VepKar :: Texts

Texts

Return to list | edit | delete | Create a new | history | Statistics | ? Help

Sem’onov P’otr . Kapitanan tytär. Toine lugu. Ohjuaju

Sem’onov P’otr

Kapitanan tytär. Toine lugu. Ohjuaju

Livvi
New written Livvic
Minun randaine,
Tundematoi mua!

Engo iče minä sinun luo tulluh,
Eigo hyvä hebo sinun luo tuonnuh:
Toi minuu - nuordu miesty
Nuori kirkevys da tervehys,

Da humaloičus kabakas.
Ennevahnaine pajo.

Minun matkuajatukset ei oldu ylen mieldy myö. Minun menetetyt dengan sillozin hindohi oldih ei pienet. Minä sydämeči ellendin, mittuine olin mieletöi Simbirskan matkalazien talois da tunzin iččie viäryniekannu Saveličan ies. Se kai minuu muokkai. Juro vahnu ukko vaikkani istui lehtel sellin minuspäi, vai silloi-toiči ryvähtelin. Minä tahtoin hänen kel vältämättäh sobevuo, vai en tiedänyh kui aigua. Jälgimäi minä sanoin hänele:
Olgah, olgah, Savelič! Roihes, sobevummo. Minä olen viäry. Iče näinolen viäry. Egläi minä uravoičimmos, a sinuu sudre abeičin. Ielleh päi uskaldan olla mielevembänny da sanankuulijannu. Nu, älä tuskevu, sobevummo.
Oh, tuattoni P'otr Andreič! vastai häi da syvästi hengästih. Minä olen tuskevuksis oman ičen piäle, iče olen kaikkielpäi viäry. Miksebo pidi jättiä sinuu yksinäh matkalazien taloih! Nygöi minbo voit? Riähky vedi. Juohtui mieleh pyörähtiäkseh d'iekan akalluo, nähtäkseh kuomanke. Kačo kui.... menin kuomah, a puutuin tyrmäh. Pahus tuli!... Kuibo ozutammos ižändöile silmih? Midäbo hyö sanotah, gu tiijustettaneh: lapsi juou da kižuau.
Ku rauhoittua kurjua Saveličua, minä uskaldin hänele: hänes tiedämätä ei pidiä ni yhty kopeikkua. Häi vähin-vähäzin rauhoitui, ainos vie ičekseh burizi da lekahutteli piädy:
- Sada rubl'ua!
On vai sanuo dieluo!
Minä olin hil'l'azeh lähenemäs iččeni saldatoičendukohtah. Minus ymbäri loitokse nägyi igävy tyhjy mua selläččylöinke da rotkoloinke. Se kai oli katettu valgiel lumel. Päiväine laskih. Kibitky ajoi kaidua tiedy myö, libo tarkembah sanuo, muanruadajien regilöin jälgii myö. Vuottamattah hevonajai rubei kaččelemahes čurah toizeh i jälgimäi heitti piäs hatun, punaldih minuh päi da sanoi:
- Herru, etgo käske kiändyö järilleh?
- Se mindähbo? Ei ole uskottavu aigu: hil'l'azeh nouzou tuuli, kačo kui se siirdäy lumen.
- Mittuinebo ozattomus on sit?
- Näitgo mi on tua? hevonajai pletinvarrel ozutti päivännouzuh päi. Minä en näi nimidä siiriči valgiedu muadu da puhtastu taivastu. A tua kačo vai, sehäi on pilvyt.
Tottu, taivahan rannal minä huomain valgien pilvyön, kudaman enzimäi tunnustin, kui loittozen selläčyn. Hevonajai minule sellitti: - Se pilvyt tuou suuren lumipehun.
Minä enne olin kuulluh sigäläzih tuhuloih näh da tiezin: tukkunazet regijunot oli katettu lumel. Savelič sobi hevonajajanke da n'evvoi kiändyö järilleh. Ga minule tuuli ozuttihes ei vägeväkse, minä toivoin aigoinaijal piästä lähimäzeh kyläh da käskin ajua raviembah.
