ВепКар :: Тексты

Тексты

Вернуться к списку | редактировать | удалить | Создать новый | История изменений | Статистика | ? Помощь

El’et’tii ende uk da ak...

El’et’tii ende uk da ak...

карельский: людиковское наречие
Севернолюдиковский (кондопожский)
No. El’et’tii ende uk da ak. Oli heil neičukaine. No, el’etii, ol’dii, el’etii, ol’dii. Emä kuol’. Emä kuol’, mužik, ižä toižen tein nai. Nai toižen tein, ga tämä emindim ei navedi neičukašta. A emindimäl oli toine tytär, oma tytär... Lešk oli.

No yhtä ei navedita, tädä emindim se ei navedi ukon neičytty. Dai kieran ižäle sanow, työndytäw:
Pane kuna tahto, minä, – sanow, – en rubeda händää, hänen ke elämää.


No, ka kuna paned. Ižäl on tytär tože žiel’, ei tiedä kuna panda. Ot’t’ dai suot’ händää puustaa šin’nä metsää, šigä oli vilupertiine, ende pertiižet ol’dih, da šin’n’ai salbaž. Viruw, alašti, pal’l’ahin. Dai sanow:
Ma tulen, tulen, – tyt’tärele sanow, – tulen minä.
En šinda jietä ni kuna.

No hän neičukaižen salbaš dai. Tuli . Neičukaine se aino jo varaidaa. Dai pakkaine, treskučii pakkaine! Rubeš pakkaine etuiguttamaa. Hän se sanow, neičukaine sanow:
Ne stukai moroz, ne br’akai moroz,
Ja gola da i bosa, bez pojasa!


No hällee rodii päčči šigä. No, neičukaine aino šigä ištuu, a pakkaine aino vai stuigaa da stuigaa. Hän myöstei sanow:
Ne stukai maroz, ne br’akai moroz,
Ja gola da i bosa, bez pojasa!


Hällee rodii jo soba piäle. Kolmanden tein vie jalomb stuigaidaa. Hän sanow:
Ne stukai moroz, ne br’akai moroz,
Ja gola da i bosa, bez pojasa!


Hällee liettii sovat piäle i rodii jo hällee lämmin. No hän d’o eläw päivän, eläw toižen, a ižä ei tule tiedustamaa. A emindim se sanow:
Mäne, – sanow, – tuo nygy kodii, kylmän on ka, panemme hot’ händää muaha.


No. A hän elävikäine, sobad hällää hyvät kai, hällee lämbin, putnii moine rodie, hyvä. Hällee žielii lähtä. Tulow ižä ottamaa, neičukaine se eläw šigä hyvin kai, hyvä hällää eläi on moin’e. No, tuli, ot’t’ tyt’tären kodii. A täl emindimäl oli koiraine se, emindim se šigä kyrzit huondeksel paštaa, a koirane se:
Haw, haw, haw, – haukkuw, – otcovsku dočku ka tuodaa, – sanow, – šulkuz da garusaz, haw, haw!


A emindim se:
Elä, – sanow, – vaikastu, – sanow, – minä pläškaidan sindai täl riehtipualikal, plaškaidan ka vaikastut, – sanow.
Nygyde ewle serebret da zolotoit, – sanow, – nygyde ori kylmänny kai kuolijakš ka, muga vai, – sanow, – tuodah.

No. Ku ižä tuow regel händää, tuoi regel, ka neičyt se hvvä rodih, čoma, lämät sovat hällää, hyvät, kai moine! No a täle tyt’tärele da lieni zavisti, što mikse händää kačo suot’, ka hän sie vai bohatui. No. A tämä neičukaine se rubeš taričezemmaa ižäl. No da emäle se ei tabua, emindimäle šille. A neičukaine, toine tytär se, taričezow:
Vot, – sanow, – mindai, mamoi, suottagad šin’n’a, suottagad mindaa šin’n’a!


No kodv ol’dii, el’etii, ol’dii, el’etii, ol’dii. Pidäw suottada tytär šin’n’a bohatumaa da sobat hyvät liettää. Dai suot’etii šin’n’a, salbatii šin’n’a puustaa pertižee, salbatii dai ižä sei läkš. Läkš ihastukšis, nygy tytär milai lienöö bohat, tyt’tärindäm.

Pakkaine, – sanow, – lienöw (sizärele šile, sizärdimele rasskažiw ukon tytär) pakkaine, – sanow, – ku stuigaškadow, ka sa vaikkane ole, elä, – sanow, – ni midä elä sano. Ole vaikkane!

No häi i mugai ruadaw. Ištuw vaikkane, ištuw vaikkane. Sinčois stuigi, stuigi pakkaine, hän ših ištui, jo kuol’. No kuol’, kuol’. Dai jo päivän ei mäne, toižen ei mäne ižä. Emä se:
Elä mäne, elä mäne, anda, – sanow, – šigä bohatuw, anda tytär suoritah.


