Texts
Return to review
| Return to list
Avain
history
September 28, 2025 in 12:24
Александра Родионова
- changed the text of the translation
Утро было как утро: не из лучших, но и не слишком плохое. За ночь землю снегом лишь слегка припорошило: ноги не вязли, а хоть и темно шагать – было видно. Воздух был свежий прохладный. Дорога сама ложилась под ноги. За полчаса два километра пробежали как хороший отдых. Анастасия Михайловна успела мысленно разобрать весь начинающийся рабочий день «по полочкам»: что во время каждой перемены успеть сделать, чтобы хоть немножко двинуть какое дело поскорей и попасть домой чуть пораньше. Эта картина пока радовала. По мере приближения к школе стали встречаться ученики и коллеги, обсуждать новости. Так с разговорами и зашли внутрь, взяли на вахте ключи, поднялись на второй этаж в учительскую. Проходя мимо окон фойе, Анастасия Михайловна обратила внимание, что не видно никого из учеников 6 Б класса, которые каждое утро её встречали. Обычно первым уроком у них был русский язык. Дети просили дать ключ и с удовольствием приводили в порядок кабинет: опускали стулья, замачивали тряпку, писали на доске число, готовили свои учебные принадлежности. Причина отсутствия ребят выяснилась уже около дверей кабинета: у окна напротив плотной ватагой стояли мальчики двух шестых классов, а у окон с одной и с другой стороны девчоночьи группы поменьше. Центром внимания был новенький мальчик, который недавно приехал к отцу из какого-то северного района. На селе говорили: родители давно в разводе, до сих пор мальчик жил с мамой, но стал плохо учиться, мама не могла держать его в руках, поэтому отправила сюда, может, будет слушаться отца и его молодую жену. В школе ничего плохого от него не наблюдалось. Мальчик симпатичный внешне. Поэтому все ученики шестых классов постоянно собирались вокруг него. И сейчас все что-то возились с телефонами. - Да и ладно, – думала Анастасия Михайловна, - есть ещё время, успеют подготовиться к уроку, пусть играют. Анастасия Михайловна вставила ключ в дверь, он не входил, повернула другой стороной - опять не входит. Замок и ключ были новые, месяца полтора как врезанные. Предыдущий уже лет десять мучил всех, только она и некоторые уборщицы умели открывать и закрывать дверь, а порой и они не сразу. Этот новый замок до сих пор все нахваливали. «Что могло тут произойти? Видно, опять китайского производства дешёво приобрели. Не выдержал даже до конца учебного года. Теперь нескоро поменяют. Придётся хоть у родителей своего класса помощи просить», - печально размышляла учительница. Дети, спохватились, повернулись к двери, поздоровались, стали расспрашивать и предлагать помощь. Ключ в замок не влезал. Мимо проходил учитель биологии Анатолий Иванович, которого дети очень любили и слушались с полуслова. Правду говоря, это был хороший педагог и хороший человек, всегда приходил на помощь женщинам, когда было трудно остановить не в меру разыгравшихся ребятишек. Часто отбирал тяжёлые пачки книг и тетрадей, нёс сам или подсовывал мальчишкам: «Не видите – помощь требуется!» Анатолий Иванович взял ключ, ему тоже не удалось вставить. Посоветовал сходить к завхозу, чтобы тот снял верхнюю часть замка и посмотрел, что произошло внутри. Анастасия Михайловна подошла к подоконнику положить свои вещи,| дети забрали их в руки, обещали присмотреть, расспрашивали, может, другие учителя или уборщицы неправильно закрыли вчера. Говорили, что помнят, как раньше такое случалось перед другими уроками. Нет, Анастасия Михайловна помнила, что закрывала дверь вчера сама. Поздно. В школе уже никого не было, только слышалась спортивная секция в далёком спортзале. Дверь закрылась. Хорошо закрылась. Винить было некого. В директорской сказали, что завхоза нет, заболел, попал на больничный. Директор школы Алевтина Владимировна достала из стола завхоза какой-то причудливый крючок, вероятно, своеобразно согнутую канцелярскую скрепку. – Возьмём с собой дежурного учителя Георгия Савельевича, посмотрим, может, дети что-нибудь затолкали в замок. Алевтина Владимировна пошарила в замке крючком с ключом и без ключа, заглянула внутрь, сказала, что темно, ничего не видно. Подождали, пока Георгий Савельевич пытался проделать те же самые манипуляции, потом отправились искать отвёртку. В это время проходила к своему рабочему месту жена Георгия Савельевича Анна Антоновна, учительница физики, спросила ласковым голосом, что произошло, взглянула внутрь замка и ахнула:| - Ой, какую крупную монетку засунули, и так глубоко, что даже проёма не видно. Подозвала ученика одиннадцатого класса Мишу, который шёл по коридору:| - Наверное, у тебя пальцы проворнее, попробуй, может, сумеешь поймать монетку. Миша наклонился, попробовал поскрести крючком, затем заглянул внутрь замка и изрёк:| - Много монеток засунули, крючком не достать. Придётся снять замок, разобрать, только тогда достать можно. Пока Георгий Савельевич ходил за отвёрткой, Анастасия Михайловна не стояла без дела: ещё раз попробовала вставить в замок ключ и крючок, сбегала в учительскую, попросила у у живущей на далёкой тёмной улице Тамары Васильевны маленький фонарик, попробовала посветить в замок. Никаких монеток видно не было. Только в дальнем углу торчали коричневатые, похожие на картон лохмотья. Учительница ворчала про себя: «Я права, дети не сделали ничего плохого. Хорошо, что не стали обвинять новичка. Из картона ведь сделаны детали, которые должны быть из железа! Поэтому и сломался! Родительское собрание только было, следующее будет лишь через два месяца. Придётся, видно, самой новый, хороший замок покупать да найти хорошего мастера. Видно, не попасть сегодня домой пораньше!» Подошёл Георгий Савельевич, снял отвёрткой верхнюю часть замка. Взял ключ – он опять не вставлялся. И только в этот момент Анастасии Михайловне пришла в голову предельно простая, лёгкая, лежащая на поверхности мысль, которая до этого момента почему-то застряла неведомо в каких дальних закоулках головы и ждала