Hevonajai ajoi ielleh, ga iče ainos kačahtelih päivännouzupuoleh. Hevot juostih sobuh. Tuuli ainos vai nouzi. Pilvihatakkoine muutui valgiekse suurekse pilvekse, kudai jygiesti nouzi, kazvoj da vähinvähäzin katoi taivahan.
Rubei vähäzel tuuččuamah, da kerras tuli suuri lumituhu. Tuuli rubei viheldämäh, azui tuhun. Silmänlipahtukses mustu taivas segavui lumehizen merenke. Kai hävii.
- Nu, herru, kirgai hevonajai, tuli ozattomus - lumipehu!..
Minä kačahtimmos kibitkäspäi: ymbäri oli pimei da viehkuri. Tuuli muga äijäl ulvoi, ga ozuttihes eläväkse, lumi lippai minun da Saveličan, hevot mendih astujen da tervähgi seizatuttih.
- Mindähbo sinä et aja? kyzyin minä hevonajajua.
- Ga kunnebo ajan? häi vastai lehtelpäi heittyjes, - en tiijä jo nygöi kunne ajoimmo, tiedy ei ole da on umbipimei.
Minä tahtoin čakata händy, ga Savelič rubei puolistamah.
Mindähbo et kuunnelluh, häi sanoi suutuksis, - ku olluzit kiändynyh matkalazien taloih, juonnuzit čuajuu, huogavunnuzit huondeksessah, lumipehu alevunnus, ajanuzimmo ielleh. Da kunnebo kiirehtämmö. Emmohäi ole svuad'bah menemäs!
Savelič oli oigei, ga et midä luaji. Tuuččai ylen äijäl. Kibitkän viereh kazvoi lumikivos. Hevot seizottih painettuloin piälöin da harvazeh särähteltihes. Hevonajai käveli ymbäri da joute olles kohendeli heboloin val'l'ahuksii. Savelič burizi, minä kaččelimmos kaikkielpäi, toivotin nähtä hos mittuman jällen libo tien primietän, ga en voinnuh nimidä eroittua, paiči viehkurin pyörindiä.... Sit minä dogadin minlienne mustan.
- Hoi, hevonajai! kirgain minä, – kačo vai mibo tua mustottau? Hevonajai rubei primiettimäh.
- A jumal tiedäy, herru, vastai häi omal sijal istujes, - regi vai ei regi, puu vai ei puu, ga rounugu lekahteleh. Voibi olla hukku libo ristikanzu.
Minä käskin ajua tundemattoman vehkehen luo, kudai kerras rubei lähenemäh meidy vastah. Kahten minuutan peräs myö vastavuimmo ristikanzan kel. Hoi, hyvä ristikanzu! hevonajai kirruškanzi hänele. - Sano, etgo tiijä kus on tie!
- Tie on täs, minä seizon koval junol, vastai matkuaju, - ga midäbo on hyvytty?
- Kuundele vai, mužikkaine, minä sanoin hänele, sinä tiijätgo tämän lohkon? Sinä otattosgo vedämäh minuu yösijah?
-Lohkon minä tiijän, vastai matkumies, - passibo Jumalale, kävelty da ajeltu on ristai-rästäi. Ga kačo mittuine on siä: ruttoh voibi hairota dorogas. Parembi on täs seizuo da vuottua, eigo lumipehu alevu da taivas valgone, sit lövvämmö tien tiähtii myö.
Hänen viluverevys rauhoitti minuu. Minä jo piätin, andua iččie jumalan valdah da jiähä yökse tänne, gu vuottamattah matkumies ruttozeh istuihes lehtele da sanoi hevonajajale:
- Nu, passibo Jumalale, elosija on lähäl, punaldai vai oigieh čurah da aja ielleh.
A mindähbo pidäy ajua oigieh čurah? kyzyi hevonajai buuristuksis. - Kusbo sinä näit tien? Eigo se ole kui sanotah: "hevot vierahat, länget ei omat, älä seizo - aja".
Hevonajai minule ozuttih oigiekse.
- Ihan tottu, sanoin minä, - mindähbo sinä smietit, buite elosija ei
ole loitton?

