Texts
Return to review
| Return to list
Tutkindo
history
May 25, 2025 in 17:31
Александра Родионова
- changed the text
Meijän kois eli yksi perch: ukko, akku da poigu, kaksitostuvuodine brihaččuine. Ukko ruadoi zavodas. Akku oli kodiruadolois. Lapsi kävyi školah. Kai meni ylen hyvin. Pyhinpäivin hyö yhtes brihaččuzenke käydih luondoh. Illoil käydih kinoh libo hammasdouhturih. Joga nedalii käydih kylyh... Kai kui pidäy. Perches elettih sobuh da vagavah, ei ečitty nimidä liigua. Kerran ruadopäivän loppiettuu ukko nouzi pordahii myö omah fatierah. Vuottamattah häi nägi: samazii pordahii myö astui nuorikkaine inehmine. Moine čomaine... Hyvis sovis... Ryndähäl kukkaine. Tytön nähtyy ukko rukku kai vähäizel särähtih, muga kerras mieldyi neidizeh. A neidine muhahtih čomasti da juokseldi ylembäizele kerroksele. Sit aijas meni kuu. Meijän ukko kerran myös vastai sen inehmizen samazil pordahil. Hyö kačahtettihes toine toizeh, muhahtettihes. Muga algoi enzimäine pagin, kuduas mies tiijusti: nuori inehmine eläy tiä oman muaman kel. Igiä hänel on yheksätostu vuottu. Kui sanotah, hänel on oma elos: häi opastuu ombelijoin školas. Händy tiettäväine mielyttäy oma elos. Ga ei ylen äijäl, ga kaihai on vie ielpäi. Mendih kuun päivät, konzu meijän ukko algoi puaksuh kävymäh neidizen luo. Häi kävyi heil gostih. Hyö taratettih kaikis muailman dielolois tytön da hänen muaman kel. Terväh ukko oli sie gu oma. Lyhembäh sanuo, ukko mieldyi neidizeh. Julgiennu ristikanzannu olles, häi piätti vältämätä muuttua kogonah oman eloksen. Häi pagizi oman akan kel. Oli itkuu da vongehtu. Jälgimäi ukko meni elämäh ylembäzeh kerrokseh. Mies luadi kai kunnolleh: kai jätti perehele. Keral otti vai matkulaukun alus- da erähien päällyssobienke. Häi uskaldi maksua poijale palkas kolmanden vuitin, ga se ei lievendännyh akan tuskii. Hai puaksuh kuaduili tainehtuksih, vongui da itki. Kai oli gu tuskalliine perehen halgenemizen da kuolemizen kuvahaine. Ga ruado oli ruattu. Sillat poltettu. Meijän ukko, kui sanotah, oppiu ozua oman mielespiettävän kel. Ga ei hätkie kestänyh hänen oza. Händy nuorennu varakomandierannu otettih armieh,| a talvikuul 1939 työttih Suomen voinale. Häi helläh proššaiččihes itkijän Riitan kel dai lähti. Frontalpäi häi työndi lyhyizii kirjazii, kudamis saneli julgies voinan elaijas, kovis toris da tulizis pakkazis. Hänen kirjazet oldih julgevuttu da rohkevuttu tävvet. Net ei olla min tahto šläbäčun libo avvoisuun kirjazet. Frontalpäi kirjuttau julgei komandieru, kudamal vellantundo on kallehembi omua ozua. Sit kirjazet ruvettih tulemah harvembah da harvembah, a lopukse niidu ei tulluh ni yhty. Riita ei tiije, kui tämä pidäs ellendiä. Jo on kevätkuu, voinan loppu nägyy,| a kirjazii ei ole. Kerran kirjaine tuli jälgimäi. Sen lugiettuu Riita meni mielimuutoksih. Häi tainehtui. Händy brizgutettih viel. Toibuhuu häi lugi kirjazen muamale. Sih oli kirjutettu: "Armas Riita. Minuu ruanittih. Jäin jallata. Nygõi minä olen vaivaine da niistii. Kirjuta kohti, voitgo ottua minuu, vai ongo minul parembi jäähä valdukunnan hantuizih." Kaiken päivän muamo da tytär šeikuittih tädä aziedu. Jälgimäi hänele kirjutetah vastavus, kuduas žiälöijäh händy, tahtotah hänele vai hyviä, ga vai ottua händy kodih ei ole muga helpo. Kenbo rubies kaččomah händy? Eihäi häi, vaste elaijan alguh piässyh nuori naine voi olla hänenke kogo aigua. Tämä azii pidäy hyvin smiettiä. Da kaiken piäle nygöihäi valdukunnal pidäy hoidua händy. Meni vie mi lienne aigua. Kerran samanmoizen kirjazen sai hänen enzimäine mučoi Anna Stepanovna. "Muga kačo, An'n'oi", kirjutti ukko,| "Minä olen nygöi niistii. Vastua, ottazitgo sinä minuu nengomannu." Tämän kirjazes suaduu gu bombu räjähtih fatieras. Jo sennypiän endine akku kirjutti hänele:| "Armas Ivan Nikolajevič, itken äijäl sinun satatustu. Nägyy, meil on lepitty olla sinunke yhtes. Miksebo kyzyt, otango sinuu? Kirjuta teriämbi, kunne pidäū tulla hagemah sinuu. Minä lähten ruadoh. A sie kačot jo meijän Pešaine kazvau; kai roih ylen hyvin." Meni mi lienne päiviä. A sit tapahtui kummua. Pihaveriäle ajoi mašin. Siepäi astui Ivan Nikolajevič. Ihan terveh da koskematoi. Hänen jallat oldih sijoilleh. A ryndähäl läpetti uvvikkaine kunnivomerkki. Kai taloin eläjät, kudamat piävättih sil aigua pihal, kačottih häneh suut avvoi. Taloinižändy juokseldi hänen luo i sanoi:| -Ivan Nikolajevič, kuibo tämä pidäy toimittua? Kirjazien mugah myö duumaičimmo olet toizennägine. Ivan Nikolajevič otti taloinižändiä käis i sanoi hänele:| - Hyvä dovariššu! Toinah ruavoin pahoi, kovasydämellizesti da ...^ muga ielleh. Ga jygei elaigu pani minuu ajattelemah. Duumaičin, hyvä gu tapetanneh, a ku jiän käittäh libo jalloittah, midäbo sit roih minule? Minä gu duumaičin kaikin puolin kaikkie tädä, sit luajin kui luajiin... Engo ni soimua iččiedäni: nygöi tiijän, kenen kel minul pidäy eliä, sendäh gu naimizis olendu ei ole ni mittuine kiža. Taloinižändy sanoi: - Mučkait tiettäväine liigua tutkindal. Sehäi on, kui sanotah, kielletty askel. Ga mi on ruattu se on ruattu. Hyvittelemmö kogo sydämel sinuu Ruskei tiähti -kunnivomerkinke. Sit meijän ukko astui omale kerroksele, oman enzimäzen akan - Anna Stepanovnan luo. Mida sie oli enzimäi, ei tiijä niken. Tiijämmö vai sen, kui Peša- poigaine omal himol juoksi ylembäzele kerroksele da toi siepäi tuatan matkulaukun alussobienke da argiveššilöinke. Samannu päivännů Ivan Nikolajevič pagizi Riitan kel. Häi pakičči proškenn'ua da ukkaili hänen kätty. Sanoi, buite voinalpäi häi tuli toizenmoizennu ristikanzannu, sendäh heil ei sua olla endizelleh. Hyö erottih voibi sanuo, hyväzil, vihata. Tiettäväine, nuori inehmine tuskevui hänen piäle,| ga ei äijäl, gu ukon voinal olendu aijal häi mieldyi toizeh ristikanzah. Nygöi häi tahtos mennä hänele miehele.
May 25, 2025 in 17:30
Александра Родионова
- changed the text of the translation
Жила в нашем доме одна семья: муж, жена и сынок, парнишка лет двенадцати. Муж работал на производстве. Жена заботилась о хозяйстве. А ребенок посещал школу. И все шло чудесно. Выходной день – вылазка за город с ребенком впереди. Вечером – культпоход в кино или к зубному врачу. Регулярное посещение бани. И так далее. Дружная, тихая семья, без претензии на что-нибудь особенное. В один прекрасный день муж поднимается по лестнице, чтоб проследовать в свою квартиру после трудового дня. И вдруг видит: идет по той же лестнице молоденькая особа. Очень миленькая. Довольно нарядная. С цветком на груди. Увидев ее, наш муж немножко даже задрожал, поскольку она уж очень ему понравилась. А она кокетливо улыбнулась и вспорхнула этажом выше. Вот проходит месяц. И наш муж снова встречает сию гражданку на той же самой лестнице. Происходят взгляды, улыбки. И завязывается первый разговор, из которого выясняется, что молодая особа живет здесь со своей мамой. Ей девятнадцать лет. У нее, как говорится, своя дорога – учеба в школе кройки и шитья. Да, конечно, она своей судьбой довольна. Но не очень, поскольку все еще впереди. И вот проходит еще месяц, и наш муж начинает ее усердно посещать. Он заходит к ней в гости. Беседует на разные темы с ней и с ее мамой. И делается там как бы своим человеком. Он, короче говоря, влюбился в нее. И, будучи решительным человеком, приходит к мысли о необходимости полной перемены жизни. И вот – разговор со своей женой,| слезы и стенанья. И наконец наш муж перебирается этажом выше. Он поступает до некоторой степени благородно: все оставляет своей семье. И только лишь берет с собой чемодан с бельем и носильными вещами. Он обещает выплачивать им треть жалованья, но это не уменьшает страдания жены. И там происходят обмороки, рыдания и слезы. Печальная картина развала и крушения семьи. Но жребий брошен. Мосты позади сожжены. И наш влюбленный муж, как говорится, вкушает счастье со своей особой. Но он недолго вкушает счастье. Он младший командир запаса. Его мобилизуют в Красную Армию и в декабре тридцать девятого года направляют на Карельский перешеек. И он уезжает, нежно простившись со своей плачущей Ритой. Он пишет ей с фронта короткие письма, в которых описывает суровую боевую жизнь, жестокие бои и адские морозы. Его письма полны решимости и отваги. Это не мямля и не слюнтяй пишет с фронта. Это пишет отважный младший командир запаса, для которого долг выше личного счастья. Но вот письма приходят все реже и реже и, наконец, совсем прекращаются. И Рита не понимает, что это значит. Уже март, конец войны. А писем нет. И вот однажды приходит письмецо. И Рита, прочитав его, лишается чувств. Она падает в обморок. Ее опрыскивают водой, чтоб она пришла в себя. И, придя в себя, она зачитывает мамаше письмецо,| в котором говорится: «Милая Рита,| я получил ранение. Я потерял ногу. Я теперь инвалид и калека. Отпиши подробно, согласна ли взять меня или мне лучше находиться на государственном обеспечении». Целый день мама с дочкой обсуждают положение. И наконец ему пишется ответ, полный жалости и участия, но вместе с тем говорится, что не так-то просто его взять. Кто же за ним будет ходить? Не может же она, молодая женщина, едва вступившая в свет, посвятить ему свою жизнь. Надо это дело хорошенько обдумать. Тем более государство теперь обязано за ним последить. Но вот проходит некоторое время,| и его первая жена, Анна Степановна, тоже получает такое же письмо. «Да, – пишет он, – милая Аня,| теперь я калека. Ответь, возьмешь ли ты меня такого». Как бомба разрывается в квартире по получении сего письма. Но в тот же день бывшая жена ему пишет:| «Милый друг, Иван Николаевич, горько плачу о твоем ранении. Видно, уж суждено нам жить с тобой вместе. Зачем ты спрашиваешь – возьму ли я тебя к себе? Отпиши немедленно, куда за тобой приехать? Я буду работать. А там наш Петюшка подрастет, и все будет в лучшем виде». Но вот проходит несколько дней. И вот – что это? К воротам подъезжает машина. И из нее выходит Иван Николаевич. Он цел и невредим. Ноги у него на месте. И на груди у него сверкает новенький орден. Все жильцы, находящиеся в этот момент во дворе, раскрывают свои рты от изумления. Управдом подбегает к нему и говорит:| – Как понять это, Иван Николаевич? Судя по письму, мы думали, что вы в другом виде. Приехавший берет управдома под руку и говорит ему:| – Любезный друг! Конечно, я поступил, видимо, неправильно, жестоко и так далее. Но суровая жизнь заставила меня задуматься. Я подумал: ничего, если меня убьют, но если я потеряю руки или ноги, что будет со мной? Я живо представил себе эту картину и в тот момент решил сделать то, что я сделал. И в этом не раскаиваюсь, потому что теперь знаю, с кем мне надо жить, ибо брак – это не только развлечение. Управдом говорит: – Конечно, вы немного перегнули в своем испытании. Это, как говорится, запрещенный прием. Но раз сделано, так сделано. От души поздравляем вас с орденом Красного Знамени. Тут наш муж поднимается в свой этаж, к первой своей жене, Анне Степановне. И что там происходит в первые пять минут, остается неизвестным. Известно только, что сын Петюшка по собственной инициативе бежит в верхний этаж и вскоре оттуда приносит папин чемодан с бельем и носильными вещами. В тот же день Иван Николаевич объясняется с Ритой. Он просит у нее прощения и целует ей руки,| говоря, что он вернулся другим человеком и что к прошлому нет возврата.Онивозврата. Они расстаются скорее дружески, чем враждебно. Конечно, молодая женщина досадует на него. Но досада ее умеренна, ибо за время отсутствия мужа ей понравился другой человек. И теперь она рассчитывает выйти за него замуж.
