Texts

Return to list | edit | delete | Create a new | history | Statistics | ? Help

Reduvarvei

Reduvarvei

Veps
Northern Veps
Eletihe mužik i akk.

Hiilazei oli üks’ tütär.

Mamm läžuškanz i kol’.

Mužik oli völ nor’, tütär kazvatada, ka hän ot't’ i nai toižen kerdan.

Hänele puutįi akk dägi-baban sizar.

A sizarel oli tože niičukeineVarvei.

No vot.

Ezmei hän ii rohtnu abidįita lujas, a potom necen tütren zavodi abidįita, emindam se.

Löumad da reduradod andįi.

A toine nimida ii tegeskelnu.

Dažo hänele döugad, Varveile se, pezeskel’ nece gor'a niičukeine, mužikan tütär se.

I kaiken lehmad tilkeideli, d'ouhon kivel i kaik sijad radįi, lavad pezi i sterei.

A mamanke guleitihe, da södhe, da dödhe.

A hän, kacu, pahemb rabotnicad, kodiradnikad.

(Ende mijal sanutihe kazačihaks.)

No, ninka, ii edahan eletud lidnaspei.


A siga zavodihe praznik (a mijal ende praznik oleskel’ ka koume päivad).

A nece mamm se, emindam se, gotoviže tütrenke sinna praznikale.

A hänele [mužikan tütrele] andab radon mugoman löuman.

iče kaik modnicad sädihe, sädihe hivin. Duumeitihe, mise, kacu, siga Ivan-carevič spol'ubihe hänehe, navediškandob händast.

täambei lähtoba, hebo val'l'astet .

Hänele ottab da segįitab touknan (nece kagras tehtaze, houttas) i tuhkan.

Nu i [sanub]:
Kac, mise miihessai oližid tuhkan i touknan erigįitnu, lähtem praznikale, guleimaha Ivan-carevičannu.


A konz mamm se kol’, ka sanįi:
«Silei konz mida ii töudu, ka sina tule minun mogilal voika i mili kaik starinįiče, a mina mida voin ka...»
(necen hänen rodni mamm se näraidįič).

Hän, gor'a, dogadi: «Vaitti, lähten mamannu

Mäni, maman mogilal voik ka, voik ka, voik ka.

Ka mida, tütär, voikad?

Ka milei tötuško-dädinuško dät't’ touknan i tuhkan segoit’ i käsk hiide tulendaks erigįitta, a iče lähttihe praznikale.

Ala voika, tütär.

- Ota viič, mäne mežale da vozdeine viceine se kazvab, ka čapa viičel viceine, da tule da ninka risthaze paina i sanu: «Toukun mäne burakoho, a tuhk mäne ledehe


Koume kerdad tege muga i kaik iče erigandeb.

A iče sina säte, kacu.

Mina hebon ougotan, hiväd platjad ougotan i aja sinnažo praznikale, vaise aigemb kahttoškimed časud kodihe tagaze tule, edel hiidaze.

Hiileze sil'mile ala puutu.

Hän muga, rouk, i tegi.

Mäni siičas pöudole.

(Pöud oli silei läheli naku.)

Vican necen čapįi, koume kerdad risthaze tegi: «Toukun mäne burakoho, tuhk mäne ledehe


(Ledel ende kaik kiittihe katl'as: kašš dei kaik. Aigemba oli kaik nogirad. Ii olnu ende pliitįd).

No, hän ihastįi: «Slava bohu, kaik om nece rad ratu».

Mäni siičas iknalle, tuli, ka siga höbo döksob, vožžišpei lähtob lämįi.

Hän siičas mäni korvha, toižes korvaspei läks’, krasavicaks tegihe, sobad hänel kaik hiväd, päs šläpeine, d'ougas bašmakeižed. Hebole raccile mahni i d'oste sinna-žo praznikale.

Dorogal necen tötuškon-dädinuškon da sizaren necen küksob, hiile völ pletil andab i edeleze ajab.

Siga näht'he ningine krasavica hebol, tuld'he ka slugad carin da i iče daže car’, nu hänen kädes ottihe i poveli händast sinna komnatįihe.

No i narodad äi tuli kaikes, kaikes okrugaspei.

No silei vähä völ narodad oli, no s'orovno kogozihe äi.

No, silei oli starinni mod: ii tetud torelkįile antta, kaik mijal ühtes miskas söd'he.

A lihan čapeltihe, derevänni mugįine, tellikš nazįvaihe, täga ručkeine pičukeine.

Nu ka miskad ne söd'he, söd'he, söd'he, a potom pidab liha kruušta ka.

Ivan-carevič ižand ka, Ivan-carevičale anttihe kruušta, viičen dei: «Na, kruuši».

A potom hubetaze sinna stolįle.

A išttaze ii edahan, nece hänen tötuško-dädinuško da sizar.

Konz Ivan-carevič zavodi lihän se kruušta ka se sanub-ki:
- Ivan-carevič, anda mili luuhut kabita.


Ivan-carevič ot't’ da meti, meti, meti dei d'ougha i tresni.

Avei kibed, kibed, d'oug katten’, d'oug katten’, d'oug katten’.

Mamaze:
Ištte, vaitti, panem silei koukuspei d'ougan, ala kubahta.


Louna lopihe.

Zavottihe guleida kaik. No silei külid möto guleitihe.

Guleitihe, guleitihe, a lähtta pidab.

A mamm nece d'ouganke-se, gor'a, ningoman kibedanke, mäni da kus-se siga tanhal lüuz’ batogan, vest’, vest’ da koukun pani dei bašmakon möst necin (vei sapkan) dei mugažno kodihe ajetaze.

A necile adivole mugažo pidab lähtta kodihe.

A nece se näggob, mise...

Nu ka hän ot't’ da pani necen pelen tervaz’, necen uksen se.

Nece proiduškanz’ adiv se ka kädel se ninga tartį,dei sihena kol'ceine i däi.

Hän kormanaha necen kol'ceižen ot't’.

A adiv d'oste, d'oste dei höbole dei hiidaze ümbärz’ dei tuli höbon möst tagaze kudambes korvaspei oli lähtnu, sihe mäni, tagaze läks’, höbo kadįi, iče möst ištub iknaveres.

A hän ajab siga tütrenke nakka kidoštab hänele :
Mugoine d'o sina mugoine rosomaha, reduvarvei!
А minun tütär päivan Ivan-carevičanke gulei dei d'oug kätten’.

A hän-se ii ni kubahta, sanub vaise:
Oukha, oukha, kelle-ni pidab guleida, oukha.


No, tegidįk radon?

Tegin, tegin, tötuško-dädinuško.

Aa, hitrį čort, necen et sina tehnu, a silei necen mamm om tehnu.

Homen (möst proidi nece ö), homesel möst sädaze bol'nijanke.

