ВепКар :: Тексты

Тексты

Вернуться к списку | редактировать | удалить | Создать новый | История изменений | Статистика | ? Помощь

Kaksi vellesty

Kaksi vellesty

карельский: ливвиковское наречие
Ведлозерский
Vot oli ennen kaksi vellesty. Hyö naijah. Yhtel puwtui pravoslavnoidu vieruo mučoi, a toizel puwtui Syväinteroin akan tytär. Vot, hyvä-horošo, hyö elettih vhtes, i mučoit soadih tytärlapset mollei.

Tytöt d’ongoi kazvetah suwrekse (Soarnan lapset terväh kazvetah). Syväinteroin akan tytär ainoz vihoaw kälyw. Siit emä , pravoslavnoidu vieruo, nevvow tyttärel:
Nygöi, – sanow, – minuw muwtetah lambahakse i peä leikatah, a sinä pyrgei iškijes tahnuoh, ota nästykkipaikkaine i soa sih kolme pizarehtu verdy.


Eletäh ollah, i lambahakse muwtuldah.
Nygöi, – sanow ukolleh, – lammas syö ni d’uo ei, mene leikkoa peä eäres, eiga töllyöw.

Ukkoh veičen hivow i lähtöw lammastu iškemäh.
Deädäine, – sanow neičyt, – ota minuw, kačon, kuin lambahal peän leikkoat.

En ota, mikse sinuw pidäw sinne.

Ota, deädäine! taričeh.

Nu, deädäh i otti. Tahnuoh ku mendih, deädäh rubei peädy leikkoamah, tyttöine deädälleh kaglah tartui:
Oi, deädöine, älä leikkoa täl lämbahal peädy, minä iče syötän dai d’uotan tämän lambahan!


Nyt vot, hyvä-horošo, deädälleh žeäli laskih tyttyö i ei ni leikannuh peädy. Tuldih pertih, ga akku sanow hänelleh:
Nu, mindäh ed leikannuh peädy?


Ga tyttöine ylen äijäl itki, ga žeäli laskih minul händy.

Tossu peän huondeksel opät’ prižmiw ukolleh, sanow:
Menöw lammas pillah, ei syö, ni d’uo ni midä.


Lähtöw ukko lammastu iškemäh, ga tyttöine opät’ taričeh:
Ota, deädöine, minuw!


Nu midä sinä sinne lähtet? sanow deädäh.

Tyttöine tariččih, tariččih, i deädäh otti. Mugai tossu peän tyttöine deädälleh kaglah tartuw, itköw:
Älä, deädöine, tapa tädä lammastu, minä iče syötän dai d’uotan!


Tyttöine itki, itki, i deädäh ei ni iškenyh. Tuldih pertih, toaste akku händäh čakkoaw, sanow:
Kaksi huondestu kävelettö kahtei, etto voi lammastu iškie, anna menöw pillah!


Čakkai ga čakkai, päivy meni. Kolmanden peän huondeksel sanow ukolleh:
Jesli et tänäpäi leikanne peädy lambahal, siit ičelles leikkoan peän, – moizen kriikan andaw ukolleh.


Kolmanden peän huondeksel lähtöw deädäh leikkoamah peädy lambahal, ga tyttöine op’at’ taričeh:
D’ohäi kävelittö kaksi huondestu, – sanow Syväinteroin akku.


Neičykkäine yksikai menöw deädälleh dälles tahnuoh i ei itke enämbeä eigo pokoroiččei, teädäw, što enämbeä ni mi ei avvuta, ku kägei ičelleh peän leikata. Mužikku peän leikkai, neičykäine čökkäi sinne al nästykin i sai veripizarehtu.

Eletäh ollah, tytösty sidä aivin pidäw paimenis, a omoa tytärdy žeälöiččöw.

Rodih soarin boalu, Ivan Sar’owič tahtow naija. Syväinteroin akku lähtöw sinne tyttären kel boaluh, a hänen työndäw paimenih. Nu vot, hyvä-horošo, häi murendaw lähtijes päčin i kylväw yhteh kolmie sortoa vil’l’oa, štobi̮ tulendal olis päčči kohendettu, vil’l’at eroiteltu i lehmät illal kodih tuodu. Tyttöine itköw, itköw: "Nu kus minul kai nämä roavot roatahes"? Veripizarehet laitah pagin:
Midä, tyttäreni, itket?


Häi vastai:
Vot miittuot zadanijat dätti, nu kus minul soaw roata kaisidä itken.


Älä, – sanow, – itke, a mene lagiel pellol, vihandal nurmel, tuo uksiyöhine viččaine, iške ristah-rästäh, sano: "Moamoin-toatoin sanoisku ois päčči endizelleh i vil’l’at eriže".

Häi mugai roadaw, menöw, i tuow yksiyöhizen viččaizen, išköw ristah-rästäh:
Toatoin-moamoin sanoisku olis vil’l’at eriže i päčči endizelleh!


Vot, hyva-horošo, hänelleh rodih moine hyvä mieles:
Nygöi pidäw lähtie lehmien luo, – pagizow neičyt yksinäh.


Veripizarehet hänel sanotah:
Älä lähte ni kunne: menet lehmien luo illal, ei lehmät lähtietä ni kunne, tuot illal.
Mene, – sanotah, – lagiel pellol, vihandal nurmel, ota kaksiyöhine viččaine, iške ristah-rästäh, sano: "Toatoin-moamoin sanoistäh ku olis minul hebo i sovat". Siit šuorie i mene soarin boaluh.

Häi muga i roadaw: menöw lagiel pellol, vihandal nurmel, ottaw kaksiyöhizen viččaizen, išköw ristah-rästäh, sanow:
Toatoin-moamoin sanoistäh ku olis minul hebo i sovat!