May 25, 2025 in 17:29
Александра Родионова
- changed the text of the translation
Жила в нашем доме одна семья: муж, жена и сынок, парнишка лет двенадцати. Муж работал на производстве. Жена заботилась о хозяйстве. А ребенок посещал школу. И все шло чудесно. Выходной день – вылазка за город с ребенком впереди. Вечером – культпоход в кино или к зубному врачу. Регулярное посещение бани. И так далее. Дружная, тихая семья, без претензии на что-нибудь особенное. В один прекрасный день муж поднимается по лестнице, чтоб проследовать в свою квартиру после трудового дня. И вдруг видит: идет по той же лестнице молоденькая особа. Очень миленькая. Довольно нарядная. С цветком на груди. Увидев ее, наш муж немножко даже задрожал, поскольку она уж очень ему понравилась. А она кокетливо улыбнулась и вспорхнула этажом выше. Вот проходит месяц. И наш муж снова встречает сию гражданку на той же самой лестнице. Происходят взгляды, улыбки. И завязывается первый разговор, из которого выясняется, что молодая особа живет здесь со своей мамой. Ей девятнадцать лет. У нее, как говорится, своя дорога – учеба в школе кройки и шитья. Да, конечно, она своей судьбой довольна. Но не очень, поскольку все еще впереди. И вот проходит еще месяц, и наш муж начинает ее усердно посещать. Он заходит к ней в гости. Беседует на разные темы с ней и с ее мамой. И делается там как бы своим человеком. Он, короче говоря, влюбился в нее. И, будучи решительным человеком, приходит к мысли о необходимости полной перемены жизни. И вот – разговор со своей женой,| слезы и стенанья. И наконец наш муж перебирается этажом выше. Он поступает до некоторой степени благородно: все оставляет своей семье. И только лишь берет с собой чемодан с бельем и носильными вещами. Он обещает выплачивать им треть жалованья, но это не уменьшает страдания жены. И там происходят обмороки, рыдания и слезы. Печальная картина развала и крушения семьи. Но жребий брошен. Мосты позади сожжены. И наш влюбленный муж, как говорится, вкушает счастье со своей особой. Но он недолго вкушает счастье. Он младший командир запаса. Его мобилизуют в Красную Армию и в декабре тридцать девятого года направляют на Карельский перешеек. И он уезжает, нежно простившись со своей плачущей Ритой. Он пишет ей с фронта короткие письма, в которых описывает суровую боевую жизнь, жестокие бои и адские морозы. Его письма полны решимости и отваги. Это не мямля и не слюнтяй пишет с фронта. Это пишет отважный младший командир запаса, для которого долг выше личного счастья. Но вот письма приходят все реже и реже и, наконец, совсем прекращаются. И Рита не понимает, что это значит. Уже март, конец войны. А писем нет. И вот однажды приходит письмецо. И Рита, прочитав его, лишается чувств. Она падает в обморок. Ее опрыскивают водой, чтоб она пришла в себя. И, придя в себя, она зачитывает мамаше письмецо,| в котором говорится: «Милая Рита,| я получил ранение. Я потерял ногу. Я теперь инвалид и калека. Отпиши подробно, согласна ли взять меня или мне лучше находиться на государственном обеспечении». Целый день мама с дочкой обсуждают положение. И наконец ему пишется ответ, полный жалости и участия, но вместе с тем говорится, что не так-то просто его взять. Кто же за ним будет ходить? Не может же она, молодая женщина, едва вступившая в свет, посвятить ему свою жизнь. Надо это дело хорошенько обдумать. Тем более государство теперь обязано за ним последить. Но вот проходит некоторое время,| и его первая жена, Анна Степановна, тоже получает такое же письмо. «Да, – пишет он, – милая Аня,| теперь я калека. Ответь, возьмешь ли ты меня такого». Как бомба разрывается в квартире по получении сего письма. Но в тот же день бывшая жена ему пишет:| «Милый друг, Иван Николаевич, горько плачу о твоем ранении. Видно, уж суждено нам жить с тобой вместе. Зачем ты спрашиваешь – возьму ли я тебя к себе? Отпиши немедленно, куда за тобой приехать? Я буду работать. А там наш Петюшка подрастет, и все будет в лучшем виде». Но вот проходит несколько дней. И вот – что это? К воротам подъезжает машина. И из нее выходит Иван Николаевич. Он цел и невредим. Ноги у него на месте. И на груди у него сверкает новенький орден. Все жильцы, находящиеся в этот момент во дворе, раскрывают свои рты от изумления. Управдом подбегает к нему и говорит:| – Как понять это, Иван Николаевич? Судя по письму, мы думали, что вы в другом виде. Приехавший берет управдома под руку и говорит ему:| – Любезный друг! Конечно, я поступил, видимо, неправильно, жестоко и так далее. Но суровая жизнь заставила меня задуматься. Я подумал: ничего, если меня убьют, но если я потеряю руки или ноги, что будет со мной? Я живо представил себе эту картину и в тот момент решил сделать то, что я сделал. И в этом не раскаиваюсь, потому что теперь знаю, с кем мне надо жить, ибо брак – это не только развлечение. Управдом говорит: – Конечно, вы немного перегнули в своем испытании. Это, как говорится, запрещенный прием. Но раз сделано, так сделано. От души поздравляем вас с орденом Красного Знамени. Тут наш муж поднимается в свой этаж, к первой своей жене, Анне Степановне. И что там происходит в первые пять минут, остается неизвестным.Известнонеизвестным. Известно только, что сын Петюшка по собственной инициативе бежит в верхний этаж и вскоре оттуда приносит папин чемодан с бельем и носильными вещами. В тот же день Иван Николаевич объясняется с Ритой. Он просит у нее прощения и целует ей руки, говоря, что он вернулся другим человеком и что к прошлому нет возврата.Они расстаются скорее дружески, чем враждебно. Конечно, молодая женщина досадует на него. Но досада ее умеренна, ибо за время отсутствия мужа ей понравился другой человек. И теперь она рассчитывает выйти за него замуж.
May 25, 2025 in 17:28
Александра Родионова
- changed the text
Meijän kois eli yksi perch: ukko, akku da poigu, kaksitostuvuodine brihaččuine. Ukko ruadoi zavodas. Akku oli kodiruadolois. Lapsi kävyi školah. Kai meni ylen hyvin. Pyhinpäivin hyö yhtes brihaččuzenke käydih luondoh. Illoil käydih kinoh libo hammasdouhturih. Joga nedalii käydih kylyh... Kai kui pidäy. Perches elettih sobuh da vagavah, ei ečitty nimidä liigua. Kerran ruadopäivän loppiettuu ukko nouzi pordahii myö omah fatierah. Vuottamattah häi nägi: samazii pordahii myö astui nuorikkaine inehmine. Moine čomaine... Hyvis sovis... Ryndähäl kukkaine. Tytön nähtyy ukko rukku kai vähäizel särähtih, muga kerras mieldyi neidizeh. A neidine muhahtih čomasti da juokseldi ylembäizele kerroksele. Sit aijas meni kuu. Meijän ukko kerran myös vastai sen inehmizen samazil pordahil. Hyö kačahtettihes toine toizeh, muhahtettihes. Muga algoi enzimäine pagin, kuduas mies tiijusti: nuori inehmine eläy tiä oman muaman kel. Igiä hänel on yheksätostu vuottu. Kui sanotah, hänel on oma elos: häi opastuu ombelijoin školas. Händy tiettäväine mielyttäy oma elos. Ga ei ylen äijäl, ga kaihai on vie ielpäi. Mendih kuun päivät, konzu meijän ukko algoi puaksuh kävymäh neidizen luo. Häi kävyi heil gostih. Hyö taratettih kaikis muailman dielolois tytön da hänen muaman kel. Terväh ukko oli sie gu oma. Lyhembäh sanuo, ukko mieldyi neidizeh. Julgiennu ristikanzannu olles, häi piätti vältämätä muuttua kogonah oman eloksen. Häi pagizi oman akan kel. Oli itkuu da vongehtu. Jälgimäi ukko meni elämäh ylembäzeh kerrokseh. Mies luadi kai kunnolleh: kai jätti perehele. Keral otti vai matkulaukun alus- da erähien päällyssobienke. Häi uskaldi maksua poijale palkas kolmanden vuitin, ga se ei lievendännyh akan tuskii. Hai puaksuh kuaduili tainehtuksih, vongui da itki. Kai oli gu tuskalliine perehen halgenemizen da kuolemizen kuvahaine. Ga ruado oli ruattu. Sillat poltettu. Meijän ukko, kui sanotah, oppiu ozua oman mielespiettävän kel. Ga ei hätkie kestänyh hänen oza. Händy nuorennu varakomandierannu otettih armieh,| a talvikuul 1939 työttih Suomen voinale. Häi helläh proššaiččihes itkijän Riitan kel dai lähti. Frontalpäi häi työndi lyhyizii kirjazii, kudamis saneli julgies voinan elaijas, kovis toris da tulizis pakkazis. Hänen kirjazet oldih julgevuttu da rohkevuttu tävvet. Net ei olla min tahto šläbäčun libo avvoisuun kirjazet. Frontalpäi kirjuttau julgei komandieru, kudamal vellantundo on kallehembi omua ozua. Sit kirjazet ruvettih tulemah harvembah da harvembah, a lopukse niidu ei tulluh ni yhty. Riita ei tiije, kui tämä pidäs ellendiä. Jo on kevätkuu, voinan loppu nägyy,| a kirjazii ei ole. Kerran kirjaine tuli jälgimäi. Sen lugiettuu Riita meni mielimuutoksih. Häi tainehtui. Händy brizgutettih viel. Toibuhuu häi lugi kirjazen muamale. Sih oli kirjutettu: "Armas Riita. Minuu ruanittih. Jäin jallata. Nygõi minä olen vaivaine da niistii. Kirjuta kohti, voitgo ottua minuu, vai ongo minul parembi jäähä valdukunnan hantuizih." Kaiken päivän muamo da tytär šeikuittih tädä aziedu. Jälgimäi hänele kirjutetah vastavus, kuduas žiälöijäh händy, tahtotah hänele vai hyviä, ga vai ottua händy kodih ei ole muga helpo. Kenbo rubies kaččomah händy? Eihäi häi, vaste elaijan alguh piässyh nuori naine voi olla hänenke kogo aigua. Tämä azii pidäy hyvin smiettiä. Da kaiken piäle nygöihäi valdukunnal pidäy hoidua händy. Meni vie mi lienne aigua. Kerran samanmoizen kirjazen sai hänen enzimäine mučoi Anna Stepanovna. "Muga kačo, An'n'oi", kirjutti ukko,| "Minä olen nygöi niistii. Vastua, ottazitgo sinä minuu nengomannu." Tämän kirjazes suaduu gu bombu räjähtih fatieras. Jo sennypiän endine akku kirjutti hänele:| "Armas Ivan Nikolajevič, itken äijäl sinun satatustu. Nägyy, meil on lepitty olla sinunke yhtes. Miksebo kyzyt, otango sinuu? Kirjuta teriämbi, kunne pidäū tulla hagemah sinuu. Minä lähten ruadoh. A sie kačot jo meijän Pešaine kazvau; kai roih ylen hyvin." Meni mi lienne päiviä. A sit tapahtui kummua. Pihaveriäle ajoi mašin. Siepäi astui Ivan Nikolajevič. Ihan terveh da koskematoi. Hänen jallat oldih sijoilleh. A ryndähäl läpetti uvvikkaine kunnivomerkki. Kai taloin eläjät, kudamat piävättih sil aigua pihal, kačottih häneh suut avvoi. Taloinižändy juokseldi hänen luo i sanoi:| -Ivan Nikolajevič, kuibo tämä pidäy toimittua? Kirjazien mugah myö duumaičimmo olet toizennägine. Ivan Nikolajevič otti taloinižändiä käis i sanoi hänele:| - Hyvä dovariššu! Toinah ruavoin pahoi, kovasydämellizesti da ...^ muga ielleh. Ga jygei elaigu pani minuu ajattelemah. Duumaičin, hyvä gu tapetanneh, a ku jiän käittäh libo jalloittah, midäbo sit roih minule? Minä gu duumaičin kaikin puolin kaikkie tädä, sit luajin kui luajiin... Engo ni soimua iččiedäni: nygöi tiijän, kenen kel minul pidäy eliä, sendäh gu naimizis olendu ei ole ni mittuine kiža. Taloinižändy sanoi: - Mučkait tiettäväine liigua tutkindal. Sehäi on, kui sanotah, kielletty askel. Ga mi on ruattu se on ruattu. Hyvittelemmö kogo sydämel sinuu Ruskei tiähti -kunnivomerkinke. Sit meijän ukko astui omale kerroksele, oman enzimäzen akan - Anna Stepanovnan luo. Mida sie oli enzimäi, ei tiijä niken. Tiijämmö vai sen, kui Peša- poigaine omal himol juoksi ylembäzele kerroksele da toi siepäi tuatan matkulaukun alussobienke da argiveššilöinke. Samannu päivännů Ivan Nikolajevič pagizi Riitan kel. Häi pakičči proškenn'ua da ukkaili hänen kätty. Sanoi, buite voinalpäi häi tuli toizenmoizennu ristikanzannu, sendäh heil ei sua olla endizelleh. Hyö erottih voibi sanuo, hyväzil, vihata. Tiettäväine, nuori inehmine tuskevui hänen piäle, ga ei äijäl, gu ukon voinal olendu aijal häi mieldyi toizeh ristikanzah. Nygöi häi tahtos mennä hänele miehele.