этого момента. - Георгий Савельевич, а от этого ли кабинета ключ? Мужчина раскрыл ладонь| – на деревянной дощечке виднелась цифра 6 и четыре буквы буквы «УЧИТ» - это был ключ от учительской. Бегом, потому что до начала урока оставалось совсем мало времени, Анастасия Михайловна бросилась туда, нет ли на столе её настоящего ключа. Не было. Тогда кто-то перепутал и взял вместо своего. Такие случаи уже были, но «воры» находились быстро, потому что не могли свою дверь открыть, приходили менять ключи сразу. - Пока жду, проверю карманы своего пальто. Хоть за долгий учительский стаж ни разу такой оказии не было, чтобы положила в карман чужой ключ, но что-то надо делать, а то с ума сойдёшь в ожидании. Анастасия Михайловна засунула руку в правый карман – только ключи от своего дома. В левый – аж сердце остановилось: в руку легла деревянная табличка, поймала - «№7 ЛИТ». Вспоминать, как это произошло, времени не было. Бегом направилась к кабинету, качая головой, извинилась перед Георгием Савельичем, учениками. Никто ничего не сказал в ответ, только улыбались и помогали. Дети быстро привели кабинет в порядок, тихо сели, все задания выполняли с полуслова. «Как с больной», - мелькнула мысль. Другие классы о происшествии не знали, но всё равно весь день было нестерпимо стыдно. Особенно перед Георгием Савельевичем, так как он был первый день на работе после вывиха ноги, ещё ходил прихрамывая. А пришлось из-за этой глупости ходить туда-сюда по лестницам. Анастасия Михайловна на перемене сбегала ещё раз просить прощения у Георгия Савельича и у директора. Некоторые, кто утром видел, подходили, расспрашивали. Узнав в чём дело, также приветливо улыбались.^ Никто не стыдил, все улыбались. Собственный стыд всё-таки не проходил никак. После уроков всё же как-то успела проверить тетради и заполнить журналы, как и хотела, пораньше. Пошла сдавать злополучный ключ дежурной, которой оказалась в тот вечер Нина Владимировна. Она до пенсии работала в школе воспитателем и направила юную Настю на учительский трудовой путь. Взглянула и сразу поинтересовалась, почему такая опечаленная. - Погляди, какой бестолковой нынче сталю! Неужели уже старею? – закончила свои рассуждения женщина. Нина Владимировна, первая за этот день, громко расхохоталась: - Да ты одна, что ли? Смотри, сколько людей впали в обман!^ Сколько того, чего не было на самом деле, напридумали! Даже монеты, которых не было в замке, разглядели! И никто не догадался, в чём на самом деле причина, кроме тебя! А ты так берёшься за работу, но ведь не железная, порой в какие-нибудь истории можешь попасть. Не стыдись и не печалься, шагай домой и улыбайся! Завтра все забудут. А если расскажешь потом кому, так и усмехнутся: «Ну, надо же до такой степени работать!» Домой идти было уже действительно легче. Когда вспомнилось это происшествие, улыбка сама загорелась внутри: «Вот почему никто не ругал, не стыдил, ни укорял меня – никому не пришла в голову правильная мысль. Надо же бедным учителям, так уходить в работу!..».
September 28, 2025 in 12:22
Александра Родионова
- changed the text of the translation
Утро было как утро: не из лучших, но и не слишком плохое. За ночь землю снегом лишь слегка припорошило: ноги не вязли, а хоть и темно шагать – было видно. Воздух был свежий прохладный. Дорога сама ложилась под ноги. За полчаса два километра пробежали как хороший отдых. Анастасия Михайловна успела мысленно разобрать весь начинающийся рабочий день «по полочкам»: что во время каждой перемены успеть сделать, чтобы хоть немножко двинуть какое дело поскорей и попасть домой чуть пораньше. Эта картина пока радовала. По мере приближения к школе стали встречаться ученики и коллеги, обсуждать новости. Так с разговорами и зашли внутрь, взяли на вахте ключи, поднялись на второй этаж в учительскую. Проходя мимо окон фойе, Анастасия Михайловна обратила внимание, что не видно никого из учеников 6 Б класса, которые каждое утро её встречали. Обычно первым уроком у них был русский язык. Дети просили дать ключ и с удовольствием приводили в порядок кабинет: опускали стулья, замачивали тряпку, писали на доске число, готовили свои учебные принадлежности. Причина отсутствия ребят выяснилась уже около дверей кабинета: у окна напротив плотной ватагой стояли мальчики двух шестых классов, а у окон с одной и с другой стороны девчоночьи группы поменьше. Центром внимания был новенький мальчик, который недавно приехал к отцу из какого-то северного района. На селе говорили: родители давно в разводе, до сих пор мальчик жил с мамой, но стал плохо учиться, мама не могла держать его в руках, поэтому отправила сюда, может, будет слушаться отца и его молодую жену. В школе ничего плохого от него не наблюдалось. Мальчик симпатичный внешне. Поэтому все ученики шестых классов постоянно собирались вокруг него. И сейчас все что-то возились с телефонами. - Да и ладно, – думала Анастасия Михайловна, - есть ещё время, успеют подготовиться к уроку, пусть играют. Анастасия Михайловна вставила ключ в дверь, он не входил, повернула другой стороной - опять не входит. Замок и ключ были новые, месяца полтора как врезанные. Предыдущий уже лет десять мучил всех, только она и некоторые уборщицы умели открывать и закрывать дверь, а порой и они не сразу. Этот новый замок до сих пор все нахваливали. «Что могло тут произойти? Видно, опять китайского производства дешёво приобрели. Не выдержал даже до конца учебного года. Теперь нескоро поменяют. Придётся хоть у родителей своего класса помощи просить», - печально размышляла учительница. Дети, спохватились, повернулись к двери, поздоровались, стали расспрашивать и предлагать помощь. Ключ в замок не влезал. Мимо проходил учитель биологии Анатолий Иванович, которого дети очень любили и слушались с полуслова. Правду говоря, это был хороший педагог и хороший человек, всегда приходил на помощь женщинам, когда было трудно остановить не в меру разыгравшихся ребятишек. Часто отбирал тяжёлые пачки книг и тетрадей, нёс