бросает хлеб: туда бросит, сюда бросит – куда что попало кидает. Люди начали смеяться: «Ну и беда! Как будто бы нормальный человек, не был дурак, теперь с ума сошёл: хлеб бросает на дорогу, ни с кем не здоровается, сошники чистит, не пашет, в сарае сошники держит чистыми». А там был один хороший приятель отца. Тот говорит: «Так чего же ты чудишь теперь?» [Он] отвечает: «Чудишь? Видишь ли, отец меня так научил». «Как научил?» «Вот так, мол, и так, – говорит. – Велел соху держать чистой, велел ни с кем не здороваться, хлеб на дорогу бросать. Теперь я обеднел». «Эх, мужик, ты мужик, отец-то учил тебя правильно, да ты не спросил, к чему эти слова». Тогда приятель его отца говорит: «[Соху] надо держать чистой потому, что хорошо и много работаешь, пашешь, тогда сошники не надо чистить, сам он [сошник] чистым будет. Здороваться человеку не надо ни с кем – надо раньше всех утром уйти на работу, тебе уже никто навстречу не попадётся, с тобой поздороваются, а не ты с другими здороваешься. В-третьих – хлеб на дорогу бросать: придёт кто-либо из приезжих на ночлег, ты его накормишь, проводишь его, говорит, вот и набросано хлеба на дорогу. Отец-то правильно учил, ты только не понял». Вот так.

26 марта 2018 в 09:33 Нина Шибанова

  • изменил(а) текст
    Vot. Eli mužikku. Nu eli häi hüvin, ülen oli česnoi. Hüvä mužikku oli. Perehenkel, perehenkel. Nu häi vahneni d’on’goi, kuolemah rubei, poijal nevvow: "Hoi, poigu, sanow, minä, sanow, sinul n’evvon, sanow, el’ämäh". Dai poigu ičei küzüi ennepäi, sanow: "Tuatto, sanow, n’evvo el’ämäh, sinä hüvin elit kai rahvahankel da kai hüvin olit, nevvo, sanow, kui eliä pidäw, sinä nügöi onnuako kuolet", – sanow. "Vot, poigu, – sanow, – el’äjes, ezmäiziksi ku lähtet ruadoh, sanow, tervehüttü ei piä luadie ni kel". (Se mindäh tervehüttü ei piä luadie – štobi enne muidu menizit ruadoh aijombah huondeksel. A poigu ei el’l’endä – tervehüttü znuačit, mih se menöw sana). "Toine dielo, sanow, adru pie, štobi l’äpettäs, štobi olis hobjaizet vannahat". (Se opad’ el’l’endie pidäw, štobi kündie enämbäl, sit d’on’goi häneh ruoste ei iškei: nu kiveh koskeh da peskuloih raznoloih koskeh, sit d’on’goi häi puhtahannu püzüü, tid’d’ät, läpettäw). "I kolmandekse, sanow, pidäw dorogal l’eibie l’ükkie", – sanow. (A mindäh dorogal l’eibie l’ükkie – ken tulow matkalaine, pidäw süöttie, juottuo, iče lähtet konzu matkah, sit d’on’goi sinuu süötetäh, d’o keral l’eibie ei pie ottua. D’on’göi ennepäi dorogal l’eibiä l’ükittü). A poigah niidü ei el’l’endännüh mih net mennäh sanat. Tuattah kuolow. Tid’d’äthäi vannahat adran tuo sarual, tid’d’ethäi ainos sidä fuguiččow, škurkal čiistiw, kaikel, mil tiedäw vai čiistiw, štobi l’äpetettäs. Eigo künnä, eigo midä. Adru ruostumah rubiew dai čiistiw iäre uvvessah. I tämägi... l’ähtöw ruadoh, kunna astuu, ei sano ni kel "terveh" libo mi tahto, matkua d’äl’l’el muidu, ei sentäh sano. Vot. Kolmandekse. Hevon val’l’astaw, mi tuatassah däi sie eluo, l’eibie, ajaw dorogua müö hevol, lükkiw l’eibiä, tuone l’ükkie, tuone – kedä kunne l’ükkiw l’eibie. Rahvas ruvettih nagramah: "Kukastu kummua! Oli ku normal’noi, sanow, mies, ewlluh, – sanow, – urai, nügöi, urai on, sanow, leibiä l’ükkiw dorogal, eigo tervehüttü kel lai, sie vannahii čištiw, künnä ei, a sarual vannahii pidäw puhtahannu". Sit oli üksi tuattah prijuat’el’ sie, hüvä. Se sanow: "Ga midäbo, sanow, nügöi sinä el’ät?" – sanow. "Ka el’än, – sanow, – näitgö, tuatto minuu nenga n’evvoi", – sanow. "Kui n’evvoi?" "Vot nengai nenga, – sanow, – käski vannahat pidiä puhtahannu, tervehüttü ei piä luadie ni kel, dorogal l’eibiä l’ükkie", sanow... nügöi, sanow, minä kewhtüin! – sanow. "Oh, ukko-rukku, ukko-rukku, – sanow, – tuattas n’evvoi hüvin ga sinä vai et küzünüh tuatalles mih net sanat mennäh". Nu sit hänen tuattah prijuat’el’ sanow: "Vannahat pidäw pidie sentäh, sanow sto hüvin, äijän ruat, sanow, künnät, sanow, sit vannas, sanow, ei pie čistie, vannas iče on puhtas. Tervehüttü, sanow, luadie ristkanzal ei pie ni kel, pidäw lähtie ennen kaikkie huondeksel ruadoh, sinul d’ön’göi ken vastah tule ei, sinul tervehüs laitah, a sinä et toizel lai tervehüttü. Kolmandekse – l’eibie dorogal l’ükkie: tulow matkalaine ken üökse, sinä händü süötät, provodit hänen, tüönnütät i sit, sanow, vot dorogal l’eibiä l’ükittü, vot tuattas n’evvoi hüvin, sinä el’l’endännüh et". Vot.

26 марта 2018 в 09:32 Нина Шибанова

  • создал(а) текст
  • создал(а) перевод текста