VepKar :: Texts

Texts

Return to list | edit | delete | Create a new | history | Statistics | ? Help

Sem’onov P’otr. Kapitanan tytär. Nelläs lugu. Kaksinaine tora

Sem’onov P’otr

Kapitanan tytär. Nelläs lugu. Kaksinaine tora

Livvi
New written Livvic
Seizatu vai näbieh minule vastah,
Näit kui sinun rungan minä pystän.
Knäžin.

Meni moni nedälii, i minun elaigu Belogorskois linnoitukses rodih ei vai kudakui, a kai mieldy myö. Komendantan talois minuu piettih kui omua. Ukko da akku oldih kaikis kunnivoitettavat. Ivan Kužmič oli piässyh ofitsierakse saldatan perehes. Häi oli opastumatoi da pöhläkkö, ga ylen hyvätabaine ristikanzu. Iččeh akku oli hänen johtai, mi pädi hänen huolettomuoh. Vasilisa Jegorovna saldatoičusazieloih kačoi, kui omih kodiruadoloih, dai linnoitustu johti kui omua kodii. Terväh Marja Ivanovna ei ruvennuh vierastamah minuu. Myö tunnustimmokseh. Minä tiijustin hänes mielevän da hel'l'än tytön. Huomuamata minä harjavuin hyväh pereheh. Kai yksisilmäzeh ofitsierah Ivan Ignatjevičah, kudamah näh Švabrin kielitteli, buite häi oli kiellonalazis yhtevyksis Vasilisa Jegorovnanke. Se oli ihan tyhjy pagin, ga Švabrin ei huolinuh sih näh.
Minuu pandih ofitsierakse. Sluužbu ei olluh jygei. Hyvällizes linnoitukses ei olluh ni tarkastuksii, ni opastundoi, ni vardoičendoi. Toiči omal himol komendantu opasti iččeh saldattoi, ga vie ei voinnuh piästä perile, ku hyö kaikin tiettäs kudai on oigei, a kudai hurai čura. Hos monet heis, ku ei olis hairota, enne joga punaldustu ristittih silmät.
Švabrinal oli vähäine kniigua frantsuskoil kielel. Minä rubein lugemah, i se minule rodih mieldy myö. Huondeksil minä luvin, opin kiändiä, a toičigi kirjuttua runoloi. Vähilleh ainos murginoičin komendantan luo, kus enimyölleh olin ildassah. Vie toiči illoil sinne kävyi pappi Gerasim akan Akulina Pamfilovnan kel, enzimäzen kogo lohkol kielenkandelijan kel.
Tiettäväine, A.I. Švabrinan kel minä näimmös joga päiviä, ga joga kerdua hänen pagin minule rubei ozuttamahes pahembakse. Hänen jogakerdahizet jutut komendantan pereheh näh minule ei oldu mieldy myö, erikseh abiet sanomizet Marja Ivanovnah näh. Toizii eläjii sit linnoitukses ei olluh, ga minä en ni tahtonuh.
Hos oldih moizet hainut, ga baškierilazet ei tabavuttu. Kai oli hil'l'ah ymbăäri meijän linnoitukses. Ga rauhuon keskusti tiedämätöi keskenäine sobimattomus.
Minä jo sanelin, gu minä vähäzel kirjutin. Se minun ruado sil aijal ei olluh pieni. Erähän vuvven mendyy Aleksandr Petrovič Sumarokov sidä äijäl kiitti. Kerran minule lykysti kirjuttua pajozen, kudai oli minule mieldy myö. Tiettäväine, toiči kirjuttajat rounu kyzytäh lugijoin nevvuo, a ečitäh myvvittäjii kuundelijoi. Silleh minä uvvessah kirjutin iččeni pajozen da vein Švabrinale, kudai yksi kaikes linnoitukses maltoi panna hinnan kirjuttajan runole. Pienen algusanan jälgeh minä otin kormanispäi iččeni tetratin da luvin hänele nengoman runozen:
Rakasmielen hävittäjes, Opin hyvän unohtua, Avoi, Mašas oilloittajes, Ajattelen vällyön sua!
Ga net silmät valdah suadih Ainos ollah minun ies.
Minun mielet sevoitettiih, Rauhus hävitettih piäs.
Minun priičoin tiijustahuu,
Maša, minuu žiälöiče,
Nähtyy minuu suures pahuos, Da, ku sinuu suvaičen.
- Kuibo sinule net ozutettihes? kyzyin minä Švabrinua da vuotin kiitändiä kui lahjua, kudai minule on vältämättäh suadavu. Ga ylen suureh minun pahah mieleh, Švabrin, kudai enimyölleh ei moittinuh, nygöi oigieh ilmoitti:
- Sinun pajo ei ole hyvä.
-Mindähbo muga? kyzyin minä da peitin hänes oman pahan mielen. -Sendäh, vastai häi. - Nengomat runot pätäh vai minun opastajale Vasilii Kirilličale Tredjakovskoile da äijäl koskietahes, minun mieles, hänen mielespiendyrunoh.
Sit häi otti minun tetratin i rubei sellittämäh joga rivii, joga sanua da nagramah minun piäle, midä abiembal vai maltoi. Minä en voinnuh tirpua, riuhtain hänen käzispäi iččeni tetratin da sanoin:
- Enämbiä ni ijäissäh en ozuta sinule omii kirjutuksii.