Tuli hebo, nahkaine saduli selläs, i ičelleh sovat rodih. Šuorii, i rodih moine hyvä neidine, ga ni sanuo maltoa ei soa. Hyppäi selgäh i ajoi kopsahutti soarin dvorčah. Hevon sivaldi vorottoih, iče pertih meni. Meni pertih, kerran polgi kynnyksel, toizenstolal, kolmandel istuihes stolan toakse ylimäzekse. Häneh kai kačotah, udivl’aijahes, a soarin poigu duwmaiččow: "Nu ken neče ollow nengoine hyvä neidine? Neče pidäs minun soaha paginal"!

A deädinäh sie istuw stolan tagan tyttäreh kel. Häi valličči luwn kovan da suwren i ku iški pöwgäi heih, ga deädinäh tyttärel sil’my peäs i pakui. Syöndyaigu tulow lopuškal, häi sie hyppeäw stolan tagan, kerran polgow stolal, toizenkynnyksel i eäre lähtöw. Soarin poigu tahtoi händy tavata, ga ei voinuh. Häi ajoi lagieh peldoh, vihandah nurmeh, i ielleh lehmii ottamah i lehmien kel kodih.

Boalun loppehuw Ivan Sar’owvič meni leskiakalluo i sanow hänel, što kävyi nengoine neidine, ga häi ei voinnuh tavata. Leskiakku sanow hänel:
Toine kerdu pidäw loadie boalu.


Tyttö illal tuow lehmät kodih, a Syväinterioin akku tulow tyttären kel kodih, ga pahah loaduh astutah. Tuldih pertih, ga tyttöine i kyzyw:
Mindähbo, t’outoine, čid’žoi pahah loaduh tuli?


Hah! Liigu on liikkujal, a päčin peräs virujal ni midä ei ole.

A mibo rodih? kyzyw neičyt.

Rodihsoarin poijan kel hypittih, sorruttih, i sil’my peäs pakui.

Net suwtkat eletäh. Soaris laitah toine boalu i op’at’ kučutah boaluh. Toaste Syväinteroin akku päčin murendaw, kolmie vil’l’ua kylväw yhteh:
Nämmä ku oldas sellitetyt, päčči kohendettu i lehmät ku kois oldas illal!


Hyö lähtietäh, a tyttöine davai itkuw, davai itkuw: "Nu kus nämmä roih minul roatukse"? Hyvä-horošo, toaste loadi kormanis paginan:
Midä, tyttäreni, itket?


Sidä itken, kun andoi nengoman zadanijannu kus minul roih roatukse?

Älä, tyttäreni, itke, a mene lagiel pellol, vihandal nurmel, ota kolmeyöhine viččaine, tule, iške i sano: "Toatoin-moamoin sanoiskun olis päčči endizelleh i vi l’l’at eriže"!

Häi mugai roadaw. Menöw, ottaw viččaizen, tulow kodih i išköw:
Toatoin-moamoin sanoisku olis päčči endizellehvil’l’at eriže!


Hänel kai mugai rodih. Toaste on hyväl mielii, duwmaiččow: "Pidäw lähtie nygöi lehmielluo". Opät’ paikkazes veripizaret sanotah:
Ei pie lähtie lehmielluo, mene lagiel pellol, vihandal nurmel, leikkoa nelliyöhine viččaine, iške ristah-rästäh, sano: "Toatoin-moamoin sanoisku täs olis hebo i sovat minul"!


Häi meni lagiel pellol, vihandal nurmel i muga i roadoi. Tuli sih hebo i sovat. Häi šuorii, hevol selgäh hyppäi i ajoi soarin dvorčah. Vorottoih hevon sivaldi, ičepertih. Menöw pertih, kerran kynnyksel d’allan polgow, toizenkeskistolal i istuh suwreh čuppuh ylimäzekse. Syvväh, d’uvvah. Häi dogadi Syväinteroin akan tyttären kel uksičupuz, otti i lykkäi opät’ luwn. Luw kädeh koskih, i käzi kakei. Lopušku syöndän rodih, häi ennen rahvahan lähtendeä hyppäi stolan tagan, polgi kerran stolal, toizenkynnyksel, meni pihal, hyppäi hevol selgäh i ajoi.

Oppi Ivan Sar’owvič tabailla, ga ei voinnuh. Häi meni lagieh peldoh, hevon peästi, sovat heitti, iče omih sobih šuorii, lehmät otti i kodih ajoi.

Ivan Sar’owvič op’at’ leskiakalluo, sanow:
Vot on nengoine i nengoine neidine, no ni kui en voi käzih soaha.
Nygöi sinä nevvo minul, kui händy tavata.

Leskiakku neuvvow hänel:
Nygöi, – sanow, – vie loai boalu kolmas kerdu, i kuni rahvas ollah stolan tagan, sini tervoa kynnys, keägy i kamai.


Kolmandennu peän mugalei loadiw boalun i kereäw sinne rahvastu. Syväinteroin akku toaste murendaw päčin, kylväw kolmie vil’l’oa yhteh i käsköw hänel kai net roadoa. Häi opät’ itköw, itköw. Toaste veripizarehet kyzytäh:
Midä, tyttäreni, itket?


Sidä itken, ku nengoman zadanijan andoinu kui minä net kai roan?

Älä, tyttäreni, itke, а mene tuo lagies pellos, vihandas nurmes viiziyöhine viččaine, iške ristah-rästäh i sano: "Toatoin-moamoin sanoisku päčči olis endizelleh i vil’l’at eriže".

Nu vot, hyvä-horošo! Häi menöw toaste lagieh peldoh, vihandah nurmeh, leikkoaw viiziyöhizen viččaizen, tulow kodih, išköw ristah-rästäh, sanow:
Toatoin-moamoin sanoisku olis päčči endizelleh i vil’l’at eriže!


Kai hyvin i rodih. Häi ihastuksis meni ikkunpieleh i sanoi ičekseh:
Nygöi pidäw lähtie lehmielluo.


