Sem’onov P’otr
Kirikköherru da rozvo
Livvi
New written Livvic
Yhty rozvuo ammui ečittih. Kerran häi muutti sovat da tuli linnah. Linnas händy tunnustettih politsiimehet da ruvettih ajamah jälles. Rozvo pagei heis da juoksi kirikköherran koin tyveh. Veriät oldih avvoi da häi meni sen pihah.
Käskyläine kyzyi:
– Midäbo sinule pidäy?
Rozvo ei tiedänyh midä vastata da sanoi, midä piäh tuli:
– Minä ečin kirikköherrua.
Kirikköherru otti vastah rozvon da kyzyi, mikse se tuli hänen luo?
Rozvo vastai:
– Minä olen rozvo, minuu ečitäh. Peitä minuu, eiga minä tapan sinun.
Kirikköherru sanoi:
– Minä olen vahnu, surmua en varua, ga minul on žiäli sinuu. Mene tuoh pertih. Sinä väzyit, huogavu. A minä työnnän sinule syvvä.
Politsimiehet ei ruohtittu mennä kirikköherran kodih, sit rozvo jäi hänen luo yökse.
Konzu rozvo huogavui, kirikköherru tuli hänen luo da sanoi:
– Minul on žiäli sinuu, ku sinä olet vilus da nälläs. Da ku sinuu tabailtah, gu hukkua. Ga kaikis žiälivin minul on sinuu sendäh, ku sinä azuit äijän pahuttu da suatat surmah omua syväindy. Heitä pahamuandu.
Rozvo sanoi:
– Ei, minä jo en voi vieravuo pahas, rozvomu elin, moizennu kuolengi.
Kirikköherru lähti, salbai kai veriät da vieri muate.
Yöl rozvo nouzi da rubei kävelemäh pertti myö. Hänele ozuttihes kummakse, ku kirikköherru nimidä ei salvannuh da kai veriät jätti kahtalleh.
Rozvo rubei kaččelemahes ymbäri — midä suas hänel varrastua. Nägi suuren hobjazen tuohusjallan da duumaiččou:
– Minä otan tämän vehkehen, se on kallis. Minä lähten tiäpäi iäres, a ukkuo tappamah en rubie.
Mugai ruadoi.
Politsimiehet ei lähtietty kirikköherran koispäi, ainos vardoittih rozvuo. Ehti vai häi lähtie koispäi, händy ymbäröittih da hänen sovan ual löyttiin tuohusjalgu.
Rozvo rubei kieldävymäh, ga politsimiehet sanottih:
– Hos endizis pahuzis sinä puččinettos, ga tuohusjallan varrastandas kieldävyö et voi. Läkkä kirikköherran luo, häi viärittäy sinuu.
Rozvo vietettih kirikköherran luo, hänele ozutettih tuohusjalgu i kyzyttih:
– Ongo tämä vehkeh teijän?
– Minun on, vastai häi.
Politsimiehet sanottih:
– Teil varrastettih tämä vehkeh, a tämä on varras.
Rozvo oli vaikkani, hänen silmät pyörittih gu hukal.
Kirikköherru ei sanonuh nimidä, meni pertih, sie otti sen tuohusjallan pangan, andoi rozvole da sanoi:
– Sinä, dovariššu, mindähbo otit vaiku yhten tuohusjallan? Minähäi lahjoitin sinule molembat.
Rozvo tikustih da sanoi politsimiehile:
– Minä olen varras da rozvo. Ottakkua minuu!
Sit häi sanoi kirikköherrale:
– Prosti minuu Hristua ruadi da molei minus tuači Jumalale.
Tolstoi, Lev
Архиерей и разбойник
Russian
Одного разбойника давно искали. Раз он переоделся и пришел в город. В городе его узнали полицейские и погнались за ним. Разбойник бежал от них и прибежал к архиерейскому дому; ворота были открыты: он вошел во двор.
Послушник спросил его: что ему нужно? Разбойник не знал, что отвечать, и наобум сказал: "Мне нужно архиерея".
Архиерей принял разбойника и спросил, за каким он делом пришел к нему?
Разбойник отвечал: "Я разбойник, за мною погоня; спрячь меня, а не то я убью тебя".
Архиерей сказал: "Я — старик, смерти не боюсь; но мне жаль тебя. Поди в ту горницу, ты устал, отдохни, а я тебе пришлю поесть".
Полицейские не посмели войти к архиерею в дом, и разбойник остался у него ночевать.
Когда разбойник отдохнул, архиерей пришел к нему и сказал: "Мне жаль тебя, что ты холоден и голоден и что за тобой гоняются, как за волком, но мне всего более жаль тебя за то, что ты зла много сделал и душу свою губишь. Брось дурные дела!"
Разбойник сказал: "Нет, мне уже не отвыкнуть от худого: разбойником жил, таким и умру".
Архиерей ушел от него, растворил все двери и лег спать.
Ночью разбойник встал и пошел ходить по горницам. Ему удивительно показалось, что архиерей ничего не запер и оставил все двери настежь.
Разбойник стал оглядываться кругом — что бы ему украсть, увидал большой серебряный подсвечник и думает: "Возьму я эту вещь — она много денег стоит — и уйду отсюда, а старика убивать не буду". — Так и сделал.
Полицейские не отходили от архиерейского дома и все время караулили разбойника. Как только он вышел из дому, его окружили и нашли у него под полой подсвечник.
Разбойник стал отпираться, но полицейские сказали: "Если ты от прежних дел своих отпираешься, то от кражи подсвечника отклепаться не можешь. Пойдем к архиерею — он тебя уличит".
Привели вора к архиерею, показали ему подсвечник и спросили: "Ваша ли это вещь?" Он говорит: "Моя".
Полицейские сказали: "У вас украли эту вещь, а вот вор".
Разбойник молчал, и у него, как у волка, бегали глаза.
Архиерей ничего не сказал, вернулся в горницу, взял там дружку от того же подсвечника, подал разбойнику и говорит: "Зачем же ты, дружок, только один подсвечник взял? Ведь я тебе оба подарил".
Разбойник заплакал и сказал полицейским: "Я вор и разбойник, ведите меня!"
Потом он сказал архиерею: "Прости меня, ради Христа, и помолись за меня богу".