-Švabrin nagroi tämängi varaitandan piäle.
- Kačommo, sanoi häi, voitgo pyzyö omis sanois. Runoilijoile pidäy kuundelii, kui Ivan Kuzmičale pulloine vodkua murginua vaste. A kenbo on tämä Maša, kudaman ies sinä nenga helläh sanelet omua himuo da suvaičustu? Eigo se ole Marja Ivanovna?
-Se ei ole sinun azii, vastain minä buuristuksis, - olgah kentahto tämä Maša. Minule ei pie ni sinun mieldy, ni sinun arbailuksii.
- Oho! Tämä kačo on oman ičen suvaiččii runoilii da huigienvaruaju suvaičuttai! jatkoi Švabrin da ainos vai ärzytti minuu, - ga kuundele dovarišan nevvuo. Gu tahtonet suaja tuloksen, sit nevvon ruadua ei pajozien vuoh.
- Herru, kuibo tämä ellendiä? Opis sellittiä, tabavuin minä.
- Ylen rakkahal. Se tarkoittau, gu tahtonet, ku Maša Mironova kävys sinun luo hämäris, sit hellien runozien sijah anna hänele lahjakse kaksi ser'gastu.
Minä ylen äijäl tabavuin.
- A mindähbo häneh näh sinule ollah nengomat mielet? kyzyin minăä, iče odva peitin oman suutundan.
- A sendäh, häi vastai ylbien irvistuksenke, ku tiijän iččie myö hänen tavan da muvvon.
- Sinä kielastelet, kehno! mängähtimmös minä, gu uravuksis, - sinä kielastat kaikes huigiettoman luaduh.
Švabrinan rožat muututtih.
- Sinä täs kerras helpol et piäze, sanoi häi da kobristi minun käin. Minule työ annatto mielen hyvyön.
- Ole hyvä, konzubo tahtot! vastain minä ihastuksis. Täl minuutal minä olin valmis revitellä hänen.
Minä kerras lähtin Ivan Ignatjevičan luo da tabain hänen nieglanke käis. Komendantan akan käskyn mugah häi keräi niittirihmah griboi kuivah talvekse.
-A, P'otr Andreič! sanoi häi minun nähtyy, - olgua hyvä tulemah! Kuibo teidy toi Jumal? Mittuinebo azii on, ruohtizin kyzyö?
Minä lyhyösti sellitin hänele:
- Minä riidavuin Aleksei Ivanovičan kel, a sinuu, Ivan Ignatjevič, kyzyn olla minun sekundantannu.

Ivan Ignatjevič tarkah kuundeli minuu, ylen leviesti pysti minuh iččeh ainavon silmän.
- Työ tahtotto sanuo, kyzyi häi minuu, pystiä Aleksei Ivanovičua
i tahtotto ottua minuu nägijäkse?
Ongo muga, - Ihan muga, vastain minä.
-tahton tiijustua?