May 25, 2025 in 17:27
Александра Родионова
- changed the text
Meijän kois eli yksi perch: ukko, akku da poigu, kaksitostuvuodine brihaččuine. Ukko ruadoi zavodas. Akku oli kodiruadolois. Lapsi kävyi školah. Kai meni ylen hyvin. Pyhinpäivin hyö yhtes brihaččuzenke käydih luondoh. Illoil käydih kinoh libo hammasdouhturih. Joga nedalii käydih kylyh... Kai kui pidäy. Perches elettih sobuh da vagavah, ei ečitty nimidä liigua. Kerran ruadopäivän loppiettuu ukko nouzi pordahii myö omah fatierah. Vuottamattah häi nägi: samazii pordahii myö astui nuorikkaine inehmine. Moine čomaine... Hyvis sovis... Ryndähäl kukkaine. Tytön nähtyy ukko rukku kai vähäizel särähtih, muga kerras mieldyi neidizeh. A neidine muhahtih čomasti da juokseldi ylembäizele kerroksele. Sit aijas meni kuu. Meijän ukko kerran myös vastai sen inehmizen samazil pordahil. Hyö kačahtettihes toine toizeh, muhahtettihes. Muga algoi enzimäine pagin, kuduas mies tiijusti: nuori inehmine eläy tiä oman muaman kel. Igiä hänel on yheksätostu vuottu. Kui sanotah, hänel on oma elos: häi opastuu ombelijoin školas. Händy tiettäväine mielyttäy oma elos. Ga ei ylen äijäl, ga kaihai on vie ielpäi. Mendih kuun päivät, konzu meijän ukko algoi puaksuh kävymäh neidizen luo. Häi kävyi heil gostih. Hyö taratettih kaikis muailman dielolois tytön da hänen muaman kel. Terväh ukko oli sie gu oma. Lyhembäh sanuo, ukko mieldyi neidizeh. Julgiennu ristikanzannu olles, häi piätti vältämätä muuttua kogonah oman eloksen. Häi pagizi oman akan kel. Oli itkuu da vongehtu. Jälgimäi ukko meni elämäh ylembäzeh kerrokseh. Mies luadi kai kunnolleh: kai jätti perehele. Keral otti vai matkulaukun alus- da erähien päällyssobienke. Häi uskaldi maksua poijale palkas kolmanden vuitin, ga se ei lievendännyh akan tuskii. Hai puaksuh kuaduili tainehtuksih, vongui da itki. Kai oli gu tuskalliine perehen halgenemizen da kuolemizen kuvahaine. Ga ruado oli ruattu. Sillat poltettu. Meijän ukko, kui sanotah, oppiu ozua oman mielespiettävän kel. Ga ei hätkie kestänyh hänen oza. Händy nuorennu varakomandierannu otettih armieh,| a talvikuul 1939 työttih Suomen voinale. Häi helläh proššaiččihes itkijän Riitan kel dai lähti. Frontalpäi häi työndi lyhyizii kirjazii, kudamis saneli julgies voinan elaijas, kovis toris da tulizis pakkazis. Hänen kirjazet oldih julgevuttu da rohkevuttu tävvet. Net ei olla min tahto šläbäčun libo avvoisuun kirjazet. Frontalpäi kirjuttau julgei komandieru, kudamal vellantundo on kallehembi omua ozua. Sit kirjazet ruvettih tulemah harvembah da harvembah, a lopukse niidu ei tulluh ni yhty. Riita ei tiije, kui tämä pidäs ellendiä. Jo on kevätkuu, voinan loppu nägyy,| a kirjazii ei ole. Kerran kirjaine tuli jälgimäi. Sen lugiettuu Riita meni mielimuutoksih. Häi tainehtui. Händy brizgutettih viel. Toibuhuu häi lugi kirjazen muamale. Sih oli kirjutettu: "Armas Riita. Minuu ruanittih. Jäin jallata. Nygõi minä olen vaivaine da niistii. Kirjuta kohti, voitgo ottua minuu, vai ongo minul parembi jäähä valdukunnan hantuizih." Kaiken päivän muamo da tytär šeikuittih tädä aziedu. Jälgimäi hänele kirjutetah vastavus, kuduas žiälöijäh händy, tahtotah hänele vai hyviä, ga vai ottua händy kodih ei ole muga helpo. Kenbo rubies kaččomah händy? Eihäi häi, vaste elaijan alguh piässyh nuori naine voi olla hänenke kogo aigua. Tämä azii pidäy hyvin smiettiä. Da kaiken piäle nygöihäi valdukunnal pidäy hoidua händy. Meni vie mi lienne aigua. Kerran samanmoizen kirjazen sai hänen enzimäine mučoi Anna Stepanovna. "Muga kačo, An'n'oi", kirjutti ukko,| "Minä olen nygöi niistii. Vastua, ottazitgo sinä minuu nengomannu." Tämän kirjazes suaduu gu bombu räjähtih fatieras. Jo sennypiän endine akku kirjutti hänele:| "Armas Ivan Nikolajevič, itken äijäl sinun satatustu. Nägyy, meil on lepitty olla sinunke yhtes. Miksebo kyzyt, otango sinuu? Kirjuta teriämbi, kunne pidäū tulla hagemah sinuu. Minä lähten ruadoh. A sie kačot jo meijän Pešaine kazvau; kai roih ylen hyvin." Meni mi lienne päiviä. A sit tapahtui kummua. Pihaveriäle ajoi mašin. Siepäi astui Ivan Nikolajevič. Ihan terveh da koskematoi. Hänen jallat oldih sijoilleh. A ryndähäl läpetti uvvikkaine kunnivomerkki. Kai taloin eläjät, kudamat piävättih sil aigua pihal, kačottih häneh suut avvoi. Taloinižändy juokseldi hänen luo i sanoi:| -Ivan Nikolajevič, kuibo tämä pidäy toimittua? Kirjazien mugah myö duu- maičimmoduumaičimmo olet toizennägine. Ivan Nikolajevič otti taloinižändiä käis i sanoi hänele:| - Hyvä dovariššu! Toinah ruavoin pahoi, kovasydämellizesti da ... muga ielleh. Ga jygei elaigu pani minuu ajattelemah. Duumaičin, hyvä gu tapetanneh, a ku jiän käittäh libo jalloittah, midäbo sit roih minule? Minä gu duumaičin kaikin puolin kaikkie tädä, sit luajin kui luajiin... Engo ni soimua iččiedäni: nygöi tiijän, kenen kel minul pidäy eliä, sendäh gu naimizis olendu ei ole ni mittuine kiža. Taloinižändy sanoi: - Mučkait tiettäväine liigua tutkindal. Sehäi on, kui sanotah, kielletty askel. Ga mi on ruattu se on ruattu. Hyvittelemmö kogo sydämel sinuu Ruskei tiähti -kunnivomerkinke. Sit meijän ukko astui omale kerroksele, oman enzimäzen akan - Anna Stepanovnan luo. Mida sie oli enzimäi, ei tiijä niken. Tiijämmö vai sen, kui Peša- poigaine omal himol juoksi ylembäzele kerroksele da toi siepäi tuatan matkulaukun alussobienke da argiveššilöinke. Samannu päivännů Ivan Nikolajevič pagizi Riitan kel. Häi pakičči proškenn'ua da ukkaili hänen kätty. Sanoi, buite voinalpäi häi tuli toizenmoizennu ristikanzannu, sendäh heil ei sua olla endizelleh. Hyö erottih voibi sanuo, hyväzil, vihata. Tiettäväine, nuori inehmine tuskevui hänen piäle, ga ei äijäl, gu ukon voinal olendu aijal häi mieldyi toizeh ristikanzah. Nygöi häi tahtos mennä hänele miehele.
- changed the text of the translation
Жила в нашем доме одна семья: муж, жена и сынок, парнишка лет двенадцати. Муж работал на производстве. Жена заботилась о хозяйстве. А ребенок посещал школу. И все шло чудесно. Выходной день – вылазка за город с ребенком впереди. Вечером – культпоход в кино или к зубному врачу. Регулярное посещение бани. И так далее. Дружная, тихая семья, без претензии на что-нибудь особенное. В один прекрасный день муж поднимается по лестнице, чтоб проследовать в свою квартиру после трудового дня. И вдруг видит: идет по той же лестнице молоденькая особа. Очень миленькая. Довольно нарядная. С цветком на груди. Увидев ее, наш муж немножко даже задрожал, поскольку она уж очень ему понравилась. А она кокетливо улыбнулась и вспорхнула этажом выше. Вот проходит месяц. И наш муж снова встречает сию гражданку на той же самой лестнице. Происходят взгляды, улыбки. И завязывается первый разговор, из которого выясняется, что молодая особа живет здесь со своей мамой. Ей девятнадцать лет. У нее, как говорится, своя дорога – учеба в школе кройки и шитья. Да, конечно, она своей судьбой довольна. Но не очень, поскольку все еще впереди. И вот проходит еще месяц, и наш муж начинает ее усердно посещать. Он заходит к ней в гости. Беседует на разные темы с ней и с ее мамой. И делается там как бы своим человеком. Он, короче говоря, влюбился в нее. И, будучи решительным человеком, приходит к мысли о необходимости полной перемены жизни. И вот – разговор со своей женой,| слезы и стенанья. И наконец наш муж перебирается этажом выше. Он поступает до некоторой степени благородно: все оставляет своей семье. И только лишь берет с собой чемодан с бельем и носильными вещами. Он обещает выплачивать им треть жалованья, но это не уменьшает страдания жены. И там происходят обмороки, рыдания и слезы. Печальная картина развала и крушения семьи. Но жребий брошен. Мосты позади сожжены. И наш влюбленный муж, как говорится, вкушает счастье со своей особой. Но он недолго вкушает счастье. Он младший командир запаса. Его мобилизуют в Красную Армию и в декабре тридцать девятого года направляют на Карельский перешеек. И он уезжает, нежно простившись со своей плачущей Ритой. Он пишет ей с фронта короткие письма, в которых описывает суровую боевую жизнь, жестокие бои и адские морозы. Его письма полны решимости и отваги. Это не мямля и не слюнтяй пишет с фронта. Это пишет отважный младший командир запаса, для которого долг выше личного счастья. Но вот письма приходят все реже и реже и, наконец, совсем прекращаются. И Рита не понимает, что это значит. Уже март, конец войны. А писем нет. И вот однажды приходит письмецо. И Рита, прочитав его, лишается чувств. Она падает в обморок. Ее опрыскивают водой, чтоб она пришла в себя. И, придя в себя, она зачитывает мамаше письмецо,| в котором говорится: «Милая Рита,| я получил ранение. Я потерял ногу. Я теперь инвалид и калека. Отпиши подробно, согласна ли взять меня или мне лучше находиться на государственном обеспечении». Целый день мама с дочкой обсуждают положение. И наконец ему пишется ответ, полный жалости и участия, но вместе с тем говорится, что не так-то просто его взять. Кто же за ним будет ходить? Не может же она, молодая женщина, едва вступившая в свет, посвятить ему свою жизнь. Надо это дело хорошенько обдумать. Тем более государство теперь обязано за ним последить. Но вот проходит некоторое время,| и его первая жена, Анна Степановна, тоже получает такое же письмо. «Да, – пишет он, – милая Аня,| теперь я калека. Ответь, возьмешь ли ты меня такого». Как бомба разрывается в квартире по получении сего письма. Но в тот же день бывшая жена ему пишет:| «Милый друг, Иван Николаевич, горько плачу о твоем ранении. Видно, уж суждено нам жить с тобой вместе. Зачем ты спрашиваешь – возьму ли я тебя к себе? Отпиши немедленно, куда за тобой приехать? Я буду работать. А там наш Петюшка подрастет, и все будет в лучшем виде». Но вот проходит несколько дней. И вот – что это? К воротам подъезжает машина. И из нее выходит Иван Николаевич. Он цел и невредим. Ноги у него на месте. И на груди у него сверкает новенький орден. Все жильцы, находящиеся в этот момент во дворе, раскрывают свои рты от изумления. Управдом подбегает к нему и говорит:| – Как понять это, Иван Николаевич? Судя по письму, мы думали, что вы в другом виде. Приехавший берет управдома под руку и говорит ему:| – Любезный друг! Конечно, я поступил, видимо, неправильно, жестоко и так далее. Но суровая жизнь заставила меня задуматься. Я подумал: ничего, если меня убьют, но если я потеряю руки или ноги, что будет со мной? Я живо представил себе эту картину и в тот момент решил сделать то, что я сделал. И в этом не раскаиваюсь, потому что теперь знаю, с кем мне надо жить, ибо брак – это не только развлечение. Управдом говорит: – Конечно, вы немного перегнули в своем испытании. Это, как говорится, запрещенный прием. Но раз сделано, так сделано. От души поздравляем вас с орденом Красного Знамени. Тут наш муж поднимается в свой этаж, к первой своей жене, Анне Степановне. И что там происходит в первые пять минут, остается неизвестным.Известно только, что сын Петюшка по собственной инициативе бежит в верхний этаж и вскоре оттуда приносит папин чемодан с бельем и носильными вещами. В тот же день Иван Николаевич объясняется с Ритой. Он просит у нее прощения и целует ей руки, говоря, что он вернулся другим человеком и что к прошлому нет возврата.Они расстаются скорее дружески, чем враждебно. Конечно, молодая женщина досадует на него. Но досада ее умеренна, ибо за время отсутствия мужа ей понравился другой человек. И теперь она рассчитывает выйти за него замуж.
May 25, 2025 in 17:26
Александра Родионова
- changed the text
Meijän kois eli yksi perch: ukko, akku da poigu, kaksitostuvuodine brihaččuine. Ukko ruadoi zavodas. Akku oli kodiruadolois. Lapsi kävyi školah. Kai meni ylen hyvin. Pyhinpäivin hyö yhtes brihaččuzenke käydih luondoh. Illoil käydih kinoh libo hammasdouhturih. Joga nedalii käydih kylyh... Kai kui pidäy. Perches elettih sobuh da vagavah, ei ečitty nimidä liigua. Kerran ruadopäivän loppiettuu ukko nouzi pordahii myö omah fatierah. Vuottamattah häi nägi: samazii pordahii myö astui nuorikkaine inehmine. Moine čomaine... Hyvis sovis... Ryndähäl kukkaine. Tytön nähtyy ukko rukku kai vähäizel särähtih, muga kerras mieldyi neidizeh. A neidine muhahtih čomasti da juokseldi ylembäizele kerroksele. Sit aijas meni kuu. Meijän ukko kerran myös vastai sen inehmizen samazil pordahil. Hyö kačahtettihes toine toizeh, muhahtettihes. Muga algoi enzimäine pagin, kuduas mies tiijusti: nuori inehmine eläy tiä oman muaman kel. Igiä hänel on yheksätostu vuottu. Kui sanotah, hänel on oma elos: häi opastuu ombelijoin školas. Händy tiettäväine mielyttäy oma elos. Ga ei ylen äijäl, ga kaihai on vie ielpäi. Mendih kuun päivät, konzu meijän ukko algoi puaksuh kävymäh neidizen luo. Häi kävyi heil gostih. Hyö taratettih kaikis muailman dielolois tytön da hänen muaman kel. Terväh ukko oli sie gu oma. Lyhembäh sanuo, ukko mieldyi neidizeh. Julgiennu ristikanzannu olles, häi piätti vältämätä muuttua kogonah oman eloksen. Häi pagizi oman akan kel. Oli itkuu da vongehtu. Jälgimäi ukko meni elämäh ylembäzeh kerrokseh. Mies luadi kai kunnolleh: kai jätti perehele. Keral otti vai matkulaukun alus- da erähien päällyssobienke. Häi uskaldi maksua poijale palkas kolmanden vuitin, ga se ei lievendännyh akan tuskii. Hai puaksuh kuaduili tainehtuksih, vongui da itki. Kai oli gu tuskalliine perehen halgenemizen da kuolemizen kuvahaine. Ga ruado oli ruattu. Sillat poltettu. Meijän ukko, kui sanotah, oppiu ozua oman mielespiettävän kel. Ga ei hätkie kestänyh hänen oza. Händy nuorennu varakomandierannu otettih armieh,| a talvikuul 1939 työttih Suomen voinale. Häi helläh proššaiččihes itkijän Riitan kel dai lähti. Frontalpäi häi työndi lyhyizii kirjazii, kudamis saneli julgies voinan elaijas, kovis toris da tulizis pakkazis. Hänen kirjazet oldih julgevuttu da rohkevuttu tävvet. Net ei olla min tahto šläbäčun libo avvoisuun kirjazet. Frontalpäi kirjuttau julgei komandieru, kudamal vellantundo on kallehembi omua ozua. Sit kirjazet ruvettih tulemah harvembah da harvembah, a lopukse niidu ei tulluh ni yhty. Riita ei tiije, kui tämä pidäs ellendiä. Jo on kevätkuu, voinan loppu nägyy,| a kirjazii ei ole. Kerran kirjaine tuli jälgimäi. Sen lugiettuu Riita meni mielimuutoksih. Häi tainehtui. Händy brizgutettih viel. Toibuhuu häi lugi kirjazen muamale. Sih oli kirjutettu: "Armas Riita. Minuu ruanittih. Jäin jallata. Nygõi minä olen vaivaine da niistii. Kirjuta kohti, voitgo ottua minuu, vai ongo minul parembi jäähä valdukunnan hantuizih." Kaiken päivän muamo da tytär šeikuittih tädä aziedu. Jälgimäi hänele kirjutetah vastavus, kuduas žiälöijäh händy, tahtotah hänele vai hyviä, ga vai ottua händy kodih ei ole muga helpo. Kenbo rubies kaččomah händy? Eihäi häi, vaste elaijan alguh piässyh nuori naine voi olla hänenke kogo aigua. Tämä azii pidäy hyvin smiettiä. Da kaiken piäle nygöihäi valdukunnal pidäy hoidua händy. Meni vie mi lienne aigua. Kerran samanmoizen kirjazen sai hänen enzimäine mučoi Anna Stepanovna. "Muga kačo, An'n'oi", kirjutti ukko,| "Minä olen nygöi niistii. Vastua, ottazitgo sinä minuu nengomannu." Tämän kirjazes suaduu gu bombu räjähtih fatieras. Jo sennypiän endine akku kirjutti hänele:| "Armas Ivan Nikolajevič, itken äijäl sinun satatustu. Nägyy, meil on lepitty olla sinunke yhtes. Miksebo kyzyt, otango sinuu? Kirjuta teriämbi, kunne pidäū tulla hagemah sinuu. Minä lähten ruadoh. A sie kačot jo meijän Pešaine kazvau; kai roih ylen hyvin." Meni mi lienne päiviä. A sit tapahtui kummua. Pihaveriäle ajoi mašin. Siepäi astui Ivan Nikolajevič. Ihan terveh da koskematoi. Hänen jallat oldih sijoilleh. A ryndähäl läpetti uvvikkaine kunnivomerkki. Kai taloin eläjät, kudamat piävättih sil aigua pihal, kačottih häneh suut avvoi. Taloinižändy juokseldi hänen luo i sanoi:| -Ivan Nikolajevič, kuibo tämä pidäy toimittua? Kirjazien mugah myö duu- maičimmo olet toizennägine. Ivan Nikolajevič otti taloinižändiä käis i sanoi hänele: - Hyvä dovariššu! Toinah ruavoin pahoi, kovasydämellizesti da ... muga ielleh. Ga jygei elaigu pani minuu ajattelemah. Duumaičin, hyvä gu tapetanneh, a ku jiän käittäh libo jalloittah, midäbo sit roih minule? Minä gu duumaičin kaikin puolin kaikkie tädä, sit luajin kui luajiin... Engo ni soimua iččiedäni: nygöi tiijän, kenen kel minul pidäy eliä, sendäh gu naimizis olendu ei ole ni mittuine kiža. Taloinižändy sanoi: - Mučkait tiettäväine liigua tutkindal. Sehäi on, kui sanotah, kielletty askel. Ga mi on ruattu se on ruattu. Hyvittelemmö kogo sydämel sinuu Ruskei tiähti -kunnivomerkinke. Sit meijän ukko astui omale kerroksele, oman enzimäzen akan - Anna Stepanovnan luo. Mida sie oli enzimäi, ei tiijä niken. Tiijämmö vai sen, kui Peša- poigaine omal himol juoksi ylembäzele kerroksele da toi siepäi tuatan matkulaukun alussobienke da argiveššilöinke. Samannu päivännů Ivan Nikolajevič pagizi Riitan kel. Häi pakičči proškenn'ua da ukkaili hänen kätty. Sanoi, buite voinalpäi häi tuli toizenmoizennu ristikanzannu, sendäh heil ei sua olla endizelleh. Hyö erottih voibi sanuo, hyväzil, vihata. Tiettäväine, nuori inehmine tuskevui hänen piäle, ga ei äijäl, gu ukon voinal olendu aijal häi mieldyi toizeh ristikanzah. Nygöi häi tahtos mennä hänele miehele.