Veripizarehet opät’ sanotah hänel:
Älä lähte lehmielluo, lehmät ni kunne ei mennä, a mene soarin boaluh.
Mene lagiel pellol, vihandal nurmel, ota kuwzlyöhine viččaine, iške ristah-rästäh, sano: "Toatoin-moamoin sanoisku olis täs hebo endizii parembi i sovat vie parembat endizii"!

Häi meni lagiel pellol, vihandal nurmel, leikkai kuwziyöhizen viččaizen, iški ristah-rästäh i sanow:
Toatoin-moamoin sanoisku olis täs hebo i sovat vie parembat endizii!


Hänel tuli hebo, saduli selläs i sadulil pielus, i sovat tullah vie parembat endizii. Häi šuorii, hevol selgäh nowzi i soarin dvorčah ajoi kopsahutti. Vorotoin tyveh sidoi hevon paččahah, iče meni pertih. Meni, kynnyksel kerran polgi, toizenkeskistolal i istuihes suwreh čuppuh stolan toakse. Rahvas kačotah häneh i diivuijahes: moine on hyvä neidine. Syöndyaigah häi primietti Syväinteroin akan tyttären kel. Kovan luwpalan tabai, viippäi heih. Luw koskih Syväinteroin akan tyttärel d’algahi d’algu katkei.

A Ivan Sar’owvič sil aigoa tervai keägän, kynnyksen i kamain. Vot, hyvä-horošo! Hyppäi neidine enne toizii rahvahii eäre, polgi kynnyksel d’allansih bašmakku tartui, pani käin keägähsih perčanku däi, kamaih šoapku tartui, a iče hevol selgähda ajamah.

Ajoi lagieh peldoh, vihandah nurmeh, hevon da sovat sih dätti, lehmät otti mennes kodih. Meni kodih i ikkunpieleh istuihes. Kaččowtulow Syväinteroin akku, ylen pahah loaduh tyttären kel šlävietäh. (Terväh sproavitah ned d’allat, dai käit, dai sil’mät). Tuldih pertih, häi kyzyw:
Midäbo, t’owtoine, čid’žoi ylen pahah loaduh astuw?


Liigu on liikkujal, – vastoaw Syväinteroin akku, – päčin peräs virujal ni midä ei rodei. Soarin poijan kel hypittihd’algu katkei.

Hyvä-horošo, soarih opät’ boalu laitah.
Kelle pädenöw tämä bašmakku d’algah, perčanku kädeh i šoapkaine peähse roih minun mučoi.

Tiijusti Syväinteroin akku sen i rubei tyttärel vuolemeh peädy, d’algoa i kätty, štobi̮ kai brujal päittäs. Meni Syväinteroin akku sinne boaluh tyttären kel. Opittih sidä bašmakkoa, perčankoa i šoapkastu, ga ni kel ei päi, a Syväinteroin akan tyttärelleh parahitten pädi, i se pidi Ivan Sar’owrvičal ottoa mučoikse.

Elettih-oldih, lähti Ivan Sar’owvič mučoin kel venehel ajelemah. A niemel sie neidine se paimendi lehmii. Häi dogadi heidy i pajattaw:
Vestyd’algu veittävänny, vuoltusormi sowttavannu, kurikkupeä kulletettavannu!


Ivan Sar’owvič sanow:
Pidäw lähtie kävvä sinne, midä häi nenga pajattaw.


A mučoi työnä ei, sanow:
Paimoilapset lehmäzii lelotetah, aigazii menetetäh.


Ielleh i sowtah. A paimoi se d’uoksow ymbäri gubas toizeh n’okkah i, vai hyö kohtah sih tullah, toaste muga pajattaw:
Vestod’algu veittävänny, vuoltusormi sowttavannu, kurikkupeä kulletettavannu!


Toaste Ivan Sar’owvič lähtis sinne, ga mučoi ei työnä, sanow:
On midä paimoilapsis kuwneldavoa, hyö lehmäzii lelotellah, aigazii menetetäh.


I ajetah ielleh. Toaste neidine d’uoksow kolmanden niemen n’okkah. Parahikse vai tullah sih, neidine i pajattaw:
Soarin poijal vestod’algu veittävänny, vuoltusormi sowttavannu, kurikkupeä kulletettavannu!


Ivan Sar’owvič kuwlow pajon i sanow:
Nygöi kielä libo älä, a moal lähten kävyn!


Mučoi hot’ kui kieldi, yksikai lähti. Meni moal, kyzyw:
Midäbo sinä nenga pajatat?


Ga pajatan, – sanow neidine, – ga enhäi tyhd’eä pajata, opi bašmakku d’allas mučoilles ottoa.

Derni Ivan Sar’owvič bašmakan mučoil d’allasga bašmakku täwzi verdy. Neidine sanow:
Peze bašmakas veret da opi minul d’algah panna.


Ivan Sar’owvič pezi bašmakan, čökkäi neidizel d’algahga ku siit olluh, parahikseh. Derni perčankan käis, pani neidizel kädehga parahikseh, i šoapkaine parahikseh. Ivan Sar’owvič duwmaiččow: "Tämähäi ollus minul mučoikse otettavu"! Siit käski neidizel ajoa lehmät kodih i tulla därilleh sih kohtah. Neidine lehmät ajoi i tuli därilleh. Ivan Sar’owvič otti d’o oman mučoin tuikkai vedeh sellälleh i sinne painoi, a sen neidizen otti mučoikse.

Vot, hyvä-horošo! Syväinteroin akal hävii paimoitytär, i häi duwmaiččow, što se libo karut otettih, libo vedeh meni. Ezmäi häi kävyi oman tyttärelluo poaksuh, a siit (tytär ku hyväh sijah puwttui) harvendi käwndän i d’o ammui ei olluh sie.