Midä työ, P'otr Andreič! Mibo teile juohtui mieleh! Työ Aleksei Ivanovičan kel riidavuitto? Suuri kummu! Riidu ei tartu rindah. Häi teidy čakkai, a työ händy škel'l'akkua. Häi teidy suudu vaste, a työ händy - korvale kerran, toizen, kolmanden - da erokkua, a myö teidy lauhtutammo. A hyvägo on pystiä omua lähimästy dovariššua, oppikkua vai duumaija? Da hyvä kui työ hänen pystäzittö, Jumal abuh Aleksei Ivanič. Minä iče en äijäl suvaiče händy. Nu, a gu häi teidy čongannou? Midäbo sit? Kenbo sit jiäy töhlökse, ruohtin kyzyö?
Mielevän ofitsieran sellitys minun himuo ei hävitännyh. Minä jäin omal mielel.
- Teijän dielo, sanoi Ivan Ignatjevič, - azukkua kui maltatto. Ga miksebo minule pidäy olla sen nägijänny? Min periä? Rahvas toratah, ga midäbo kummua on sit, tahtozin kyzyö? Omas ijäs olen torannuh ruoččiloin kel dai turkilazien kel, on puuttunuh nähtä kaikkie.
Minä, kui maltoin, rubein sellittämäh hänele sekundantan ruadoh näh, ga Ivan Ignatjevič ei voinnuh nikui ellendiä minuu.
- Teijän valdu, sanoi häi, gu pidänöy minule puuttuo sih azieh, ga vai mennä Ivan Kuzmičan luo da sluužban mugah sanuo hänele, mittuine suuri pahus tahtotah luadie meijän linnoitukses valdukunnale pahuokse. Eigo komendantu vois kieldiä sidä...
Minä pöllästyin i rubein pakiččemah Ivan Ignatičua ei sanella nimidä komendantale, ga odva sovitin hänen. Häi uskaldi olla vaikkani, i minä lähtin.
Tavan mugah, illan minä menetin komendantalluo. Minä ahkeroičin ozuttua iččie ilokkahannu da tazamielizenny, gu ei andua tiediä nikel da piästä liijois igävis kyzymyksis. Ga pidäy sanuo, minä en olluh moine viluverelline, mittumal löyhketäh vähilleh ainos net, kudamat oldih minun moizel sijal. Sil illal minä olin helly da hyväsydämelline. Marja Ivanovnua suvaičin enämbäl endisty. Mieli, buite voibi olla, gu minä näin händy jälgimäzen kerran, liikutti minun syväindy. Švabrin tuli sinne. Minä kučuin händy čurah da sanoin minun paginah näh Ivan Ignatičan kel.
-Miksebo meile pidäy sekundantat, sanoi häi, piäzemmö heitägi.
Myö soviimmo torata suabroin tagan, kudamat seizottih linnoituksen vieres da tulla sinne huomei huondeksel seiččemen čuasun aigah. Nägyy myö pagizimmo muga sobuh, ga Ivan Ignatič ihastuksis hairoi paginois.
-Jo ammui pideli nenga, sanoi häi minule hyväs mieles, paha sobu on parembi hyviä riidua, da hos olet pravvatoi, ga olet terveh.
- Midä, midä Ivan Ignatič, sinä sanoit? kyzyi komendantan akku, kudai čupus laski kartih, - minä ei hyvin kuulluh paginua.
Ivan Ignatič huomai minun pahan mielen da mustoitti iččeh uskalduksen, ällistyi i ei tiedänyh midä vastata. Švabrin ehti hänele abuh.
- Ivan Ignatič, sanoi häi, – kannattau meijän sobuu.
- A kenen kel sinä, tuattoni, riidelit? kyzyi Vasilisa Jegorovna. - Myö P'otr Andreičan kel vägi kovah riidavuimmo, vastai Švabrin. - Min periä? kyzyi kapitanan akku.
Ihan tyhjäs. Pajozen periä, Vasilisa Jegorovna, sellitti Švabrin.

- Löyttih min periä riijeltä. Pajozen periä!... Ga kuibo se algoi? ei alevu inehmine.
- Vot kui. P'otr Andrejevič ei ammui kirjutti pajon da tänäpäi pajatti sen minun aigah, a minä rubein pajattamah iččeni armastu:
Kapitanan tytär nuori
Älä kižua pihal yöle...

Rodih hoppu. P'otr Andreič tuskevui, ga jälles piätti: jogahine voibi pajattua, midä kel himoittau. Sihgi riidu loppih.
Švabrinan huigiettomus vähäs ei ärzytännyh minuu, ga paiči minuu niken ei huomannuh hänen abieloi sanoi, vähimyölleh hos niken ei olluh huoles. Pajozispäi pagin kiändyi runoilijoih näh, i komendantu virki, buite hyö ollah kebjeimielizet rahvas da humal'niekat, da minule nevvoi heittiä runoilendu, kudai vai keskustau saldatoičendua i nimidä hyviä ei tuo.
Švabrinan olendua minä enämbiä en voinnuh tirpua. Minä terväh proššaičimmos komendantan kel da hänen perehen kel, tulin kodih, kačoin iččeni pystöveičen, opittelin sen n'okan da vierin muate. Saveličale käskin nostattua minuu huondeksel seiččemendel čuasul. Tossupiän uskaldetul aijal minä jo seizoin suabroin tagan da vuotin minun vihamiesty. Terväh häigi tuli.
- Meidy voijah täs tavata, sanoi häi minule, - pidäy kiirehtiä. Myö heitimmö mundirit, jäimmö yksis hiemaittomis sovis, nostimmo huodrispäi pystöveičet. Silkeskie suabran tagan vuottamattah jiävihes Ivan Ignatič da vie hengie viizi invaliidua. Häi käski meile mennä komendantan luo. Myö pahas mieles lähtimmö. Saldatat astuttih meis ymbäri, i myö menimmö linnoitukseh Ivan Ignatjevičale jälgeh. Häi vietti meidy, kui voittai, a iče astui ylen arvokkahasti.
Myö menimmö komendantan kodih. Ivan Ignatič avai veriän da ylbeisti ilmoitti:
- Toin!