- changed the text of the translation
Жила в нашем доме одна семья: муж, жена и сынок, парнишка лет двенадцати. Муж работал на производстве. Жена заботилась о хозяйстве. А ребенок посещал школу. И все шло чудесно. Выходной день – вылазка за город с ребенком впереди. Вечером – культпоход в кино или к зубному врачу. Регулярное посещение бани. И так далее. Дружная, тихая семья, без претензии на что-нибудь особенное. В один прекрасный день муж поднимается по лестнице, чтоб проследовать в свою квартиру после трудового дня. И вдруг видит: идет по той же лестнице молоденькая особа. Очень миленькая. Довольно нарядная. С цветком на груди. Увидев ее, наш муж немножко даже задрожал, поскольку она уж очень ему понравилась. А она кокетливо улыбнулась и вспорхнула этажом выше. Вот проходит месяц. И наш муж снова встречает сию гражданку на той же самой лестнице. Происходят взгляды, улыбки. И завязывается первый разговор, из которого выясняется, что молодая особа живет здесь со своей мамой. Ей девятнадцать лет. У нее, как говорится, своя дорога – учеба в школе кройки и шитья. Да, конечно, она своей судьбой довольна. Но не очень, поскольку все еще впереди. И вот проходит еще месяц, и наш муж начинает ее усердно посещать. Он заходит к ней в гости. Беседует на разные темы с ней и с ее мамой. И делается там как бы своим человеком. Он, короче говоря, влюбился в нее. И, будучи решительным человеком, приходит к мысли о необходимости полной перемены жизни. И вот – разговор со своей женой,| слезы и стенанья. И наконец наш муж перебирается этажом выше. Он поступает до некоторой степени благородно: все оставляет своей семье. И только лишь берет с собой чемодан с бельем и носильными вещами. Он обещает выплачивать им треть жалованья, но это не уменьшает страдания жены. И там происходят обмороки, рыдания и слезы. Печальная картина развала и крушения семьи. Но жребий брошен. Мосты позади сожжены. И наш влюбленный муж, как говорится, вкушает счастье со своей особой. Но он недолго вкушает счастье. Он младший командир запаса. Его мобилизуют в Красную Армию и в декабре тридцать девятого года направляют на Карельский перешеек. И он уезжает, нежно простившись со своей плачущей Ритой. Он пишет ей с фронта короткие письма, в которых описывает суровую боевую жизнь, жестокие бои и адские морозы. Его письма полны решимости и отваги. Это не мямля и не слюнтяй пишет с фронта. Это пишет отважный младший командир запаса, для которого долг выше личного счастья. Но вот письма приходят все реже и реже и, наконец, совсем прекращаются. И Рита не понимает, что это значит. Уже март, конец войны. А писем нет. И вот однажды приходит письмецо. И Рита, прочитав его, лишается чувств. Она падает в обморок. Ее опрыскивают водой, чтоб она пришла в себя. И, придя в себя, она зачитывает мамаше письмецо,| в котором говорится: «Милая Рита,| я получил ранение. Я потерял ногу. Я теперь инвалид и калека. Отпиши подробно, согласна ли взять меня или мне лучше находиться на государственном обеспечении». Целый день мама с дочкой обсуждают положение. И наконец ему пишется ответ, полный жалости и участия, но вместе с тем говорится, что не так-то просто его взять. Кто же за ним будет ходить? Не может же она, молодая женщина, едва вступившая в свет, посвятить ему свою жизнь. Надо это дело хорошенько обдумать. Тем более государство теперь обязано за ним последить. Но вот проходит некоторое время,| и его первая жена, Анна Степановна, тоже получает такое же письмо. «Да, – пишет он, – милая Аня,| теперь я калека. Ответь, возьмешь ли ты меня такого». Как бомба разрывается в квартире по получении сего письма. Но в тот же день бывшая жена ему пишет:| «Милый друг, Иван Николаевич, горько плачу о твоем ранении. Видно, уж суждено нам жить с тобой вместе. Зачем ты спрашиваешь – возьму ли я тебя к себе? Отпиши немедленно, куда за тобой приехать? Я буду работать. А там наш Петюшка подрастет, и все будет в лучшем виде». Но вот проходит несколько дней. И вот – что это? К воротам подъезжает машина. И из нее выходит Иван Николаевич. Он цел и невредим. Ноги у него на месте. И на груди у него сверкает новенький орден. Все жильцы, находящиеся в этот момент во дворе, раскрывают свои рты от изумления. Управдом подбегает к нему и говорит:| – Как понять это, Иван Николаевич? Судя по письму, мы думали, что вы в другом виде. Приехавший берет управдома под руку и говорит ему: – Любезный друг! Конечно, я поступил, видимо, неправильно, жестоко и так далее. Но суровая жизнь заставила меня задуматься. Я подумал: ничего, если меня убьют, но если я потеряю руки или ноги, что будет со мной? Я живо представил себе эту картину и в тот момент решил сделать то, что я сделал. И в этом не раскаиваюсь, потому что теперь знаю, с кем мне надо жить, ибо брак – это не только развлечение. Управдом говорит: – Конечно, вы немного перегнули в своем испытании. Это, как говорится, запрещенный прием. Но раз сделано, так сделано. От души поздравляем вас с орденом Красного Знамени. Тут наш муж поднимается в свой этаж, к первой своей жене, Анне Степановне. И что там происходит в первые пять минут, остается неизвестным.Известно только, что сын Петюшка по собственной инициативе бежит в верхний этаж и вскоре оттуда приносит папин чемодан с бельем и носильными вещами. В тот же день Иван Николаевич объясняется с Ритой. Он просит у нее прощения и целует ей руки, говоря, что он вернулся другим человеком и что к прошлому нет возврата.Они расстаются скорее дружески, чем враждебно. Конечно, молодая женщина досадует на него. Но досада ее умеренна, ибо за время отсутствия мужа ей понравился другой человек. И теперь она рассчитывает выйти за него замуж.
May 25, 2025 in 17:25
Александра Родионова
- changed the text
Meijän kois eli yksi perch: ukko, akku da poigu, kaksitostuvuodine brihaččuine. Ukko ruadoi zavodas. Akku oli kodiruadolois. Lapsi kävyi školah. Kai meni ylen hyvin. Pyhinpäivin hyö yhtes brihaččuzenke käydih luondoh. Illoil käydih kinoh libo hammasdouhturih. Joga nedalii käydih kylyh... Kai kui pidäy. Perches elettih sobuh da vagavah, ei ečitty nimidä liigua. Kerran ruadopäivän loppiettuu ukko nouzi pordahii myö omah fatierah. Vuottamattah häi nägi: samazii pordahii myö astui nuorikkaine inehmine. Moine čomaine... Hyvis sovis... Ryndähäl kukkaine. Tytön nähtyy ukko rukku kai vähäizel särähtih, muga kerras mieldyi neidizeh. A neidine muhahtih čomasti da juokseldi ylembäizele kerroksele. Sit aijas meni kuu. Meijän ukko kerran myös vastai sen inehmizen samazil pordahil. Hyö kačahtettihes toine toizeh, muhahtettihes. Muga algoi enzimäine pagin, kuduas mies tiijusti: nuori inehmine eläy tiä oman muaman kel. Igiä hänel on yheksätostu vuottu. Kui sanotah, hänel on oma elos: häi opastuu ombelijoin školas. Händy tiettäväine mielyttäy oma elos. Ga ei ylen äijäl, ga kaihai on vie ielpäi. Mendih kuun päivät, konzu meijän ukko algoi puaksuh kävymäh neidizen luo. Häi kävyi heil gostih. Hyö taratettih kaikis muailman dielolois tytön da hänen muaman kel. Terväh ukko oli sie gu oma. Lyhembäh sanuo, ukko mieldyi neidizeh. Julgiennu ristikanzannu olles, häi piätti vältämätä muuttua kogonah oman eloksen. Häi pagizi oman akan kel. Oli itkuu da vongehtu. Jälgimäi ukko meni elämäh ylembäzeh kerrokseh. Mies luadi kai kunnolleh: kai jätti perehele. Keral otti vai matkulaukun alus- da erähien päällyssobienke. Häi uskaldi maksua poijale palkas kolmanden vuitin, ga se ei lievendännyh akan tuskii. Hai puaksuh kuaduili tainehtuksih, vongui da itki. Kai oli gu tuskalliine perehen halgenemizen da kuolemizen kuvahaine. Ga ruado oli ruattu. Sillat poltettu. Meijän ukko, kui sanotah, oppiu ozua oman mielespiettävän kel. Ga ei hätkie kestänyh hänen oza. Händy nuorennu varakomandierannu otettih armieh,| a talvikuul 1939 työttih Suomen voinale. Häi helläh proššaiččihes itkijän Riitan kel dai lähti. Frontalpäi häi työndi lyhyizii kirjazii, kudamis saneli julgies voinan elaijas, kovis toris da tulizis pakkazis. Hänen kirjazet oldih julgevuttu da rohkevuttu tävvet. Net ei olla min tahto šläbäčun libo avvoisuun kirjazet. Frontalpäi kirjuttau julgei komandieru, kudamal vellantundo on kallehembi omua ozua. Sit kirjazet ruvettih tulemah harvembah da harvembah, a lopukse niidu ei tulluh ni yhty. Riita ei tiije, kui tämä pidäs ellendiä. Jo on kevätkuu, voinan loppu nägyy,| a kirjazii ei ole. Kerran kirjaine tuli jälgimäi. Sen lugiettuu Riita meni mielimuutoksih. Häi tainehtui. Händy brizgutettih viel. Toibuhuu häi lugi kirjazen muamale. Sih oli kirjutettu: "Armas Riita. Minuu ruanittih. Jäin jallata. Nygõi minä olen vaivaine da niistii. Kirjuta kohti, voitgo ottua minuu, vai ongo minul parembi jäähä valdukunnan hantuizih." Kaiken päivän muamo da tytär šeikuittih tädä aziedu. Jälgimäi hänele kirjutetah vastavus, kuduas žiälöijäh händy, tahtotah hänele vai hyviä, ga vai ottua händy kodih ei ole muga helpo. Kenbo rubies kaččomah händy? Eihäi häi, vaste elaijan alguh piässyh nuori naine voi olla hänenke kogo aigua. Tämä azii pidäy hyvin smiettiä. Da kaiken piäle nygöihäi valdukunnal pidäy hoidua händy. Meni vie mi lienne aigua. Kerran samanmoizen kirjazen sai hänen enzimäine mučoi Anna Stepanovna. "Muga kačo, An'n'oi", kirjutti ukko,| "Minä olen nygöi niistii. Vastua, ottazitgo sinä minuu nengomannu." Tämän kirjazes suaduu gu bombu räjähtih fatieras. Jo sennypiän endine akku kirjutti hänele:| "Armas Ivan Nikolajevič, itken äijäl sinun satatustu. Nägyy, meil on lepitty olla sinunke yhtes. Miksebo kyzyt, otango sinuu? Kirjuta teriämbi, kunne pidäū tulla hagemah sinuu. Minä lähten ruadoh. A sie kačot jo meijän Pešaine kazvau; kai roih ylen hyvin." Meni mi lienne päiviä. A sit tapahtui kummua. Pihaveriäle ajoi mašin. Siepäi astui Ivan Nikolajevič. Ihan terveh da koskematoi. Hänen jallat oldih sijoilleh. A ryndähäl läpetti uvvikkaine kunnivomerkki. Kai taloin eläjät, kudamat piävättih sil aigua pihal, kačottih häneh suut avvoi. Taloinižändy juokseldi hänen luo i sanoi: -Ivan Nikolajevič, kuibo tämä pidäy toimittua? Kirjazien mugah myö duu- maičimmo olet toizennägine. Ivan Nikolajevič otti taloinižändiä käis i sanoi hänele: - Hyvä dovariššu! Toinah ruavoin pahoi, kovasydämellizesti da ... muga ielleh. Ga jygei elaigu pani minuu ajattelemah. Duumaičin, hyvä gu tapetanneh, a ku jiän käittäh libo jalloittah, midäbo sit roih minule? Minä gu duumaičin kaikin puolin kaikkie tädä, sit luajin kui luajiin... Engo ni soimua iččiedäni: nygöi tiijän, kenen kel minul pidäy eliä, sendäh gu naimizis olendu ei ole ni mittuine kiža. Taloinižändy sanoi: - Mučkait tiettäväine liigua tutkindal. Sehäi on, kui sanotah, kielletty askel. Ga mi on ruattu se on ruattu. Hyvittelemmö kogo sydämel sinuu Ruskei tiähti -kunnivomerkinke. Sit meijän ukko astui omale kerroksele, oman enzimäzen akan - Anna Stepanovnan luo. Mida sie oli enzimäi, ei tiijä niken. Tiijämmö vai sen, kui Peša- poigaine omal himol juoksi ylembäzele kerroksele da toi siepäi tuatan matkulaukun alussobienke da argiveššilöinke. Samannu päivännů Ivan Nikolajevič pagizi Riitan kel. Häi pakičči proškenn'ua da ukkaili hänen kätty. Sanoi, buite voinalpäi häi tuli toizenmoizennu ristikanzannu, sendäh heil ei sua olla endizelleh. Hyö erottih voibi sanuo, hyväzil, vihata. Tiettäväine, nuori inehmine tuskevui hänen piäle, ga ei äijäl, gu ukon voinal olendu aijal häi mieldyi toizeh ristikanzah. Nygöi häi tahtos mennä hänele miehele.