сам или подсовывал мальчишкам: «Не видите – помощь требуется!» Анатолий Иванович взял ключ, ему тоже не удалось вставить. Посоветовал сходить к завхозу, чтобы тот снял верхнюю часть замка и посмотрел, что произошло внутри. Анастасия Михайловна подошла к подоконнику положить свои вещи,| дети забрали их в руки, обещали присмотреть, расспрашивали, может, другие учителя или уборщицы неправильно закрыли вчера. Говорили, что помнят, как раньше такое случалось перед другими уроками. Нет, Анастасия Михайловна помнила, что закрывала дверь вчера сама. Поздно. В школе уже никого не было, только слышалась спортивная секция в далёком спортзале. Дверь закрылась. Хорошо закрылась. Винить было некого. В директорской сказали, что завхоза нет, заболел, попал на больничный. Директор школы Алевтина Владимировна достала из стола завхоза какой-то причудливый крючок, вероятно, своеобразно согнутую канцелярскую скрепку. – Возьмём с собой дежурного учителя Георгия Савельевича, посмотрим, может, дети что-нибудь затолкали в замок. Алевтина Владимировна пошарила в замке крючком с ключом и без ключа, заглянула внутрь, сказала, что темно, ничего не видно. Подождали, пока Георгий Савельевич пытался проделать те же самые манипуляции, потом отправились искать отвёртку. В это время проходила к своему рабочему месту жена Георгия Савельевича Анна Антоновна, учительница физики, спросила ласковым голосом, что произошло, взглянула внутрь замка и ахнула:| - Ой, какую крупную монетку засунули, и так глубоко, что даже проёма не видно. Подозвала ученика одиннадцатого класса Мишу, который шёл по коридору:| - Наверное, у тебя пальцы проворнее, попробуй, может, сумеешь поймать монетку. Миша наклонился, попробовал поскрести крючком, затем заглянул внутрь замка и изрёк:| - Много монеток засунули, крючком не достать. Придётся снять замок, разобрать, только тогда достать можно. Пока Георгий Савельевич ходил за отвёрткой, Анастасия Михайловна не стояла без дела: ещё раз попробовала вставить в замок ключ и крючок, сбегала в учительскую, попросила у у живущей на далёкой тёмной улице Тамары Васильевны маленький фонарик, попробовала посветить в замок. Никаких монеток видно не было. Только в дальнем углу торчали коричневатые, похожие на картон лохмотья. Учительница ворчала про себя: «Я права, дети не сделали ничего плохого. Хорошо, что не стали обвинять новичка. Из картона ведь сделаны детали, которые должны быть из железа! Поэтому и сломался! Родительское собрание только было, следующее будет лишь через два месяца. Придётся, видно, самой новый, хороший замок покупать да найти хорошего мастера. Видно, не попасть сегодня домой пораньше!» Подошёл Георгий Савельевич, снял отвёрткой верхнюю часть замка. Взял ключ – он опять не вставлялся. И только в этот момент Анастасии Михайловне пришла в голову предельно простая, лёгкая, лежащая на поверхности мысль, которая до этого момента почему-то застряла неведомо в каких дальних закоулках головы и ждала этого момента. - Георгий Савельевич, а от этого ли кабинета ключ? Мужчина раскрыл ладонь| – на деревянной дощечке виднелась цифра 6 и четыре буквы буквы «УЧИТ» - это был ключ от учительской. Бегом, потому что до начала урока оставалось совсем мало времени, Анастасия Михайловна бросилась туда, нет ли на столе её настоящего ключа. Не было. Тогда кто-то перепутал и взял вместо своего. Такие случаи уже были, но «воры» находились быстро, потому что не могли свою дверь открыть, приходили менять ключи сразу. - Пока жду, проверю карманы своего пальто. Хоть за долгий учительский стаж ни разу такой оказии не было, чтобы положила в карман чужой ключ, но что-то надо делать, а то с ума сойдёшь в ожидании. Анастасия Михайловна засунула руку в правый карман – только ключи от своего дома. В левый – аж сердце остановилось: в руку легла деревянная табличка, поймала - «№7 ЛИТ». Вспоминать, как это произошло, времени не было. Бегом направилась к кабинету, качая головой, извинилась перед Георгием Савельичем, учениками. Никто ничего не сказал в ответ, только улыбались и помогали. Дети быстро привели кабинет в порядок, тихо сели, все задания выполняли с полуслова. «Как с больной», - мелькнула мысль. Другие классы о происшествии не знали, но всё равно весь день было нестерпимо стыдно. Особенно перед Георгием Савельевичем, так как он был первый день на работе после вывиха ноги, ещё ходил прихрамывая. А пришлось из-за этой глупости ходить туда-сюда по лестницам. Анастасия Михайловна на перемене сбегала ещё раз просить прощения у Георгия Савельича и у директора. Некоторые, кто утром видел, подходили, расспрашивали. Узнав в чём дело, также приветливо улыбались.^ Никто не стыдил, все улыбались. Собственный стыд всё-таки не проходил никак. После уроков всё же как-то успела проверить тетради и заполнить журналы, как и хотела, пораньше. Пошла сдавать злополучный ключ дежурной, которой оказалась в тот вечер Нина Владимировна. Она до пенсии работала в школе воспитателем и направила юную Настю на учительский трудовой путь. Взглянула и сразу поинтересовалась, почему такая опечаленная. - Погляди, какой бестолковой нынче сталю! Неужели уже старею? – закончила свои рассуждения женщина. Нина Владимировна, первая за этот день, громко расхохоталась: - Да ты одна, что ли? Смотри, сколько людей впали в обман! Сколько того, чего не было на самом деле, напридумали! Даже монеты, которых не было в замке, разглядели! И никто не догадался, в чём на самом деле причина, кроме тебя! А ты так берёшься за работу, но ведь не железная, порой в какие-нибудь истории можешь попасть. Не стыдись и не печалься, шагай домой и улыбайся! Завтра все забудут. А если расскажешь потом кому, так и усмехнутся: «Ну, надо же до такой степени работать!» Домой идти было уже действительно легче. Когда вспомнилось это происшествие, улыбка сама загорелась внутри: «Вот почему никто не ругал, не стыдил, ни укорял меня – никому не пришла в голову правильная мысль. Надо же бедным учителям, так уходить в работу!..».