Meidy vastai Vasilisa Jegorovna:
- Avoi, minun tuattozet! Mibo tämä on kummii? Kuibo nenga? Meijän linnoitukses tappamah! Ivan Kuzmič, ruttozeh heidy pidäy panna kiinni! P'otr Andreič! Aleksei Ivanič! Andakkua vai tänne teijän pyständyveičet.Andakkua, andakkua. Palaša, suata vai net
pystöveičet karzinah.
P'otr Andreič! Sinus minä nengomua en smiettinyh. Eigo ni huigei ole? Olgah, Aleksei Ivanič. Häi tapandan periä oli gvardiespäi työtty. Häi ni Jumalua ei varua. A sinä midäbo? Sežogo sinne liččuattos?
van Kuzmič kaikes sobi oman akan kel da piätti:
- Ga kuulettogo, Vasilisa Jegorovna toven sanou.
Kaksinazet torat vojennoloi zakonoi myö ollah kielletyt.
Silaigua Palaša otti meijän pystöveičet da vedi karzinah. Minä en voinnuh tirpua nagramattah. Švabrin vedi iččie arvokkahasti.
- Minä teidy äijäl kunnivoičen, sanoi häi viluverellizesti Vasilisa Jegorovnale, - ga en voi olla sanomattah. Sudre työ huolititto meidy suudie. Andakkua se ruado Ivan Kuzmičale, se on hänen azii.
-Oh! Minun tuattoni! - vastusti komendantan akku, jokse ukko da akku ei olla kui yksi hengi da yksi rungu? Ivan Kuzmič! Midäbo sinä haikostelettos? Istuta heidy teriämbi eričuppuloih leiväle da viele, anna heis pahus pakkuu. Da anna pappi Gerasim heidy panou molimahes, ku pakittas Jumalal prosken'n'ua da kuajittazihes rahvahan ies riähkis.
Ivan Kuzmič ei tiedänyh mih ottuakseh. Marja Ivanovna oli äijäl kellistynnyh. Vähin-vähäzin tuulispyöröi hilleni. Komendantan akku alevui da käski meile n'opata toine tostu. Palaša toi meile meijän pystöveičet. Komendantaspäi myö lähtimmö onnuako sobevunnuot keskenäh. Ivan Ignatič lähti meidy kaimuamah.
Kuibo teile ei olluh huigei, sanoin minä hänele tabavuksis, kielittiä meijän piäle komendantale jälles sidä, konzu uskaldit olla sanomattah.
- Hengi ristu, Ivan Kuzmičale minä sidä en sanonuh, vastai häi, Vasilisa Jegorovna tiijusti kai minuspäi. Häi kaiken ruadoi komendantas tiedämätä. Muiten kiitos Jumalale, gu kai nenga loppih.
Nämien sanoin kel häi punaldih kodih, a myö Švabrinan kel jäimmö kahtei.
Meijän azii ei voi nenga loppiekseh, sanoin minä hänele. Tiettäväine, vastai Švabrin, sinä omal verel maksat minule iččes julgevukses, ga onnuako meidy ruvetah silmäilemäh. Eräs päivy meile pidäy heitelläkseh. Proššai.
Da myö eroimmo, rounu ei olluh nimidä pahua.
Komendantan luo tulduu minä, kui ainos, istuimmos Marja Ivanovnan rinnale. Ivan Kuzmič ei olluh kois. Vasilisa Jegorovna oli kodiruadolois. Myö pagizimmo puoleh iäneh. Marja Ivanovna helläh čakkai minuu hälyn periä, kudaman azuin kaikile Švabrinanke riijan täh.