- A sendäh: tuulou siepäi, vastai matkumies, - minule nenäh tulou savule, sit kylä on lähäl.
Hänen ovvostus da terävy vainu minuu kummastettih. Minä käskin hevonajajale ajua sinne. Hevot jygiesti harpittih syväs lumes. Kibitky hil'l'azeh eistyi, konzugo nouzeldeli kivoksele, konzugo heityi rotkoh i liedžahtelih yhteh da toizeh čurah. Se oli kui venehel uidamine bauhuajal merel. Savelič ohki, da puaksuh ähkähtelih minun bokkah. Minä heitin olgihurstizen, kiäriimmös turkih i uinoin tuhun baijutandah da hil'l'ah ajandan liikutukseh.
Minä näin unen, kudamua en voinnuh nikonzu unohtua da kudamas täh suate tunnen mittuman ollou ennustuksen, konzu ajattelen minun elaijan kummallizih olemizih näh. Lugii ei pane pahakse sendäh, gu iččiedäh myö, onnuako, tiedäy, kui helpo on ristikanzal puuttuo ebäillizeh uskoh, hos ollou mittuine viha valeh mielih.
Minä olin moizes tunnos da syväimen azies, konzu tovelline myöstyy, jättäy ajatukset da niilöinke yhtyy ellendämättömäs algu- unes. Minule ozuttih, buite lumipehu vie vihavui dai myö vie olimmo sevoksis lumehizel tyhjäl mual... Sit minä näin veriän i ajoin meijän taloin pihah. Enzimäine minun mieli oli kahveloitus, gu tuatto ei tuskevus minun piäle tahtomattoman kiännyndän periä kodih da ei
ellendäs sidä, gu ennemielisty omavaldua.
Minä varatessah hyppäin kibitkäspäi i näin: muamo vastuau minuu pordahil ylen pahas mieles.
- Ole hillembäh, häi sanoi minule, -tuattas on voimatoi, kuolemas on i tahtou sinunke prostiekseh.
Gu varavol tapettu, minä menin magavopertih hänen peräs. Sie, pimiettäväs pertis, magavosijalluo seizotah rahvas pahas mieles. Minä hil'l'azeh lähenin kravatii. Muamo livai zuavesin da sanoi:
-Andrei Petrovič, Pešaine tuli. Häi tuli järilleh vai tiijusti sinun voimattomuon. Blahoslovi händy.
Minä heityin polvilleh da pystin silmät minun voimattomah. I midäbo?.. Minun tuatan sijas näin magavosijal virujan miehen mustan parranke, vesselästi minuh päi kaččojan. Minä pahamielizenny punaldimmos muamah päi da sanoin hänele:
- Kuibo tämä ellendiä?
Tämä ei ole tuatto. Da mindähbo minä rubien pakiččemah mužikal blahosloven'n'ua?
- Yksikai, Pešaine, muamo vastai minule, - tämä on sinun tuatan sijahine. N'oppua hänen kätty da anna häi sinuu blahosloviu...
Minä en suostunuh. Sit mies hyppäi magavosijaspäi, riuhtai kirvehen vyön ual da rubei kaikkiele päi viuhkuttamah. Minä tahtoin pajeta... ga en voinnuh. Täyzi perti rodih kuolluzii. Minä öntästelimmös kuolluzih da livestelimmös veriluhtis... Hirvei mužikku armahasti kučui minuu da sanoi: - Älä varua, tule minule blahoslovittavakse.
Minuu valdah otti hirvakus da kahamieli... Silkeskie minä havačuin. Hevot seizottih. Savelič riuhtoi minuu käis da käski: - Ižändy, lähte iäres - tulimmo.
- Kunne tulimmo? kyzyin minä da hieroin silmii.
Huogavundutaloih. Jumal avvutti, ähkähtimmökseh parahite aidah. Herru, mene teriämbi pertih lämbiemäh.
Minä lähtin kibitkäspäi. Lumipehu vie jatkui, ga ei muga lujah. Oli moine pimei, ga ei nägynyh ni silmäh sydiäjiä. Taloin ižändy vastai meidy veriälöin luo, häi pietti fonarii helman ual da vietti minuu ahtahah, ga puhtahah gorniččah. Sidä vallotti päretuli. Seinäl ripui vintouhku da kazakoin korgei hattu.
Ižändy, jaitskolaine kazakku ozuttihes kuvvelkymmenendel, vie hyvänägöine da vägevy mies. Savelič minun jälgeh kandoi
sundugazen da käski virittiä tulehmon čuajun keittäjes, kudamua minule nenga äijäl ei himoitannuh nikonzu.
Ižändy lähti varustamah. - Kusbo on se ohjuaju? minä kyzyin Saveličal.
- Tiä olen, hyvä herru, vastai iäni ylähänpäi.
Minä kačahtimmos palatile da näin sie mustan parran da kaksi läimäjiä silmiä.
- Midäbo, vellimies, kylmitgo? kyzyin minä.
- Kuibo et kylmä yhtes kulus härmäkös. Oli turki, ga (paha peittoh ei synny) annoin viinanmyöjäle. Pakkaine ei ozutannuhes ylen suurekse, sanoi ohjuaju.
Silkeskie tuli ižändy kiehujan samvuaranke. Minä taričin meijän ohjuajale kupin čuajuu. Häi heityi palatilpäi. Minule mies ozuttihes erinomazekse. Hänel oli vuottu nellikymmen, keskikazvoine, laiskei da harjiekas, mustas parras nävyttih harmuat tukat. Elävät suuret silmät punottihes sinne-tänne. Hänen rožat oldih mielyttäjät, ga ounahattavat. Tukat oldih kerityt vandehelleh. Piäl oli ribuhine härmäkkö da tatuaroin leviet štanit. Minä annoin hänele kupin čuajuu, ga häi ryyppäi da muikistih: Armas herru, ole moine hyvä, käske andua kuppi viinua, čuaju ei ole meijän, kazakoin juomine.
Minä himos luajin, kui häi tahtoi. Ižändy otti seinyškuapaspäi pullon da kupin, tuli hänen luo da kačahtih hänele silmih.
Oho, sanoi ižändy, sinä myös olet meijän rannal! Kusbopäi Jumal toi?
Minun ohjuaju julgiesti iški silmäl da vastai sananpolven mugah: - Pellole lennin, liinua n'okiin, baboihut lykkäi minuh kivyön - ga siiriči. Nu, ga midäbo teijän?...
- Ga midäbo meijän! vastai ižändy da jatkoi sananpolven mugah: "Kellot allettih heläittiä ildumolen'n'ua, ga papinakku ei käske: pappi on gostis, a karut kalmužimas."
- Vaikastu, diädö, vastusti minun kulgii, - tulou vihmu, kazvetahgi sienyöt, a kazvetah sienyöt - löydyygi kaššali. A nygöi (sit häi myös iški silmäl) tunge kirves vyön uale, mečänkaččoi kävelöy. Hyvä herru, juon sinun tervehyös.
Nämien sanoinke häi otti viinukupin, risti silmät da ryyppäi yhtel hengävyksel pohjassah. Sen jälles kumardih minuh päi da nouzi järilleh palatile.