September 28, 2025 in 12:21
Александра Родионова
- changed the text
Huondes oli gu huondes: eigo parahii, eigo liijakse paha. Yön aigah lundu on pannuh vai hoikkazesti: jallat upottu ei, a hos oli pimei astuo – nägyi. Oli veres viilei ilmu. Matku iče vieri jalgoih. Puolesčuasus kaksi virstua juostih gu hyvä huogavusaigu. Anastasija Mihailovna ehtii sellittiä piäs kaiken algajan ruadopäivan “pualiččazii myöte”: midä kuduan väliaijan aigua azuo, ku vois vähäzel eistiä eräs ruado teriämbi da piästä kodih aijembi. Se kuva ihaškoitti. Konzu škola läheni, ruvettih vastavumah opastujat da yhtesruadajat, sanelemah uudizii. Muga paginoinke mendih huonuksih, otettih vardoičusvuarnas avaimet, nostih toizele kerroksele opastajien pertih. Koridorua myö ikkunois siiriči astujes Anastasija Mihailovna huomai, gu ei nägynyh nikeda 6B kluasan opastujua, kuduat joga huondestu vastattih händy. Enzimäzenny urokkannu heil ainos oli ven'an kieli. Lapset pakittih avain da mielihyväl pandih kundoh perti: heitettih stuulat, kastettih vihko, kirjutettih kirjutuslaval päivy, varustettih omat opastusvehkehet. Syy sellittyi jo kluasan veriällyö: sen vastal ikkunalluo joukkoleh seizottih kahten 6A da 6B kluasoin brihačut, a yhtes da toizes puolespäi pienembät tyttöjoukkozet. Tarkastuksen keskenny oli uuzi brihaččuine, kudai ei ammui muutui tuattahluo kudamaslienne pohjazes piirispäi. Kyläs paistih: vahnembat jo ammui oldih eros, tässäh brihačču eli muamahke, ga rubei pahoi opastumah, muamah ei voinnuh pidiä händy kuris, sendäh työndi tänne, toinah rubieu kuundelemah tuattuadah da uuttu nuordu muamua. Školas pahua hänes ei olluh. Dai brihačču oli čoma nägemäl. Sit kaikin kuvvendien kluasoin opastujiat ainos kerryttih hänes ymbäri. Nygöigi kaikin midälienne šelottihes telefonienke. - Olgah jo, duumaičči Anastasija Mihailovna, on vie aigua varustuo urokan algussah – anna elostetah. Anastasija Mihailovna sydäi avaimen veriäh, se ei mennyh, punaldi toizin - myöstin ei mene. Avain da lukku oldih uvvet, kuudu puolitostu tagaperin pandu. Endine, onnuako, vuottu kymmenen muokkai kaikkii, vaiku häi da erähät kabrastajat suadih avata da salvata se, ga toiči hyögi ei kerras. Tädä lukkuu avaimenke kaikin kiitettih tässäh. “Mibo myös täh ehtii? Vikse Kitais luajittu huogeheh ostettu. ei kestänyh ni vuvven loppussah. Nygöi ei terväh muuteta. Pidäy hos oman kluasan vahnembil abuu pakita”, ajatteli pahevuksis opastai. Lapset tostettihes, punalduttih veriähpäi, tervehtittih, ruvettih kyzelemäh da tariččemah abuu. Avain lukkuh ei syndynyh. Siiriči astui biologien opastai Anatolii Ivanovič, kuduadu lapset muga suvaittih ga kuultih puoles sanas. Toven sanuo, häi oli hyvä opastai dai hyvä ristikanzugi, ainos tuli naizile abuh, konzu oli jygei azettua liijakse bauhujii lapsii,| puaksuh otti jugiet kniigu- da tetrattitukut, kandoi iče libo sydäi brihaččuloile: “Ettogo näi, avvuttua pidäy”. Anatolii Ivanovič otti avaimen, hänel sežo ei puuttunuh tungie. Nevvoi mennä zavhozalluo, kabrastua yläpuoli da kaččuo, mi rodih sydämes. Anastasija Mihailovna meni panemah ikkunpielele omii vehkehii. Lapset kerättih net käzih, uskaldettih kaččuo, kyzeltih, toinah toizet opastajat libo kabrastajat pahoi salvattih egläi. Saneltih, ku mustetah, kui enne muga tapahtui toizien urokoin iel. Ei, Anastasija Mihailovna musti, ku salbai veriän eigläi iče. Myöhä. Školas nikedä jo ei olluh, vaigu sportuozasto vähäzel kuului loittozes huonukses. Veräi salbavui. Hyvin salbavui. Viärittiä ei ole kedä. Johtokunnas sanottih, čto zavhozua ei ole, la voimatoi, läžindylipul puutui. Školan johtai Aleftina Vladimirovna otti zavhozan stolas mittuonlienne kummallizen kočkazen, onnuako eri luaduh kiänetyn kiinittimen:| - Otammo keräle päivästysopastajan Georgii Saveljičan, kačommo, toinah lapset midä lukun sydämeh syvättih. Aleftina Vladimirovna oppi kobeloittua lukun sydämes kočkazel avaimenkel dai avaimeta, kačahtih sydämeh, sanoi, ku pimei on, ei nägynyh nimidä. Vuotettih, kuni Georgii Saveljič oppi azuo net samazet tevot, sit lähtiettih eččimäh otv'ortkua. Silkeskie siiriči proidii omah ruadokohtah päi Georgii Saveljičan akku Anna Antonovna, fiiziekan opastai, kyzyi sulaval iänel, mi rodih, kačahtih lukun sydämeh dai ohkahtih:| - Avoi-voi, mi karju raududengaine on syvätty da muga syväh, ga ni raguo ei nävy. Kučui 11.^ kluasas opastujua brihua Miikulua, kudai astui pertivälii myö, andoi kočkazen:| - Toinah sinul ollah sormet kirmiembät, opi, toinah tabuat nečen dengazen. Miikul kaldavui, oppi šeluo kočkazel, sežo kačahtih lukun sydämeh, sanoi:| - Äijy rauduengastu on syvätty, kočkazel et sua,| lukku pidäy kaivua, levittiä, sit vai äski suaha voibi. Kuni Georgii Saveljiĉ kävyi alah ottamah otv'ortkua, Anastasija Mihailovna ei seizonuh ruavota: vie kerran oppi syvätä lukkuh avaindu dai kočkastu, juoksendeli opastajien pertih, pakičči loittozel pimiel pihal eläjäl Tamara Vasiljevnal pikoi pikkarazen fonarizen, oppi sil andua valgiedu lukkuh. Nimittumua dengastu nägynyh ei. Vai loittozes čupus kokotettih maksankarvazet, gu karton bumuagu, ribuzet. Opastai kurketti ičessäh: “Minä olin oigei, lapset ei ruattu nimidä pahua. Hyvä gu emmo ruvennuh uuttu brihaččuu viärittämäh. Kartonas gu on azuttu detualit, kuduat pidäs olla ravvas! Sithäi mureni! Vahnebien kerähmö vaste oli, tulii roih vaste kahten kuun peräs. Vikse tulou omah dengah uuzi putin lukku ostua da putin panii löydiä. Et onnuako puutu tänäpäi teriämbi kodih!” Tuli Georgii Saveljič, otv'ortkal eroitti yläpuolen. Otti avaimen – se myös ei syndynyh. Vai sit Anastasija Mihailovnal tuli piäh ihan prostoi, helpo, peittämätöi mieli, kudai tässäh mindählienne istui kusgi piän syväs kohtas da vuotti tädä omua aigua. - Georgii Saveljič, ga sego hos ollou avain? Mies avai käin. Puuhizel tablikol oli numero 6 da nelli kirijua OPAS – se oli