-Minä pöllästyin kuolendassah, sanoi häi, - konzu sanottin, buite työ tahtotto torata pystöveičil. Miehet ollah moizet kummallizet! Yhten sanan täh, kudai nedälin peräs hyö unohtettas, ollah valmehet pystiä toine tostu, hävittiä oma elaigu dai hyvä rauhu niilöin, kudamat... Ga minä uskon, etto työ ole riijan algai. Sil on viäry Aleksei Ivanič.
Marja Ivanovna, a mindähbo työ muga duumaičetto? Kyzyin minä.
Ga sendäh... Häi on moine irviškö! Minä en suvaiče Aleksei Ivanovičua. Häi minul on ylen vastumieline. On kummu, ga minule nikui ei himoittas, ku häi minuu sežo silleh ei suvaiččis. Se minuu ylen äijäl huolestuttas.
- Marja Ivanovna, a työ kuibo smietittö? Häi teidy suvaiččou vai ei? kyzyin minä.
Marja Ivanovna huavai sanuo da ruskoni.
- Minule ozuttahes, vastai häi, - minä smietin - suvaiččou. - Mindähbo teile muga ozuttahes?
Sendäh, ku häi minuu kozičči.
- Kozičči! Häi teidy kozičči? Konzubo? hämmästyin minä. Mennyt vuon. Kahtu kuudu enne teijän tulendua.
- I työ etto mennyh miehele?
Ičehäi näittö. Tiettäväine, Aleksei Ivanič on mielevy ristikanzu, dai hyviä roduu, dai elokas. Ga konzu smietin: venčal olles pidäy hänen kel ukatakseh... Ni konzu! Ni mittumis elolois!
Marja Ivanovnan sanat rounu avattih minun silmät da äijän sellitettih minule. Minä ellendin, mindäh Švabrin händy musteli nengomil vihazil sanoil. Onnuako, häi nägi, kui myö Mašanke olemmo sobuh da tahtoi eroittua meidy toine toizes. Sanat, kudamat tuodih meidy riidah, nygöi ozutettihes minule vie pahembakse, konzu jyrkän da huigiettoman irvistuksen sijas minä niilöis näin ennepäi smietityn kieliteksen. Minä vie enäǎmbäl tahtoin händy - vihastu kielenkandajua - hyvin opastua, da minä tirpamattah rubein vuottamah pättäviä kerdua.
Ei ni pidänyh hätkie vuottua. Tossupiän, konzu minä olin kirjuttamas runuo da purettelin sulgua rifmu vuottajes, Švabrin kolahutti minun ikkunua. Minä peitin sullan, otin pyständyveičen da menin hänen luo.
Miksebo on vitkittiä? sanoi minule Švabrin, meidy niken ei silmäile. Heitymmö joven luo. Sie meidy niken ei keskusta.
Myö lähtimmö vaikkani. Jyrkiä n'okkohostu myö heittyhyy myö azetuimmo ihan joven rannale da otimmo pystöveičet... Švabrin oli maltavembi minuu, ga minä olin vägevembi da julgiembi. Musjo Bopre, kudai enne oli saldatannu, vähäzel opasti minuu toruamah pystöveičil. Se nygöi minule pädi kädeh. Švabrin ei smiettinyh minus nengomua varattavua vihamiesty. Hätken myö nikudai toine toizele emmo voinnuh luadie nimidä pahuttu. Jällečel minä näin Švabrinan väzyndän da rubein rutombah eistymäh hänen päi dai jo vähäs en siirdänyh händy jogeh. Vuottamattah minä kuulin ravieh sanotun oman nimen. Minä punaldimmos i näin Saveličan, kudai juoksi alamägeh n'okkohostu myö minun luo... Silkeskie minuu äijäl pystäldi ryndähäh alembi oigiedu olgupiädy. Minä sorruin da toinehtuin.