Silloi minä en voinnuh ellendiä nimidä heijänkehnoloin paginois, ga vai jälles arbain: pagin oli Jaitskoin voiskan azieloih näh, silaigua vastevai alevutetun jälles rauhattomuttu vuvvennu 1772. Savelič kuundeli ylen pahas tavas. Häi varatessah kačahtelih konzugo ižändäh päi, konzugo ohjuajah päi.
Huogavundutaloi libo, kui tiä sanotah, UMET, seizoi čuras, loitton toizis kylispäi da äijäl koskih rozvoloin valgamoh. Minbo sil voit. Ei suannuh ni toivuo ielleh ajandah näh. Saveličan huolet minuu äijäl kummeksittih. Silaigua minä varustimmos muate da vierin laučale. Savelič rohkeni kabrastuo päčile, ižändy vieri lattiele. Terväh kai perti rubei karaittamah dai minä uinoin kui tapettu.
Huondeksel vägi myöhä nostuu minä näin lumipehu hil'l'eni. Päiväine pastoi. Sogevuttai valgei lumi katoi loppumattoman silien muan. Hevot oldih val'l'astetut. Minä maksoin ižändäle, kudai otti meis muga vähän, ga ni Savelič ei ruvennuh hänenke kiistämäh, kui ainos enne luadi. Egläzet pahat mielet hänen piäs hävittih. Minä kučuin ohjuajan, passiboičimmos avvutandas da Saveličale käskin andua hänele puolen rubl'ua vodkah. Savelič buuristih:
- Puolirubl'ua vodkah! sanoi häi, - misbo hyvyös? Sit, gu sinä toit hänen huogavundutaloih? Herru, on sinun valdu, ga meil ei ole liigoi poltinua. Gu kaikile annella vodkah, sit terväh iče jiämmö nälgäh.
Saveličanke minä en voinnuh kiistiä. Minun uskalmuo myö dengat oldih hänen tagan. Minul oli paha mieli, gu en voinnuh maksua ristikanzale, kudai piästi minun gu ei lienne pahas, ga sit ylen suures hommas.
- Hyvä, minä sanoin vagavasti, - gu et tahtone andua poltinua, sit lövvä hänele mittumuatahto minun sobua. Häi on ylen hoikis sovis. Anna hänele jänöinnahkuturki.
- Midä sinä, tuattoni P'otr Andreič! sanoi Savelič. - Miksebo hänele pidäy sinun jänöinnahkahine turki? Häi, koiru, enzimäzes kabakas sen menettäy viinah.
- Vahnušši, se jo ei ole sinun huoli, sanoi minun kurju, - juongo viinah vai en juo. Hyvä herru andau minule oman turkin. Se on hänen - herran valdu, a sinun käskyläzen azii on ei kiistiä, a kuunnella.