opastajien pertin avain. Juostozil, gu urokan algussah jo jäi pikoi vähäine aigua, Anastasija Mihailovna hyppäi sinne, eigo ole stolal hänen oigiedu avaindu. Ei olluh. Sit kentahto sevoittih da otti oman sijah. Mostu tapahtumistu jo oli, ga “varrastajat” lövvyttih terväh, gu ei voidu omua veriädy avata, tuldih vaihtamah avaimii kerras. - Kuni vuotan, tarkastan oman pal'ton kormanit. Hos vie pitkäs opastajan ijäs ni kerdua ei mostu kummua olluh, gu pannuzin omah kormanih vierahan avaimen, ga midätahto pidäy azuo, eiga uravut vuottaijes. Anastasija Mihailovna sydäi käin oigieh kormanih – oman koin avaimet vai. Toizeh – kai syväin azetui: kädeh vieri puutablikkoine, tabai – numero 7 LIT. Mustoitella, kui tämä rodih, aigua ei olluh. Juostol hakkai kluassah, lekuttajen piädy, da kyzyi prosken'n'ua Georgii Saveljičal, opastujil,| niken ei sanonuh nimidä vastah, vai muheloitettih da avvutettih. Lapset kirkieh pandih kluassu kundoh, istuttih hil'l'azeh, kai käskyt ruattih puoles sanas. “Gu voimattomanke”, viukaldih mieles. Toizet kluasat sidä ei tietty, ga yksisama kaiken päivän oli tirpamatoi huigei. Enimäl Georgii Saveljičan ies, gu häi enzi päivän oli ruavos jälles jallanmučkandua, käveli vie rammaten. A pidi tämän tolkuttomuksen täh sinne-tänne käveltä pordahis. Anastasija Mihailovna juoksendeli väliaijal vie kerran kyzymäh prosken'n'ua Georgii Saveljičal da johtajal. Erähät, ket huondeksel nähtih, kyzeltih. Niken ei hujustannuh, kai muheloitettih. Oma huigei yksisama ei loppevunnuh nikui. Jälles urokkoi, yhtelläh kuilienne ehtii tarkastua tetratit da panna kundoh kluassoin päivykirjat vähästy aijembi, kui tahtoi. Meni andamah ozatoidu avaindu vardoiččijale, kuduannu oli sil ehtäl Nina Vladimirovna. Häi enne eläkköh lähtendiä ruadoi školas kazvattajannu da työnytti nuoren Nastin opastajan ruadomatkas. Kačahtih dai kerras kyzyi, mindäh on nengoine igävynnyh. - Kačo, Nina Vladimirovna, mittuokse nygöi heityin toukuttomakse! Jogo vahnanen? – loppi omat sellitändät naine. Nina Vladimirovna, enzimäine täs päiväs, pačkahtih nagroh: - Ga yksigo sinä moine olet? Kačo mi rahvastu kielastukseh puututtih! Kai olemattomat dengazet nähtih lukus! Ga niken ei tostanuhes, mis on tozi viga, ilmai sinuu! A sinä nenga ruadoh otattos, ga ethäi raudaine ole, toiči mihtahto kummahgi puutut. Älä vai huijustelei da igävöiče, hakkua kodih da muheloita! Huomei kaikin unohtetah. A konzu sanellet kodvan proidihuu, opastaijat muhahtetahes da sanotah: “Pidäyhäi nenga liijakse ruadua….” Kodih astuo jo tottu oli hoivembi. Konzu tuli piäh se tapahtumu, muhahtus iče nouzi sydämes: “Vot mindäh niken ei ni kironnuh, ni huijustannuh, ni soimannuh minuu – nikel ei tulluh piäh oigei mieli. Pidäy häi opastai-rukil nenga liijakse ruadua!”
September 28, 2025 in 12:20
Александра Родионова
- changed the text of the translation
Утро было как утро: не из лучших, но и не слишком плохое. За ночь землю снегом лишь слегка припорошило: ноги не вязли, а хоть и темно шагать – было видно. Воздух был свежий прохладный. Дорога сама ложилась под ноги. За полчаса два километра пробежали как хороший отдых. Анастасия Михайловна успела мысленно разобрать весь начинающийся рабочий день «по полочкам»: что во время каждой перемены успеть сделать, чтобы хоть немножко двинуть какое дело поскорей и попасть домой чуть пораньше. Эта картина пока радовала. По мере приближения к школе стали встречаться ученики и коллеги, обсуждать новости. Так с разговорами и зашли внутрь, взяли на вахте ключи, поднялись на второй этаж в учительскую. Проходя мимо окон фойе, Анастасия Михайловна обратила внимание, что не видно никого из учеников 6 Б класса, которые каждое утро её встречали. Обычно первым уроком у них был русский язык. Дети просили дать ключ и с удовольствием приводили в порядок кабинет: опускали стулья, замачивали тряпку, писали на доске число, готовили свои учебные принадлежности. Причина отсутствия ребят выяснилась уже около дверей кабинета: у окна напротив плотной ватагой стояли мальчики двух шестых классов, а у окон с одной и с другой стороны девчоночьи группы поменьше. Центром внимания был новенький мальчик, который недавно приехал к отцу из какого-то северного района. На селе говорили: родители давно в разводе, до сих пор мальчик жил с мамой, но стал плохо учиться, мама не могла держать его в руках, поэтому отправила сюда, может, будет слушаться отца и его молодую жену. В школе ничего плохого от него не наблюдалось. Мальчик симпатичный внешне. Поэтому все ученики шестых классов постоянно собирались вокруг него. И сейчас все что-то возились с телефонами. - Да и ладно, – думала Анастасия Михайловна, - есть ещё время, успеют подготовиться к уроку, пусть играют. Анастасия Михайловна вставила ключ в дверь, он не входил, повернула другой стороной - опять не входит. Замок и ключ были новые, месяца полтора как врезанные. Предыдущий уже лет десять мучил всех, только она и некоторые уборщицы умели открывать и закрывать дверь, а порой и они не сразу. Этот новый замок до сих пор все нахваливали. «Что могло тут произойти? Видно, опять китайского производства дешёво приобрели. Не выдержал даже до конца учебного года. Теперь нескоро поменяют. Придётся хоть у родителей своего класса помощи просить», - печально размышляла учительница. Дети, спохватились, повернулись к двери, поздоровались, стали расспрашивать и предлагать помощь. Ключ в замок не влезал. Мимо проходил учитель биологии Анатолий Иванович, которого дети очень любили и слушались с полуслова. Правду говоря, это был хороший педагог и хороший человек, всегда приходил на помощь женщинам, когда было трудно остановить не в меру разыгравшихся ребятишек. Часто отбирал тяжёлые пачки книг и тетрадей, нёс сам или подсовывал мальчишкам: «Не видите – помощь требуется!» Анатолий Иванович взял ключ, ему тоже не удалось вставить. Посоветовал