Ön läbi nece niižne vouvotanu, vouvotanu, mise döug om ningine kibed, a homen möst pidab mamazeke praznikale ajada.

Möst sädat’, da:
- Vouvota ala, pidab Ivan-carevič ženihoks silei sada.


No, söd'he.

Nece möst gor'ale lähttes ot't’ da šonan da letken segeit’.

Möst segeit’ i [sanub]:
Kacu, silei rad, mise šon oliž eriži, a lete oliž eriži.


Gor'a möst voik, voik, voik.

Mii pidab tehta?

- Lähtta möst maman mogilale.

Mäni mamalaze mogilal voik, voik, voik.

Sanub:
Mama, mama, kacu, tötuško-dädinuško läks’ tütrenke gostihe, a milei om dätnu šonan i letken segeitanu ühthe erigįitta.


Ala, tütär, voika, mäne ota viič, mežal kaks'vozne vezeine čapa da tule da koume kerd sanu: «Kut nece šon mäne posudinaha, a lete vereile, kuspei oli todud».

Dei tože praznikale tule, höbo, kac, liineb voumiž.

Nece, rouk, ihästįi, mäni pöudho, vezeižen čapįi, tuli, koume kerd rasthaze tegi, ned sanad saįni, mise: «Šon mäne eriži, a lete mäne eriži

Näggob, kaik, slava bohu, kaik puhtaz.

Mäni iknalle, möst höbo tuunu sihe, vožžišpei lämei lähtob.

Teraveidešti koverzihe, korvas mäni, toižes läks’, möst tegihe krasavica, sobiš hiviš, ni tundištada, ni tedištada iisa.

Möst ištįihe höbole, läks’, ajab.

Küks’ necen tötuškon, ajetaze telegal.

Höbo sambul astub, a ved höpötesel ajetaze.

Mahni völ hiileze.

Möst i tuli vo dvorec.

Händast vastataze Ivan-carevič, kaik slugad i kaik.

Ičežo [Ivan-carevič] vasttab, kädes ottab, möst vödaze sinna.

A d'o siga. Može hiid oli koumesadad mest’... Möst louna tegihe, möst louna-se sädaze ühthine kaik. A potom d'o lihan krusiškanz' möst Ivan-carevič.

A hänele möst ii terpte necile Varvejale:
Ivan-carevič, anda luuhut kabita.


Ivan-carevič meti, meti da sormhe i meti.

Sorm i kätten’.

Avei, avei, sorm kätten’!

Mamaze [sanub]:
Ištu vaitti, panem plaškan.
Vestan plaškan, perššatkan pad.

No, muga burbotesenke läks’.

Eglei d'ougan ninka tehnu, täambei käden.

Niižne gor'a, muga nagolo bol'ni, a babeile völ pidab guleida.

A nece [tütrindam] päivan gulei, gulei, gulei, ehtkįžel läksiškanz', näggob, aigad om äi.

A kündusehe-se pandut tervad.

Hän pougob kündusehe, bašmakoine üks’ i däb (kol'ceine om eglei dänu).

Kodihe se tuliškat'he, ka möst ajetaze mödha.

A nece niižne teraveidešti tuli, höbon päst’, korvas korvha män, da möst ištub, varastab tötuškon.

A sigapei kidoštab, ajab:
Aa, sina, redumajag, ed got’te nikuna raffaze.


Minun tütär päivan Ivan-carevičanke gulei.

Sorm kädes katten’, muga gulei.

A hän-se ved teddab, mise sormele luuhudel painnu Ivan-carevič: «Ala pakiče luuhutt

Hän [sanub]:
No, hivä om, hivä om, tötuško-dädinuško, kelle-ni pidab guleida.


Oledįk erigįitnu šonan da d'ouhon?

Erigįitnu olen.

Aa, hitrį čort, sanub, – ed sina ole erigįitnu, a erigįitab sinun mamm.

Homen om völ praznik.

Homen nece niižne pidab tulda.

Homen d'o dättab släpeižen.

A potom hän [Ivan-carevič] eciškandeb.

(Kacu, old'he prostiad havadod: ii küzu, kuspei sina, niižne, oled, a tervataze kündusen.)

No, homen möst ninka...


Ös ii magada Varvara se, tötuškon tütär se.

A hänele möst neceverz’ rugišt’ döuhod toi, mad polostalpei toi, segįit’ [sanub]:
Kacu, silei rad päivaks, mise oliž erigįittud döuh eriži.


(Vot oli vrednį akkulu).

No, möst sanutaze:
- lähtem praznikale.


Praznikale lähttaze.

Tütren ladi, ladi, ladi, sädat’, sädat’, hivin pezi. Döugad pezi, käded, perššatkan pani, döugan käralz’ siga, puudöugan, puuven sidei (kuti minagi) paikal, nu, hivä om, pidelkahaze döukkouk.

Lähttihe, ajetaze.

Hän, gor'a, möst voik, voik.

«Lähtta mamannu, mida mama sanub».

Tuli, maman mogilal voik, voik.

Mamaze sigapei:
Mida, tütär, voikad?


Ka, kac, tötuško-dädinuško dät't' milei döuhon da man erigįitta, iče lähttihe praznikale.

Mäne mežale, ota koumevozne veza, tege koume kerd ristati, sanu: «Döuh mäne burakoho, a ma mäne polostale

Dei erigandob.

No, necen radon radei niižne.

Teraveidešti mäni, höbo siga siižub.

Möst hän korvas mäni, toižes läks’ krasavica.

Ištįhe hebole möst d'o.

Däl'gmeime päiv nece praznikad siga.

Möst siga vastatihe händast kaik dei slugad dei eiveigi uffat’t'a, mätä kuspei nece niižne tulob i kuna lähtob.

Mätä kenen om.

Ninkomal höbol tulob da ninka sänuze, kaikiš paremb om sänuze.

No, guleitihe päivän, a möst sömha se ištįihe. A nece niižne lihän se Ivan-carevič zavodi kruušta, möst ii pideiž kelele-se pakita, ka hän:
Ivan-carevič, anda luuhutt kabita.


Ivan-carevič meti, meti dei oiged sil'm hänel pakkįi.

Avei, kibed, kibed, mama, sil'm päs pakkįi.

Ištu väitti, lambhan sil'man pam.

Mända mäni däl'es lounad ninkine gor'a kibedahne: sil'm päspei lähtnu.

Nece niižne päivan gulei Ivan-carevičanke.

A hän d'o homen keradab sboran, a kaiken sanub, mise sborale tuližid.

A täambei hän lähtob, ka hän ülähan pelen se void’. A hän ii lujas kovernuze, šläpeine-se sihe i däi tervha.

Iče teramba hebole dei oli muga.

Kodihe teramba tuli, hebon päst’, korvas koverzihe, läks’ möst toižes, mugįine-žo gor'a redumajag.

No, sobid ii olnu nimida, hän ii ni sädatanu ka.