- Sinä - rozvo ni Jumalua et varua! vihazel iänel vastai hänele Savelič. - Sinä etgo näi, lapsi vie ei ellendä, a sinä tahtot händy kiškuo, hänen hyvyön periä. Miksebo sinule pidäy herran turki? Sinä ethäi ni tunge sidä iččes kirottuloile harjieloile.
- Heitä vai viizastelus, - minä sanoin iččeni diädäle, - teriämbi tuo tänne turki.
Oi-jo hospodi! voivotti minun Savelič. - Jänöinnahkahine turki on vie ihan uuzi! Andua hos kelle toizele, a ei alastomale humal'niekale! Ga sendäh jänöinnahkahine turki jiävihes. Miehyt kerras sidä rubei miäriämäh. Tottu, turki jo minul rodih pienettävy, hänelgi oli vähäzel kaijattavu. Häi yksikai kui lienne tungi sen piäle, vai revitti ombeluksii myö. Savelič vähäs ei ulvoškannuh niittilöin rädžizendän kuultuu. Kurju ylen äijäl ihastui minun lahjua. Häi kaimai minuu kibitkässäh da kumarduksenke sanoi:
- Passibo, hyvä herru!
Maksakkah sinule Jumal sinun hyvyzis. ijän en unohta sinun andamii.
Häi lähti omah čurah, a minä ajoin ielleh, en ni huomannuh Saveličan pahua mieldy. Da tervähgi unohtin egläzen lumituhun, iččeni ohjuajan dai jänöinnahkahizen turkin.
Orenburgah tulduu minä kerras jiävimmös generualan luo. Minä vastavuin korgien kazvole miehen kel, ga jo vahnuttu gurvistunnuon. Hänen pitkät tukat oldih ihan valgiet. Vahnu päivitynnyh vojennoi soba juohatti mieleh Anna loannovna aigastu saldattua, a hänen pagin äijäl koskih nemtsoin paginluaduh. Minä annoin hänele kirjazen tuataspäi.
Tuatan nimen kuultuu häi kerras kačahtih minuh päi.
- Oi-jo hospodi! sanoi häi. - Ammuigo Andrei Petrovič iče oli sinun igäine, a nygöi kačo jo hänen poigu on mittuine moločču! Kui terväh menöy aigu.
Häi avai kirjazen, rubei puolel iänel lugemah sidä da virkamah omii mielii. "Hyvä herru Andrei Karlovič, uskon - teijän korgevus"...
- Miksebo nengomat korgiet sanat! Fu, hänel ni huigei ei ole! Tiettäväine, arvo pidäy olla, ga nengago kirjutetah ammuzele dovarišale?... Da-a... Häi vie mustau meijän endizet kižat..., burahtelih Andrei Karlovič.
"Nygöi azieloih näh... Sinule työnnän oman tyhjänruadajan..." "pidäy pidiä kovis kindahis..."
- Mibo se on "kovat kindahat"? Se voibi olla ven'alaine sananpolvi... Mihbo menöy "pidiä kovis kindahis"? punaldih minuh päi da toizen kerran kyzyi Andrei Karlovič.
- Se menöy sih, minä vastain hänele da tahtoin ozuttuakseh kui vai vois höblömbäkse, – pidäy olla armahasti, ei ylen jyrkästi, andua enämbi valdua, se on "pidiä kovis kindahis".
- Da-a, ellendän... "da ei andua valdua hänele". kovat kindahat ei sih mennä... "Työnän hänen pasportan"... Kusbo se on? Lövvin... "Työndiä Sem'onovskoih"... Hyvä, hyvä, kai mugai ruan... "Annatgo vallan ilmai čiinuloi sevätä sinuu da... endizen dovarišan da prijuatel'an"... Oho! Jälgimäi keksii taki... Nu, tuattoni, sanoi generualu kirjazen lugiettuu da čurah panduu minun pasportan, - kai roih luajittu muga: sinä roittos työtty ofitsierakse ***polkah i gu ei menettiä sudre aigua, huomei aja Belogorskan linnah. Sie sinä roittos kapitanan Mironovan joukos. Häi on hyväntahtoi da oigeimieline ristikanzu. Sie sinä roittos tovellizes ruavos, opastut iččie vedämäh. Orenburgas sinul ei pie olla. Tyhjänruado nuorel miehel menöy vahingokse. A tänäpäi sinuu kučun minun luo murginale.
- Joga čuassuu on uuttu kummua! minä ajattelin ičekseh, - minule tovekse meni se, gu jo muaman vačas olin gvardien seržantannu! Da kunne minä puutuin?... ***polkah da loittozeh hil'l'ah kohtah muanrajale.
Minä murginoičin Andrei Karlovičan luo kolmen hänen vahnan abuniekan kel. Kova germuanilazien siäständy taba nägyi hänen stolas, i minä ajattelin:
- Onnuako, toiči hirvei on nähtä liigua gost'ua omas, naizettoman miehen stolas. Eigo sidä periä minuu nenga ruttoh ollotettu loittozeh kohtah...

