ВепКар :: Тексты

Тексты

Вернуться к списку | редактировать | удалить | Создать новый | История изменений | Статистика | ? Помощь

S’iwhka-burka, veščaja kaburka

S’iwhka-burka, veščaja kaburka

карельский: собственно карельское наречие
Толмачевский
El’et’t’ih muamo i kolme poigi̮a.

Yht’ä kučuttih, šiel’ä, Griša, toista Miša, kolmatta, možot, Van’a.

Vot.

Muamo i šanow: ,,Poijat, jes’l’i mie kuolen, to milma el’giä kät’kekkiä n’i kunne, a kät’kekkiä tahnuon peräh i kolmena yönä kävel’giä miwn luoh milma ka t’ied’el’ömäh”.

Muamo kuol’i.

Kät’kiet’t’ih hänen tahnuon peräh.

Pid’äw männä vahnemmalla, Grišalla.

Grišalla ei tahota männä vardeimah hän’d’ä yökši, – varajaw, vot’ i šanow: „Iivan, mäne šie“.

Iivan šuorieči.

Annan, – šanow, – mie šiwla oššan ruškien kos’t’uman i ruškien paijan, vain mäne“.

Iivan l’äks’i.

Män’i yöhyön vardeičči šiel’ä muamon kalmalla.

Muamo šiel’däi nowžow da šanow: „Griša, šie olet?".

– „En ole mie“.

– „Miša, šie olet?“.

– „En ole mie“.

– „Van’a, šie?“.

– ,,Mie!“.

– ,,Nu ladno, mäne, mie šiwla sluwžin sluwžbazen”.

Nu toin’e l’ienöw.

Pid’äw männä Miišalla.

Miša šanow: „Van’a, mäne šie, mie oššan šiwlaš ruškien kos’t’uman”.

Van’a tuaš soglas’ieči, t’ämä howkka Van’a.

Hiän tuaš män’i, t’ämän yön vardeičči.

Nowžow tuaš muamo dai šanow: „Miša, šie?“.

– „En ole mie“.

– „Van’a, šie?“.

– „Mie“.

– „Nu, ladno, mie šiwla sluwžin sluwžbazen“.

L’iew kolmaš .

L’ähtöw t’ämä Van’a muamon kalmalla yökši.

Muamo šiel’d’ä viid’iw dai šanow: „Van’a, šie?“.

– ,,Mie!“.

– „Nu, ladno, sluwžin mie šiwlaš sluwžbazen”.

Nu ladno, tul’i hiän kod’ih.

Vel’l’et šanotah: ,,Nu mid’ä šie šiel’ä n’äit?”.

Ka n’äin i ka n’äin“.

Rubiew andamah čuar’i t’yt’är’d’ä miehel’l’ä i keriäw kaikkie v okruge, keriäw rahvašta, stobi val’l’ita šulahan’e omalla t’yt’t’är’el’l’ä.

Vies’t’il’öid’ä pid’äw šen’iin, zajavkoida andaw: „Ka rubiemma šulahas’t’a val’l’iččomah t’yt’t’är’el’l’ä, tulgua, d’eskat’”.

Šiel’ä hyviä il’i pahi̮a ker’äwd’yw, keh miellyt’äh.

Nu vot, n’ämä kakši vel’l’ešt’ä l’äht’eih, Griša i Miša, a Van’a i šanow: „Ottakki̮a, vel’l’et, i milma”.

A hyö šanotah: „Kunne myö šiwn, howkan, otamma!”.

Šanow: „Kunne t’yo, šinnei milma”.

– „Emmä ota, šiwn muos’t’a šiel’ä n’i ked’ä ei l’iene, howkki̮a, šiel’ä vain l’ietäh hajukkahat”.

Vot.

N’ämä vel’l’et l’äht’iet’t’ih.

Van’a män’i tahnuon peräh muamon kalmalla dai šanow: „Muamo, sluwžilla miwi̮a siuwžban’e”.

Muamo nowz’i dai šanow: „Važemeh käd’eh mäneoigieh viijit“.

Siwhka-burka šiel’d’äi nowži, kos’t’uma šel’l’äššä, dai šanow: „Nu, Van’a, važemeh korvah mäne, a oigieh viiji”.

Hiäh važemeh korvah män’i, oigieh viid’i.

S’eičas t’ämä hänel’l’ä kos’t’umazen toi, hiän šuorieči, šel’gäh istuoči, pl’otkan käd’eh otti i l’äks’i (i pl’otka kaikki keralla tuodu hebozella).

I l’äks’i ajamah či̮ar’ih.

L’äks’i či̮ar’ih ajamah hiän i tavottaw omie vel’l’il’öid’ä.

Omie vel’l’il’öid’ä tavotti: yht’ä vel’l’iepl’otkalla, toista vel’l’iepl’otkalla, da l’äks’i dal’še ajamah.

Män’d’ih šin’n’e, keräwvyt’t’ih, viibiraijah šulahas’t’a.