No, nene ajetaze siga.

A babįi-se nece, Varvein mam-se, mäni sinna, carin dvoral lambhid oli kogo, lambhan tabaz’, sil'man kaivi, tütrele pani, perev'askan tegi.

Ajetaze kodihe, möst kidanke ajab:
Sina mugeine, mugeine, ištud kodiš reduvarvei.


Minun tütär päivan Ivan-carevičanke gulei, mise sil'm päs pakkįi.

No, hivä om, hivä om, tötuško-dädinuško, kelle-ni pidab guleida, sanub, – pust’ d'umalanke guleib.

Homen pidab sbor siga Ivan-carevičal, nece oli mitte. Ni äipäi-nedal’, kaikid kerata kuudestoškimes vodespei kahthekimheviidhe vodhessei kaik krugom mii om, kaik mise tuldeiž märičemha hänel nene predmetad-ne: kol'cašt, bašmakod i šläpäd.

Päiv märitihe.

Kaiktäpei sinna tuldud.

Mugažno babei-se bol'nijan vedi sinna.

Ii d'o sida kätt annu, andįi necin käden.

Pezi, pezi, može, sanub, sättub.

Ni bašmak ii sättu, d'ougan mama pezi tütrel, toižen zdorovijan d'ougan-se.

Ii, nimii ii sättu: kelle suur’, kelle-gi pen’, kelle-gi suur’, kelle-gi pen’, ii sättu.


Senke päiv i proidįi.

Möst toižel päival ehtkįžel möst se-žo sbor.

Möst märič, märič, ehtkįžel-se sanub:
Mise kaikutte zdorovį i bolnį, kudamb voib ištta, mise kaik oldeiž todud tänna.


Kut-žo nene kol'ceine, šläpeine i bašmak...

Kus se om mugeine ristit.

No, homesel-se nece sädaškanzihe, hän i sanub:
Tötuško-dädinuško, ota mindei.


Oi sina, nena ehti reduvarveile, min sina pad päle?

Ka mindei, sanub, – vöd da vastan alle katalda, mindei krepi vastan alle. Mina män čugaha da vastan alle kata.

No, ot't’, ot't’ necen tütrindaman-se.

Nece, roukįine sänuze mugįižihe redusiižihe, mitte oli, min d'o sädatįi, kuna-žo mäned.

Märitihe, märitihe, märitihe kerd, toine, koumanz’.

Koumanden proiduškanz dei kut se Ivan-carevič vei hänen pomošnikad nägištet'he, sanub:
A naku-se ken om?


A babei-se:
Oi, nece om miide reduvarvei, nece redusiine, muga om kacmaha tulnu.


Ii, sanub, – oukha hot’ mitte, pidab märita.

Ka ezmei märič d'ougha bašmakon, ka i bašmakįine sättub, ka kol'ceižen märič ka i kol'ceine sättub, ka šläpeine kak ras.

A, sanub, – kusžo sinun sobad oma?

Pästa mindei kodihe.

Hän kodihe läks’, tuli mamazennu, mäni mamaleze voik, voik, voik.

Mamaze höbon hänele, sädod.

Askei i tuli hänennu vo vsei krase se tuli hänennu.

A sed tuld'he da:
- silei nena ehti, silei nena ehti, kacu miide nece om mida tehnu.


Händast ii hivin, pahįil sanįil hänele (necenzurniil), gor'an nimitab.

No, svadib pidab teramba väta.

Svad'ban zavottihe gotovit’. A hän siga niižne ii vii nimida: koume ranenijad om ninkošt’ka.

Pidab nevesta tehta babeile se, a täambei tuloba otmaha nevestad.

A homesel nece tötuško-dädinuško sanub:
Sina ninkine, ninkine bläd-blädine, mäne läbi minun d'ougiš, mäne läbi höbon längiš.


Nu i ougot’ paimnehe ubehid (ubehed ned old'he varzad, ii völ ratud, nu, kaks’ vott, koume vott).

A ženihod täambei tuloba hänehe.

A hän sobad kaik rastei, miččiš hän oli männu Ivan-carevičannu-se nu i tütren sadat’.

(A silei ved’ krepeltihe kaik roža ka nevestįil-se.)

Svadib täga svadbiitihe, tuld'he svadbal, nevestan necen anttihe kattud.


Hän tehveht’ huuled.

Išttįhe, söd'he da d'od'he.

A hän d'o siga päivän randad möto varzįd ajelob da voikab: «Milei pideiž olda nevestan, a kac, päst’ mindei ubehid paimnehe».

No, ajaškat'he randad-se vert’ möto dorog-se, hän i kidoštab:
Koukd'oug vedetaze, plašksorm vedetaze, lambhansil'm vedetaze.


No, siga druškad-ne i kuulištet'he, sanutas:
Mii nece kidoštab se?


A nevesta sanub:
Nece om meles lähtnu niižne da nece toko ubehid paimendab.


Kacu veigi sina.

Hän möst edahampei-se ka ii elgekįi kaiked.

Ka tule lähemba.

Koukd'oug vedetaze, plašksorm vedetaze, lambhansil'm vedetaze.

Tule, tule lähemba, em kuulkei, mida, mida?

Dergeigat vei sapug d'ougaspei.

Sapug dernitihe, ka siga kouk.

Hiitkat perššatk kädespei.

Perššatkan hiittihe oiktas kädespei ka sormed iilä.

Lekat vei paik.

Lambhan sil'm.

No, necida-se i ottihe, hän kaiken starinįič, mise mindei ninka i ninka tötuško-dädinuško tegi, homesel päst’ mindei ubehid paimnehe, a ičeze tütren om sädatanu.

Necida ottihe, riičitet'he, a nece niižne sädätet'he. A necida sildan alle ličtihe, miš mamm oli rod’nu, alasti.

No, proidub d'o aigad ühtsa kuud.

Babei sinna aja ii, mäne ii döugei, riža ii.

(Mugįine oli rahvuz, t'omnijad ka).

I kut-se kuulišt’, ühtsa kuud oli proidnu, mise rodi siga poigan, niižne-se.


Hän d'o kuulišt’, mise Ivan-carevičan akk om poigan rod’nu, ka nece hänen tütär om rod’nu, a hän iilä i nähnu händast ka.

A nece, duumeib, paimendab ubehid, a može om kunani kolnu dei.


Ii ni teda babei nimida vuus'o, babeile nikeda sanįjad eilä.

Läks’ rižamaha.

Astįi, astįi, astįi nece babei-se. Sild tuli, sildeine proitta, no, sildeine pičuine, pened ojašt’ möto, može koume pardutt.

I kazvab d'o siga butkine.

«Oi, otta vonukeižele butkine, vonukeine om rod’nuze».

Butkižen-se zavodi katkeita, hän siga:
Oi, mamen'ka, kibed om!


Hän völ lujemba.