Tossupiän minä proššaičimmos generualan kel da lähtin ajamah minun saldatoičendukohtah

Пушкин Александр Сергеевич

Глава II. Вожатый

Russian
Сторона ль моя, сторонушка,
Сторона незнакомая!

Что не сам ли я на тебя зашел,
Что не добрый ли да меня конь завез:
Завезла меня, доброго молодца,
Прытость, бодрость молодецкая

И хмелинушка кабацкая.
Старинная песня.


Дорожные размышления мои были не очень приятны. Проигрыш мой, по тогдашним ценам, был немаловажен. Я не мог не признаться в душе, что поведение мое в симбирском трактире было глупо, и чувствовал себя виноватым перед Савельичем. Все это меня мучило. Старик угрюмо сидел на облучке, отворотясь от меня, и молчал, изредка только покрякивая. Я непременно хотел с ним помириться и не знал с чего начать. Наконец я сказал ему: "Ну, ну, Савельич! полно, помиримся, виноват; вижу сам, что виноват. Я вчера напроказил, а тебя напрасно обидел. Обещаюсь вперед вести себя умнее и слушаться тебя. Ну, не сердись; помиримся".
Эх, батюшка Петр Андреич! отвечал он с глубоким вздохом. Сержусь-то я на самого себя; сам я кругом виноват. Как мне было оставлять тебя одного в трактире! Что делать? Грех попутал: вздумал забрести к дьячихе, повидаться с кумою. Так-то: зашел к куме, да засел в тюрьме. Беда да и только!.. Как покажусь я на глаза господам? что скажут они, как узнают, что дитя пьет и играет.
Чтоб утешить бедного Савельича, я дал ему слово впредь без его согласия не располагать ни одною копейкою. Он мало-помалу успокоился, хотя все еще изредка ворчал про себя, качая головою: "Сто рублей! легко ли дело!"
Я приближался к месту моего назначения. Вокруг меня простирались печальные пустыни, пересеченные холмами и оврагами. Все покрыто было снегом. Солнце садилось. Кибитка ехала по узкой дороге, или точнее по следу, проложенному крестьянскими санями. Вдруг ямщик стал посматривать в сторону и наконец, сняв шапку, оборотился ко мне и сказал:
Барин, не прикажешь ли воротиться?
Это зачем?
Время ненадежно: ветер слегка подымается; вишь, как он сметает порошу.
Что ж за беда!
А видишь там что? (Ямщик указал кнутом на восток.)
Я ничего не вижу, кроме белой степи да ясного неба.
А вонвон: это облачко.
Я увидел в самом деле на краю неба белое облачко, которое принял было сперва за отдаленный холмик. Ямщик изъяснил мне, что облачко предвещало буран.
Я слыхал о тамошних метелях и знал, что целые обозы бывали ими занесены. Савельич, согласно со мнением ямщика, советовал воротиться. Но ветер показался мне не силен; я понадеялся добраться заблаговременно до следующей станции и велел ехать скорее.
Ямщик поскакал; но все поглядывал на восток. Лошади бежали дружно. Ветер между тем час от часу становился сильнее. Облачко обратилось в белую тучу, которая тяжело подымалась, росла и постепенно облегала небо. Пошел мелкий снеги вдруг повалил хлопьями. Ветер завыл; сделалась метель. В одно мгновение темное небо смешалось со снежным морем. Все исчезло. "Ну, барин, — закричал ямщик, — беда: буран!"...
Я выглянул из кибитки: все было мрак и вихорь. Ветер выл с такой свирепой выразительностию, что казался одушевленным; снег засыпал меня и Савельича; лошади шли шагоми скоро стали. "Что же ты не едешь?" спросил я ямщика с нетерпением. "Да что ехать? отвечал он, слезая с облучка, — невесть и так куда заехали: дороги нет, и мгла кругом". Я стал было его бранить. Савельич за него заступился. "И охота было не слушаться, — говорил он сердито, — воротился бы на постоялый двор, накушался бы чаю, почивал бы себе до утра, буря б утихла, отправились бы далее. И куда спешим? Добро бы на свадьбу!" Савельич был прав. Делать было нечего. Снег так и валил. Около кибитки подымался сугроб. Лошади стояли, понуря голову и изредка вздрагивая. Ямщик ходил кругом, от нечего делать улаживая упряжь. Савельич ворчал; я глядел во все стороны, надеясь увидеть хоть признак жила или дороги, но ничего не мог различить, кроме мутного кружения метели... Вдруг увидел я что-то черное. "Эй, ямщик! закричал я, — смотри: что там такое чернеется?" Ямщик стал всматриваться. "А бог знает, барин, — сказал он, садясь на свое место, — воз не воз, дерево не дерево, а кажется, что шевелится. Должно быть, или волк, или человек".
Я приказал ехать на незнакомый предмет, который тотчас и стал подвигаться нам навстречу. Через две минуты мы поравнялись с человеком.
Гей, добрый человек! закричал ему ямщик. Скажи, не знаешь ли где дорога?
Дорога-то здесь; я стою на твердой полосе, — отвечал дорожный, — да что толку?
Послушай, мужичок, — сказал я ему, — знаешь ли ты эту сторону? Возьмешься ли ты довести меня до ночлега?
Сторона мне знакомая, — отвечал дорожный, — слава богу, исхожена и изъезжена вдоль и поперек. Да, вишь, какая погода: как раз собьешься с дороги. Лучше здесь остановиться да переждать, авось буран утихнет да небо прояснится: тогда найдем дорогу по звездам.
Его хладнокровие ободрило меня. Я уж решился, предав себя божией воле, ночевать посреди степи, как вдруг дорожный сел проворно на облучок и сказал ямщику: "Ну, слава богу, жило недалеко; сворачивай вправо да поезжай".