Ku tul’dii... A myöste huondeksel kyrzäd rubedaa paštamaa emindim se ka, koiraine se ištuu stolan al da sanow:
Haw, haw, emindimän, emän tytär, – sanow, – grobas tuodaa, (näge) kuollut tuodaa, kylmänyt!


Älä sa vaikastu, – sanow, – ga andan riehtipualikal otsaa, ka vaikastut šin’n’a!

Hän uut i aino hawkkuw. Ižä läkš näge tuomaa, ka duumajiw bohattan tuow šigä pei.

No, mäni ižä, ka ei ole šigä ni midä, ni zvuk, kuulu ni nägy ei. Tytär čuppuižee ištuzennu da šihii kaikki kovennu, kuolnu. Ajaw hebol, tulow kodii ka, emä jo juoksoo vastaa, ihaštukšis, što bohatt tuli tytär. Tuli tytär ni min kere, tuli, ka jo kuolnu.

No da šiid i skaska minun.

[Морозко]

русский
Жили когда-то старик да старуха. Была у них дочь. Ну, жили-были, жили-были. Мать умерла. Умерла мать, мужик, отец, женился второй раз. Женился второй раз, а мачеха невзлюбила девушку. У мачехи была свои дочь... Вдова была [мачеха].

Мачеха ненавидит старикову дочь, видеть ее не может. Однажды и говорит отцу:
Девай куда хочешь, я, – говорит, – не буду с ней жить.


Ну, куда денешь. Отцу жалко дочери, не знает куда ее деть. Взял и отвез ее в глухой лес, там была избушка (раньше избушки в лесу были), да там и запер. В холод, голую, босую. И говорит:
Я приду, приду, – дочери говорит, – приду я.
Не оставлю тебя.

Запер он там девушку. Настала ночь. Девушка эта все боится. И мороз, трескучий мороз! Начал мороз постукивать. Девушка и говорит:
Не стукай, мороз, не брякай, мороз,
Я гола да и боса, без пояса.


Появилась у нее в избушке печь. Девушка все там сидет, а мороз только постукивает да постукивает. Она опять и говорит:
Не стукай, мороз, не брякай, мороз,
Я гола да и боса, без пояса.


На ней уже одежда появилась. В третий раз еще громче стучит. Она говорит:
Не стукай, мороз, не брякай, мороз,
Я гола да и боса, без пояса.


Появилась на ней одежда, и стало ей тепло. Живет она день, живет второй, а отец не приходит навещать. Мачеха та и говорит:
Иди, – говорит, – привези ее домой, замерзла, так хоть в землю зароем.


А она живехонька, одежда на ней вся хорошая, ей тепло, хорошо ей там. Жалко и уезжать. Приезжает отец за ней, а девушке так хорошо там живется. Приехал, взял дочь домой. У мачехи была собачка. Она печет утром блины, а собачка:
Гав, гав, гав, – лает, – отцовску дочку везут в шелках и гарусе, гав, гав!


А мачеха ей:
Не замолчишь, – говорит, – так я тресну тебя сковородником! Тресну, так замолчишь, – говорит.
Теперь не до серебра и золота, – говорит, – замерзла там вся до смерти, так уж, – говорит, – привезут.

А как привез отец ее на санях, девушка такая хорошая, красивая, теплая одежда не ней, хорошая! А старухиной дочери стало завидно, что зачем ту отвозили, она там только разбогатела. Ну и эта девушка стала проситься у отца. А мачехе это не очень нравится. Девушка, дочь-то ее, все просится:
Вот, – говорит, – мама, меня отвезите туда, отправьте меня!


Жили-были сколько-то времени, жили-были. Надо отвезти дочь, чтобы разбогатела да одежду хорошую получила. Отвезли ее туда, в холодную избушку, запер отец ее там и пошел довольный, что теперь дочь у меня разбогатеет, падчерица эта.

А старикова-то дочь ей сказала дома:
Мороз, – говорит, – как начнет постукивать, так ты молчи, не говори ничего.
Молчи!

Она так и делает. Сидит молча. В сенях стучал, стучал мороз, она все сидела молча, и умерла. Ну, умерла. Уже день прошел, второйотец не едет.
Мачеха там:
Не езжай, не езжай, пусть, – говорит, – разбогатеет там, пусть приоденется.


А как поехал... А мать опять утром блины стала печь, собака сидит под столом и говорит:
Гав, гав, старухину дочь, – говорит, – в гробу привезут, мертвую, замерзшую!


Не замолчишь ты, – говорит, – как дам сковородником по лбу, так замолчишь!

А она все лает. Отец поехал за дочкой, так мачеха, вишь, думает, что привезет ее богатую оттуда.

Приехал отец, а там ничего, ни звука не слышно и не видно никого. Девушка как сидела в уголке, так там и окоченела, умерла. Едет отец на лошади, приезжает домой. Мать бежит навстречу на радостях, что дочь богатая приехала. А приехала дочь ни с чем, мертвая.

Вот и сказка моя.