Oi, mamen'ka, kibed om!

Ka kuspei ristit pagižeb?

Hän völ lujemba zavodi katkeita.

Avei, mamen'ka, kibed om!

Ka sildeižen alle kacuht’, ka tütär d'o kaik d'o hapanu.

Ka, kacu, ninka i ninka, mama, sanub [tütär], – konz ajim svadbaha, ka hän kidošt’, kidošt’, i mindei oma lükeitut.

No, s'orouno, sanub, – liined d'o carevnan.

Lähten nuguni, s'orouno vįživin händast, vįživin, vįživin.

No, tuli möst, tütren kil'betpertesehe dät't’, tuli ihastusiš.

A nece-se rouk i pel'gastįi, tedišt’, mise tötuško om tulnu ka.

Ivan-carevičale ii sanu, mise, kacu, tuli, ka midani teggob.

No, tuli, zdorovkįi, votkut nimiš nimida iilä.

No, pidab rožonicale kil'bet’ lämbitada.

Aigemba oli maner mugine: rožonicale kil'bet lämbitet'he, laps’ vöd'he osobo, a rožonicaosobo.

Ii olnu ved’ bolnicįid dei nimida.

Kil'betihe toi, lapsen pezet’ dei siga andei može miččennijad sobad hänele, a nece sobad ot't’ dei hänele sanįi:
Bläd, blädine, mäne läbi döugiš, mäne läbi längiš.


Hanhed letaze.

Mäne, lendle hanhideke.

No, necen tütren pezet’, sädat’ hänen i spal'nijaha vei.

(No, aigemba malitvohossei mužik ii kärnuze akha.
Proidub d'o kuuz’ nedalid, askei d'o cerkvaha mäned dei lapsenke malitvon otad dei askei völ mužik razrešitsa tulda sijale).

No, kuudes nedališ Ivan-carevič nimida teda ii.

Laps’ voikab mi močud, last lat’t'a ii vii, nižad antta iilä, kus oma nižad hänel.


Pen’t sötta ii toukįi maidol dei ni mil.

Voikab öd läbi.

Kerdan ninka hanhed-ne letaze, a üks’ hanh'-se laskihe, a paimen paimendab, sanub:
Paimnut, kes sina oled leibil?


Ka mina olen, sanub, – Ivan-carevičal.

A siga voikabik, sanub, – lapsut?

Voikab, sanub, - öd läbi voikab laps’.

Ole sina hivä, to sina homen, pakiče sina Ivan-carevičal.

Sanu: «Anda milei kašlihe laps’, käralkat

Može soglasiže, a mina händast homen imetan.

A paimen tožo oli prostį, ii dogadnu, mise hän om hänen akk, miš tezi, mise hänen akk om.

No, sanub:
Probįn, probįn pakita.


Homesel zavodi sätaze, sanub:
Ankat laps’-se, tiil öd läbi voikab.


Dei bat't’-se abutab last kacta, ka nimil ii lat’te.

A laps’ näl'gal voikab.

Ankat milei laps’-se, käralkat da kašlihe, mina, sanub, – kelįide keskes da päivan pidan, ka može laps’ paremba magadaškandeb.

No, ka otned, ka d'o ota, ota, ota.

No, paimen lapsen kašlihe pani, stanaha toi sinna.

Kaccub poliš päiviš, ka d'o lendab üks’ stada.

Hanhuded, hanhuded, iik ole mladencan mamad?

Iilä, iilä, iik ole toižes.

Toine stad möst lendab.

Hanhuded, hanhuded, paimen-se kidoštab, – iik ole mladencan mamad?

Koumandes om, koumandes.

Koumandele:
Hanhuded, hanhuded...


A hän d'o i laskeze.

Tuli, suugad kustan alle taci, lapsuden ot't’, ka voik, ka voik. Ka imet’, ka imet’. Ka laps’ küläks imi, imi, ka laps’ uinoz’. Ka last terveht’, tervehtades käralz’ dei kašlihe pani.

To homen. Liinedįk hijal?

Liinen mina, sanub, koume päivad, hiil om äi lehmid.

To sina homen völ, ole hivä, pakiče, anttaze.

Sanu, mise magadab kelįide keskes.

A laps’ küleine, ka magadab.

Sina ala sanu, mise olen mamm, – keld’ hän paimnen.

Homen möst paimnutt-se čajun dei, sädihe.

Ankat laps’-se milei möst kašlihe, mina, sanub, – lehmide keskes, da kelįde keskes laps’ päivan i magadab.

No, hän: – Ota, ota, hivä mel’ babįile, – ota, ota, laps’ päivan ii voika i ön magadab.

No, nece tuli, möst tuli pol’päjad, hanhed-ne letaze (potom lämha maha lähtoba, süguzel-se).

Möst hän änestab:
Hanhuded, hanhuded, iik ole mladeiceižen mamad?


Toižes iik ole stadas, toižes.

Toine stad lehdab.

Hanhuded, hanhuded, iik ole mladenceižen mamad?

Kacu, koumandes om, koumandes.

Koumandele ii pidä i huikalta.

Mamm d'o teddab, ka laskeze.

Suugad möst piiti kustan taga.

Möst lapsuden ot't’, imet’, imet’, voik, voik, voik.

Paimen, ole hivä, to sina homen, pakiče last.

homen däl'gmeižen kerdan necida sijad möto lendam, d'o lähtem lämihe maihe.

Milei d'o enamba last nähta iisa.

To homen kašliš, pakiče, mina völ homen imetan.

Ala sanu vaise Ivan-carevičale.

A Ivan-carevič homesel se sädataškanz' lapsuden-se, sanub:
- Kacu, laps’-se lehmide keskes da kelįde keskes ka i magadab ön.


Ii ved’ tekįi, mise mamm om imetanu.

Ivan-carevičale paimen-se sanub:
Kacu, hanhide keskes tuleskeleb hanh üks’, laskeze i taccib suugad i lapsen imetab i voikab, voikab, voikab i täambei däl'gmeižen kerdan tulob.


Ka nece om, sanub, – minun akk, minun akk.

Lapsen imetab, ken-žo, kuspei-žo tezi.

Hän oruždän ot't’, piitihe kustįde taga, kuna hanh suugad taclob, ka sinna i piitihe.

Hanhed möst letaze. Paimen-se i huikutab:
Hanhuded, hanhuded, omik mladenceižen mamm?


Ka toižes, toižes stadas.

Toine stad lendab.

Hanhuded, hanhuded, omįk mladenceižen mamm?

Kac, koumandes stadas.

Koumanz’ stad lendaškanz, ka hän laskeze. Suugad fisni. A Ivan-carevič sei aigal ot't’, spičkan tegi dei suugeižed nene puut’.

Hän lapsen ot't’ da imet’, imet’, da voik da, imet’, imet’ da laps’ kuläštįi, ii ime.