Eli-oli Ivan Sar’owvičal mučoi, d’o lapsen sai. Lähti Syväinteroin akku tiijustamah i ugodih proidimah siit kohtas, kus Ivan Sar’owvič lykkäi hänen tyttären vedeh. Sih on kazvanuh ylen čoma kukku, ga ni sil’mii ottoa ei soa. "Anna ehki bunukku elostaw" – duwmaiččow häi i rubei kukkoa nyhteämäh. Sie d’eävi paginan:
Älä, moamo, nyhteä, otat n’avan dai syväind’uwret vačas!


Kenbo sinä olet?

Minä sinun tytär olen, minuw Sar’owvič lykkäi tänne vedeh.

Häi otti i nosti tyttären. Siit mendih linnah, ga ei vie kohti Ivan Sar’owvičal, a dätti toizeh tilah, sanow:
Kuni minä en tulle ottamah, ga lähte ni kunne älä.


Häi meni sinne soarin kodih, buite ku tyttären luo muinai. Meni sinne i lämmitytti kylyn. Siit otti kylyh lapsen i mučoin. Kylyh mennes lendäw d’owčendu arteli, i toine, i kolmas. Häi muwttaw hänen d’owčenekse i työndäw kolmandeh artelih. Siit menöw, tuow kylyh oman tyttären, pezöw i view lapsen kel kodih.

Eletäh-ollah. Soaril on paimoi. Kerran häi meni meččäh i istuihes kivel. Kaččow ylählendäw arteli d’owčendu, toine lendäw i kolmas arteli d’owčendu. Kolmandes artelis heittyi yksi d’owčen rinnal kivel, heitti höwhenet i muwtui mučoikse. Paimoil kyzelöw:
Kuibo minun lapsi eläw?
Vot minuw nenga i nenga muwtti d’owččenekse Syväinteroin akku i työndi kolmandeh artelih lendelemäh. Viego lapsi minun itköw?

Paimoi sanow:
Yöt i päivät itköw, ni mih ei soa azettoa.


Mučoi nevvow paimoil:
Tuo, – sanow, – huomei lapsi täh sijah, minä tulen i annan hänel nännii.


A kui minul ei anneta?

Sinä kielasta, – sanow mučoi. Sano, – sanow, – ku teile lapsi ei pyzy kois, ga andakkoa minul meččäh, minä kelloizii čilaitan, lehtyizii ramaitan, mowžet lapsi i pyzyw päivän.

Ildassah mučoi oli paimoilluo. Illal lendi parvi d’owčenduielleh mendih, toine lendiielleh mendih, kolmas ku lendimučoi höwhenet peäl i lendoh lähti. Tossupeän huondeksel paimoi sanow:
Anduat lapsi minul meččäh, mowžet sie pyzyw.


Midä, – sanotah, – kois ni kui emmo voi azettoa, a mečäs ni paiče.

Paimoi sanow:
Andoat, minä kelloizii čilaitan, lehtyizii ramaitan, mowžet i pyzyw.


I hänelleh lapsi annetah. View lapsen sih samah kohtah. Parvi lendäw d’owčenduielleh mennäh, toine lendäwielleh mennäh, kolmandes heittyw yksi d’owčen, kivel höwhenet puistaldaw i muwttuw mučoikse. Paimoi andaw hänel lapsen. Emä lapsel nännii andaw, i mollei moatah päivy kai, d’owčenparvien tulendah sah. Illal lendäw d’owčendu parvi, toine, a kolmas ku lendäwmučoi höwhenet peäl čökkeäw, sanow:
Tuo lapsi tänne huomei, – i lähtöw lendoh.
Ei ruveta andamah, – sanow, – kielasta, sano: "Kelloizii čilaitan, lehtyizii ramaitan, mowžet lapsi pyzyw".

Paimoi lapsen kodih view, i lapsi kogo yön, ei itke ni vowse. Tossupeän opät’ paimoi rubiew meččäh lähtemäh, toaste pakiččow lapsen. Hänelleh ei ruveta lastu andamah, häi sanow:
Andoat ielleh, kelloizii čilaitan, lehtyizii ramaitan.


I hänel annettih. Paimoi ajaw lehmät endizeh kohtah i rubiew vuottamah. Opät’ lendäw parvi d’owčendu, ielleh menöw, lendäw toineielleh menöw, kolmandes parves heitäh yksi d’owčen kivel, höwhenet lykkeäw id’o on mučoi. Toizen päivän magoaw lapsi moamah nännis, dai mučoi magoaw. Illal opät’ parvi d’owčendu lendäw, ielleh menöw, toine lendäwielleh menöw, kolmas ku lendäw, ga mučoi čökkeäw höwhenet peäl. Muwtah d’owčenekse, sanow:
Tuo i huomei lapsi, – i lähtöw lendoh.


Vei paimoi lapsen kodih, ga lapsi yön magaini eändy d’eävi ei. Kolmandennu peän ni kieltä ei ottamas. Paimoi ottaw lapsen i menöw meččäh. Ivan Sar’owvič menöw leskiakalluo i sanow:
Vot mittuot on meile nygöi dielot. Enne lapsi yöt i päivät itki, a nygöi, ku rubei paimoi meččäh talumah, ga ni vovse ei itke.


Ohoh, – sanow leskiakku, – tolku oli lapsel pyzyö, ku kaksi päiveä moamah nännii imi (leskiakku kai tiedäw). Nygöi, – sanow, – mene meččäh, paimoin dälles. Kunne paimoi azettuw, sih i sinä peitoiččti azetu. Siit lendäw parvi linduw, ielleh menöw, toine lendäw, ielleh menöw, kolmandes parves heitäh yksi d’owčen, höwhenet lykkeäw kivel, a iče muwttuw mučoikse. D’o kaksi päiveä imetti lastu, i tänäpäi rubiew imettämäh.