- changed the text of the translation
Жила в нашем доме одна семья: муж, жена и сынок, парнишка лет двенадцати. Муж работал на производстве. Жена заботилась о хозяйстве. А ребенок посещал школу. И все шло чудесно. Выходной день – вылазка за город с ребенком впереди. Вечером – культпоход в кино или к зубному врачу. Регулярное посещение бани. И так далее. Дружная, тихая семья, без претензии на что-нибудь особенное. В один прекрасный день муж поднимается по лестнице, чтоб проследовать в свою квартиру после трудового дня. И вдруг видит: идет по той же лестнице молоденькая особа. Очень миленькая. Довольно нарядная. С цветком на груди. Увидев ее, наш муж немножко даже задрожал, поскольку она уж очень ему понравилась. А она кокетливо улыбнулась и вспорхнула этажом выше. Вот проходит месяц. И наш муж снова встречает сию гражданку на той же самой лестнице. Происходят взгляды, улыбки. И завязывается первый разговор, из которого выясняется, что молодая особа живет здесь со своей мамой. Ей девятнадцать лет. У нее, как говорится, своя дорога – учеба в школе кройки и шитья. Да, конечно, она своей судьбой довольна. Но не очень, поскольку все еще впереди. И вот проходит еще месяц, и наш муж начинает ее усердно посещать. Он заходит к ней в гости. Беседует на разные темы с ней и с ее мамой. И делается там как бы своим человеком. Он, короче говоря, влюбился в нее. И, будучи решительным человеком, приходит к мысли о необходимости полной перемены жизни. И вот – разговор со своей женой,| слезы и стенанья. И наконец наш муж перебирается этажом выше. Он поступает до некоторой степени благородно: все оставляет своей семье. И только лишь берет с собой чемодан с бельем и носильными вещами. Он обещает выплачивать им треть жалованья, но это не уменьшает страдания жены. И там происходят обмороки, рыдания и слезы. Печальная картина развала и крушения семьи. Но жребий брошен. Мосты позади сожжены. И наш влюбленный муж, как говорится, вкушает счастье со своей особой. Но он недолго вкушает счастье. Он младший командир запаса. Его мобилизуют в Красную Армию и в декабре тридцать девятого года направляют на Карельский перешеек. И он уезжает, нежно простившись со своей плачущей Ритой. Он пишет ей с фронта короткие письма, в которых описывает суровую боевую жизнь, жестокие бои и адские морозы. Его письма полны решимости и отваги. Это не мямля и не слюнтяй пишет с фронта. Это пишет отважный младший командир запаса, для которого долг выше личного счастья. Но вот письма приходят все реже и реже и, наконец, совсем прекращаются. И Рита не понимает, что это значит. Уже март, конец войны. А писем нет. И вот однажды приходит письмецо. И Рита, прочитав его, лишается чувств. Она падает в обморок. Ее опрыскивают водой, чтоб она пришла в себя. И, придя в себя, она зачитывает мамаше письмецо,| в котором говорится: «Милая Рита,| я получил ранение. Я потерял ногу. Я теперь инвалид и калека. Отпиши подробно, согласна ли взять меня или мне лучше находиться на государственном обеспечении». Целый день мама с дочкой обсуждают положение. И наконец ему пишется ответ, полный жалости и участия, но вместе с тем говорится, что не так-то просто его взять. Кто же за ним будет ходить? Не может же она, молодая женщина, едва вступившая в свет, посвятить ему свою жизнь. Надо это дело хорошенько обдумать. Тем более государство теперь обязано за ним последить. Но вот проходит некоторое время,| и его первая жена, Анна Степановна, тоже получает такое же письмо. «Да, – пишет он, – милая Аня,| теперь я калека. Ответь, возьмешь ли ты меня такого». Как бомба разрывается в квартире по получении сего письма. Но в тот же день бывшая жена ему пишет:| «Милый друг, Иван Николаевич, горько плачу о твоем ранении. Видно, уж суждено нам жить с тобой вместе. Зачем ты спрашиваешь – возьму ли я тебя к себе? Отпиши немедленно, куда за тобой приехать? Я буду работать. А там наш Петюшка подрастет, и все будет в лучшем виде». Но вот проходит несколько дней. И вот – что это? К воротам подъезжает машина. И из нее выходит Иван Николаевич. Он цел и невредим. Ноги у него на месте. И на груди у него сверкает новенький орден. Все жильцы, находящиеся в этот момент во дворе, раскрывают свои рты от изумления. Управдом подбегает к нему и говорит: – Как понять это, Иван Николаевич? Судя по письму, мы думали, что вы в другом виде. Приехавший берет управдома под руку и говорит ему: – Любезный друг! Конечно, я поступил, видимо, неправильно, жестоко и так далее. Но суровая жизнь заставила меня задуматься. Я подумал: ничего, если меня убьют, но если я потеряю руки или ноги, что будет со мной? Я живо представил себе эту картину и в тот момент решил сделать то, что я сделал. И в этом не раскаиваюсь, потому что теперь знаю, с кем мне надо жить, ибо брак – это не только развлечение. Управдом говорит: – Конечно, вы немного перегнули в своем испытании. Это, как говорится, запрещенный прием. Но раз сделано, так сделано. От души поздравляем вас с орденом Красного Знамени. Тут наш муж поднимается в свой этаж, к первой своей жене, Анне Степановне. И что там происходит в первые пять минут, остается неизвестным.Известно только, что сын Петюшка по собственной инициативе бежит в верхний этаж и вскоре оттуда приносит папин чемодан с бельем и носильными вещами. В тот же день Иван Николаевич объясняется с Ритой. Он просит у нее прощения и целует ей руки, говоря, что он вернулся другим человеком и что к прошлому нет возврата.Они расстаются скорее дружески, чем враждебно. Конечно, молодая женщина досадует на него. Но досада ее умеренна, ибо за время отсутствия мужа ей понравился другой человек. И теперь она рассчитывает выйти за него замуж.
May 25, 2025 in 17:24
Александра Родионова
- changed the text
Meijän kois eli yksi perch: ukko, akku da poigu, kaksitostuvuodine brihaččuine. Ukko ruadoi zavodas. Akku oli kodiruadolois. Lapsi kävyi školah. Kai meni ylen hyvin. Pyhinpäivin hyö yhtes brihaččuzenke käydih luondoh. Illoil käydih kinoh libo hammasdouhturih. Joga nedalii käydih kylyh... Kai kui pidäy. Perches elettih sobuh da vagavah, ei ečitty nimidä liigua. Kerran ruadopäivän loppiettuu ukko nouzi pordahii myö omah fatierah. Vuottamattah häi nägi: samazii pordahii myö astui nuorikkaine inehmine. Moine čomaine... Hyvis sovis... Ryndähäl kukkaine. Tytön nähtyy ukko rukku kai vähäizel särähtih, muga kerras mieldyi neidizeh. A neidine muhahtih čomasti da juokseldi ylembäizele kerroksele. Sit aijas meni kuu. Meijän ukko kerran myös vastai sen inehmizen samazil pordahil. Hyö kačahtettihes toine toizeh, muhahtettihes. Muga algoi enzimäine pagin, kuduas mies tiijusti: nuori inehmine eläy tiä oman muaman kel. Igiä hänel on yheksätostu vuottu. Kui sanotah, hänel on oma elos: häi opastuu ombelijoin školas. Händy tiettäväine mielyttäy oma elos. Ga ei ylen äijäl, ga kaihai on vie ielpäi. Mendih kuun päivät, konzu meijän ukko algoi puaksuh kävymäh neidizen luo. Häi kävyi heil gostih. Hyö taratettih kaikis muailman dielolois tytön da hänen muaman kel. Terväh ukko oli sie gu oma. Lyhembäh sanuo, ukko mieldyi neidizeh. Julgiennu ristikanzannu olles, häi piätti vältämätä muuttua kogonah oman eloksen. Häi pagizi oman akan kel. Oli itkuu da vongehtu. Jälgimäi ukko meni elämäh ylembäzeh kerrokseh. Mies luadi kai kunnolleh: kai jätti perehele. Keral otti vai matkulaukun alus- da erähien päällyssobienke. Häi uskaldi maksua poijale palkas kolmanden vuitin, ga se ei lievendännyh akan tuskii. Hai puaksuh kuaduili tainehtuksih, vongui da itki. Kai oli gu tuskalliine perehen halgenemizen da kuolemizen kuvahaine. Ga ruado oli ruattu. Sillat poltettu. Meijän ukko, kui sanotah, oppiu ozua oman mielespiettävän kel. Ga ei hätkie kestänyh hänen oza. Händy nuorennu varakomandierannu otettih armieh,| a talvikuul 1939 työttih Suomen voinale. Häi helläh proššaiččihes itkijän Riitan kel dai lähti. Frontalpäi häi työndi lyhyizii kirjazii, kudamis saneli julgies voinan elaijas, kovis toris da tulizis pakkazis. Hänen kirjazet oldih julgevuttu da rohkevuttu tävvet. Net ei olla min tahto šläbäčun libo avvoisuun kirjazet. Frontalpäi kirjuttau julgei komandieru, kudamal vellantundo on kallehembi omua ozua. Sit kirjazet ruvettih tulemah harvembah da harvembah, a lopukse niidu ei tulluh ni yhty. Riita ei tiije, kui tämä pidäs ellendiä. Jo on kevätkuu, voinan loppu nägyy,| a kirjazii ei ole. Kerran kirjaine tuli jälgimäi. Sen lugiettuu Riita meni mielimuutoksih. Häi tainehtui. Händy brizgutettih viel. Toibuhuu häi lugi kirjazen muamale. Sih oli kirjutettu: "Armas Riita. Minuu ruanittih. Jäin jallata. Nygõi minä olen vaivaine da niistii. Kirjuta kohti, voitgo ottua minuu, vai ongo minul parembi jäähä valdukunnan hantuizih." Kaiken päivän muamo da tytär šeikuittih tädä aziedu. Jälgimäi hänele kirjutetah vastavus, kuduas žiälöijäh händy, tahtotah hänele vai hyviä, ga vai ottua händy kodih ei ole muga helpo. Kenbo rubies kaččomah händy? Eihäi häi, vaste elaijan alguh piässyh nuori naine voi olla hänenke kogo aigua. Tämä azii pidäy hyvin smiettiä. Da kaiken piäle nygöihäi valdukunnal pidäy hoidua händy. Meni vie mi lienne aigua. Kerran samanmoizen kirjazen sai hänen enzimäine mučoi Anna Stepanovna. "Muga kačo, An'n'oi", kirjutti ukko,| "Minä olen nygöi niistii. Vastua, ottazitgo sinä minuu nengomannu." Tämän kirjazes suaduu gu bombu räjähtih fatieras. Jo sennypiän endine akku kirjutti hänele: "Armas Ivan Nikolajevič, itken äijäl sinun satatustu. Nägyy, meil on lepitty olla sinunke yhtes. Miksebo kyzyt, otango sinuu? Kirjuta teriämbi, kunne pidäū tulla hagemah sinuu. Minä lähten ruadoh. A sie kačot jo meijän Pešaine kazvau; kai roih ylen hyvin." Meni mi lienne päiviä. A sit tapahtui kummua. Pihaveriäle ajoi mašin. Siepäi astui Ivan Nikolajevič. Ihan terveh da koskematoi. Hänen jallat oldih sijoilleh. A ryndähäl läpetti uvvikkaine kunnivomerkki. Kai taloin eläjät, kudamat piävättih sil aigua pihal, kačottih häneh suut avvoi. Taloinižändy juokseldi hänen luo i sanoi: -Ivan Nikolajevič, kuibo tämä pidäy toimittua? Kirjazien mugah myö duu- maičimmo olet toizennägine. Ivan Nikolajevič otti taloinižändiä käis i sanoi hänele: - Hyvä dovariššu! Toinah ruavoin pahoi, kovasydämellizesti da ... muga ielleh. Ga jygei elaigu pani minuu ajattelemah. Duumaičin, hyvä gu tapetanneh, a ku jiän käittäh libo jalloittah, midäbo sit roih minule? Minä gu duumaičin kaikin puolin kaikkie tädä, sit luajin kui luajiin... Engo ni soimua iččiedäni: nygöi tiijän, kenen kel minul pidäy eliä, sendäh gu naimizis olendu ei ole ni mittuine kiža. Taloinižändy sanoi: - Mučkait tiettäväine liigua tutkindal. Sehäi on, kui sanotah, kielletty askel. Ga mi on ruattu se on ruattu. Hyvittelemmö kogo sydämel sinuu Ruskei tiähti -kunnivomerkinke. Sit meijän ukko astui omale kerroksele, oman enzimäzen akan - Anna Stepanovnan luo. Mida sie oli enzimäi, ei tiijä niken. Tiijämmö vai sen, kui Peša- poigaine omal himol juoksi ylembäzele kerroksele da toi siepäi tuatan matkulaukun alussobienke da argiveššilöinke. Samannu päivännů Ivan Nikolajevič pagizi Riitan kel. Häi pakičči proškenn'ua da ukkaili hänen kätty. Sanoi, buite voinalpäi häi tuli toizenmoizennu ristikanzannu, sendäh heil ei sua olla endizelleh. Hyö erottih voibi sanuo, hyväzil, vihata. Tiettäväine, nuori inehmine tuskevui hänen piäle, ga ei äijäl, gu ukon voinal olendu aijal häi mieldyi toizeh ristikanzah. Nygöi häi tahtos mennä hänele miehele.