Zapahan i kuulišt’:
Avei, iik hot'a minun suugad paletut?


Ivan-carevič tuli i sanub:
Suugad mina poltin, a sina nikuna ed .


En mäne mina, Ivan-carevič, en .

Hän milei kahtišti tegi, koumanden ku kerdan teggob, ka mii...

Mida sina suugad poltid, kuna mina nugudi mänen?

Ala vareida.

Oli ved’ komnatįid ved’ äi ka, ii ni vönu hiideke.

Laps’ sinna spal'nijaha kus i oli, a händast otdel'no.

Ön siga magatihe, a homesel-se sanub:
Anop’, mina ladin härgan rikta.


A kus rikod se?

Ka pidab pertiš rikta, kuhn'al. Kus-žo rikon?

Avei, mina vareidan.

Nuka vareidad ka käralda havadol dei, kac, loučan alle .

(Silei stuulįd ii olnu, divanįid ii olnu, a oli loučad tehtud sanktįš ninkomiš pįiš, kaiked pertid möto, siinad möto).

Mäne loučan alle.

Loučan alle mäni.

Hän kervhen ott’, hamarol ku tresnib.

(Härgan se toi pert'he, härg-se vrode kut kargeidab).

Siga:
Avei, avei, avei, kibed, kibed, kibed!


Ka nece härg potkeiž, anop’, härg potkeiž, härg potkeiž.

Hän ku möst rahtįitab antta päha hamarol.

Ai, kibed, kibed, kibed!

Anop’, härg potkeiž, härg potkeiž.

Koumanden kerdan väžaht’ vaise, hän pän hänele labot’ nagolo.

Bab i kol’.

Babein kunase tactihe, vödhe nened hänen slugad.

Nugude mäni spal'naha, sanub:
Nuvei sina tule tänna.


Mužikad d'o kaik tuld'he sinna vo glave Ivan-carevičanke.

Händast riičitethe, händast hän eläban kaiken čapel’ nökile: käded eriži, döugad eriži, pän eriži, tuloviššan eriži i pani setkha.

Harvha setkha i ubehele norele händha i sidei necen setkan se.

Ubehele plačkun andei pletil i ubeh i läks’ d'oste.

Kuna lanktob , siga kazvab kal'l'o, kuna sil'msiga sil'mlähte, kuna nenasihe rodnik, kuna käzisihe harav, kuna d'ougsihe kouk, kuna perzesihe turbaz.

I muga kaik, kut varz d'oksob.

A zavottihe eläda, eläškat'he, eläškat'he dei laps’ kazvatet'he i täambei siga eletaze.

Замарашка

Russian
Жили муж и жена.

У них была одна дочь.


Мать заболела и умерла.


Муж был еще молод и, чтобы дочь вырастить, женился второй раз.


В жены ему досталась сестра бабы-яги.


У нее тоже была девочкаВарвей.


Ну вот.


Вначале она не смела сильно обижать падчерицу, а потом стала обижать, мачеха-то.


Давала тяжелую и грязную работу.


А вторая дочь ничего не делала.


Бедная девочка, дочь мужа, даже ноги мыла этой Варвей.


Коров доила, муку на жернове молола, полы мыла, стирала и все делала.


А дочь с матерью только гуляли, пили да ели.


А падчерица была как домработница.


(Раньше у нас называликазачиха.)

Ну так, жили они недалеко от города.


А там начался праздник (а раньше у нас праздники бывали по три дня).


Мачеха с дочерью готовятся пойти туда на праздник.


А девочке (дочери мужа) оставляют тяжелую работу.

Сами же, модницы, приоделись, нарядились.
Надеялись, что там Иван-царевич полюбит дочь мачехи.

Собираются ехать, лошадь уже запряжена.


Мачеха берет толокно (это делается из запаренного овса) и смешивает с золой.

И говорит:
Смотри, чтобы до нашего прихода ты отделила золу от толокна, а мы поедем на праздник к Ивану-царевичу.


Мать, умирая, наказывала дочери:
«Когда тебе что-либо понадобится, то приходи на мою могилу, поплачь, и мне обо всем расскажешь, а я, чем могу, помогу...»
(это все родная мать наказывала-то).

Она, горемычная, догадалась: «Надо пойти к матери».

Пошла, на могиле матери плакала, плакала, плакала.


Что ты, дочь, плачешь?

Да оставила мне тетушка-дядинька до их прихода отделить толокно от золы, а сами на праздник уехали.

Не плачь, дочь.

- Возьми нож, иди на межу, на меже растет годовалая веточка, срежь ножом эту веточку, иди и ударь веточкой крест-накрест и скажи: «Толокно, иди в корзину, а золав очаг».


Сделай это трижды, и все само отделится.


А сама ты приоденься, смотри.


Я пошлю тебе коня, нарядную одежду, и поезжай туда же, на праздник, только возвращайся домой раньше двенадцати часов, до их прихода.


Им на глаза не показывайся.


Она, бедняжка, так и сделала.

Пошла она в поле.


(Поле было тут близко.)

Веточку срезала, крест-накрест ударила и сказала: «Толокно, иди в корзину, а золав очаг».


(На очаге раньше варили все в котле: кашу и все другое.
Всё раньше было в саже. Плит раньше не было).

Ну, она обрадовалась: «Слава Богу, вся работа закончена».

Пошла во двор, а там уж и конь подбегает, вожжи пламенем пышут.


Она быстро вошла в одно ухо, из другого вышла, превратилась в красавицу, одежда на ней красивая, на голове шляпка, на ногах башмачки.
Села верхом на коня и едет туда же, на праздник.

По дороге она настигает тетушку-дядинушку и сестру, стегнула их плетью идальше.



Там увидели, какая красавица приехала, подошли царские слуги и даже сам царь, взяли ее за руки и повели в свои хоромы.


Ну, а народу много пришло, со всей, со всей округи.

Тогда народу было меньше, но все равно собралось много.


Все было по старинке: не подавали на тарелках, а все из одной миски ели.


А мясо нарезали на деревянной долбленке, сбоку небольшая ручка была.


Ну, ели они, ели из миски-то, а потом нужно было мясо раскрошить.


Иван-царевичхозяин, так ему и дали ножом раскрошить мясо: «На, раскроши».


А потом они передают мясо по столам.


А они сидят недалеко, эта тетушка-дядинушка и сестра.

Когда Иван-царевич начал мясо крошить, ее дочь и говорит:
Иван-царевич, дай мне косточку поглодать.


Иван-царевич метился, метился, метился, да как треснет ей по ноге.

Ой, больно, больно, нога сломалась, нога сломалась, нога сломалась!

Мать:
Сиди молчи, делаем тебе ногу из крюка, помалкивай!


Обед кончился.

Все начали гулять.
Раньше все гуляли по деревне.

Гуляли-гуляли они, но пора всем уходить.