А почему мне ехать вправо? спросил ямщик с неудовольствием. Где ты видишь дорогу? Небось: лошади чужие, хомут не свой, погоняй не стой. Ямщик казался мне прав. "В самом деле, — сказал я, — почему думаешь ты, что жило недалече?" — "А потому, что ветер оттоле потянул, — отвечал дорожный, — и я слышу, дымом пахнуло; знать, деревня близко". Сметливость его и тонкость чутья меня изумили. Я велел ямщику ехать. Лошади тяжело ступали по глубокому снегу. Кибитка тихо подвигалась, то въезжая на сугроб, то обрушаясь в овраг и переваливаясь то на одну, то на другую сторону. Это похоже было на плавание судна по бурному морю. Савельич охал, поминутно толкаясь о мои бока. Я опустил циновку, закутался в шубу и задремал, убаюканный пением бури и качкою тихой езды.
Мне приснился сон, которого никогда не мог я позабыть и в котором до сих пор вижу нечто пророческое, когда соображаю с ним странные обстоятельства моей жизни. Читатель извинит меня: ибо, вероятно, знает по опыту, как сродно человеку предаваться суеверию, несмотря на всевозможное презрение к предрассудкам.
Я находился в том состоянии чувств и души, когда существенность, уступая мечтаниям, сливается с ними в неясных видениях первосония. Мне казалось, буран еще свирепствовал и мы еще блуждали по снежной пустыне... Вдруг увидел я вороты и въехал на барский двор нашей усадьбы. Первою мыслию моею было опасение, чтобы батюшка не прогневался на меня за невольное возвращение под кровлю родительскую и не почел бы его умышленным ослушанием. С беспокойством я выпрыгнул из кибитки и вижу: матушка встречает меня на крыльце с видом глубокого огорчения. "Тише, — говорит она мне, — отец болен при смерти и желает с тобою проститься". Пораженный страхом, я иду за нею в спальню. Вижу, комната слабо освещена; у постели стоят люди с печальными лицами. Я тихонько подхожу к постеле; матушка приподымает полог и говорит: "Андрей Петрович, Петруша приехал; он воротился, узнав о твоей болезни; благослови его". Я стал на колени и устремил глаза мои на больного. Что ж?.. Вместо отца моего вижу в постеле лежит мужик с черной бородою, весело на меня поглядывая. Я в недоумении оборотился к матушке, говоря ей: "Что это значит? Это не батюшка. И к какой мне стати просить благословения у мужика?" — "Все равно, Петруша, — отвечала мне матушка, — это твой посажёный отец; поцелуй у него ручку, и пусть он тебя благословит..." Я не соглашался. Тогда мужик вскочил с постели, выхватил топор из-за спины и стал махать во все стороны. Я хотел бежать... и не мог; комната наполнилась мертвыми телами; я спотыкался о тела и скользил в кровавых лужах... Страшный мужик ласково меня кликал, говоря: "Не бойсь, подойди под мое благословение..." Ужас и недоумение овладели мною... И в эту минуту я проснулся; лошади стояли; Савельич дергал меня за руку, говоря: "Выходи, сударь: приехали".
Куда приехали? спросил я, протирая глаза.
На постоялый двор. Господь помог, наткнулись прямо на забор. Выходи, сударь, скорее да обогрейся.
Я вышел из кибитки. Буран еще продолжался, хотя с меньшею силою. Было так темно, что хоть глаз выколи. Хозяин встретил нас у ворот, держа фонарь под полою, и ввел меня в горницу, тесную, но довольно чистую; лучина освещала ее. На стене висела винтовка и высокая казацкая шапка.
Хозяин, родом яицкий казак, казался мужик лет шестидесяти, еще свежий и бодрый. Савельич внес за мною погребец, потребовал огня, чтоб готовить чай, который никогда так не казался мне нужен. Хозяин пошел хлопотать.
Где же вожатый? спросил я у Савельича.
"Здесь, ваше благородие", — отвечал мне голос сверху. Я взглянул на полати и увидел черную бороду и два сверкающие глаза. "Что, брат, прозяб?" — "Как не прозябнуть в одном худеньком армяке! Был тулуп, да что греха таить? заложил вечор у целовальника: мороз показался не велик". В эту минуту хозяин вошел с кипящим самоваром; я предложил вожатому нашему чашку чаю; мужик слез с полатей. Наружность его показалась мне замечательна: он был лет сорока, росту среднего, худощав и широкоплеч. В черной бороде его показывалась проседь; живые большие глаза так и бегали. Лицо его имело выражение довольно приятное, но плутовское. Волоса были обстрижены в кружок; на нем был оборванный армяк и татарские шаровары. Я поднес ему чашку чаю; он отведал и поморщился. "Ваше благородие, сделайте мне такую милость, — прикажите поднести стакан вина; чай не наше казацкое питье". Я с охотой исполнил его желание. Хозяин вынул из ставца штоф и стакан, подошел к нему и, взглянув ему в лицо: "Эхе, — сказал он, — опять ты в нашем краю! Отколе бог принес?" Вожатый мой мигнул значительно и отвечал поговоркою: "В огород летал, конопли клевал; швырнула бабушка камушкомда мимо. Ну, а что ваши?"
"Да что наши! отвечал хозяин, продолжая иносказательный разговор. Стали было к вечерне звонить, да попадья не велит: поп в гостях, черти на погосте". — "Молчи, дядя, — возразил мой бродяга, — будет дождик, будут и грибки; а будут грибки, будет и кузов. А теперь (тут он мигнул опять) заткни топор за спину: лесничий ходит. Ваше благородие! за ваше здоровье!" При сих словах он взял стакан, перекрестился и выпил одним духом. Потом поклонился мне и воротился на полати.
Я ничего не мог тогда понять из этого воровского разговора; но после уж догадался, что дело шло о делах Яицкого войска, в то время только что усмиренного после бунта 1772 года. Савельич слушал с видом большого неудовольствия. Он посматривал с подозрением то на хозяина, то на вожатого. Постоялый двор, или, по-тамошнему, умет, находился в стороне, в степи, далече от всякого селения, и очень походил на разбойническую пристань. Но делать было нечего. Нельзя было и подумать о продолжении пути. Беспокойство Савельича очень меня забавляло. Между тем я расположился ночевать и лег на лавку. Савельич решился убраться на печь; хозяин лег на полу. Скоро вся изба захрапела, и я заснул как убитый.