Пушкин Александр Сергеевич

Глава IV. Поединок

Russian
Ин изволь, и стань же в позитуру.
Посмотришь, проколю как я твою фигуру!
Княжнин.

Прошло несколько недель, и жизнь моя в Белогорской крепости сделалась для меня не только сносною, но даже и приятною. В доме коменданта был я принят как родной. Муж и жена были люди самые почтенные. Иван Кузмич, вышедший в офицеры из солдатских детей, был человек необразованный и простой, но самый честный и добрый. Жена его им управляла, что согласовалось с его беспечностию. Василиса Егоровна и на дела службы смотрела, как на свои хозяйские, и управляла крепостию так точно, как и своим домком. Марья Ивановна скоро перестала со мною дичиться. Мы познакомились. Я в ней нашел благоразумную и чувствительную девушку. Незаметным образом я привязался к доброму семейству, даже к Ивану Игнатьичу, кривому гарнизонному поручику, о котором Швабрин выдумал, будто бы он был в непозволительной связи с Василисой Егоровной, что не имело и тени правдоподобия; но Швабрин о том не беспокоился.
Я был произведен в офицеры. Служба меня не отягощала. В богоспасаемой крепости не было ни смотров, ни учений, ни караулов. Комендант по собственной охоте учил иногда своих солдат; но еще не мог добиться, чтобы все они знали, которая сторона правая, которая левая, хотя многие из них, дабы в том не ошибиться, перед каждым оборотом клали на себя знамение креста. У Швабрина было несколько французских книг. Я стал читать, и во мне пробудилась охота к литературе. По утрам я читал, упражнялся в переводах, а иногда и в сочинении стихов. Обедал почти всегда у коменданта, где обыкновенно проводил остаток дня и куда вечерком иногда являлся отец Герасим с женою Акулиной Памфиловной, первою вестовщицею во всем околотке. С А. И. Швабриным, разумеется, виделся я каждый день; но час от часу беседа его становилась для меня менее приятною. Всегдашние шутки его насчет семьи коменданта мне очень не нравились, особенно колкие замечания о Марье Ивановне. Другого общества в крепости не было, но я другого и не желал.
Несмотря на предсказания, башкирцы не возмущались. Спокойствие царствовало вокруг нашей крепости. Но мир был прерван незапным междуусобием.
Я уже сказывал, что я занимался литературою. Опыты мои, для тогдашнего времени, были изрядны, и Александр Петрович Сумароков, несколько лет после, очень их похвалял. Однажды удалось мне написать песенку, которой был я доволен. Известно, что сочинители иногда, под видом требования советов, ищут благосклонного слушателя. Итак, переписав мою песенку, я понес ее к Швабрину, который один во всей крепости мог оценить произведения стихотворца. После маленького предисловия вынул я из кармана свою тетрадку и прочел ему следующие стишки:
Мысль любовну истребляя,
Тщусь прекрасную забыть,
И ах, Машу избегая,
Мышлю вольность получить!
Но глаза, что мя пленили,
Всеминутно предо мной;
Они дух во мне смутили,
Сокрушили мой покой.
Ты, узнав мои напасти,
Сжалься, Маша, надо мной,
Зря меня в сей лютой части,
И что я пленен тобой.
Как ты это находишь? спросил я Швабрина, ожидая похвалы, как дани, мне непременно следуемой. Но, к великой моей досаде, Швабрин, обыкновенно снисходительный, решительно объявил, что песня моя нехороша.
Почему так? спросил я его, скрывая свою досаду.
Потому, — отвечал он, что такие стихи достойны учителя моего, Василья Кирилыча Тредьяковского, и очень напоминают мне его любовные куплетцы.
Тут он взял от меня тетрадку и начал немилосердно разбирать каждый стих и каждое слово, издеваясь надо мной самым колким образом. Я не вытерпел, вырвал из рук его мою тетрадку и сказал, что уж отроду не покажу ему своих сочинений. Швабрин посмеялся и над этой угрозою. "Посмотрим, — сказал он, — сдержишь ли ты свое слово: стихотворцам нужен слушатель, как Ивану Кузмичу графинчик водки перед обедом. А кто эта Маша, перед которой изъясняешься в нежной страсти и в любовной напасти? Уж не Марья ль Ивановна?"
Не твое дело, — отвечал я нахмурясь, — кто бы ни была эта Маша. Не требую ни твоего мнения, ни твоих догадок.
Ого! Самолюбивый стихотворец и скромный любовник! продолжал Швабрин, час от часу более раздражая меня, — но послушай дружеского совета: коли ты хочешь успеть, то советую действовать не песенками.
Что это, сударь, значит? Изволь объясниться.
С охотою. Это значит, что ежели хочешь, чтоб Маша Миронова ходила к тебе в сумерки, то вместо нежных стишков подари ей пару серег.
Кровь моя закипела.
А почему ты об ней такого мнения? спросил я, с трудом удерживая свое негодование.
А потому, — отвечал он с адской усмешкою,— что знаю по опыту ее нрав и обычай.
Ты лжешь, мерзавец! вскричал я в бешенстве, — ты лжешь самым бесстыдным образом.
Швабрин переменился в лице.
Это тебе так не пройдет, — сказал он, стиснув мне руку. Вы мне дадите сатисфакцию.
Изволь; когда хочешь! отвечал я, обрадовавшись. В эту минуту я готов был растерзать его.
Я тотчас отправился к Ивану Игнатьичу и застал его с иголкою в руках: по препоручению комендантши он нанизывал грибы для сушенья на зиму. "А, Петр Андреич! сказал он, увидя меня, — добро пожаловать! Как это вас бог принес? по какому делу, смею спросить?" Я в коротких словах объяснил ему, что я поссорился с Алексеем Иванычем, а его, Ивана Игнатьича, прошу быть моим секундантом. Иван Игнатьич выслушал меня со вниманием, вытараща на меня свои единственный глаз. "Вы изволите говорить, — сказал он мне, — что хотите Алексея Иваныча заколоть и желаете, чтоб я при том был свидетелем? Так ли? смею спросить".
Точно так.