Kuni häi lapsen kel maguaw, sinä peitoči polta hänen höwhenet. Siit muččois muwttuw viiksinpuwkse, net pidäw polven vuoh katkata. Ku katkuat, siit muwttuw kirvezvarrekse, i se pidäw katkata. Dälgimäi muwttuw piiraivärttinäkse, i se pidäw katkata. Siit mučois roih kuolii. Sinä mene kallivon toakse, sie on kuoliedu i eläveä vetty. Iel kasta kuolieh vedeh, siit eläväh, äski roih mučoi.

Leskiakku nevvoi i Ivan Sar’owvič lähti. Meni paimoin dälles. Lendi d’owčendu parvi, toine lendi, a kolmandes heityi yksi d’owčen kivel, höwhenet lykkäi i otti lapsen yskäh. Siit andol lapsel nännin suwh i vieri muata. Ivan Sar’owvič meni peitoči i pani höwhenih tulen. Kui terväh höwhenet palettih, muga terväh viiksinpuwloikse mučoi muwtui. Häi pani polven vägeh i katkai net viiksenpuwt. Häi muwttih kirvezvarrekse. Häi otti i kirvezvarren katkai. Muwtui piiraivärttinäkse, i sen katkai.

Mučoi rodih kuolii. Häi tembai mučoin kallivon toakse i kastoi ezmäi kuolieh vedeh, siit kastoi elävähi rodih mučoi hengih. Hyö kodih lähtietäh, a lapsi paimoin kel endizelleh. Kodih viedyw Ivan Sar’owvič dättäw mučoin toizeh taloih, ei vie kodih, a iče menöw leskehakkah soviettua kyzymäh:
Kuibo, – sanow, – nygöi endizen hävitän?


Mene, – sanow, – lämmitä kyly, keitä kattil tervoa, toine voaroa i peäl oijenda kois kylyh sah ruskei vate. Hyö kattilah kirvotah i korvetah, a lastu älä anna kylyh.

Häi meni kodih i muga laitah. Käskieh heidy kylyh, ga häi lastu ei anna. Lähtiettih vatettu myö astumah, ga mučoi tahtoi vie vattien livata eäre, a maamah sanow:
Olgah vai siit, astu ielleh, maamanhäi lunnastettu on, pädöw saarin poijan mučoinnu olla!


Astuttih, astuttih, ga yksi yhteh kattilah, toine toizeh, i sih heile loppu rodih. A Ivan Sar’owvič otti mučoin kodih, i vie nygöi nečis eletäh.

Два брата

русский
Вот были когда-то два брата. Они поженились. Одному попалась жена православной веры, а другому попалась дочь бабы Сювяйнтери. Вот добро-хорошо, они жили вместе, и жены родили обе по дочке.

Девочки выросли уже большие (в сказка дети быстро растут). Дочь бабы Сювяйнтери ненавидит невестку. Мать, которая православной веры, говорит своей дочери:
Теперь, – говорит, – меня превратят в овцу и отрежут мне голову, а ты, когда будут резать, попросись во двор, возьми носовой платок и возьми в него три капли крови.


Живут-поживают, и превращает [невестка] ее в овцу.
Теперь, – говорит своему мужу, – овца не ест и не пьет. Иди, зарежь ее, не то подохнет.

Муж наточил нож и идет овцу резать.
Дяденька, – говорят девушка, – возьми меня с собой, я посмотрю, как овцу будешь резать.

Не возьму, зачем тебе туда идти.

Возьми, дяденька! просится.

Ну, дядя и взял. Когда пришли во двор и дядя начал овцу резать, девочка бросилась дяде на шею:
Ой, дяденька, не режь эту овцу, я сама буду кормить и поить эту овцу!


Ну вот, добро-хорошо, дяде стало жалко девочку и не зарезал овцу. Пришли в избу, жена и говорит ему:
Почему же не зарезал?


Да девочка очень плакала, жалко мне стало ее.

На второй день утром опять пристает к мужу, говорит:
Околеет овца, не ест и не пьет ничего.


Идет муж овцу резать, а девочка опять и просится:
Возьми, дяденька, меня!


Ну зачем ты туда пойдешь? говорит дядя.

Девочка просилась, просилась, и дядя взял. Так же, как вчера, девочка дяде на шею бросается, плачет:
Не режь, дяденька, эту овцу, я сама буду кормить и поить!


Девочка плакала, плакала, и дядя не зарезал [овцу]. Пришли в избу, опять жена его ругает, говорит:
Уже второе утро ходите вдвоем, не можете овцу зарезатьпускай подохнет!


Что ж, ругала так ругала. Этот день прошел. На третий день утром говорит мужу:
Если и сегодня не зарежешь овцу, то я тебе самому голову отрежу, – так раскричалась на мужа.


На третье утро идет дядя резать овцу, а девочка опять просится:
Уже ходили вдвоем два утра, – говорит дочь бабы Сювяйнтери.


Девочка все-таки идет следом за дядей во двор, не плачет больше и не умоляетзнает, что больше ничего не поможет, коли грозилась дяде самому голову отрезать. Мужик овцу зарезал, девочка подсунула туда платок и достала несколько капель крови.

Живут-поживают, девочку ту [тетя] все заставляет пасти коров, а свою дочь жалеет.

Устроили у царя бал, Иван Царевич хочет жениться. Баба Сювяйнтери отправляется туда на бал с дочерью, а ее [племянницу] посылает пасти. Ну вот, добро-хорошо, она перед уходом разломала печь и перемешала три сорта зерна [и приказала], чтобы к приходу печь была исправлена, зерна перебраны и коровы вечером пригнаны домой. Девочка плачет, плачет: "Ну, как же я все это сделаю"? Капли крови заговорили:
О чем, моя доченька, плачешь?


Она ответила:
Вот какие задания оставила, никак мне этого не сделатьоттого и плачу.