Šiel’ä čuar’i šeizow mis’s’ä ollow yl’ähän’ä pordahilla.

Kaikki keräwvyt’t’ih.

Kaččow: ves’ma ubehella hyväl’l’ä tul’i šulahan’e Van’a.

N’yt t’ämä Van’a pervoih etažah i skočahti hebozenken.

Nu, značit, t’ämä Van’a čuar’in vävy l’ienöw, t’yt’t’ären šulahan’e.

Nu l’äht’iet’t’ih hyö kod’ih, a hänel’l’ä pandih, t’äl’l’ä Van’alla, primietan, očalla pandih mit’t’yön ollow primietan, vopčem.

I l’äht’iet’t’ih järel’l’äh kod’iloih.

Hiän tavotti vel’l’et, pl’otkitti hiätten kerdaz’iin, tul’i, r’iiččiečel’d’i, kiwgullai nowz’i.

Kiwgualla nowz’i i istuw šiel’ä, kiwgualla, dai šanow: ”Nu, mid’ä, vel’let, šiel’ä hyviä n’äit’t’ä?“.

– ”Mid’ä n’äimmä ka čuar’in t’yt’t’ärel’l’ä šulahas’t’a val’l’itah, n’iin možoit emmägö myö kumban’e popad’i”.

– ”Nu ladno, šanow, huomena l’ähet’t’ä, ottakki̮a i milma“.

Tuaš toissapiän’ä i l’äht’iet’äh.

L’äht’iet’äh toissapiän’ä, Van’a i šanow: „Vain, vel’l’et, ottakki̮a i milma”.

Šanotah: „Emmä ota!“.

Nu hyö tuaš l’äht’eih, Van’a män’i muamon kalmalla dai šanow: „Muamo, sluwžilla miwla sluwžban’e”.

Muamo tuašen hän’el’l’äh sluwžbaz’en sluwžildi, hebon’e šiel’d’ä nowžow i šanow: ”Nu, Van’a, mäne važemeh korvah, oigieh viijit”.

Hiän ti̮aš män’i važemeh korvah, oigieh viid’i; hänel’l’ä tuaš: kos’t’uma, pl’otka hebozella varoin, kaikki toi hebon’e.

Hiän šuor’ieči, tuaš i l’äks’i duimah, ajamah.

Tuaš hiän vel’l’il’öid’äi tavottaw.

T’äl’l’ä kerdua kakšiin kerroin vel’l’il’öid’ä pl’otkalla pl’otkitti, yht’ä i toista.

Tuaš män’d’ih, keräwvyt’t’ih šin’n’e.

Jo tuašen toizeh jatažah t’ämä hebon’e Van’anke kočahti.

Nu tuašen hyö l’äht’eih kod’ih.

A vel’l’et ei tunnuššeta, što on hiän vel’l’i.

Tuaš tuldih dai šanotah: „Požalui, tua l’iew čuar’in t’yt’t’ären šulahan’e, što egl’ein i t’ämpiänä hän’d’äh val’l’itah“.

Nu tuaš l’äht’eih, hiän tuaš tavotti, tuaš pl’otkilla pl’otkitti.

Tul’i kod’ih hiän: ”Nu, kuin, vel’l’et, d’ielat t’eil’ä šiel’ä?“.

– ”Nu kuin, kuin!

Ka ken ollow šiel’ä ajaw, kumban’e šiel’ä kaikkie bojevoimbi: egl’ein i t’ämpiän hiän meid’ä pl’otkalla duiččow.

Viel’ä kačomma huomena: pergaw al’i ei perra, kačomma”.

Nu tuaš yön muattih, l’äht’iet’äh toissapiänä.

Jäl’gimän’e päivän’e.

L’äht’iet’äh tuaš: „Vel’l’et, ottakkua milma”.

– „Emmä ota!“.

Tuaš l’äht’eih.

Hiän tuaš män’i t’er’iämbi tahnuon peräh, män’i kalmalla: „Muamo, sluwži miwla sluwžban’e!“.

Muamo tuašen hebozen šiel’d’ä t’yön’d’i.

Hebon’e tul’i t’äh kos’t’umanke, pl’otkanke: ”Nu, Van’a, mäne važemeh korvah, viijit oigieh”.

Hiän s’eičas šuor’iečeldi i l’äks’i tuaš ajamah.

Tuaš vel’l’et n’ämä tavotti, tuaš jo kolmiin kerroin heid’äh pl’otkuičči: yht’ä kolme kerdi̮a i toista kolme kerdi̮a.

N’äil’l’ä joi kivis’t’äw, joi höbl’is’s’yt’t’ih.

Nu ladno: män’d’ih tuaš šin’n’e, kaikin keräwvyt’t’ih.

Tuaš čuar’i t’ämän i viiber’i.

Tuaš jo kolmandeh jatažah t’ämä howkka Iivan i kočahti hebozella.

I pandih t’ämän jäl’gimäzel’l’ä kerralla, pandih hänel’l’äh kuldazen pečat’in ka očalla i fatalla moržiemen omalla šivottih očan.