- changed the text of the translation
Жила в нашем доме одна семья: муж, жена и сынок, парнишка лет двенадцати. Муж работал на производстве. Жена заботилась о хозяйстве. А ребенок посещал школу. И все шло чудесно. Выходной день – вылазка за город с ребенком впереди. Вечером – культпоход в кино или к зубному врачу. Регулярное посещение бани. И так далее. Дружная, тихая семья, без претензии на что-нибудь особенное. В один прекрасный день муж поднимается по лестнице, чтоб проследовать в свою квартиру после трудового дня. И вдруг видит: идет по той же лестнице молоденькая особа. Очень миленькая. Довольно нарядная. С цветком на груди. Увидев ее, наш муж немножко даже задрожал, поскольку она уж очень ему понравилась. А она кокетливо улыбнулась и вспорхнула этажом выше. Вот проходит месяц. И наш муж снова встречает сию гражданку на той же самой лестнице. Происходят взгляды, улыбки. И завязывается первый разговор, из которого выясняется, что молодая особа живет здесь со своей мамой. Ей девятнадцать лет. У нее, как говорится, своя дорога – учеба в школе кройки и шитья. Да, конечно, она своей судьбой довольна. Но не очень, поскольку все еще впереди. И вот проходит еще месяц, и наш муж начинает ее усердно посещать. Он заходит к ней в гости. Беседует на разные темы с ней и с ее мамой. И делается там как бы своим человеком. Он, короче говоря, влюбился в нее. И, будучи решительным человеком, приходит к мысли о необходимости полной перемены жизни. И вот – разговор со своей женой,| слезы и стенанья. И наконец наш муж перебирается этажом выше. Он поступает до некоторой степени благородно: все оставляет своей семье. И только лишь берет с собой чемодан с бельем и носильными вещами. Он обещает выплачивать им треть жалованья, но это не уменьшает страдания жены. И там происходят обмороки, рыдания и слезы. Печальная картина развала и крушения семьи. Но жребий брошен. Мосты позади сожжены. И наш влюбленный муж, как говорится, вкушает счастье со своей особой. Но он недолго вкушает счастье. Он младший командир запаса. Его мобилизуют в Красную Армию и в декабре тридцать девятого года направляют на Карельский перешеек. И он уезжает, нежно простившись со своей плачущей Ритой. Он пишет ей с фронта короткие письма, в которых описывает суровую боевую жизнь, жестокие бои и адские морозы. Его письма полны решимости и отваги. Это не мямля и не слюнтяй пишет с фронта. Это пишет отважный младший командир запаса, для которого долг выше личного счастья. Но вот письма приходят все реже и реже и, наконец, совсем прекращаются. И Рита не понимает, что это значит. Уже март, конец войны. А писем нет. И вот однажды приходит письмецо. И Рита, прочитав его, лишается чувств. Она падает в обморок. Ее опрыскивают водой, чтоб она пришла в себя. И, придя в себя, она зачитывает мамаше письмецо,| в котором говорится: «Милая Рита,| я получил ранение. Я потерял ногу. Я теперь инвалид и калека. Отпиши подробно, согласна ли взять меня или мне лучше находиться на государственном обеспечении». Целый день мама с дочкой обсуждают положение. И наконец ему пишется ответ, полный жалости и участия, но вместе с тем говорится, что не так-то просто его взять. Кто же за ним будет ходить? Не может же она, молодая женщина, едва вступившая в свет, посвятить ему свою жизнь. Надо это дело хорошенько обдумать. Тем более государство теперь обязано за ним последить. Но вот проходит некоторое время,| и его первая жена, Анна Степановна, тоже получает такое же письмо. «Да, – пишет он, – милая Аня,| теперь я калека. Ответь, возьмешь ли ты меня такого». Как бомба разрывается в квартире по получении сего письма. Но в тот же день бывшая жена ему пишет: «Милый друг, Иван Николаевич, горько плачу о твоем ранении. Видно, уж суждено нам жить с тобой вместе. Зачем ты спрашиваешь – возьму ли я тебя к себе? Отпиши немедленно, куда за тобой приехать? Я буду работать. А там наш Петюшка подрастет, и все будет в лучшем виде». Но вот проходит несколько дней. И вот – что это? К воротам подъезжает машина. И из нее выходит Иван Николаевич. Он цел и невредим. Ноги у него на месте. И на груди у него сверкает новенький орден. Все жильцы, находящиеся в этот момент во дворе, раскрывают свои рты от изумления. Управдом подбегает к нему и говорит: – Как понять это, Иван Николаевич? Судя по письму, мы думали, что вы в другом виде. Приехавший берет управдома под руку и говорит ему: – Любезный друг! Конечно, я поступил, видимо, неправильно, жестоко и так далее. Но суровая жизнь заставила меня задуматься. Я подумал: ничего, если меня убьют, но если я потеряю руки или ноги, что будет со мной? Я живо представил себе эту картину и в тот момент решил сделать то, что я сделал. И в этом не раскаиваюсь, потому что теперь знаю, с кем мне надо жить, ибо брак – это не только развлечение. Управдом говорит: – Конечно, вы немного перегнули в своем испытании. Это, как говорится, запрещенный прием. Но раз сделано, так сделано. От души поздравляем вас с орденом Красного Знамени. Тут наш муж поднимается в свой этаж, к первой своей жене, Анне Степановне. И что там происходит в первые пять минут, остается неизвестным.Известно только, что сын Петюшка по собственной инициативе бежит в верхний этаж и вскоре оттуда приносит папин чемодан с бельем и носильными вещами. В тот же день Иван Николаевич объясняется с Ритой. Он просит у нее прощения и целует ей руки, говоря, что он вернулся другим человеком и что к прошлому нет возврата.Они расстаются скорее дружески, чем враждебно. Конечно, молодая женщина досадует на него. Но досада ее умеренна, ибо за время отсутствия мужа ей понравился другой человек. И теперь она рассчитывает выйти за него замуж.
May 25, 2025 in 17:23
Александра Родионова
- changed the text of the translation
Жила в нашем доме одна семья: муж, жена и сынок, парнишка лет двенадцати. Муж работал на производстве. Жена заботилась о хозяйстве. А ребенок посещал школу. И все шло чудесно. Выходной день – вылазка за город с ребенком впереди. Вечером – культпоход в кино или к зубному врачу. Регулярное посещение бани. И так далее. Дружная, тихая семья, без претензии на что-нибудь особенное. В один прекрасный день муж поднимается по лестнице, чтоб проследовать в свою квартиру после трудового дня. И вдруг видит: идет по той же лестнице молоденькая особа. Очень миленькая. Довольно нарядная. С цветком на груди. Увидев ее, наш муж немножко даже задрожал, поскольку она уж очень ему понравилась. А она кокетливо улыбнулась и вспорхнула этажом выше. Вот проходит месяц. И наш муж снова встречает сию гражданку на той же самой лестнице. Происходят взгляды, улыбки. И завязывается первый разговор, из которого выясняется, что молодая особа живет здесь со своей мамой. Ей девятнадцать лет. У нее, как говорится, своя дорога – учеба в школе кройки и шитья. Да, конечно, она своей судьбой довольна. Но не очень, поскольку все еще впереди. И вот проходит еще месяц, и наш муж начинает ее усердно посещать. Он заходит к ней в гости. Беседует на разные темы с ней и с ее мамой. И делается там как бы своим человеком. Он, короче говоря, влюбился в нее. И, будучи решительным человеком, приходит к мысли о необходимости полной перемены жизни. И вот – разговор со своей женой,| слезы и стенанья. И наконец наш муж перебирается этажом выше. Он поступает до некоторой степени благородно: все оставляет своей семье. И только лишь берет с собой чемодан с бельем и носильными вещами. Он обещает выплачивать им треть жалованья, но это не уменьшает страдания жены. И там происходят обмороки, рыдания и слезы. Печальная картина развала и крушения семьи. Но жребий брошен. Мосты позади сожжены. И наш влюбленный муж, как говорится, вкушает счастье со своей особой. Но он недолго вкушает счастье. Он младший командир запаса. Его мобилизуют в Красную Армию и в декабре тридцать девятого года направляют на Карельский перешеек. И он уезжает, нежно простившись со своей плачущей Ритой. Он пишет ей с фронта короткие письма, в которых описывает суровую боевую жизнь, жестокие бои и адские морозы. Его письма полны решимости и отваги. Это не мямля и не слюнтяй пишет с фронта. Это пишет отважный младший командир запаса, для которого долг выше личного счастья. Но вот письма приходят все реже и реже и, наконец, совсем прекращаются. И Рита не понимает, что это значит. Уже март, конец войны. А писем нет. И вот однажды приходит письмецо. И Рита, прочитав его, лишается чувств. Она падает в обморок. Ее опрыскивают водой, чтоб она пришла в себя. И, придя в себя, она зачитывает мамаше письмецо,| в котором говорится: «Милая Рита,| я получил ранение. Я потерял ногу. Я теперь инвалид и калека. Отпиши подробно, согласна ли взять меня или мне лучше находиться на государственном обеспечении». Целый день мама с дочкой обсуждают положение. И наконец ему пишется ответ, полный жалости и участия, но вместе с тем говорится, что не так-то просто его взять. Кто же за ним будет ходить? Не может же она, молодая женщина, едва вступившая в свет, посвятить ему свою жизнь. Надо это дело хорошенько обдумать. Тем более государство теперь обязано за ним последить. Но вот проходит некоторое время,| и его первая жена, Анна Степановна, тоже получает такое же письмо. «Да, – пишет он, – милая Аня, теперь я калека. Ответь, возьмешь ли ты меня такого». Как бомба разрывается в квартире по получении сего письма. Но в тот же день бывшая жена ему пишет: «Милый друг, Иван Николаевич, горько плачу о твоем ранении. Видно, уж суждено нам жить с тобой вместе. Зачем ты спрашиваешь – возьму ли я тебя к себе? Отпиши немедленно, куда за тобой приехать? Я буду работать. А там наш Петюшка подрастет, и все будет в лучшем виде». Но вот проходит несколько дней. И вот – что это? К воротам подъезжает машина. И из нее выходит Иван Николаевич. Он цел и невредим. Ноги у него на месте. И на груди у него сверкает новенький орден. Все жильцы, находящиеся в этот момент во дворе, раскрывают свои рты от изумления. Управдом подбегает к нему и говорит: – Как понять это, Иван Николаевич? Судя по письму, мы думали, что вы в другом виде. Приехавший берет управдома под руку и говорит ему: – Любезный друг! Конечно, я поступил, видимо, неправильно, жестоко и так далее. Но суровая жизнь заставила меня задуматься. Я подумал: ничего, если меня убьют, но если я потеряю руки или ноги, что будет со мной? Я живо представил себе эту картину и в тот момент решил сделать то, что я сделал. И в этом не раскаиваюсь, потому что теперь знаю, с кем мне надо жить, ибо брак – это не только развлечение. Управдом говорит: – Конечно, вы немного перегнули в своем испытании. Это, как говорится, запрещенный прием. Но раз сделано, так сделано. От души поздравляем вас с орденом Красного Знамени. Тут наш муж поднимается в свой этаж, к первой своей жене, Анне Степановне. И что там происходит в первые пять минут, остается неизвестным.Известно только, что сын Петюшка по собственной инициативе бежит в верхний этаж и вскоре оттуда приносит папин чемодан с бельем и носильными вещами. В тот же день Иван Николаевич объясняется с Ритой. Он просит у нее прощения и целует ей руки, говоря, что он вернулся другим человеком и что к прошлому нет возврата.Они расстаются скорее дружески, чем враждебно. Конечно, молодая женщина досадует на него. Но досада ее умеренна, ибо за время отсутствия мужа ей понравился другой человек. И теперь она рассчитывает выйти за него замуж.
May 25, 2025 in 17:22
Александра Родионова
- changed the text of the translation
Жила в нашем доме одна семья: муж, жена и сынок, парнишка лет двенадцати. Муж работал на производстве. Жена заботилась о хозяйстве. А ребенок посещал школу. И все шло чудесно. Выходной день – вылазка за город с ребенком впереди. Вечером – культпоход в кино или к зубному врачу. Регулярное посещение бани. И так далее. Дружная, тихая семья, без претензии на что-нибудь особенное. В один прекрасный день муж поднимается по лестнице, чтоб проследовать в свою квартиру после трудового дня. И вдруг видит: идет по той же лестнице молоденькая особа. Очень миленькая. Довольно нарядная. С цветком на груди. Увидев ее, наш муж немножко даже задрожал, поскольку она уж очень ему понравилась. А она кокетливо улыбнулась и вспорхнула этажом выше. Вот проходит месяц. И наш муж снова встречает сию гражданку на той же самой лестнице. Происходят взгляды, улыбки. И завязывается первый разговор, из которого выясняется, что молодая особа живет здесь со своей мамой. Ей девятнадцать лет. У нее, как говорится, своя дорога – учеба в школе кройки и шитья. Да, конечно, она своей судьбой довольна. Но не очень, поскольку все еще впереди. И вот проходит еще месяц, и наш муж начинает ее усердно посещать. Он заходит к ней в гости. Беседует на разные темы с ней и с ее мамой. И делается там как бы своим человеком. Он, короче говоря, влюбился в нее. И, будучи решительным человеком, приходит к мысли о необходимости полной перемены жизни. И вот – разговор со своей женой,| слезы и стенанья. И наконец наш муж перебирается этажом выше. Он поступает до некоторой степени благородно: все оставляет своей семье. И только лишь берет с собой чемодан с бельем и носильными вещами. Он обещает выплачивать им треть жалованья, но это не уменьшает страдания жены. И там происходят обмороки, рыдания и слезы. Печальная картина развала и крушения семьи. Но жребий брошен. Мосты позади сожжены. И наш влюбленный муж, как говорится, вкушает счастье со своей особой. Но он недолго вкушает счастье. Он младший командир запаса. Его мобилизуют в Красную Армию и в декабре тридцать девятого года направляют на Карельский перешеек. И он уезжает, нежно простившись со своей плачущей Ритой. Он пишет ей с фронта короткие письма, в которых описывает суровую боевую жизнь, жестокие бои и адские морозы. Его письма полны решимости и отваги. Это не мямля и не слюнтяй пишет с фронта. Это пишет отважный младший командир запаса, для которого долг выше личного счастья. Но вот письма приходят все реже и реже и, наконец, совсем прекращаются. И Рита не понимает, что это значит. Уже март, конец войны. А писем нет. И вот однажды приходит письмецо. И Рита, прочитав его, лишается чувств. Она падает в обморок. Ее опрыскивают водой, чтоб она пришла в себя. И, придя в себя, она зачитывает мамаше письмецо,| в котором говорится: «Милая Рита,| я получил ранение. Я потерял ногу. Я теперь инвалид и калека. Отпиши подробно, согласна ли взять меня или мне лучше находиться на государственном обеспечении». Целый день мама с дочкой обсуждают положение. И наконец ему пишется ответ, полный жалости и участия, но вместе с тем говорится, что не так-то просто его взять. Кто же за ним будет ходить? Не может же она, молодая женщина, едва вступившая в свет, посвятить ему свою жизнь. Надо это дело хорошенько обдумать. Тем более государство теперь обязано за ним последить. Но вот проходит некоторое время, и его первая жена, Анна Степановна, тоже получает такое же письмо. «Да, – пишет он, – милая Аня, теперь я калека. Ответь, возьмешь ли ты меня такого». Как бомба разрывается в квартире по получении сего письма. Но в тот же день бывшая жена ему пишет: «Милый друг, Иван Николаевич, горько плачу о твоем ранении. Видно, уж суждено нам жить с тобой вместе. Зачем ты спрашиваешь – возьму ли я тебя к себе? Отпиши немедленно, куда за тобой приехать? Я буду работать. А там наш Петюшка подрастет, и все будет в лучшем виде». Но вот проходит несколько дней. И вот – что это? К воротам подъезжает машина. И из нее выходит Иван Николаевич. Он цел и невредим. Ноги у него на месте. И на груди у него сверкает новенький орден. Все жильцы, находящиеся в этот момент во дворе, раскрывают свои рты от изумления. Управдом подбегает к нему и говорит: – Как понять это, Иван Николаевич? Судя по письму, мы думали, что вы в другом виде. Приехавший берет управдома под руку и говорит ему: – Любезный друг! Конечно, я поступил, видимо, неправильно, жестоко и так далее. Но суровая жизнь заставила меня задуматься. Я подумал: ничего, если меня убьют, но если я потеряю руки или ноги, что будет со мной? Я живо представил себе эту картину и в тот момент решил сделать то, что я сделал. И в этом не раскаиваюсь, потому что теперь знаю, с кем мне надо жить, ибо брак – это не только развлечение. Управдом говорит: – Конечно, вы немного перегнули в своем испытании. Это, как говорится, запрещенный прием. Но раз сделано, так сделано. От души поздравляем вас с орденом Красного Знамени. Тут наш муж поднимается в свой этаж, к первой своей жене, Анне Степановне. И что там происходит в первые пять минут, остается неизвестным.Известно только, что сын Петюшка по собственной инициативе бежит в верхний этаж и вскоре оттуда приносит папин чемодан с бельем и носильными вещами. В тот же день Иван Николаевич объясняется с Ритой. Он просит у нее прощения и целует ей руки, говоря, что он вернулся другим человеком и что к прошлому нет возврата.Они расстаются скорее дружески, чем враждебно. Конечно, молодая женщина досадует на него. Но досада ее умеренна, ибо за время отсутствия мужа ей понравился другой человек. И теперь она рассчитывает выйти за него замуж.