сходить к завхозу, чтобы тот снял верхнюю часть замка и посмотрел, что произошло внутри. Анастасия Михайловна подошла к подоконнику положить свои вещи,| дети забрали их в руки, обещали присмотреть, расспрашивали, может, другие учителя или уборщицы неправильно закрыли вчера. Говорили, что помнят, как раньше такое случалось перед другими уроками. Нет, Анастасия Михайловна помнила, что закрывала дверь вчера сама. Поздно. В школе уже никого не было, только слышалась спортивная секция в далёком спортзале. Дверь закрылась. Хорошо закрылась. Винить было некого. В директорской сказали, что завхоза нет, заболел, попал на больничный. Директор школы Алевтина Владимировна достала из стола завхоза какой-то причудливый крючок, вероятно, своеобразно согнутую канцелярскую скрепку. – Возьмём с собой дежурного учителя Георгия Савельевича, посмотрим, может, дети что-нибудь затолкали в замок. Алевтина Владимировна пошарила в замке крючком с ключом и без ключа, заглянула внутрь, сказала, что темно, ничего не видно. Подождали, пока Георгий Савельевич пытался проделать те же самые манипуляции, потом отправились искать отвёртку. В это время проходила к своему рабочему месту жена Георгия Савельевича Анна Антоновна, учительница физики, спросила ласковым голосом, что произошло, взглянула внутрь замка и ахнула:| - Ой, какую крупную монетку засунули, и так глубоко, что даже проёма не видно. Подозвала ученика одиннадцатого класса Мишу, который шёл по коридору:| - Наверное, у тебя пальцы проворнее, попробуй, может, сумеешь поймать монетку. Миша наклонился, попробовал поскрести крючком, затем заглянул внутрь замка и изрёк:| - Много монеток засунули, крючком не достать. Придётся снять замок, разобрать, только тогда достать можно. Пока Георгий Савельевич ходил за отвёрткой, Анастасия Михайловна не стояла без дела: ещё раз попробовала вставить в замок ключ и крючок, сбегала в учительскую, попросила у у живущей на далёкой тёмной улице Тамары Васильевны маленький фонарик, попробовала посветить в замок. Никаких монеток видно не было. Только в дальнем углу торчали коричневатые, похожие на картон лохмотья. Учительница ворчала про себя: «Я права, дети не сделали ничего плохого. Хорошо, что не стали обвинять новичка. Из картона ведь сделаны детали, которые должны быть из железа! Поэтому и сломался! Родительское собрание только было, следующее будет лишь через два месяца. Придётся, видно, самой новый, хороший замок покупать да найти хорошего мастера. Видно, не попасть сегодня домой пораньше!» Подошёл Георгий Савельевич, снял отвёрткой верхнюю часть замка. Взял ключ – он опять не вставлялся. И только в этот момент Анастасии Михайловне пришла в голову предельно простая, лёгкая, лежащая на поверхности мысль, которая до этого момента почему-то застряла неведомо в каких дальних закоулках головы и ждала этого момента. - Георгий Савельевич, а от этого ли кабинета ключ? Мужчина раскрыл ладонь| – на деревянной дощечке виднелась цифра 6 и четыре буквы буквы «УЧИТ» - это был ключ от учительской. Бегом, потому что до начала урока оставалось совсем мало времени, Анастасия Михайловна бросилась туда, нет ли на столе её настоящего ключа. Не было. Тогда кто-то перепутал и взял вместо своего. Такие случаи уже были, но «воры» находились быстро, потому что не могли свою дверь открыть, приходили менять ключи сразу. - Пока жду, проверю карманы своего пальто. Хоть за долгий учительский стаж ни разу такой оказии не было, чтобы положила в карман чужой ключ, но что-то надо делать, а то с ума сойдёшь в ожидании. Анастасия Михайловна засунула руку в правый карман – только ключи от своего дома. В левый – аж сердце остановилось: в руку легла деревянная табличка, поймала - «№7 ЛИТ». Вспоминать, как это произошло, времени не было. Бегом направилась к кабинету, качая головой, извинилась перед Георгием Савельичем, учениками. Никто ничего не сказал в ответ, только улыбались и помогали. Дети быстро привели кабинет в порядок, тихо сели, все задания выполняли с полуслова. «Как с больной», - мелькнула мысль. Другие классы о происшествии не знали, но всё равно весь день было нестерпимо стыдно. Особенно перед Георгием Савельевичем, так как он был первый день на работе после вывиха ноги, ещё ходил прихрамывая. А пришлось из-за этой глупости ходить туда-сюда по лестницам. Анастасия Михайловна на перемене сбегала ещё раз просить прощения у Георгия Савельича и у директора. Некоторые, кто утром видел, подходили, расспрашивали. Узнав в чём дело, также приветливо улыбались. Никто не стыдил, все улыбались. Собственный стыд всё-таки не проходил никак. После уроков всё же как-то успела проверить тетради и заполнить журналы, как и хотела, пораньше. Пошла сдавать злополучный ключ дежурной, которой оказалась в тот вечер Нина Владимировна. Она до пенсии работала в школе воспитателем и направила юную Настю на учительский трудовой путь. Взглянула и сразу поинтересовалась, почему такая опечаленная. - Погляди, какой бестолковой нынче сталю! Неужели уже старею? – закончила свои рассуждения женщина. Нина Владимировна, первая за этот день, громко расхохоталась: - Да ты одна, что ли? Смотри, сколько людей впали в обман! Сколько того, чего не было на самом деле, напридумали! Даже монеты, которых не было в замке, разглядели! И никто не догадался, в чём на самом деле причина, кроме тебя! А ты так берёшься за работу, но ведь не железная, порой в какие-нибудь истории можешь попасть. Не стыдись и не печалься, шагай домой и улыбайся! Завтра все забудут. А если расскажешь потом кому, так и усмехнутся: «Ну, надо же до такой степени работать!» Домой идти было уже действительно легче. Когда вспомнилось это происшествие, улыбка сама загорелась внутри: «Вот почему никто не ругал, не стыдил, ни укорял меня – никому не пришла в голову правильная мысль. Надо же бедным учителям, так уходить в работу!..».