Hiän i l’äks’i, očča šivottu.

Hiän šiel’ä viid’i s’inčoh, al’i kunne, omalla kuššakolla t’ämän šarfan t’yt’ön oman šido, štobi vel’l’et ei tunnuššettais’en.

Tul’i en’n’en heid’äh, tavotti tuaš vel’l’et, tuaš heid’ä kolme kerdua pl’otkitti.

Vel’l’et n’e joi it’kiet’äh.

Tuldih kod’ih, hiän i šanow: ”Nu, vel’l’et, kuin, kenen viiber’ittih?“.

– ”Emmä t’iijä, kenen ollow palačun žemmuozen viiber’ittih, ves’ma joi šikarnoi da žemmuon’e briha, n’in tuon rewnah meid’ä ei voi panna, ves’ma hyvä briha”.

Nu, ladno.

T’ämä vain pomalkivajit, Iivana howkka.

L’äht’iet’äh n’ytten, huomena jo nastojaššo ruvetah val’l’iččomah, jo sovs’em ruvetah viiber’imäh da suad’buimah.

Nu, Iivan n’i mid’ä ei virka.

N’ämä vel’l’et l’äht’iet’äh, a hiän, joi mököt’t’äw iänet’t’ä kiwgualla, guruttaw.

Nu a vel’l’et šanotah šiel’ä: ”Van’a, mid’ä šiwla očča on šivottu?”.

Hiän šanow: „Ol’iin gribašša da nowz’iin n’är’ieh t’eid’ä kaččomah, kunnepäi t’yö l’äks’ijä, da n’är’iešt’ä langein dai očan šatatiin.

Ka šarfalla šivoin, ka kuššakolla”.

Nu, ladno.

Šido hiän kuššakolla.

Män’dih.

Kun keräwvyt’t’ih, a šulahas’t’a ew.

Tua jo dvorcah ei männyn, t’ämä šulahan’e.

Ew šulahas’t’a.

Čuar’i i kyžyw: ”Nu, brihat, eigo ole kel’l’ä kod’ih vel’l’ie jiän’yt’t’ä?“.

N’i ken ei n’i mid’ä virka.

A n’ämä vel’l’ekšet šanotah, Griša da Miša: „Vet meil’ä on howkka Iivan jiän’yn, n’iin vet hiän t’iäl’ä ei ollun”.

Nu, ladno, a hiän: „Emmä šano!”.

A t’ämä šanow: „Šanokki̮a, kel’l’ä on jiän’yn?”.

Hiän šanow: „On meil’ä howkka Iivan”, čuar’illa otvečaijah.

Čuar’ii šanow: „Da mit’yš-l’uwbo olgah; mängiä tuogua händ’äh t’änne!”.

Nu vel’l’et l’äht’eih hyppiämäh.

Van’a, aššu, – šanow, – šilma kučutah!”.

Hiän šanow: „En l’ähe, tulgah ičeh čuar’i!”.

Män’dih, šanotah: „Ei l’ähe, – šanow, – kuččuw iččiedä čuar’ie”.

Čuar’i šanow: ”Mid’ä mie l’ähen, mängiä kuččukkua!”.

– „Ei tule” – šanow.

Čuar’i tul’i, otti hänen.

Val’l’ašti kor’ietan, män’i hänen otti.

Tullah t’änne, otettih hänen šinne, Vаn’an, čuar’ii šanow: ”Mid’ä šiwla on očča šivottu?”

A hiän’ šanow: „Da n’iin, n’är’iešt’ä langein”.

– „Da ožutuakkois!".

– „En ožuta!“.

– „Ožuta!”.

Ruvettih hänel’d’ä ker’it’t’ämähžen t’äd’ä očči̮a.

A hänel’l’äh šarfa šivottu moržiemen oma i kuldan’e pečat’t’i pandu očalla.

Čuar’ii howkken’i: „Hospod’i!

Mit’t’ynän’e moržiemella šulahan’e, miwn t’yt’t’ärel’l’ä, howkkan’e!”.

Nu čuar’i ei l’ien’n’yn dovol’noi t’äl’l’ä.

Nu ka šanow: „Davait’e, ken l’öwd’äw kaz’iz’en, [kumban’e] istuwvirt’ä lawlaw, maguawl’eibiä paistaw, hebozen s’iwhka-burka veščaja kaburkan, dvenatsat’ žerepcow, da poččizen [kumban’e] istuwskuaskua šanow, a maguawvirt’ä lawlaw.

Jes’l’i kumban’e ka t’ämän l’öwd’äw, to, – šanow, – žen moržien l’ienöw miwn t’yt’är”.

Nu n’ämä tuaš i l’äht’iet’t’ih kaikin rannakših, i l’äht’eih kaikin kod’iloih, nu i duwmaijah.

Čuar’i šanow: ”Ka, mie t’eil’ä annan hebozet kaikilla, mängiä eččikkiä s’iwhka-burka, veščaja kaburka”.