Проснувшись поутру довольно поздно, я увидел, что буря утихла. Солнце сияло. Снег лежал ослепительной пеленою на необозримой степи. Лошади были запряжены. Я расплатился с хозяином, который взял с нас такую умеренную плату, что даже Савельич с ним не заспорил и не стал торговаться по своему обыкновению, и вчерашние подозрения изгладились совершенно из головы его. Я позвал вожатого, благодарил за оказанную помочь и велел Савельичу дать ему полтину на водку. Савельич нахмурился. "Полтину на водку! сказал он, — за что это? За то, что ты же изволил подвезти его к постоялому двору? Воля твоя, сударь: нет у нас лишних полтин. Всякому давать на водку, так самому скоро придется голодать". Я не мог спорить с Савельичем. Деньги, по моему обещанию, находились в полном его распоряжении. Мне было досадно, однако ж, что не мог отблагодарить человека, выручившего меня если не из беды, то по крайней мере из очень неприятного положения. "Хорошо, — сказал я хладнокровно, — если не хочешь дать полтину, то вынь ему что-нибудь из моего платья. Он одет слишком легко. Дай ему мой заячий тулуп".
Помилуй, батюшка Петр Андреич! сказал Савельич. Зачем ему твой заячий тулуп? Он его пропьет, собака, в первом кабаке.
Это, старинушка, уж не твоя печаль, — сказал мой бродяга, — пропью ли я или нет. Его благородие мне жалует шубу со своего плеча: его на то барская воля, а твое холопье дело не спорить и слушаться.
Бога ты не боишься, разбойник! отвечал ему Савельич сердитым голосом. Ты видишь, что дитя еще не смыслит, а ты и рад его обобрать, простоты его ради. Зачем тебе барский тулупчик? Ты и не напялишь его на свои окаянные плечища.
Прошу не умничать, — сказал я своему дядьке, — сейчас неси сюда тулуп.
Господи владыко! простонал мой Савельич. Заячий тулуп почти новешенький! и добро бы кому, а то пьянице оголелому!
Однако заячий тулуп явился. Мужичок тут же стал его примеривать. В самом деле тулуп, из которого успел и я вырасти, был немножко для него узок. Однако он кое-как умудрился и надел его, распоров по швам. Савельич чуть не завыл, услышав, как нитки затрещали. Бродяга был чрезвычайно доволен моим подарком. Он проводил меня до кибитки и сказал с низким поклоном: "Спасибо, ваше благородие! Награди вас господь за вашу добродетель. Век не забуду ваших милостей". Он пошел в свою сторону, а я отправился далее, не обращая внимания на досаду Савельича, и скоро позабыл о вчерашней вьюге, о своем вожатом и о заячьем тулупе.
Приехав в Оренбург, я прямо явился к генералу. Я увидел мужчину росту высокого, но уже сгорбленного старостию. Длинные волосы его были совсем белы. Старый полинялый мундир напоминал воина времен Анны Иоанновны, а в его речи сильно отзывался немецкий выговор. Я подал ему письмо от батюшки. При имени его он взглянул на меня быстро: "Поже мой! сказал он. Тавно ли, кажется, Андрей Петрович был еще твоих лет, а теперь вот уш какой у него молотец! Ах, фремя, фремя!" Он распечатал письмо и стал читать его вполголоса, делая свои замечания. "Милостивый государь Андрей Карлович, надеюсь, что ваше превосходительство"... Это что за серемонии? Фуй, как ему не софестно! Конечно: дисциплина перво дело, но так ли пишут к старому камрад?.. "ваше превосходительство не забыло"... гм... "и... когда... покойным фельдмаршалом Мин... походе... также и... Каролинку"... Эхе, брудер! так он еще помнит стары наши проказ? "Теперь о деле... К вам моего повесу"... гм... "держать в ежовых рукавицах"... Что такое ешовы рукавиц? Это, должно быть, русска поговорк... Что такое "дершать в ешовых рукавицах?" повторил он, обращаясь ко мне.
Это значит, — отвечал я ему с видом как можно более невинным, — обходиться ласково, не слишком строго, давать побольше воли, держать в ежовых рукавицах.
Гм, понимаю... "и не давать ему воли"... нет, видно ешовы рукавицы значит не то... "При сем... его паспорт"... Где же он? А, вот... "отписать в Семеновский"... Хорошо, хорошо: все будет сделано... "Позволишь без чинов обнять себя и... старым товарищем и другом" а! наконец догадался... и прочая и прочая... Ну, батюшка, — сказал он, прочитав письмо и отложив в сторону мой паспорт, — все будет сделано: ты будешь офицером переведен в *** полк, и, чтоб тебе времени не терять, то завтра же поезжай в Белогорскую крепость, где ты будешь в команде капитана Миронова, доброго и честного человека. Там ты будешь на службе настоящей, научишься дисциплине. В Оренбурге делать тебе нечего; рассеяние вредно молодому человеку. А сегодня милости просим: отобедать у меня.
"Час от часу не легче! подумал я про себя, — к чему послужило мне то, что еще в утробе матери я был уже гвардии сержантом! Куда это меня завело? В *** полк и в глухую крепость на границу киргиз-кайсацких степей!.." Я отобедал у Андрея Карловича, втроем с его старым адъютантом. Строгая немецкая экономия царствовала за его столом, и я думаю, что страх видеть иногда лишнего гостя за своею холостою трапезою был отчасти причиною поспешного удаления моего в гарнизон. На другой день я простился с генералом и отправился к месту моего назначения.