May 25, 2025 in 17:21
Александра Родионова
- changed the text
Meijän kois eli yksi perch: ukko, akku da poigu, kaksitostuvuodine brihaččuine. Ukko ruadoi zavodas. Akku oli kodiruadolois. Lapsi kävyi školah. Kai meni ylen hyvin. Pyhinpäivin hyö yhtes brihaččuzenke käydih luondoh. Illoil käydih kinoh libo hammasdouhturih. Joga nedalii käydih kylyh... Kai kui pidäy. Perches elettih sobuh da vagavah, ei ečitty nimidä liigua. Kerran ruadopäivän loppiettuu ukko nouzi pordahii myö omah fatierah. Vuottamattah häi nägi: samazii pordahii myö astui nuorikkaine inehmine. Moine čomaine... Hyvis sovis... Ryndähäl kukkaine. Tytön nähtyy ukko rukku kai vähäizel särähtih, muga kerras mieldyi neidizeh. A neidine muhahtih čomasti da juokseldi ylembäizele kerroksele. Sit aijas meni kuu. Meijän ukko kerran myös vastai sen inehmizen samazil pordahil. Hyö kačahtettihes toine toizeh, muhahtettihes. Muga algoi enzimäine pagin, kuduas mies tiijusti: nuori inehmine eläy tiä oman muaman kel. Igiä hänel on yheksätostu vuottu. Kui sanotah, hänel on oma elos: häi opastuu ombelijoin školas. Händy tiettäväine mielyttäy oma elos. Ga ei ylen äijäl, ga kaihai on vie ielpäi. Mendih kuun päivät, konzu meijän ukko algoi puaksuh kävymäh neidizen luo. Häi kävyi heil gostih. Hyö taratettih kaikis muailman dielolois tytön da hänen muaman kel. Terväh ukko oli sie gu oma. Lyhembäh sanuo, ukko mieldyi neidizeh. Julgiennu ristikanzannu olles, häi piätti vältämätä muuttua kogonah oman eloksen. Häi pagizi oman akan kel. Oli itkuu da vongehtu. Jälgimäi ukko meni elämäh ylembäzeh kerrokseh. Mies luadi kai kunnolleh: kai jätti perehele. Keral otti vai matkulaukun alus- da erähien päällyssobienke. Häi uskaldi maksua poijale palkas kolmanden vuitin, ga se ei lievendännyh akan tuskii. Hai puaksuh kuaduili tainehtuksih, vongui da itki. Kai oli gu tuskalliine perehen halgenemizen da kuolemizen kuvahaine. Ga ruado oli ruattu. Sillat poltettu. Meijän ukko, kui sanotah, oppiu ozua oman mielespiettävän kel. Ga ei hätkie kestänyh hänen oza. Händy nuorennu varakomandierannu otettih armieh,| a talvikuul 1939 työttih Suomen voinale. Häi helläh proššaiččihes itkijän Riitan kel dai lähti. Frontalpäi häi työndi lyhyizii kirjazii, kudamis saneli julgies voinan elaijas, kovis toris da tulizis pakkazis. Hänen kirjazet oldih julgevuttu da rohkevuttu tävvet. Net ei olla min tahto šläbäčun libo avvoisuun kirjazet. Frontalpäi kirjuttau julgei komandieru, kudamal vellantundo on kallehembi omua ozua. Sit kirjazet ruvettih tulemah harvembah da harvembah, a lopukse niidu ei tulluh ni yhty. Riita ei tiije, kui tämä pidäs ellendiä. Jo on kevätkuu, voinan loppu nägyy,| a kirjazii ei ole. Kerran kirjaine tuli jälgimäi. Sen lugiettuu Riita meni mielimuutoksih. Häi tainehtui. Händy brizgutettih viel. Toibuhuu häi lugi kirjazen muamale. Sih oli kirjutettu: "Armas Riita. Minuu ruanittih. Jäin jallata. Nygõi minä olen vaivaine da niistii. Kirjuta kohti, voitgo ottua minuu, vai ongo minul parembi jäähä valdukunnan hantuizih." Kaiken päivän muamo da tytär šeikuittih tädä aziedu. Jälgimäi hänele kirjutetah vastavus, kuduas žiälöijäh händy, tahtotah hänele vai hyviä, ga vai ottua händy kodih ei ole muga helpo. Kenbo rubies kaččomah händy? Eihäi häi, vaste elaijan alguh piässyh nuori naine voi olla hänenke kogo aigua. Tämä azii pidäy hyvin smiettiä. Da kaiken piäle nygöihäi valdukunnal pidäy hoidua händy. Meni vie mi lienne aigua. Kerran samanmoizen kirjazen sai hänen enzimäine mučoi Anna Stepanovna. "Muga kačo, An'n'oi", kirjutti ukko, "Minä olen nygöi niistii. Vastua, ottazitgo sinä minuu nengomannu." Tämän kirjazes suaduu gu bombu räjähtih fatieras. Jo sennypiän endine akku kirjutti hänele: "Armas Ivan Nikolajevič, itken äijäl sinun satatustu. Nägyy, meil on lepitty olla sinunke yhtes. Miksebo kyzyt, otango sinuu? Kirjuta teriämbi, kunne pidäū tulla hagemah sinuu. Minä lähten ruadoh. A sie kačot jo meijän Pešaine kazvau; kai roih ylen hyvin." Meni mi lienne päiviä. A sit tapahtui kummua. Pihaveriäle ajoi mašin. Siepäi astui Ivan Nikolajevič. Ihan terveh da koskematoi. Hänen jallat oldih sijoilleh. A ryndähäl läpetti uvvikkaine kunnivomerkki. Kai taloin eläjät, kudamat piävättih sil aigua pihal, kačottih häneh suut avvoi. Taloinižändy juokseldi hänen luo i sanoi: -Ivan Nikolajevič, kuibo tämä pidäy toimittua? Kirjazien mugah myö duu- maičimmo olet toizennägine. Ivan Nikolajevič otti taloinižändiä käis i sanoi hänele: - Hyvä dovariššu! Toinah ruavoin pahoi, kovasydämellizesti da ... muga ielleh. Ga jygei elaigu pani minuu ajattelemah. Duumaičin, hyvä gu tapetanneh, a ku jiän käittäh libo jalloittah, midäbo sit roih minule? Minä gu duumaičin kaikin puolin kaikkie tädä, sit luajin kui luajiin... Engo ni soimua iččiedäni: nygöi tiijän, kenen kel minul pidäy eliä, sendäh gu naimizis olendu ei ole ni mittuine kiža. Taloinižändy sanoi: - Mučkait tiettäväine liigua tutkindal. Sehäi on, kui sanotah, kielletty askel. Ga mi on ruattu se on ruattu. Hyvittelemmö kogo sydämel sinuu Ruskei tiähti -kunnivomerkinke. Sit meijän ukko astui omale kerroksele, oman enzimäzen akan - Anna Stepanovnan luo. Mida sie oli enzimäi, ei tiijä niken. Tiijämmö vai sen, kui Peša- poigaine omal himol juoksi ylembäzele kerroksele da toi siepäi tuatan matkulaukun alussobienke da argiveššilöinke. Samannu päivännů Ivan Nikolajevič pagizi Riitan kel. Häi pakičči proškenn'ua da ukkaili hänen kätty. Sanoi, buite voinalpäi häi tuli toizenmoizennu ristikanzannu, sendäh heil ei sua olla endizelleh. Hyö erottih voibi sanuo, hyväzil, vihata. Tiettäväine, nuori inehmine tuskevui hänen piäle, ga ei äijäl, gu ukon voinal olendu aijal häi mieldyi toizeh ristikanzah. Nygöi häi tahtos mennä hänele miehele.
May 25, 2025 in 17:20
Александра Родионова
- changed the text
Meijän kois eli yksi perch: ukko, akku da poigu, kaksitostuvuodine brihaččuine. Ukko ruadoi zavodas. Akku oli kodiruadolois. Lapsi kävyi školah. Kai meni ylen hyvin. Pyhinpäivin hyö yhtes brihaččuzenke käydih luondoh. Illoil käydih kinoh libo hammasdouhturih. Joga nedalii käydih kylyh... Kai kui pidäy. Perches elettih sobuh da vagavah, ei ečitty nimidä liigua. Kerran ruadopäivän loppiettuu ukko nouzi pordahii myö omah fatierah. Vuottamattah häi nägi: samazii pordahii myö astui nuorikkaine inehmine. Moine čomaine... Hyvis sovis... Ryndähäl kukkaine. Tytön nähtyy ukko rukku kai vähäizel särähtih, muga kerras mieldyi neidizeh. A neidine muhahtih čomasti da juokseldi ylembäizele kerroksele. Sit aijas meni kuu. Meijän ukko kerran myös vastai sen inehmizen samazil pordahil. Hyö kačahtettihes toine toizeh, muhahtettihes. Muga algoi enzimäine pagin, kuduas mies tiijusti: nuori inehmine eläy tiä oman muaman kel. Igiä hänel on yheksätostu vuottu. Kui sanotah, hänel on oma elos: häi opastuu ombelijoin školas. Händy tiettäväine mielyttäy oma elos. Ga ei ylen äijäl, ga kaihai on vie ielpäi. Mendih kuun päivät, konzu meijän ukko algoi puaksuh kävymäh neidizen luo. Häi kävyi heil gostih. Hyö taratettih kaikis muailman dielolois tytön da hänen muaman kel. Terväh ukko oli sie gu oma. Lyhembäh sanuo, ukko mieldyi neidizeh. Julgiennu ristikanzannu olles, häi piätti vältämätä muuttua kogonah oman eloksen. Häi pagizi oman akan kel. Oli itkuu da vongehtu. Jälgimäi ukko meni elämäh ylembäzeh kerrokseh. Mies luadi kai kunnolleh: kai jätti perehele. Keral otti vai matkulaukun alus- da erähien päällyssobienke. Häi uskaldi maksua poijale palkas kolmanden vuitin, ga se ei lievendännyh akan tuskii. Hai puaksuh kuaduili tainehtuksih, vongui da itki. Kai oli gu tuskalliine perehen halgenemizen da kuolemizen kuvahaine. Ga ruado oli ruattu. Sillat poltettu. Meijän ukko, kui sanotah, oppiu ozua oman mielespiettävän kel. Ga ei hätkie kestänyh hänen oza. Händy nuorennu varakomandierannu otettih armieh,| a talvikuul 1939 työttih Suomen voinale. Häi helläh proššaiččihes itkijän Riitan kel dai lähti. Frontalpäi häi työndi lyhyizii kirjazii, kudamis saneli julgies voinan elaijas, kovis toris da tulizis pakkazis. Hänen kirjazet oldih julgevuttu da rohkevuttu tävvet. Net ei olla min tahto šläbäčun libo avvoisuun kirjazet. Frontalpäi kirjuttau julgei komandieru, kudamal vellantundo on kallehembi omua ozua. Sit kirjazet ruvettih tulemah harvembah da harvembah, a lopukse niidu ei tulluh ni yhty. Riita ei tiije, kui tämä pidäs ellendiä. Jo on kevätkuu, voinan loppu nägyy, a kirjazii ei ole. Kerran kirjaine tuli jälgimäi. Sen lugiettuu Riita meni mielimuutoksih. Häi tainehtui. Händy brizgutettih viel. Toibuhuu häi lugi kirjazen muamale. Sih oli kirjutettu: "Armas Riita. Minuu ruanittih. Jäin jallata. Nygõi minä olen vaivaine da niistii. Kirjuta kohti, voitgo ottua minuu, vai ongo minul parembi jäähä valdukunnan hantuizih." Kaiken päivän muamo da tytär šeikuittih tädä aziedu. Jälgimäi hänele kirjutetah vastavus, kuduas žiälöijäh händy, tahtotah hänele vai hyviä, ga vai ottua händy kodih ei ole muga helpo. Kenbo rubies kaččomah händy? Eihäi häi, vaste elaijan alguh piässyh nuori naine voi olla hänenke kogo aigua. Tämä azii pidäy hyvin smiettiä. Da kaiken piäle nygöihäi valdukunnal pidäy hoidua händy. Meni vie mi lienne aigua. Kerran samanmoizen kirjazen sai hänen enzimäine mučoi Anna Stepanovna. "Muga kačo, An'n'oi", kirjutti ukko, "Minä olen nygöi niistii. Vastua, ottazitgo sinä minuu nengomannu." Tämän kirjazes suaduu gu bombu räjähtih fatieras. Jo sennypiän endine akku kirjutti hänele: "Armas Ivan Nikolajevič, itken äijäl sinun satatustu. Nägyy, meil on lepitty olla sinunke yhtes. Miksebo kyzyt, otango sinuu? Kirjuta teriämbi, kunne pidäū tulla hagemah sinuu. Minä lähten ruadoh. A sie kačot jo meijän Pešaine kazvau; kai roih ylen hyvin." Meni mi lienne päiviä. A sit tapahtui kummua. Pihaveriäle ajoi mašin. Siepäi astui Ivan Nikolajevič. Ihan terveh da koskematoi. Hänen jallat oldih sijoilleh. A ryndähäl läpetti uvvikkaine kunnivomerkki. Kai taloin eläjät, kudamat piävättih sil aigua pihal, kačottih häneh suut avvoi. Taloinižändy juokseldi hänen luo i sanoi: -Ivan Nikolajevič, kuibo tämä pidäy toimittua? Kirjazien mugah myö duu- maičimmo olet toizennägine. Ivan Nikolajevič otti taloinižändiä käis i sanoi hänele: - Hyvä dovariššu! Toinah ruavoin pahoi, kovasydämellizesti da ... muga ielleh. Ga jygei elaigu pani minuu ajattelemah. Duumaičin, hyvä gu tapetanneh, a ku jiän käittäh libo jalloittah, midäbo sit roih minule? Minä gu duumaičin kaikin puolin kaikkie tädä, sit luajin kui luajiin... Engo ni soimua iččiedäni: nygöi tiijän, kenen kel minul pidäy eliä, sendäh gu naimizis olendu ei ole ni mittuine kiža. Taloinižändy sanoi: - Mučkait tiettäväine liigua tutkindal. Sehäi on, kui sanotah, kielletty askel. Ga mi on ruattu se on ruattu. Hyvittelemmö kogo sydämel sinuu Ruskei tiähti -kunnivomerkinke. Sit meijän ukko astui omale kerroksele, oman enzimäzen akan - Anna Stepanovnan luo. Mida sie oli enzimäi, ei tiijä niken. Tiijämmö vai sen, kui Peša- poigaine omal himol juoksi ylembäzele kerroksele da toi siepäi tuatan matkulaukun alussobienke da argiveššilöinke. Samannu päivännů Ivan Nikolajevič pagizi Riitan kel. Häi pakičči proškenn'ua da ukkaili hänen kätty. Sanoi, buite voinalpäi häi tuli toizenmoizennu ristikanzannu, sendäh heil ei sua olla endizelleh. Hyö erottih voibi sanuo, hyväzil, vihata. Tiettäväine, nuori inehmine tuskevui hänen piäle, ga ei äijäl, gu ukon voinal olendu aijal häi mieldyi toizeh ristikanzah. Nygöi häi tahtos mennä hänele miehele.