September 28, 2025 in 12:19
Александра Родионова
- changed the text
Huondes oli gu huondes: eigo parahii, eigo liijakse paha. Yön aigah lundu on pannuh vai hoikkazesti: jallat upottu ei, a hos oli pimei astuo – nägyi. Oli veres viilei ilmu. Matku iče vieri jalgoih. Puolesčuasus kaksi virstua juostih gu hyvä huogavusaigu. Anastasija Mihailovna ehtii sellittiä piäs kaiken algajan ruadopäivan “pualiččazii myöte”: midä kuduan väliaijan aigua azuo, ku vois vähäzel eistiä eräs ruado teriämbi da piästä kodih aijembi. Se kuva ihaškoitti. Konzu škola läheni, ruvettih vastavumah opastujat da yhtesruadajat, sanelemah uudizii. Muga paginoinke mendih huonuksih, otettih vardoičusvuarnas avaimet, nostih toizele kerroksele opastajien pertih. Koridorua myö ikkunois siiriči astujes Anastasija Mihailovna huomai, gu ei nägynyh nikeda 6B kluasan opastujua, kuduat joga huondestu vastattih händy. Enzimäzenny urokkannu heil ainos oli ven'an kieli. Lapset pakittih avain da mielihyväl pandih kundoh perti: heitettih stuulat, kastettih vihko, kirjutettih kirjutuslaval päivy, varustettih omat opastusvehkehet. Syy sellittyi jo kluasan veriällyö: sen vastal ikkunalluo joukkoleh seizottih kahten 6A da 6B kluasoin brihačut, a yhtes da toizes puolespäi pienembät tyttöjoukkozet. Tarkastuksen keskenny oli uuzi brihaččuine, kudai ei ammui muutui tuattahluo kudamaslienne pohjazes piirispäi. Kyläs paistih: vahnembat jo ammui oldih eros, tässäh brihačču eli muamahke, ga rubei pahoi opastumah, muamah ei voinnuh pidiä händy kuris, sendäh työndi tänne, toinah rubieu kuundelemah tuattuadah da uuttu nuordu muamua. Školas pahua hänes ei olluh. Dai brihačču oli čoma nägemäl. Sit kaikin kuvvendien kluasoin opastujiat ainos kerryttih hänes ymbäri. Nygöigi kaikin midälienne šelottihes telefonienke. - Olgah jo, duumaičči Anastasija Mihailovna, on vie aigua varustuo urokan algussah – anna elostetah. Anastasija Mihailovna sydäi avaimen veriäh, se ei mennyh, punaldi toizin - myöstin ei mene. Avain da lukku oldih uvvet, kuudu puolitostu tagaperin pandu. Endine, onnuako, vuottu kymmenen muokkai kaikkii, vaiku häi da erähät kabrastajat suadih avata da salvata se, ga toiči hyögi ei kerras. Tädä lukkuu avaimenke kaikin kiitettih tässäh. “Mibo myös täh ehtii? Vikse Kitais luajittu huogeheh ostettu. ei kestänyh ni vuvven loppussah. Nygöi ei terväh muuteta. Pidäy hos oman kluasan vahnembil abuu pakita”, ajatteli pahevuksis opastai. Lapset tostettihes, punalduttih veriähpäi, tervehtittih, ruvettih kyzelemäh da tariččemah abuu. Avain lukkuh ei syndynyh. Siiriči astui biologien opastai Anatolii Ivanovič, kuduadu lapset muga suvaittih ga kuultih puoles sanas. Toven sanuo, häi oli hyvä opastai dai hyvä ristikanzugi, ainos tuli naizile abuh, konzu oli jygei azettua liijakse bauhujii lapsii,| puaksuh otti jugiet kniigu- da tetrattitukut, kandoi iče libo sydäi brihaččuloile: “Ettogo näi, avvuttua pidäy”. Anatolii Ivanovič otti avaimen, hänel sežo ei puuttunuh tungie. Nevvoi mennä zavhozalluo, kabrastua yläpuoli da kaččuo, mi rodih sydämes. Anastasija Mihailovna meni panemah ikkunpielele omii vehkehii. Lapset kerättih net käzih, uskaldettih kaččuo, kyzeltih, toinah toizet opastajat libo kabrastajat pahoi salvattih egläi. Saneltih, ku mustetah, kui enne muga tapahtui toizien urokoin iel. Ei, Anastasija Mihailovna musti, ku salbai veriän eigläi iče. Myöhä. Školas nikedä jo ei olluh, vaigu sportuozasto vähäzel kuului loittozes huonukses. Veräi salbavui. Hyvin salbavui. Viärittiä ei ole kedä. Johtokunnas sanottih, čto zavhozua ei ole, la voimatoi, läžindylipul puutui. Školan johtai Aleftina Vladimirovna otti zavhozan stolas mittuonlienne kummallizen kočkazen, onnuako eri luaduh kiänetyn kiinittimen:| - Otammo keräle päivästysopastajan Georgii Saveljičan, kačommo, toinah lapset midä lukun sydämeh syvättih. Aleftina Vladimirovna oppi kobeloittua lukun sydämes kočkazel avaimenkel dai avaimeta, kačahtih sydämeh, sanoi, ku pimei on, ei nägynyh nimidä. Vuotettih, kuni Georgii Saveljič oppi azuo net samazet tevot, sit lähtiettih eččimäh otv'ortkua. Silkeskie siiriči proidii omah ruadokohtah päi Georgii Saveljičan akku Anna Antonovna, fiiziekan opastai, kyzyi sulaval iänel, mi rodih, kačahtih lukun sydämeh dai ohkahtih:| - Avoi-voi, mi karju raududengaine on syvätty da muga syväh, ga ni raguo ei nävy. Kučui 11.