Не плачь, – говорит, – а иди на широкое поле, на зеленый луг, принеси ветку, выросшую за одну ночь, ударь крест-накрест, скажи: "По слову матери-отца, чтобы печь была сложена и зерно перебрано"!

Она так и делает: идет и приносит ветку, выросшую за одну ночь, ударяет крест-накрест:
По слову отца-матери, чтобы зерно было перебрано и печь сложена!


Вот добро-хорошо, у нее так отрадно стало на душе:
Теперь надо пойти к коровам, – говорит девушка сама с собой.


Капли крови говорят ей:
Не ходи никуда, к коровам пойдешь вечером, никуда коровы не уйдут, вечером пригонишь.
Иди, – говорят, – на широкое поле, на зеленый луг, возьми веточку, выросшую за две ночи, ударь крест-накрест, скажи: "По слову отца-материпусть будет у меня здесь конь и одежда". Потом оденься и иди на бал к царю.

Она так и делает. Идет на широкое поле, на зеленый луг, берет веточку, выросшую за две ночи, ударяет крест-накрест, говорит:
По слову отца-материпусть будет у меня здесь конь и одежда!


Появился конь, под кожаным седлом, и появилась одежда. Оделась и стала такая красивая девушка, что даже сказать нельзя. Вскочила на коня и примчалась к царскому дворцу. Коня привязала к воротам, сама зашла в избу. Пришла в избу, разступила на порог, второй [раз] – на стол [так], и села за стол на верхнем конце. На нее все смотрят, удивляются, а царев сын думает: "Кто эта такая красивая девушка? Надо бы мне с ней поговорить".

А ее тетя сидит там за столом с дочерью. Она выбрала большую и твердую кость и как бросит в них, так у тетиной дочери глаз выпал. Угощение подходит к концу, она выскакивает из-за стола, раз ступает на стол, второйна порог и уходит. Царев сын хотел поймать ее, но никак не смог. Она приехала на широкое поле, на зеленый луги дальше за коровами, и с коровами домой.

После бала Иван Царевич пошел к старой вдове и говорит ей, что приезжала на бал такая-то девушка, но он не мог ее поймать. Вдова говорит ему:
Надо второй раз бал устроить.


Девушка вечером пригоняет коров домой, а баба Сювяйнтери с дочерью приходят домой, еле ковыляют. Пришли в избу, девушка и спрашивает:
Почему же, тетенька, сестрица еле пришла?


Хох, кто двигается, с тем случается, а кто на печи лежит, с тем ничего не бывает.

Что же случилось? спрашивает девушка.

Случилосьс царевым сыном прыгали, упали, и глаз выпал.

Эти сутки прошли. У царя устраивают второй бал и опять зовут на бал. Баба Сювяйнтери снова печь разломала, трех сортов зерно перемешала:
Зерно чтобы было перебрано, печь сложена и коровы чтобы были вечером дома!


Они уходят, а девочка давай плакать, давай плакать: "Ну, как же я все это сделаю"? Добро-хорошо, опять из кармана [где был платок с каплями крови] заговорило:
О чем, моя доченька, плачешь?


О том плачу, что дала такое задание, – ну, как же я это сделаю?

Не плачь, моя доченька, а иди на широкое поле, на зеленый луг, возьми веточку, выросшую за три ночи, приди, ударь крест- накрест и скажи: "По слову отца-матери, чтобы печь была сложена и зерно перебрано"!

Она так и делает. Идет, берет веточку, возвращается домой и ударяет [крест-накрест]:
По слову отца-матери, чтобы печь была сложена и зерно перебрано!


Все так и стало. Снова она радуется, думает: "Надо теперь пойти к коровам". Опять капли крови в платке говорят:
Не надо идти к коровам, иди на широкое поле, на зеленый луг, отрежь веточку, выросшую за четыре ночи, ударь крест-накрест, скажи: "По слову отца-матери, пусть будет здесь конь и одежда для меня"!


Она пошла на широкое поле, на зеленый луг и так и сделала. Появился тут конь и одежда. Она оделась, на коня вскочила и прискакала к цареву дворцу. Коня привязала к воротам, самав избу. Приходит в избураз ступает ногой на порог, второйна средину стола и села на верхний конец в переднем углу. Едят, пьют. Заметила она бабу Сювяйнтери с дочерью в углу у двери, взяла и опять бросила кость. Кость угодила по руке, и рука сломалась. Когда угощение кончилось, она раньше других выскочила из-за стола, раз ступила на стол, второйна порог, вышла во двор, вскочила на коня и ускакала.

Пытался Иван Царевич догнать, но не мог. Она приехала на широкое поле, коня отпустила, одежду сняла, надела на себя свою одежду, коров погнала домой.

Иван Царевич опять пошел к старой вдове, говорит:
Вот есть такая-то и такая-то девушка, но никак не могу поймать.
Дай мне теперь совет, как ее поймать.

Вдова дает ему совет:
Теперь, – говорит, – устрой еще третий раз бал, и, пока народ еще за столом, ты засмоли порог, дверную ручку и притолоку.


На третий день опять устраивает бал и собирает туда народ. Баба Сювяйнтери опять ломает печь, перемешивает зерно трех сортов и велит ей все это сделать. Она опять плачет, плачет. Опять капли крови спрашивают:
О чем, моя доченька, плачешь?


О том плачу, что дала мне такое заданиену, как же мне все это сделать?

Не плачь, моя дочь, а принеси с широкого поля, с зеленого луга веточку, выросшую за пять ночей, ударь крест-накрест и скажи: "По слову отца-матери, чтобы печь была сложена и зерно перебрано".

Ну вот, добро-хорошо, она опять идет на широкое поле, на зеленый луг, отрезает веточку, выросшую за пять ночей, возвращается домой, ударяет крест-накрест, говорит:
По слову отца-матери, чтобы печь была сложена и зерно перебрано!