Мать пошла и где-то в хлеву нашла дубинку, тесала-тесала и сделала вместо ноги своей бедняге-дочери что-то наподобие кочерги и надела башмак (или сапог), и поехали они домой.


А девушке-падчерице тоже нужно уезжать домой.

Этот-то [Иван-царевич] видит, что...


Ну, он взял да намазал дегтем косяк, эту дверь-то.


Когда девушка проходила, притронулась рукой к косякуколечко тут и осталось.


Он взял это колечко и положил в карман.


Девушка выбежала, вскочила на коня, обогнала мачеху с сестрой, потом вошла коню в ухо и вновь вышла, конь исчез, а сама уже опять сидит у окна.


А сама она уже сидит у окна, и мачеха едет там с дочерью и кричит:
Росомаха ты, грязнуля!
А моя дочь гуляла целый день с Иваном-царевичем, да ногу сломала.

А девушка и не шелохнулась, только сказала:
Ну и пусть, пусть, кому-нибудь надо гулять, пусть.


Ну, а ты все сделала?

Сделала, сделала, тетушка-дядинушка.

А-а, хитрая чертовка, не ты это сделала, а твоя мать!

Опять ночь прошла, утром опять они собираются, мачеха с больной дочерью.

Всю ночь, бедняга, стонала, стонала, нога у нее болела, а утром опять нужно с матерью ехать на праздник.


Опять мать нарядила ее и говорит:
Не стони, надо тебе Ивана-царевича в женихи заполучить.


Оделись они.

И опять бедной девушке, уходя, смешала мачеха пшено с песком.


И говорит:
Смотри, вот тут тебе работа: отдели пшено от песка.


Бедняжка опять плакала, плакала, плакала.

Что делать?


- Пойти мне опять к маме на могилу?.


Пошла она и на могиле матери плакала, плакала, плакала.

Говорит:
Мама, мама, опять тетушка-дядинушка с дочерью уехали в гости, а мне оставили работу: отделить пшено от песка.


Не плачь, дочь, возьми нож, иди на межу, срежь двухлетнюю веточку и приходи сюда, скажи трижды: «Иди, пшено, в посудину, а песокна улицу, откуда принесен».

Да тоже на праздник иди, конь будет уже готов.


Та, бедняжка, обрадовалась, пошла в поле, срезала веточку, пришла, трижды ударила крест-накрест и сказала: «Иди, пшено, отдельно, а песокотдельно

Увидела, слава Богу, все чисто.

Пошла во двор, конь уже там, от вожжей пламя пышет.


Она быстренько в одно ухо вошла, в другое вышла, превратилась в красавицу, в богатом наряде, и узнать ее нельзя.


Села на коня и поехала.


Догнала она тетушку, они едут на телеге.


Ее конь рысью идет, а они шагом плетутся.


Она им еще помахала.


Опять появилась во дворце.


Ее встречают Иван-царевич, и слуги, и все.


Сам Иван-царевич взял ее за руку и ввел во дворец.


А они уже там. Там гостей было, может, триста человек.... Опять устроили обед, опять все вместе едят. А потом Иван-царевич стал крошить мясо.

А Варвей опять говорит:
Иван-царевич, дай косточку поглодать.


Иван-царевич метился-метился и угодил ей в палец.

Палец и сломался.


Ой-ой, палец сломался!

Мать говорит:
Сиди молчи!
Приделаем плашку и перчатку наденешь.

Ну, так они и ушли, что-то бормоча.

Вчера так с ногой случилось, сегодня с рукой.


Дочке совсем плохо, а бабке еще хочется гулять.


А падчерица целый день гуляла, гуляла, гуляла, а вечером собралась уходить: было уже поздно.

А порог был смазан дегтем.


Девушка наступила на порогодин башмачок тут и остался (колечко осталось вчера).


Поехали все домой, так опять едут следом.

А девушка быстренько явилась, разнуздала коня, в одно ухо вошла, в другое вышла, опять сидит и ждет тетушку.

Та едет и кричит:
А-а, грязнуля, никуда ты не годишься!


Моя дочь целый день гуляла с Иваном-царевичем.


Палец на руке сломался, до того догуляла.


А девушка-то знает, что косточкой по пальцу угодил Иван-царевичне проси косточку!


Девушка говорит:
Ну хорошо, хорошо, тетушка, кому-то нужно гулять.


Ты уже отделила пшено от песка?

Отделила.

А-а, хитрая чертовка, – говорит, – не ты отделила, а твоя мать.

А назавтра праздник опять продолжается.


И девушка опять должна прийти.


Назавтра она оставит шляпку.


А он будет ее искать.


(Видишь, какие были простофили: не спрашивают, откуда ты, девушка, чья ты, а мажут порог дегтем.)

Ну, завтра опять все так же.


Варвара-то, тетушкина дочь, всю ночь не спит.


А девушке опять тетка принесла земли и смешала с ржаной мукой и говорит:
Смотри, тут тебе работа на день, чтобы мука была отделена от земли.


(Вот какая вредная бабенка была).


Ну, она опять и говорит:
Мы поедем на праздник.


Собираются они на праздник.

Мать свою дочь наряжала-наряжала, вымыла хорошенько.
Ноги, руки вымыла, перчатку надела, деревянную ногу перевязала (вот как и я) платком, чтобы держался крюк вместо ступни.

Поехали, едут.


А она, бедняжка, опять плакала-плакала.

«Пойду-ка я к маме, что она скажет».


Пошла, на могиле матери плакала-плакала.


А мать оттуда:
Что, доченька, плачешь?


Да, видишь, тетушка-дядинушка оставила мне работу: отделить муку от земли, а сама уехала на праздник.

Иди на межу, возьми трехлетний прут, ударь трижды крест-накрест и скажи: «Мука, иди в корзину, а земляв поле».

И отделится.


Ну, девушка так и сделала.

Быстренько пришла она, а конь уже стоит.


Она в одно ухо вошла, из другого вышла красавицей.


Села на коня.


Это был уже последний день праздника.


Там ее опять встретили, слуги и все другие не могут понять, откуда эта девушка появляется и куда исчезает.


Неизвестно, чья она.


Приезжает на таком коне и так разодета, лучше всех одета.


Ну, гуляли день, а потом уселись обедать.
Иван-царевич опять начал крошить мясо, а Варвей опять не удержалась и говорит:
Иван-царевич, дай косточку поглодать.


Иван-царевич метился-метился, угодил в глаз, и правый глаз у нее вытек.

Ой, больно, больно, мама, глаз вытек!

Сиди молчи, вставим овечий глаз.

Вышла после обеда, бедняга, больная: без глаза.

А девушка целый день гуляла с Иваном-царевичем.

А назавтра он собирает всех и просит девушку прийти на сбор.

А сегодня, когда она стала уходить, он вымазал сверху косяк двери.
А девушка не нагнулась, и шляпка прилипла к смоле.