Помилуйте, Петр Андреич! Что это вы затеяли! Вы с Алексеем Иванычем побранились? Велика беда! Брань на вороту не виснет. Он вас побранил, а вы его выругайте; он вас в рыло, а вы его в ухо, в другое, в третьеи разойдитесь; а мы вас уж помирим. А то: доброе ли дело заколоть своего ближнего, смею спросить? И добро б уж закололи вы его: бог с ним, с Алексеем Иванычем; я и сам до него не охотник. Ну, а если он вас просверлит? На что это будет похоже? Кто будет в дураках, смею спросить?
Рассуждения благоразумного поручика не поколебали меня. Я остался при своем намерении. "Как вам угодно, — сказал Иван Игнатьич, — делайте как разумеете. Да зачем же мне тут быть свидетелем? К какой стати? Люди дерутся, что за невидальщина, смею спросить? Слава богу, ходил я под шведа и под турку: всего насмотрелся".
Я кое-как стал изъяснять ему должность секунданта, но Иван Игнатьич никак не мог меня понять. "Воля ваша, — сказал он. Коли уж мне и вмешаться в это дело, так разве пойти к Ивану Кузмичу да донести ему по долгу службы, что в фортеции умышляется злодействие, противное казенному интересу: не благоугодно ли будет господину коменданту принять надлежащие меры..."
Я испугался и стал просить Ивана Игнатьича ничего не сказывать коменданту; насилу его уговорил; он дал мне слово, и я решился от него отступиться.
Вечер провел я, по обыкновению своему, у коменданта. Я старался казаться веселым и равнодушным, дабы не подать никакого подозрения и избегнуть докучных вопросов; но, признаюсь, я не имел того хладнокровия, которым хвалятся почти всегда те, которые находились в моем положении. В этот вечер я расположен был к нежности и к умилению. Марья Ивановна нравилась мне более обыкновенного. Мысль, что, может быть, вижу ее в последний раз, придавала ей в моих глазах что-то трогательное. Швабрин явился тут же. Я отвел его в сторону и уведомил его о своем разговоре с Иваном Игнатьичем. "Зачем нам секунданты, — сказал он мне сухо, — без них обойдемся". Мы условились драться за скирдами, что находились подле крепости, и явиться туда на другой день в седьмом часу утра. Мы разговаривали, по-видимому, так дружелюбно, что Иван Игнатьич от радости проболтался.
"Давно бы так, — сказал он мне с довольным видом, — худой мир лучше доброй ссоры, а и нечестен, так здоров".
Что, что, Иван Игнатьич? сказала комендантша, которая в углу гадала в карты, — я не вслушалась.
Иван Игнатьич, заметив во мне знаки неудовольствия и вспомня свое обещание, смутился и не знал, что отвечать. Швабрин подоспел к нему на помощь.
Иван Игнатьич, — сказал он, — одобряет нашу мировую.
А с кем это, мой батюшка, ты ссорился?
Мы было поспорили довольно крупно с Петром Андреичем.
За что так?
За сущую безделицу: за песенку, Василиса Егоровна.
Нашли за что ссориться! за песенку!.. да как же это случилось?
Да вот как: Петр Андреич сочинил недавно песню и сегодня запел ее при мне, а я затянул мою любимую:
Капитанская дочь,
Не ходи гулять в полночь...