Все получилось хорошо. Она обрадованная подошла к окну и говорит про себя: "Теперь надо пойти к коровам".

Капли крови опять ей говорят:
Не ходи к коровам, коровы никуда не уйдут, а иди к царю на бал.
Иди на широкое поле, на зеленый луг, возьми веточку, выросшую за шесть ночей, ударь крест-накрест, скажи: "По слову отца-матери, пусть будет здесь конь лучше прежнего и одежда лучше прежней"!

Она пришла на широкое поле, на зеленый луг, отрезала веточку, выросшую за шесть ночей, ударила крест-накрест и говорит:
По слову отца-матери, пусть будет здесь конь и одежда лучше прежней!


Подошел к ней конь под седлом, на седле подушечка, и одежда появилась лучше прежней. Она оделась, села на коня и прискакала к цареву дворцу. К столбу у ворот привязала коня, сама пошла в избу. Пришла, раз ступила на порог, второйна середину стола и села за стол в переднем углу. Народ смотрит на нее н диву даетсятакая красивая девушка. Во время угощения она заметила бабу Сювяйнтери с дочерью, схватила большую кость, бросила в них. Кость угодила дочери Сювяйнтери в ногуи нога сломалась.

А Иван Царевич тем временем засмолил дверную ручку, порог и притолоку. Вот добро-хорошо, выскочила девушка раньше других людей, ступила ногой на порогтут башмачок пристал, взялась рукой за ручку дверитут перчатка осталась, к притолоке чепчик пристал, а сама на коняи скакать!

Прискакала в широкое поле, на зеленый луг, коня и одежду тут оставила, коров взяла, погнала домой. Пришла домой и села у окошка, смотритидет баба Сювяйнтери с дочерью, еле плетутся. Пришли в избу, она и спрашивает:
Почему, тетенька, сестра так плохо идет?


Кто двигается, с тем случается, – отвечает баба Сювяйнтери, – а кто на печи лежит, с тем ничего не бывает. С царевым сыном прыгалинога сломалась.

Добро-хорошо, у царя опять бал устраивают.
Кому этот башмак будет по ноге, перчатка по руке, чепчик по головета будет моей женой. [Царев сын говорит].

Узнала про это баба Сювяйнтери и стала у дочери строгать голову, ногу и руку, чтобы эти вещи пришлись впору. Пошла баба Сювяйнтери туда на бал с дочерью. Примеряли тот башмак, перчатку и чепчик, но никому не годятся, а дочери бабы Сювяйнтери все пришлось впору, и ее Иван Царевич должен был взять в жены.

Жили-были, поехал как-то Иван Царевич с женой на лодке кататься. А там на мысу девушка та пасла коров. Она заметила и поет:
Обтесанную ногу везет, обструганный палец на лодке катает, дубинную голову ведет!


Иван Царевич говорит:
Надо сходить туда, что она там такое поет.


А жена не отпускает, говорит:
Пастухи там коров зазывают, время коротают.


Гребут дальше. А пастушка та бежит кругом по берегу залива на другой мыс и, как только они подъехали, опять поет:
Обтесанную ногу везет, обструганный палец на лодке катает, дубинную голову ведет!


Опять Иван Царевич пошел бы туда, но жена не отпускает, говорит:
Что пастухов слушатьони коров зазывают, время коротают.


И едут дальше. Теперь девушка перебегает на третий мыс. Только они подъезжают, девушка и поет:
Царев сын обтесанную ногу везет, обструганный палец на лодке катает, дубинную голову ведет!


Иван Царевич слышит песню и говорит:
Теперь хоть пусти, хоть нет, а я на берег схожу.


Жена как ни уговаривала, все равно пошел. Вышел на берег, спрашивает:
Почему ты так поешь?


А пою, – говорит девушка, – не зря ведь пою, попробуй-ка у жены башмак с ноги снять.

Схватил Иван Царевич у жены башмак с ногиа башмак полон крови. Девушка говорит:
Смой кровь с башмака и померяй на мою ногу.


Иван Царевич вымыл башмак, надел на ногу девушкекак будто отсюда и снят, как раз. Сдернул перчатку с руки, надел на руку девушкекак раз, и чепчик как раз. Иван Царевич и думает: "Эту девушку мне надо было в жены взять"! Потом велел девушке угнать коров домой и вернуться обратно на то же место. Девушка коров угнала и вернулась. Иван Царевич взял да свою жену толкнул в воду и утопил, а ту девушку взял в жены.

Вот добро-хорошо, у бабы Сювяйнтери пастушка пропала, и она думает, что либо ее лешие взяли, либо утонула. Сперва она ходила часто к своей дочери, а потом (раз дочка в хорошее место попала) стала ходить реже, и вот уже давно там не была.

Жила-была у Ивана Царевича жена, уже ребенка родила. Пошла баба Сювяйнтери навещать, и случилось ей проходить мимо того места, где Иван Царевич ее дочь в воду бросил. Там вырос очень красивый цветок, что даже глаз отвести нельзя. "Пусть хоть внук поиграет", – думает она и хотела выдернуть цветок. Оттуда раздался голос:
Не выдергивай, мать, выдернешь у меня пуп и сердце с корнями!

Кто ты?
Я твоя дочь, меня Иван Царевич бросил сюда в воду.

Она взяла и вытащила дочь. Потом пошли в город, но не прямо к Ивану Царевичу, а оставила [дочь] в другом месте, говорит:
Пока я не приду за тобой, никуда не уходи.


Она пошла туда в дом царя, как будто к своей дочери, как и прежде. Пришла туда и велела натопить баню. Потом пошла в баню с царевой женой и ребенком. По пути в баню видятлетит стая лебедей, вторая и третья. Она [баба Сювяйнтери] обернула ее лебедушкой и отправила в третью стаю. Потом идет, приводит в баню свою дочь, моет и ведет ее с ребенком домой.