Nu ladno, n’äil’l’ä kakši hevos’t’a ando, Grišalla i Mišalla, i Van’alla ando hebozen.

N’ämä istuočettih, vel’l’et, hyviin, piäh päin piät, a t’ämä howkka Iivana istuoči hän’d’äh päin piän da hän’n’än šuwh da peržet’t’äi l’äpšyt’t’äw hebozelda: „Davai, davai hyppiä, dui moržienda eččimäh!”

Nu i l’äht’iet’t’ih.

Män’d’ih hypel’d’ih, hypel’d’ihn’i mis’tä ei l’öwvet’ä heboz’ie.

A t’ämä, Van’a, män’i tuaš dai šanow: „Muamo, sluwžilla miwla sluwžban’e!“.

Muamoh tuašen ubehen t’yön’n’äl’d’i, hebozen, dai šanow: ”Ka n’äin, ka n’äin“.

– ,,Nu, istuoče, šanow, miwla šel’gäh“, – t’ämä, hebon’e že.

Hebozella hiän šel’gäh istuoči, hebon’e i šanow: ”Ka, jes’l’i tullah dvenatsat’ žerepcow, mie, – šanow, – mimo n’ih vihrom proijin, šiir’ičči, šie, šanow, oigiella kiäl’l’ä fat’i griivašta”.

Hiän vihrom proid’ies’s’a heis’t’ä šiir’ičči oigiella kiäl’l’ä fat’t’i hebozen i hänel’l’ä l’ien’i t’äššä d’venatsat’ žerepcow i miamo [hebon’e].

Istuoči, tul’i dorogalla, šido t’ämän kaiken heboz’in part’iin koivuzen i istuw.

Istuw dai tuluon luad’i šez’ih.

Tuluolla vuottaw, konža vel’l’et tullah.

Vel’l’et tullah, hän’d’ä ei tunnuššeta.

Hiän tuaš šuor’iečen kos’t’umoih, i ei tunnuššeta.

Nu šanotah: „D’iäd’ö, myö meil’ä n’ämä hebozet“.

A hiän šanow: ”Oštakki̮a!“.

– „Äijägö t’eil’ä pid’äw?“.

– ”Nu, ka, šanow, s’n’imikkiä t’eil’d’ä na tr’i pal’ca keški šel’l’äl’d’ä remen’il’öin nahki̮a.

Mie, šanow, annan t’eil’ä n’ämä hebozet”.

Hyö otettih puikolla toin’e toizelda nahkat šel’giä myöt’ revit’et’t’ih, kiäl’l’ä krut’illettih i annettih.

T’ämä nahkat n’ämä otti dai i l’äks’i.

L’äht’iet’t’ih n’ämä, a Iivan i jäi.

Iivana i tulow (hebozen hiän t’ämän, čuar’in oman, šillan alla tungi), a n’ämä tuldih heboz’inken.

Tuldih, čuar’ii šanow: „Nu, ka, n’ämä, šanow, hebozet tuodih i dvenatsat’ žerepcow tuodih mi̮amonken, a šie, šanow, i miwn hebozen šillan alla kunne-ollow ugomon’iit, kavotiit, i tuonnun n’i mid’ä et“.

Hiän pomalkivajit.

Nu l’ienöw toin’e päivä.

Ka toissapiänä, šanow: „L’öwd’äkkiä kaz’in’e: istuwl’eibiä paistaw, magi̮awvir’t’ä lawlaw”.

A hiän šanow: ”Davaiguažen hebon’e”.

N’ämä l’äht’eih tuaš heboz’illa eččimäh, hän’el’l’ä hevos’t’a ei ana.

Mie, – šanow, – hebozetta en l’ähe, anai miwla hebon’e, šanow”.

Nu čuar’i ando hänel’l’ä kl’iäččäz’en-kl’iäččäz’en.

Hiän tuaš istuoči.

Muit istuočettih ed’ehpäin, a hiän istuoči tuaš taguahpäin: hän’n’än šuwh otti, tuaš i l’äks’i pl’äčkyt’t’imäh.

Hehhe!

Nu ladno.

Tuaš i män’i muamolluoh i šanow: „Muamo, sluwži miwla sluwžban’e”.

Muamo tuašen hebozen hänel’l’ä šiel’d’ä...

Hebon’e tul’i, tuaš hiän šuor’iečeldi i l’äks’i, i šanow: „Jes’l’i mie vihrom proijin, kaz’in’e šiir’ičči proid’iw, šanow, šie hän’d’ä fat’i“.

Nu hiän šiel’ä n’äin i li̮ad’i: vihrom proid’i, hiän kaz’izen t’ämän pywd’i, tuaš koivuzeh hebozen šido, istuw.

Čuar’in hebozen hiän jo tuašen kavotti, jo kavotti hiän, hän’d’ä ei pie, kl’iäččiä.

Istuw, tuluon luad’i koivuzen luoh dorogarannašša, tuašen kaz’in’e hänel’l’yönä istuw da virt’ä lawlaw, maguawl’eibiä paistaw.