Вышла разладица. Петр Андреич было и рассердился; но потом рассудил, что всяк волен петь, что кому угодно. Тем и дело кончилось.
Бесстыдство Швабрина чуть меня не взбесило; но никто, кроме меня, не понял грубых его обиняков; по крайней мере никто не обратил на них внимания. От песенок разговор обратился к стихотворцам, и комендант заметил, что все они люди беспутные и горькие пьяницы, и дружески советовал мне оставить стихотворство, как дело службе противное и ни к чему доброму не доводящее.
Присутствие Швабрина было мне несносно. Я скоро простился с комендантом и с его семейством; пришед домой, осмотрел свою шпагу, попробовал ее конец и лег спать, приказав Савельичу разбудить меня в седьмом часу.
На другой день в назначенное время я стоял уже за скирдами, ожидая моего противника. Вскоре и он явился. "Нас могут застать, — сказал он мне, — надобно поспешить". Мы сняли мундиры, остались в одних камзолах и обнажили шпаги. В эту минуту из-за скирда вдруг появился Иван Игнатьич и человек пять инвалидов. Он потребовал нас к коменданту. Мы повиновались с досадою; солдаты нас окружили, и мы отправились в крепость вслед за Иваном Игнатьичем, который вел нас в торжестве, шагая с удивительной важностию.
Мы вошли в комендантский дом. Иван Игнатьич отворил двери, провозгласив торжественно: "привел!" Нас встретила Василиса Егоровна. "Ах, мои батюшки!. На что это похоже? как? что? в нашей крепости заводить смертоубийство! Иван Кузмич, сейчас их под арест! Петр Андреич! Алексей Иваныч! подавайте сюда ваши шпаги, подавайте, подавайте. Палашка, отнеси эти шпаги в чулан. Петр Андреич! Этого я от тебя не ожидала. Как тебе не совестно? Добро Алексей Иваныч: он за душегубство и из гвардии выписан, он и в господа бога не верует; а ты-то что? туда же лезешь?"
Иван Кузмич вполне соглашался с своею супругою и приговаривал: "А слышь ты, Василиса Егоровна правду говорит. Поединки формально запрещены в воинском артикуле". Между тем Палашка взяла у нас наши шпаги и отнесла в чулан. Я не мог не засмеяться. Швабрин сохранил свою важность. "При всем моем уважении к вам, — сказал он ей хладнокровно, — не могу не заметить, что напрасно вы изволите беспокоиться, подвергая нас вашему суду. Предоставьте это Ивану Кузмичу: это его дело". — "Ах! мой батюшка! возразила комендантша, — да разве муж и жена не един дух и едина плоть? Иван Кузмич! Что ты зеваешь? Сейчас рассади их по разным углам на хлеб да на воду, чтоб у них дурь-то прошла; да пусть отец Герасим наложит на них эпитимию, чтоб молили у бога прощения да каялись перед людьми".
Иван Кузмич не знал, на что решиться. Марья Ивановна была чрезвычайно бледна. Мало-помалу буря утихла; комендантша успокоилась и заставила нас друг друга поцеловать. Палашка принесла нам наши шпаги. Мы вышли от коменданта по-видимому примиренные. Иван Игнатьич нас сопровождал. "Как вам не стыдно было, — сказал я ему сердито, — доносить на нас коменданту после того, как дали мне слово того не делать?" — "Как бог свят, я Ивану Кузмичу того не говорил, — отвечал он, — Василиса Егоровна выведала все от меня. Она всем и распорядилась без ведома коменданта. Впрочем, слава богу, что все так кончилось". С этим словом он повернул домой, а Швабрин и я остались наедине. "Наше дело этим кончиться не может", — сказал я ему. "Конечно, — отвечал Швабрин, — вы своею кровью будете отвечать мне за вашу дерзость; но за нами, вероятно, станут присматривать. Несколько дней нам должно будет притворяться. До свидания!" И мы расстались как ни в чем не бывали.
Возвратясь к коменданту, я, по обыкновению своему, подсел к Марье Ивановне. Ивана Кузмича не было дома; Василиса Егоровна занята была хозяйством. Мы разговаривали вполголоса. Марья Ивановна с нежностию выговаривала мне за беспокойство, причиненное всем моею ссорою с Швабриным. "Я так и обмерла, — сказала она, — когда сказали нам, что вы намерены биться на шпагах. Как мужчины странны! За одно слово, о котором через неделю верно б они позабыли, они готовы резаться и жертвовать не только жизнию, но и совестию и благополучием тех, которые... Но я уверена, что не вы зачинщик ссоры. Верно, виноват Алексей Иваныч".
А почему же вы так думаете, Марья Ивановна?
Да так... он такой насмешник! Я не люблю Алексея Иваныча. Он очень мне противен; а странно: ни за что б я не хотела, чтоб и я ему так же не нравилась. Это меня беспокоило бы страх.
А как вы думаете, Марья Ивановна? Нравитесь ли вы ему, или нет?
Марья Ивановна заикнулась и покраснела.
Мне кажется, — сказала она, — я думаю, что нравлюсь.
Почему же вам так кажется?
Потому что он за меня сватался.
Сватался! Он за вас сватался? Когда же?
В прошлом году. Месяца два до вашего приезда.
И вы не пошли?
Как изволите видеть. Алексей Иваныч, конечно, человек умный, и хорошей фамилии, и имеет состояние; но как подумаю, что надобно будет под венцом при всех с ним поцеловаться... Ни за что! ни за какие благополучия!
Слова Марьи Ивановны открыли мне глаза и объяснили мне многое. Я понял упорное злоречие, которым Швабрин ее преследовал. Вероятно, замечал он нашу взаимную склонность и старался отвлечь нас друг от друга. Слова, подавшие повод к нашей ссоре, показались мне еще более гнусными, когда, вместо грубой и непристойной насмешки, увидел я в них обдуманную клевету. Желание наказать дерзкого злоязычника сделалось во мне еще сильнее, и я с нетерпением стал ожидать удобного случая.
Я дожидался недолго. На другой день, когда сидел я за элегией и грыз перо в ожидании рифмы, Швабрин постучался под моим окошком. Я оставил перо, взял шпагу и к нему вышел. "Зачем откладывать? сказал мне Швабрин, — за нами не смотрят. Сойдем к реке. Там никто нам не помешает". Мы отправились молча. Опустясь по крутой тропинке, мы остановились у самой реки и обнажили шпаги. Швабрин был искуснее меня, но я сильнее и смелее, и monsieur Бопре, бывший некогда солдатом, дал мне несколько уроков в фехтовании, которыми я и воспользовался. Швабрин не ожидал найти во мне столь опасного противника. Долго мы не могли сделать друг другу никакого вреда; наконец, приметя, что Швабрин ослабевает, я стал с живостию на него наступать и загнал его почти в самую реку. Вдруг услышал я свое имя, громко произнесенное. Я оглянулся и увидел Савельича, сбегающего ко мне по нагорной тропинке... В это самое время меня сильно кольнуло в грудь пониже правого плеча; я упал и лишился чувств.