Сама она быстренько на коняи была такова.

Приехала домой, разнуздала коня, в одно ухо коня вошла, а в другое вышла, как и прежде, стала, бедняжка, замарашкой.


Ведь одежды у нее дома не было: не одевала ее мачеха.


Ну а те, тетка с дочерью, попадают тоже домой.

Баба та, мать Варвей, идет туда, на царском дворе было много овец, ловит овцу, вынула глаз, вставила дочери, перевязала.


Едут они домой, с криком опять:
Ты, такая-сякая, сидишь, грязнуля, дома.


А моя дочь целый день с Иваном-царевичем гуляла, даже глаз выскочил.

Ну хорошо, хорошо, тетушка, кому-то нужно гулять,- говорит,- пусть, с Богом, гуляет.


Назавтра была пасхальная неделя, нужно Ивану-царевичу народ собирать. Нужно было собрать всех от шестнадцати до двадцати пяти лет, чтобы все кругом, кто есть, чтобы все пришли примерить эти предметы-то: колечко, башмачок и шляпку.

Назначили день.

Пришли туда отовсюду.


Бабка-то тоже привела туда свою больную дочь.


Та не подает больную руку, а другую.


Она ее мыла-мыла, думает, что подойдет (колечко).


И башмачок не подошел, хотя мать мыла-мыла здоровую ногу, но не подошел башмак.


Никому ничто не подошло: кому велико, кому мало, кому велико, кому мало, не подходит.


Так этот день и прошел.


На следующий вечер опять такой же сбор.

Опять примеряли-примеряли и говорит [Иван-Царевич]:
Чтобы все здоровые и больные были приведены сюда.


Как же быть с колечком, шляпкой и башмачком?


Где-то есть та крещеная!


Наутро девушка стала одеваться и говорит:
Тетушка-дядинушка, возьми меня.


Ой ты, грязнуля, что ты на себя наденешь?

Ты меня отвези, я буду в уголочке, ты меня прикроешь веником. Я пойду в угол, а ты веником и накрой.

Ну, взяла она эту свою падчерицу.

А та, бедняжка, во все грязное одета, куда денешься, какая уж есть.



Примеряли, примеряли, примеряли всераз, второй, третий.

Когда стали подходить третий раз, Иван-царевич или его помощники вдруг заметили и говорят:
А тут-то кто?


А бабка:
Ой, это наша замарашка, так пришла, посмотреть.


Нет, пусть хоть какая, а примерить надо.

Сначала примерили башмак на ногуподошел, примерили колечкоподошло, да и шляпка как раз.

А где, – говорит царевич, – твоя одежда?

Отпусти меня домой.

Пошла она домой; пришла к матери, плакала, плакала, плакала.

А мать дала ей воз одежды.


Потом она пришла [к Ивану-Царевичу] во всей своей красе.


А те, мачеха с дочерью:
Ну, черт побери, наша-то что натворила, чтобы ее черт побрал.


И всякими плохими (нецензурными) словами начали ее, бедняжку, обзывать.

Но нужно немедля свадьбу сыграть.

Начали готовить свадьбу.
А девушка, дочь мачехи, ничего не может делать: у нее таких три «ранения».

А бабка должна подготовить невесту, сегодня приедут за невестой.


Утром эта тетушка-дядинушка и говорит падчерице:
Ты, такая-сякая б, пройди между моих ног, как сквозь хомут.



Ну, и отправила пасти жеребцов (жеребцы-то были еще молодые, двух-трехгодовалые, на них еще не работали).

Жених уже сегодня должен прийти за ней.

А тетка уже отобрала всю одежду, в которой девушка у Ивана-царевича была, и нарядила свою дочь.

(А тогда ведь лицо невесты прикрывали.)

Играют свадьбу, прибыли за невестой, отдали ее с прикрытым лицом.


Поцеловались они.


Сидят, пьют и едят.


А девушка ходит по берегу целый день, жеребцов пасет и плачет: «Я должна быть невестой, а меня послали жеребцов пасти».

Проезжает свадьба по дороге вдоль берега, она и кричит:
Кочергу-ногу везут, деревянный палец везут, овечий глаз везут!


Ну, дружки и услыхали это и говорят:
Кто кричит-то?


А невеста говорит:
А, это сумасшедшая девушка, она жеребцов пасет.


Вот так.

Она опять кричит, но издалека не все можно понять.


Подойди поближе!

Кочергу-ногу везут, деревянный палец везут, овечий глаз везут!

Подойди, подойди поближе, не слышно!

Сдерните-ка сапог с ноги.

Сдернули сапогтам кочерга.

Снимите перчатку с руки.

Сняли перчатку с правой руки, а там пальца нет.

Приподнимите-ка платок.

А там овечий глаз.

Ну, и девушка все рассказала, как ее тетушка-дядинушка утром отправила пасти жеребцов, а свою дочь нарядила.

Взяли эту теткину дочь, раздели, а девушку нарядили. Теткину дочь под мост запихали в чем мать родила, голую.

Ну, прошло девять месяцев.

А бабка туда не едет, ни пешком не идет, не навещает дочь.


(Такой был темный народ).


И как-то дошел слух (прошло девять месяцев), что там девушка-то, у Ивана-царевича, уже родила сына.


Она думала, что ее дочь родила сына, а она еще не видела.



Она считала, что падчерица все еще пасет жеребцов, а может быть, уже и умерла где-нибудь.


Не знает ничего бабка, никто ей ничего не сказал.


Отправилась она навещать.

Шла, шла, шла.
Впереди через маленький ручеек мостик, может быть, в три бревна.


Растет тут дудка.


Ой, взять, что ли, внуку дудочку, ведь внук родился.

Стала она дудку вырывать, а оттуда:
Ой, маменька, больно!


Она еще сильнее рвет.

Ой, маменька, больно!

«Откуда же голос крещеного

Она еще сильнее стала рвать.

Авой, маменька, больно!

Посмотрела она под мостик, а там дочь уже почти сгнившая.

Видишь ли, мама, когда мы ехали после свадьбы, она кричала-кричала, и меня сюда выбросили.

Ну, все равно ты будешь царевной!

Я пойду сейчас и все равно ее выживу, выживу, выживу!


Пришла она довольная, свою дочь оставила в предбаннике.

А бедная падчерица испугалась, когда узнала, что ее тетка приехала.


Ивану-царевичу не говорит, что раз тетушка пришла, то натворит что-нибудь недоброе.


Та пришла, поздоровалась, как ни в чем не бывало.


Роженице нужно баню истопить.

Раньше такой обычай был: роженице баню топили, ребенка несли отдельно от роженицы.


(Больниц ведь тогда не было).


Принесла она ребенка в баню, искупала, ее одежду взяла и говорит падчерице:
Б, б, пройди между моих ног, пройди сквозь хомут.