Nu hyvä.

Tuaš vel’l’et i aššutahen, aššutah vel’l’et: ”Nu, dobrii moled’ec, myö, šanow, meil’ä t’ämä kaz’in’e”.

A hiän šanow: „Oštakki̮a!”.

– „Äijängo, šanow, otat?”.

– „L’eikakki̮a, šanow, šormi, yks’iin šormiloin oigiešta kiäštä”.

Nu l’eikattih hyö šormiloin, annettih hänel’l’ä šormet i l’äht’iet’t’ih ti̮aš.

Hiän ti̮aš jäl’l’es’t’i aštuw.

Nu, značit, kaz’izen vel’l’et ti̮aš tuodih.

A vel’l’et ei tunnuššeta, što on vel’l’i.

Tuldih ti̮ašen n’ämä, i že, Iivana, tul’i.

Tul’i že Iivana, čuar’i ti̮aš rubei hawkkumah, što n’ämä tullah i hebozet tuwvah, a šie n’i mid’ä et tuo, n’i hevos’t’a et tuo.

Hiän znai pomalkivajit.

L’äht’iet’äh kolmannen kerran počis’t’a vaš.

Tuaš l’äht’iet’äh, muit istuočettih ti̮aš hyviin, a hiän istuoči ti̮ašen ših rukah, kuin i en’n’en, män’d’ih ti̮aš.

Hiän ti̮aš mi̮amolda sluwžbazen pakkoi.

Mi̮amo sluwžbazen sluwži.

Hiän ti̮aš hebozella šel’gäh istuoči, vihrom proid’i, poččizen fat’t’i, ti̮aš hebozen t’ämän, kunne hän’el’l’ä pid’i, pan’i, a istuw poččizenkena, tulut luajittu.

Vel’l’et n’ämäi aššutah tuašen: „Myö meil’ä, dobrii molod’ec, poččin’e!”.

– „Oštakki̮a!”.

– „Äijägö t’eil’ä pid’äw?”.

– „Ka varbahista šormet l’eikakki̮a!”.

Hyö l’eikattih omilda jalloilda šormet, annettih hänel’l’äh, hiän käški kiäril’d’iä i l’äks’i jäl’l’es’t’i.

Tullahhen kod’ih: n’ämä tuodih poččizen.

Tul’i Iivan-howkka jal’l’es’t’i, a hyö tuldih ed’izeh.

Heboz’ie ei šua kul’äl’l’ä šalvata, hebozet hypel’l’äh kyl’iä myöt’, n’i kel’l’ä šalvata ei šua.

Kaz’in’e istuwvirt’ä ei lawla, l’eibiä ei paissa, poččin’e tože samoi n’i m’id’ä ei ri̮a.

Nu hyö tuldih, Iivan i aštuw.

Čuar’i ti̮aš rubei hawkkumahhen: „Tuaš, šanow, šie ka n’äin i n’äin: et tuonnun n’i mid’ä, muit tuwvah, a šie n’i mid’ä et tuo i miwn omie vain kavottelet”.

A hiän šanow čuar’illa: ”Kačomma, šanow, kenen ollah: ongo, šanow, n’äijen il’i miwn omat, možot, šanow, kaikki on miwn omat!”.

– „Ollah!

Et šie tuonnun” – šanow.

– ”Nu, šanow, šalvakki̮a tahnuoh, ku hyö tuodih!”.

N’i kel’l’ä ei ši̮anun, kaikin kyl’äl’l’eh šalvatahei ši̮a šalvata.

Iivan kun iän’en andohebozet kaikin Iivanah hypät’äh, poččine, kaz’in’ekaikin ihaššuttih, što Iivan tul’i.

Yks’i hebon’e tulowolgupiäl’l’ä piän panow.

Ka n’äin.

Toin’e tulowIivanalla panow.

Iivan šalbai n’e hebozet.

Tul’i pert’ih, iän’en ando: rubei kaz’in’e virt’ä lawlamah, l’eibiä paistamah, poččin’e rubei šid’ä že tože ri̮adamah, mid’ä položen.

I ruvettih hyö žit’ da poživat’, dobra naživat’.

I t’ämä Iivana l’ien’i šulahan’e i vävy či̮ar’illa, či̮ar’in t’yt’t’ären šulahan’e.

I kaikki.

Сивка-бурка, вещая каурка

русский
Жили мать и три сына.

Одного звали, там, Гриша, второго Миша, третьего, может, Ваня.


Вот.


Мать говорит: «Сыны [мои], если я умру, то меня никуда, [кроме] как за домом (‘скотным двором’), не хороните и в течение трех ночей ходите ко мне, меня, вот, навещать».


Мать умерла.

Похоронили ее за домом.


Надо идти старшему, Грише.


Грише не хочется идти стеречь ее на всю ночьбоится, вот и говорит: «Иван, иди ты».


Иван оделся.


«Дам, говорит, я тебе, куплю красный костюм и красную рубашку, только иди».