Живут-поживают. У царя есть пастух. Однажды он пошел в лес и сел на камень. Посмотрел наверх: летит стая лебедей, вторая летит и третья стая лебедей. Из третьей стаи одна лебедь опустилась и села рядом на камень, сняла перья и превратилась в женщину. У пастуха спрашивает:
Как мой ребенок живет?
Вот меня так и так баба Сювяйнтери превратила в лебедь и отправила в третью стаю летать. Плачет ли еще мой ребенок?

Пастух говорит:
Дни и ночи плачет, никак не могут успокоить.

Женщина дает совет пастуху:
Принеси, – говорит, – завтра ребенка на это место, я приду и дам ему грудь.

А если мне его не дадут?
Ты правду не говори, – говорит женщина. Скажи, что "коли у вас дома ребенок никак не успокоится, то дайте его мне в лес: я буду колокольчиками позвякивать, бубенчиками позваниватьможет, ребенок будет спокоен этот день".

До самого вечера женщина была с пастухом. Вечером прилетела стая лебедейдальше улетела, прилетела вторая стаядальше улетела, третья как прилетела, женщина надела перья и улетела. На второй день утpoм пастух говорит:
Дайте ребенка со мной в лес, может он там успокоится.

Что, – говорят, – дома никак не можем успокоить, а в лесу и тем более.
Пастух говорит:
Дайте, я буду колокольчиками позвякивать, бубенчиками позваниватьможет, и успокоится.


И дали ребенка. Приносит ребенка на то же самое место. Летит стая лебедейпролетает мимо, вторая летитпролетает мимо, из третьей стаи одна лебедушка садится, оставляет перья на камне и превращается в женщину. Пастух дает ей ребенка. Мать дает ребенку грудь, и оба спят весь день, до возвращения лебединых стай. Вечером летит стая лебедей, вторая пролетает, а третья как прилетела, женщина перья на себя надела, говорит:
Принеси ребенка завтра сюда, – и взлетела.
Если не будут давать, – говорит, – ты скажи: "Я буду колокольчиками позвякивать, бубенчиками позваниватьможет, ребенок успокоится".

Пастух приносит ребенка домой, и ребенок всю ночь не плачет вовсе. На второй день пастух опять начинает собираться в лес, снова просит дать ребенка. Не хотят отдать ребенка, пастух говорит:
Дайте еще, я буду колокольчиками позвякивать, бубенчиками позванивать.


И дали ребенка. Пастух загоняет коров на прежнее место и начинает ждать. Опять прилетает стая лебедейулетает дальше, прилетает втораяулетает дальше, из третьей стаи одна лебедушка садится на камень, снимает перьяи вот уже она женщина. Второй день ребенок спит у материнской груди, и женщина тоже спит. Вечером опять стая лебедей летитмимо пролетает, вторая летитмимо пролетает, а когда третья прилетает, женщина надевает на себя перья, превращается в лебедушку, говорит:
Принеси и завтра ребенка, – улетает.


Уносит пастух ребенка домой, а ребенок проспал ночьдаже голоса не подал. На третий день с охотой отдают ребенка. Пастух берет его и идет в лес. Иван Царевич идет к старухе вдове и говорит:
Вот какие у нас теперь дела: раньше ребенок дни и ночи плакал, а теперь, когда пастух стал его в лес брать, вовсе не плачет.


Ох-ох, – говорит вдова, – как же ребенок не будет спокоен, когда он два дня материнскую грудь сосал (Вдова все знает). Теперь, – говорит, – иди в лес, вслед за пастухом. Где пастух остановится, там и ты спрячься. Потом прилетит стая лебедейдальше улетит, другая прилетитдальше улетит, а из третьей стаи одна лебедушка сядет, перья бросит на камень, а сама превратится в женщину. Она уже два дня кормила ребенка и сегодня будет кормить.

Пока она с ребенком спит, ты тайком сожги ее перья. Тогда твоя жена обернется мотовилом, его надо сломать о колено. Когда сломаешь, тут обернется она топорищем, и его надо сломать. Под конец обернется скалкой, и ее надо сломать. Потом твоя жена будет мертвая. Ты иди за скалу, там есть мертвая и живая вода. Сперва окуни ее в мертвую воду, потом в живуютолько тогда у тебя будет жена.

Вдова дала совет, и Иван Царевич пошел. Шел вслед за пастухом. Пролетела стая лебедей, пролетела вторая, а из третьей одна лебедушка опустилась на камень, перья сняла и взяла ребенка на руки. Потом дала ребенку грудь и легла. Иван Царевич украдкой подошел и поджег перья. Как только перья сгорели, жена тут же обернулась мотовилом. Он о колено переломил это мотовило. Она обернулась топорищем. Он взял да сломал топорище. Обернулась скалкойи ту сломал.

Жена стала мертвой. Он схватил ее, унес за скалу и сперва окунул в мертвую воду, потом окунул в живую, и жена ожила. Они уходят домой, а ребенок по-прежнему остается с пастухом. Когда пришли домой, Иван Царевич оставляет жену в другом доме, не ведет домой, а сам идет к старухе вдове за советом:
Как теперь, – говорит, – от прежней избавлюсь?


Иди, – говорит, – вели натопить баню, поставить котел с кипящей смолой, второй с варом, а сверху расстели от дома до бани красное сукно, а ребенка не давай в баню.

Он пошел домой, и так все и сделали. Велел им [бабе Сювяйнтери с дочерью] идти в баню, а ребенка не дал. Пошли они по сукну, жена хотела сукно откинуть, а мать ее говорит:
Ничего, пускай, иди вперед, раз мать тебя выручила. Хорошо быть женой царева сына!


Шли, шлии вот одна бухнулась в один котел, другаяв другой, и так пришел им конец. А Иван Царевич привел жену домой, и еще поныне живут они хорошо.