Летят гуси.

Лети с гусями!

Ну, вымыла она свою дочь в бане, одела и отвела в спальню.

(Раньше до молитвы муж не прикасался к жене.

Пройдет шесть недель, идут в церковь с ребенком, сотворят молитву, и только потом разрешалось мужу лечь к жене).

Шесть недель Иван-царевич ничего не знает о своей жене.

А ребенок плачет во всю мочь, теткина дочь не может успокоить его, грудью кормить не может, нет у нее молока.


Чем-нибудь не соображает покормить малыша.


Ночи напролет ребенок плачет.


Однажды летят гуси, а одна гусыня опустилась на землю и спрашивает у пастуха:
Пастушок, ты на чьих хлебах?



Я, – говорит, – у Ивана-царевича.

А плачет ли там ребеночек?

Плачет, всю ночь плачет.

Будь добр, принеси его завтра, попроси у Ивана-царевича.

Скажи: «Дайте мне его в кошель, заверните».


Может, согласится, и ребенок побудет завтра день, а я покормлю его грудью.


А пастух, глупый, не догадался, что это Ивана-царевича жена, откуда ему знать, что это его жена.

Но говорит:
Попробую попросить, попробую.


Утром начал он одеваться и говорит:
Дайте мне ребенка, а то ночи напролет плачет.


И отец помогает смотреть за ребенком, а тот никак не унимается.

Ребенок от голода плачет.


Дайте мне ребенка, заверните его и уложите в кошель, может, день побудет между колокольчиками и будет спать лучше.

Ну, возьмешь так возьми, возьми-возьми.

Ну, пастух взял ребенка, положил в кошель, пришел в стан.

Видит, в полдень летит одна стая гусей.


Гуси-гуси, нет ли среди вас матери этого младенца?

Нет, нет, нет ли в другой стае...

Летит другая стая.

Гуси-гуси, – кричит пастух, – нет ли матери этого младенца?

В третьей стае, в третьей!

Кричит он третьей стае:
Гуси-гуси...


А она уже опускается.

Пришла, крылья бросила под куст, взяла ребенка, плакала-плакала.
Кормила, кормила она грудью. Ребенок досыта насосался и уснул. Мать поцеловала его, завернула и уложила в кошель.

Принеси и завтра. Ты будешь у них?

Буду, – говорит, – я три дня у них буду, у них много коров.

Принеси завтра, будь добр, попроси, может, дадут.

Скажи, что ребенок хорошо спит, когда колокольчики звенят.


А ребенок спит потому, что сыт.

Ты не говори, что я мать ребенка, – предупреждает она пастуха.

Назавтра пастух опять чаю попил, оделся.

Дайте мне ребенка-то опять в кошель, среди коров да колокольчиков ребенок будет спать целый день.

Возьми-возьми, – говорит довольная бабка, – ребенок днем не плачет, а ночью спит.

Пришел опять пастух, наступил полдень, летят гуси (потом-то они улетят в теплые страны, осенью).

Опять он кричит:
Гуси-гуси, нет ли среди вас матери младенца?


В другой стае нет ли, в другой!

Летит вторая стая.

Гуси-гуси, нет ли матери младенца?

В третьей стае, в третьей она!

А третьей стае и кричать не надо.

Мать уже знает и опускается на землю.


Крылья свои опять спрятала в кустах.


Взяла опять ребенка, кормила, кормила, опять плакала-плакала.


Пастух, будь добр, принеси завтра опять ребенка.

Мы завтра последний раз здесь будем пролетать, ведь мы потом улетим в теплые страны.


Потом уже не видать мне моего ребенка.


Принеси его завтра в кошеле, я еще завтра покормлю грудью.


Только не говори Ивану-царевичу.


А утром Иван-царевич одевает ребенка и говорит:
Видишь, ребенок среди коров и колокольчиков побудет и ночью спит.


А те ведь не знают, что его мать грудью кормит.

Пастух и говорит Ивану-царевичу:
Знаешь, прилетают гуси, а одна гусыня опускается, сбрасывает крылья, грудью ребенка кормит и плачет, плачет, а сегодня последний раз будет.


Так это, – говорит, – моя жена, моя жена.

Раз ребенка кормит, так кто же, откуда бы птица знала?


Взял он ружье, спрятался за кусты, куда гусыня бросала крылья.

Опять летят гуси. Пастух и кричит:
Гуси-гуси, есть ли среди вас мать младенца?


В другой, в другой стае!

Летит вторая стая.

Гуси-гуси, есть ли мать младенца?

Вон, в третьей стае!

Прилетела третья стая, а она уже опускается. Сбросила крылья. А Иван-царевич тем временем зажег спичку и сжег крылья.

Взяла мать ребенка, кормила, кормила грудью, ребенок наелся и не сосет.

Почувствовала мать запах:
Авой, не мои ли крылья сгорели?


Подошел Иван-царевич и говорит:
Крылья сжег я, и ты никуда не пойдешь.


Не пойду я, Иван-царевич, не пойду [с тобой].

Она уже дважды меня околдовала, а если еще третий раз, то что будет?


Почему ты сжег крылья, куда я теперь денусь?


Не бойся.

Ведь комнат у них было много, он не отвел ее к ним.

Ребенка отнес туда же, в спальню, где и был, а ее отдельно.


Ночь переспали, а утром Иван-царевич говорит:
Теща, я хочу быка забить.


А где ты его забьешь?

А нужно в доме забить, в кухне. Где же еще?

Ой, а я боюсь!

А если боишься, то сунь голову в мешок и залезай под лавку.

(Тогда стульев не было и диванов не было, а были лавки сделаны из толстых досок вдоль стен избы).


Иди под лавку!

Спряталась она под лавку.

Быка-то он привел в избу, бык как скачет тут!


А Иван-царевич взял топор и обухом ей треснул.


А оттуда:
Ой, ой, больно, больно!


Так это тебя бык лягнул, теща, бык лягнул.

Он как треснет опять по голове обухом.

Ой, ой, больно, больно!

Теща, это бык лягнул, бык лягнул.

На третий раз только взвизгнула, он уже совсем раздробил ей голову.

Бабка и умерла.


Бабку-колдунью куда-то унесли слуги, выбросили.


Теперь пошел он в спальню и говорит:
Ну-ка, теперь выходи ты!


Пришли все мужики во главе с Иваном-царевичем.

Раздели ее и живьем разрубили на кусочки: отдельно руки, отдельно ноги, отдельно голову и туловище.


Положили в редкую сетку и эту сетку привязали к хвосту молодого жеребца.


Хлопнул он плетью по жеребцу, и тот помчался.


Где упала головатам появилась скала, где глазтам полынья, где ностам родник, куда ногатам кочерга, куда задницатам дерн.


И все так, пока бежал жеребец.


А они начали жить-поживать, да и ребенка вырастили, и сегодня там живут.