Иван пошел.

Пошел ночку покараулил там на могиле матери.


Мать оттуда и встает да говорит: «Гриша, ты?».


– «Не я».


– «Миша, ты?».


– «Не я».


– «Ваня, ты?».


– «Я!».


– «Ну ладно, иди, я тебе сослужу службу».


Ну вторая ночь наступает.

Надо идти Мише.


Миша говорите «Ваня, иди ты, я куплю тебе красный костюм».


Ваня опять согласился, этот Ваня-дурак.

Он опять пошел и эту ночь прокараулил.


Встает опять мать да и говорит: «Миша, ты?».


– «Не я».


– «Ваня, ты?».


– «Я».


– «Ну ладно, я тебе сослужу службу».


Наступает третья ночь.

Отправляется этот Ваня на ночь на могилу матери.


Мать оттуда выходит и говорит: «Ваня, ты?».


– «Я».


– «Ну ладно, сослужу я тебе службу».


Ну ладно, пришел он домой.

Братья говорят: «Ну, что ты там видел?».


– «Вот так и так».


Царь будет выдавать дочь замуж и собирает всех в округе, собирает народ, чтобы выбрать жениха для своей дочери.


Вести так посылает, заявки подает: «Вот будем жениха выбирать дочери, приходите, дескать».


Там хорошие или плохие соберутся, кто понравится.

Ну вот, эти два брата отправляются, Гриша и Миша, а Ваня и говорит: «Возьмите, братья, и меня».


А они говорят: «Куда мы тебя, дурака, возьмем!».


Говорит: «Куда вы, туда и меня [возьмете]».


– «Не возьмем: такого, как ты, там никого не будет, дурака, там будут только умные».


Вот.

Эти братья отправляются.


Ваня пошел за дом на могилу матери да и говорит: «Мама, сослужи-ка мне службочку».


Мать встала да и говорит: «По левую руку идипо правую выйдешь».


Сивка-бурка оттуда и выходит, костюм на спине, да и говорит: «Ну, Ваня, в левое ухо войди, из правого (‘в правом’) выйдешь».

Он в левое ухо вошел, из правого вышел.

Сейчас эта [лошадь] ему костюмчик принесла, он оделся, сел верхом, плетку взял в руку и поехал (даже и плетка с собою у лошади принесена).


И отправился к царю.


Отправился к царю он и догоняет своих братьев.


Своих братьев догнал: одного братаплеткой, второго братаплеткой, да поехал дальше.


Приехали туда, собрались, выбирают жениха.


Там царь стоит где-то высоко на лестнице.


Все собрались.


Смотрит: на очень хорошем жеребце приехал жених Ваня.


Теперь этот Ваня на первый этаж и прыгнул на лошади (‘с лошадью’).


Ну, значит, этот Ваня будет царевым зятем, жених его дочери.


Ну отправились они домой, а ему, этому Ване, поставили примету; на лоб какую-то примету поставили, в общем.

И отправились обратно по домам.


Он догнал братьев, дал по разику плеткой, приехал, быстренько разделся, на печку и залез.


На печку залез и сидит там, на печке, да и говорит: «Ну что, братья, там хорошего видели?».


– «Что видели вот царевой дочери жениха выбирают, так может быть который-либо из нас не попадет ли [в женихи]».


– «Ну ладно, говорит, завтра поедете, так возьмите и меня».


Опять на следующий день и отправляются.

Отправляются на следующий день, Ваня и говорит: «Только, братья, берите и меня».


Говорят: «Не возьмем!».


Ну вот они опять отправились, Ваня пошел на могилу матери да и говорит: «Мама, сослужи-ка мне службу».

Мать опять ему службочку сослужит, лошадь оттуда поднимается и говорит: «Ну, Ваня, войди в левое ухо, из правого выйдешь».

Он снова вошел в левое ухо, в правое вышел; у него опять костюм, плетка для лошадивсе принесла лошадь.

Он оделся, снова и поехал (‘пошел дуть’).


Опять он братьев и догоняет.


На этот раз по два раза плеткой похлестал, одного и другого.


Снова пошли, собрались там.


Опять уже на второй этаж эта лошадь с Ваней прыгнула.


Ну снова они отправились домой.


А братья не узнают, что он их брат.


Опять приехали и говорят: «Пожалуй, этот будет царевой дочери жених, что вчера и сегодня его и выбирают».


Ну снова поехали, он снова их догнал, снова плетками хлестал.

Приехал он домой: «Ну как, братья, дела у вас там?».


– «Ну как, как!


Вот кто-то там проезжает, который там всех боевее: вчера и сегодня он нас плеткой стегает (‘дует’).


Еще завтра посмотрим: постегает или не постегает, посмотрим».


Ну опять ночь поспали, отправляются на следующий день.

Последний денек.

Отправляются опять: «Братья, возьмите меня».


– «Не возьмем!».


Опять отправились.

Он опять поскорее за дом, пошел на могилу: «Мама, сослужи мне службу!».