May 25, 2025 in 17:17
Александра Родионова
- changed the text of the translation
Жила в нашем доме одна семья: муж, жена и сынок, парнишка лет двенадцати. Муж работал на производстве. Жена заботилась о хозяйстве. А ребенок посещал школу. И все шло чудесно. Выходной день – вылазка за город с ребенком впереди. Вечером – культпоход в кино или к зубному врачу. Регулярное посещение бани. И так далее. Дружная, тихая семья, без претензии на что-нибудь особенное. В один прекрасный день муж поднимается по лестнице, чтоб проследовать в свою квартиру после трудового дня. И вдруг видит: идет по той же лестнице молоденькая особа. Очень миленькая. Довольно нарядная. С цветком на груди. Увидев ее, наш муж немножко даже задрожал, поскольку она уж очень ему понравилась. А она кокетливо улыбнулась и вспорхнула этажом выше. Вот проходит месяц. И наш муж снова встречает сию гражданку на той же самой лестнице. Происходят взгляды, улыбки. И завязывается первый разговор, из которого выясняется, что молодая особа живет здесь со своей мамой. Ей девятнадцать лет. У нее, как говорится, своя дорога – учеба в школе кройки и шитья. Да, конечно, она своей судьбой довольна. Но не очень, поскольку все еще впереди. И вот проходит еще месяц, и наш муж начинает ее усердно посещать. Он заходит к ней в гости. Беседует на разные темы с ней и с ее мамой. И делается там как бы своим человеком. Он, короче говоря, влюбился в нее. И, будучи решительным человеком, приходит к мысли о необходимости полной перемены жизни. И вот – разговор со своей женой,| слезы и стенанья. И наконец наш муж перебирается этажом выше. Он поступает до некоторой степени благородно: все оставляет своей семье. И только лишь берет с собой чемодан с бельем и носильными вещами. Он обещает выплачивать им треть жалованья, но это не уменьшает страдания жены. И там происходят обмороки, рыдания и слезы. Печальная картина развала и крушения семьи. Но жребий брошен. Мосты позади сожжены. И наш влюбленный муж, как говорится, вкушает счастье со своей особой. Но он недолго вкушает счастье. Он младший командир запаса. Его мобилизуют в Красную Армию и в декабре тридцать девятого года направляют на Карельский перешеек. И он уезжает, нежно простившись со своей плачущей Ритой. Он пишет ей с фронта короткие письма, в которых описывает суровую боевую жизнь, жестокие бои и адские морозы. Его письма полны решимости и отваги. Это не мямля и не слюнтяй пишет с фронта. Это пишет отважный младший командир запаса, для которого долг выше личного счастья. Но вот письма приходят все реже и реже и, наконец, совсем прекращаются. И Рита не понимает, что это значит. Уже март, конец войны. А писем нет. И вот однажды приходит письмецо. И Рита, прочитав его, лишается чувств. Она падает в обморок. Ее опрыскивают водой, чтоб она пришла в себя. И, придя в себя, она зачитывает мамаше письмецо, в котором говорится: «Милая Рита, я получил ранение. Я потерял ногу. Я теперь инвалид и калека. Отпиши подробно, согласна ли взять меня или мне лучше находиться на государственном обеспечении». Целый день мама с дочкой обсуждают положение. И наконец ему пишется ответ, полный жалости и участия, но вместе с тем говорится, что не так-то просто его взять. Кто же за ним будет ходить? Не может же она, молодая женщина, едва вступившая в свет, посвятить ему свою жизнь. Надо это дело хорошенько обдумать. Тем более государство теперь обязано за ним последить. Но вот проходит некоторое время, и его первая жена, Анна Степановна, тоже получает такое же письмо. «Да, – пишет он, – милая Аня, теперь я калека. Ответь, возьмешь ли ты меня такого». Как бомба разрывается в квартире по получении сего письма. Но в тот же день бывшая жена ему пишет: «Милый друг, Иван Николаевич, горько плачу о твоем ранении. Видно, уж суждено нам жить с тобой вместе. Зачем ты спрашиваешь – возьму ли я тебя к себе? Отпиши немедленно, куда за тобой приехать? Я буду работать. А там наш Петюшка подрастет, и все будет в лучшем виде». Но вот проходит несколько дней. И вот – что это? К воротам подъезжает машина. И из нее выходит Иван Николаевич. Он цел и невредим. Ноги у него на месте. И на груди у него сверкает новенький орден. Все жильцы, находящиеся в этот момент во дворе, раскрывают свои рты от изумления. Управдом подбегает к нему и говорит: – Как понять это, Иван Николаевич? Судя по письму, мы думали, что вы в другом виде. Приехавший берет управдома под руку и говорит ему: – Любезный друг! Конечно, я поступил, видимо, неправильно, жестоко и так далее. Но суровая жизнь заставила меня задуматься. Я подумал: ничего, если меня убьют, но если я потеряю руки или ноги, что будет со мной? Я живо представил себе эту картину и в тот момент решил сделать то, что я сделал. И в этом не раскаиваюсь, потому что теперь знаю, с кем мне надо жить, ибо брак – это не только развлечение. Управдом говорит: – Конечно, вы немного перегнули в своем испытании. Это, как говорится, запрещенный прием. Но раз сделано, так сделано. От души поздравляем вас с орденом Красного Знамени. Тут наш муж поднимается в свой этаж, к первой своей жене, Анне Степановне. И что там происходит в первые пять минут, остается неизвестным.Известно только, что сын Петюшка по собственной инициативе бежит в верхний этаж и вскоре оттуда приносит папин чемодан с бельем и носильными вещами. В тот же день Иван Николаевич объясняется с Ритой. Он просит у нее прощения и целует ей руки, говоря, что он вернулся другим человеком и что к прошлому нет возврата.Они расстаются скорее дружески, чем враждебно. Конечно, молодая женщина досадует на него. Но досада ее умеренна, ибо за время отсутствия мужа ей понравился другой человек. И теперь она рассчитывает выйти за него замуж.
May 25, 2025 in 17:15
Александра Родионова
- created the text
- created the text: Meijän kois eli yksi perch: ukko, akku da poigu, kaksitostuvuodine brihaččuine. Ukko ruadoi zavodas. Akku oli kodiruadolois. Lapsi kävyi školah.
Kai meni ylen hyvin.
Pyhinpäivin hyö yhtes brihaččuzenke käydih luondoh. Illoil käydih kinoh libo hammasdouhturih. Joga nedalii käydih kylyh... Kai kui pidäy.
Perches elettih sobuh da vagavah, ei ečitty nimidä liigua.
Kerran ruadopäivän loppiettuu ukko nouzi pordahii myö omah fatierah. Vuottamattah häi nägi: samazii pordahii myö astui nuorikkaine inehmine. Moine čomaine... Hyvis sovis... Ryndähäl kukkaine.
Tytön nähtyy ukko rukku kai vähäizel särähtih, muga kerras mieldyi neidizeh. A neidine muhahtih čomasti da juokseldi ylembäizele kerroksele.
Sit aijas meni kuu. Meijän ukko kerran myös vastai sen inehmizen samazil pordahil. Hyö kačahtettihes toine toizeh, muhahtettihes. Muga algoi enzimäine pagin, kuduas mies tiijusti: nuori inehmine eläy tiä oman muaman kel. Igiä hänel on yheksätostu vuottu. Kui sanotah, hänel on oma elos: häi opastuu ombelijoin školas.
Händy tiettäväine mielyttäy oma elos. Ga ei ylen äijäl, ga kaihai on vie ielpäi. Mendih kuun päivät, konzu meijän ukko algoi puaksuh kävymäh neidizen luo. Häi kävyi heil gostih. Hyö taratettih kaikis muailman dielolois tytön da hänen muaman kel. Terväh ukko oli sie gu oma.
Lyhembäh sanuo, ukko mieldyi neidizeh. Julgiennu ristikanzannu olles, häi piätti vältämätä muuttua kogonah oman eloksen.
Häi pagizi oman akan kel. Oli itkuu da vongehtu. Jälgimäi ukko meni elämäh ylembäzeh kerrokseh.
Mies luadi kai kunnolleh: kai jätti perehele. Keral otti vai matkulaukun alus- da erähien päällyssobienke. Häi uskaldi maksua poijale palkas kolmanden vuitin, ga se ei lievendännyh akan tuskii. Hai puaksuh kuaduili tainehtuksih, vongui da itki. Kai oli gu tuskalliine perehen halgenemizen da kuolemizen kuvahaine.
Ga ruado oli ruattu. Sillat poltettu. Meijän ukko, kui sanotah, oppiu ozua oman mielespiettävän kel. Ga ei hätkie kestänyh hänen oza. Händy nuorennu varakomandierannu otettih armieh, a talvikuul 1939 työttih Suomen voinale.
Häi helläh proššaiččihes itkijän Riitan kel dai lähti.
Frontalpäi häi työndi lyhyizii kirjazii, kudamis saneli julgies voinan elaijas, kovis toris da tulizis pakkazis. Hänen kirjazet oldih julgevuttu da rohkevuttu tävvet. Net ei olla min tahto šläbäčun libo avvoisuun kirjazet. Frontalpäi kirjuttau julgei komandieru, kudamal vellantundo on kallehembi omua ozua.
Sit kirjazet ruvettih tulemah harvembah da harvembah, a lopukse niidu ei tulluh ni yhty. Riita ei tiije, kui tämä pidäs ellendiä. Jo on kevätkuu, voinan loppu nägyy, a kirjazii ei ole.
Kerran kirjaine tuli jälgimäi. Sen lugiettuu Riita meni mielimuutoksih.
Häi tainehtui. Händy brizgutettih viel. Toibuhuu häi lugi kirjazen muamale. Sih oli kirjutettu: "Armas Riita. Minuu ruanittih. Jäin jallata. Nygõi minä olen vaivaine da niistii. Kirjuta kohti, voitgo ottua minuu, vai ongo minul parembi jäähä valdukunnan hantuizih."
Kaiken päivän muamo da tytär šeikuittih tädä aziedu. Jälgimäi hänele kirjutetah vastavus, kuduas žiälöijäh händy, tahtotah hänele vai hyviä, ga vai ottua händy kodih ei ole muga helpo. Kenbo rubies kaččomah händy? Eihäi häi, vaste elaijan alguh piässyh nuori naine voi olla hänenke kogo aigua. Tämä azii pidäy hyvin smiettiä. Da kaiken piäle nygöihäi valdukunnal pidäy hoidua händy.
Meni vie mi lienne aigua. Kerran samanmoizen kirjazen sai hänen enzimäine mučoi Anna Stepanovna. "Muga kačo, An'n'oi", kirjutti ukko, "Minä olen nygöi niistii. Vastua, ottazitgo sinä minuu nengomannu." Tämän kirjazes suaduu gu bombu räjähtih fatieras.
Jo sennypiän endine akku kirjutti hänele:
"Armas Ivan Nikolajevič, itken äijäl sinun satatustu. Nägyy, meil on lepitty olla sinunke yhtes. Miksebo kyzyt, otango sinuu? Kirjuta teriämbi, kunne pidäū tulla hagemah sinuu. Minä lähten ruadoh. A sie kačot jo meijän Pešaine kazvau; kai roih ylen hyvin."
Meni mi lienne päiviä. A sit tapahtui kummua. Pihaveriäle ajoi mašin. Siepäi astui Ivan Nikolajevič. Ihan terveh da koskematoi. Hänen jallat oldih sijoilleh. A ryndähäl läpetti uvvikkaine kunnivomerkki.
Kai taloin eläjät, kudamat piävättih sil aigua pihal, kačottih häneh suut avvoi. Taloinižändy juokseldi hänen luo i sanoi:
-Ivan Nikolajevič, kuibo tämä pidäy toimittua? Kirjazien mugah myö duu- maičimmo olet toizennägine.
Ivan Nikolajevič otti taloinižändiä käis i sanoi hänele:
- Hyvä dovariššu! Toinah ruavoin pahoi, kovasydämellizesti da ... muga ielleh. Ga jygei elaigu pani minuu ajattelemah. Duumaičin, hyvä gu tapetanneh, a ku jiän käittäh libo jalloittah, midäbo sit roih minule? Minä gu duumaičin kaikin puolin kaikkie tädä, sit luajin kui luajiin... Engo ni soimua iččiedäni: nygöi tiijän, kenen kel minul pidäy eliä, sendäh gu naimizis olendu ei ole ni mittuine kiža. Taloinižändy sanoi:
- Mučkait tiettäväine liigua tutkindal. Sehäi on, kui sanotah, kielletty askel. Ga mi on ruattu se on ruattu. Hyvittelemmö kogo sydämel sinuu Ruskei tiähti -kunnivomerkinke.
Sit meijän ukko astui omale kerroksele, oman enzimäzen akan - Anna Stepanovnan luo. Mida sie oli enzimäi, ei tiijä niken. Tiijämmö vai sen, kui Peša- poigaine omal himol juoksi ylembäzele kerroksele da toi siepäi tuatan matkulaukun alussobienke da argiveššilöinke.
Samannu päivännů Ivan Nikolajevič pagizi Riitan kel. Häi pakičči proškenn'ua da ukkaili hänen kätty. Sanoi, buite voinalpäi häi tuli toizenmoizennu ristikanzannu, sendäh heil ei sua olla endizelleh.
Hyö erottih voibi sanuo, hyväzil, vihata. Tiettäväine, nuori inehmine tuskevui hänen piäle, ga ei äijäl, gu ukon voinal olendu aijal häi mieldyi toizeh ristikanzah. Nygöi häi tahtos mennä hänele miehele.
- created the text translation