Мать опять оттуда лошадь послала.

Лошадь пришла сюда с костюмом, с плеткой: «Ну, Ваня, иди в левое ухо, выйдешь в правое».


Он сейчас быстренько оделся и опять поехал.

Опять этих братьев догнал, опять уже по три раза их плеткой стегнул: одного три раза и второго три раза.


Этим уже и больно, уже и пригорюнились (‘губы повесили’).


Ну ладно, пришли опять туда, все собрались.

Опять царь этого и выбрал.


Опять уже на третий этаж этот Иван-дурак и прыгнул на лошади.


И поставили эту, в последний раз поставили ему золотую печать вот на лоб и невестиной фатой и перевязали лоб.


Он и пошел с перевязанным лбом.


Он там вышел в сени или куда-то, своим кушаком этот девушкин шарф обвязал, чтобы братья не узнали.


Пришел раньше их, догнал опять братьев, опять их три раза похлестал плеткой.


Братья эти уже и плачут.


Пришли домой, он и говорит: «Ну, братья, как, кого выбрали?».


– «Не знаем, какого-то палача такого выбрали, уж очень шикарный, да такой парень, так что рядом с ним нас нельзя поставить, очень хороший парень».


Ну, ладно.

Этот только помалкивает, Иван-дурак.


Отправились теперь, завтра уже по-настоящему будут выбирать, уже окончательно, будут выбирать и свадьбу играть.

Ну Иван ничего не говорит.

Эти братья отправляются, а он уже молча лежит на печи.


Ну а братья говорят там: «Ваня, что у тебя лоб перевязан?».


Он отвечает: «Был за грибами да залез на елку на вас посмотреть, в какую сторону вы отправились, да с елки и свалился и лоб расшиб.


Вот шарфом обвязал, этим кушаком».


Ну ладно.

Обвязал он кушаком.


Пошли.


Когда собрались, а жениха нет.


Этот уже во дворец не пошел, этот жених.


Нет жениха.


Царь и спрашивает: «Ну, парни, не осталось ли у кого дома брата?».


Никто ничего не говорит.

А эти братья говорят, Гриша и Миша: «Ведь у нас Иван-дурак остался, так ведь он здесь не бывал».


Ну ладно, а он: «Не скажем!».

А этот говорит: «Скажите, у кого остался дома?».


Он говорит: «У насИван-дурак», – царю отвечают.

Царь и говорит: «Да какой угодно будь, идите приведите его сюда!».

Ну братья побежали.

«Ваня, пошли, тебя, говорит, зовут!».


Он говорит: «Не пойду, пусть сам царь придет!».


Пошли, говорят: «Не идет: говоритсамого царя зовет!».

Царь говорит: «Что я пойду, идите позовите!».


«Не идет», – говорит.


Царь пришел, взял его.

Запряг [лошадь] в карету, пошел его взял.


Едут сюда, взяли его туда, Ваню, царь и говорит: «Что у тебя лоб перевязан?».


А он говорит: «Да так, с елки упал».


– «Ну а покажи-ка!».


– «Не покажу!».


– «Покажи!».


Стали у него развязывать этот лоб.

А у него шарф невестин перемотан и золотая печать поставлена на лбу.


Царь и с ума сошел: «Господи!


Какой у невесты жених, у моей дочери, дурак


Ну царь не остался доволен этим.

Ну вот и говорит: «Давайте, кто найдет кошечку, [которая] сидитпесню поет, спитхлеб печет, лошадь сивку-бурку вещую каурку, двенадцать жеребцов да свинку, [которая] сидитсказки сказывает, а спитпесню поет.


Если который вот, говорит, это найдет, того и невеста будет моя дочь».


Опять все и пошли по сторонам, по домам, пошли все по домам, ну и думают.

Царь говорит: «Я дам вам всем по лошади, идите ищите сивку-бурку, вещую каурку».

Ну ладно, этим две лошади дал, Грише и, Мише, и Ване дал лошадь.

Эти сели верхом, братья, хорошо, лицом к голове [лошади], а дурак-Иван сел лицом к хвосту да хвост взял в рот и по крупу лошади и бьет ладошкой: «Давай, давай, беги (‘дуй’) искать невесту!».


Ну и отправились.

Пошли: бегали, бегалинигде не находят лошадей.


А этот, Ваня, пошел опять да и говорит: «Мама, сослужи-ка мне службу!».


Мать опять жеребца послала, коня, да и говорит: «Вот так и вот так».

– «Ну, садись, говорит, на меня верхом», – эта лошадь-то.


На лошадь он верхом сел, лошадь и говорит: «Вот если придут навстречу двенадцать жеребцов, я, говорит, мимо них вихрем пройдусь, мимо, ты, говорит, правой рукой схвати за гриву».

Он, когда вихрем проходил мимо них, правой рукой схватил лошадь, и у него стало двенадцать жеребцов и матка [кобылица].

Сел, приехал на дорогу, привязал всю эту партию лошадей к березке и сидит.

Сидит и огонек развел тут.


У огонька ждет, когда братья придут.


Братья приходят, его не узнают.


Он опять одет в костюм (‘в костюмы’), и не узнают его.


Ну говорят: «Дядя, продай нам этих лошадей!».


А он говорит: «Купите».


– «Сколько вам надо?».


Ну вот говорит: «Снимите у себя (‘у вас’) на три пальца по середине спины по ремню кожи.


Я, говорит, дам вам этих лошадей».


Они взяли щепочками друг у друга кожу на спине содрали, вокруг руки свернули и дали.

Этот кожи эти взял и пошел.


Отправились эти, а Иван и остался.


Иван и приходит (лошадь он эту, цареву, под мост запихал), а эти пришли с лошадьми.


Пришли, царь и говорит: «Ну вот, эти, говорит, лошадей привели и двенадцать жеребцов привели с кобылицею, а ты, говорит, и мою лошадь под мост куда-то угомонил, потерял, и ничего не принес».


Он помалкивает.


Ну второй день наступает.

Вот на следующий день говорит: «Найдите кошечку, [которая] сидитхлеб печет, спитпесню поет».


А он говорит: «Давайте тогда лошадь».


Эти опять отправляются на лошадях искать, ему лошади не дает.

«Я, говорит, без лошади не пойду, дай и мне лошадь, говорит».


Ну царь дал ему клячишко-клячишко.

Он опять сел [верхом].


Другие сели вперед лицом, а он опять сел лицом назад: хвост взял в рот опять и начал погонять.


Хе-ххе!


Ну ладно.


Опять и пришел к матери своей, и говорит: «Мама, сослужи мне службу».


Мать опять ему лошадь оттуда...

Лошадь пришла, он опять оделся [быстренько] и пошел, и говорит: «Если я вихрем пройдусь, кошечка мимо пройдет, говорит, ты ее и схвати».


Ну он там так и сделал: [лошадь] вихрем прошла, он кошечку эту поймал, опять к березке лошадь привязал, сидит.

Цареву лошадь он опять потерял, уже потерял он, не нужна она, кляча.


Сидит, костер сделал около березы у обочины дороги, опять кошечка у него сидит и песню поет, спитхлеб печет.


Ну хорошо.

Опять братья и шагают, шагают братья: «Ну, добрый молодец, продай, говорит, нам эту кошечку».


А он говорит: «Купите».


– «Сколько, говорит, возьмешь?».


– «Отрежьте, говорит, палец, по одному пальцу от правой руки».


Ну отрезали они по пальцу, дали ему пальцы и отправились опять.

Он опять за ними идет.

Ну, значит, кошечку братья опять принесли.


А братья не узнают, что он их брат.


Опять пришли эти, и тот, Иван, пришел.


Пришел тот Иван, и царь опять начал бранить, что эти придут и лошадей приводят, а ты ничего не приносишь, ни лошади не приводишь.


Он все помалкивает.


В третий раз отправляются за свинкой.

Опять отправляются, другие сели опять хорошо, а он сел опять так же, как и раньше, поехали опять.


Он опять у матери попросил службу сослужить.


Мать службу сослужила.


Он опять на лошадь сел, вихрем проехал, свинку схватил, опять лошадь эту, куда ему надо было, поставил и сидит со свинкой, костер разведен.


А братья эти и шагают опять: «Продай нам, добрый молодец, свинку!».


– «Купите!».


– «Сколько вам заплатить?».


– «Вот с ноги (‘от пальцев ног’) по пальцу отрежьте!».


Они отрезали по пальцу от своих ног, дали ему, он велел завернуть и отправился следом.

Приходят вот домой: эти принесли свинку.


Пришел Иван-дурак вслед, а они пришли пораньше.


Лошадей не могут всей деревней в конюшню закрыть, лошади бегают по деревне, никто закрыть не может.


Кошечка сидитпесню не поет, хлеба не печет, свинка тоже самое ничего не делает.


Ну они пришли, Иван и шагает.


Царь опять стал бранить: «Опять, говорит, ты так и так: ничего не принес, другие приносят, а ты ничего не приносишь и только мое собственное теряешь».


А он говорит царю: «Посмотрим, говорит, чьи, их ли, говорит, или мои собственные; может быть, говорит, все мое!».


– «Твои!


Не ты принес», – говорит.


– «Ну, говорит, загоните во двор, если они привели!».


Никто не мог, всей деревней загоняютне могут закрыть.


Иван как голос подаллошади все к Ивану и бегут; свинка, кошечкавсе обрадовались, что Иван пришел.

Одна лошадь прибежитна плечо голову положит.


Вот так.


Вторая прибежитопять Ивану на плечо кладет голову.


Иван закрыл тех лошадей.


Пришел в избу, подал голос: кошечка стала песню петь, хлеб печь, свинка стала то же самое делать, что положено.


И стали они жить да поживать, добра наживать.

И этот Иван стал женихом и зятем у царя, мужем царевой дочери.


И все.