^ kluasas opastujua brihua Miikulua, kudai astui pertivälii myö, andoi kočkazen:| - Toinah sinul ollah sormet kirmiembät, opi, toinah tabuat nečen dengazen. Miikul kaldavui, oppi šeluo kočkazel, sežo kačahtih lukun sydämeh, sanoi:| - Äijy rauduengastu on syvätty, kočkazel et sua,| lukku pidäy kaivua, levittiä, sit vai äski suaha voibi. Kuni Georgii Saveljiĉ kävyi alah ottamah otv'ortkua, Anastasija Mihailovna ei seizonuh ruavota: vie kerran oppi syvätä lukkuh avaindu dai kočkastu, juoksendeli opastajien pertih, pakičči loittozel pimiel pihal eläjäl Tamara Vasiljevnal pikoi pikkarazen fonarizen, oppi sil andua valgiedu lukkuh. Nimittumua dengastu nägynyh ei. Vai loittozes čupus kokotettih maksankarvazet, gu karton bumuagu, ribuzet. Opastai kurketti ičessäh: “Minä olin oigei, lapset ei ruattu nimidä pahua. Hyvä gu emmo ruvennuh uuttu brihaččuu viärittämäh. Kartonas gu on azuttu detualit, kuduat pidäs olla ravvas! Sithäi mureni! Vahnebien kerähmö vaste oli, tulii roih vaste kahten kuun peräs. Vikse tulou omah dengah uuzi putin lukku ostua da putin panii löydiä. Et onnuako puutu tänäpäi teriämbi kodih!” Tuli Georgii Saveljič, otv'ortkal eroitti yläpuolen. Otti avaimen – se myös ei syndynyh. Vai sit Anastasija Mihailovnal tuli piäh ihan prostoi, helpo, peittämätöi mieli, kudai tässäh mindählienne istui kusgi piän syväs kohtas da vuotti tädä omua aigua. - Georgii Saveljič, ga sego hos ollou avain? Mies avai käin. Puuhizel tablikol oli numero 6 da nelli kirijua OPAS – se oli opastajien pertin avain. Juostozil, gu urokan algussah jo jäi pikoi vähäine aigua, Anastasija Mihailovna hyppäi sinne, eigo ole stolal hänen oigiedu avaindu. Ei olluh. Sit kentahto sevoittih da otti oman sijah. Mostu tapahtumistu jo oli, ga “varrastajat” lövvyttih terväh, gu ei voidu omua veriädy avata, tuldih vaihtamah avaimii kerras. - Kuni vuotan, tarkastan oman pal'ton kormanit. Hos vie pitkäs opastajan ijäs ni kerdua ei mostu kummua olluh, gu pannuzin omah kormanih vierahan avaimen, ga midätahto pidäy azuo, eiga uravut vuottaijes. Anastasija Mihailovna sydäi käin oigieh kormanih – oman koin avaimet vai. Toizeh – kai syväin azetui: kädeh vieri puutablikkoine, tabai – numero 7 LIT. Mustoitella, kui tämä rodih, aigua ei olluh. Juostol hakkai kluassah, lekuttajen piädy, da kyzyi prosken'n'ua Georgii Saveljičal, opastujil, niken ei sanonuh nimidä vastah, vai muheloitettih da avvutettih. Lapset kirkieh pandih kluassu kundoh, istuttih hil'l'azeh, kai käskyt ruattih puoles sanas. “Gu voimattomanke”, viukaldih mieles. Toizet kluasat sidä ei tietty, ga yksisama kaiken päivän oli tirpamatoi huigei. Enimäl Georgii Saveljičan ies, gu häi enzi päivän oli ruavos jälles jallanmučkandua, käveli vie rammaten. A pidi tämän tolkuttomuksen täh sinne-tänne käveltä pordahis. Anastasija Mihailovna juoksendeli väliaijal vie kerran kyzymäh prosken'n'ua Georgii Saveljičal da johtajal. Erähät, ket huondeksel nähtih, kyzeltih. Niken ei hujustannuh, kai muheloitettih. Oma huigei yksisama ei loppevunnuh nikui. Jälles urokkoi, yhtelläh kuilienne ehtii tarkastua tetratit da panna kundoh kluassoin päivykirjat vähästy aijembi, kui tahtoi. Meni andamah ozatoidu avaindu vardoiččijale, kuduannu oli sil ehtäl Nina Vladimirovna. Häi enne eläkköh lähtendiä ruadoi školas kazvattajannu da työnytti nuoren Nastin opastajan ruadomatkas. Kačahtih dai kerras kyzyi, mindäh on nengoine igävynnyh. - Kačo, Nina Vladimirovna, mittuokse nygöi heityin toukuttomakse! Jogo vahnanen? – loppi omat sellitändät naine. Nina Vladimirovna, enzimäine täs päiväs, pačkahtih nagroh: - Ga yksigo sinä moine olet? Kačo mi rahvastu kielastukseh puututtih! Kai olemattomat dengazet nähtih lukus! Ga niken ei tostanuhes, mis on tozi viga, ilmai sinuu! A sinä nenga ruadoh otattos, ga ethäi raudaine ole, toiči mihtahto kummahgi puutut. Älä vai huijustelei da igävöiče, hakkua kodih da muheloita! Huomei kaikin unohtetah. A konzu sanellet kodvan proidihuu, opastaijat muhahtetahes da sanotah: “Pidäyhäi nenga liijakse ruadua….” Kodih astuo jo tottu oli hoivembi. Konzu tuli piäh se tapahtumu, muhahtus iče nouzi sydämes: “Vot mindäh niken ei ni kironnuh, ni huijustannuh, ni soimannuh minuu – nikel ei tulluh piäh oigei mieli. Pidäy häi opastai-rukil nenga liijakse ruadua!”
September 28, 2025 in 12:18
Александра Родионова
- changed the text
Huondes oli gu huondes: eigo parahii, eigo liijakse paha. Yön aigah lundu on pannuh vai hoikkazesti: jallat upottu ei, a hos oli pimei astuo – nägyi. Oli veres viilei ilmu. Matku iče vieri jalgoih. Puolesčuasus kaksi virstua juostih gu hyvä huogavusaigu. Anastasija Mihailovna ehtii sellittiä piäs kaiken algajan ruadopäivan “pualiččazii myöte”: midä kuduan väliaijan aigua azuo, ku vois vähäzel eistiä eräs ruado teriämbi da piästä kodih aijembi. Se kuva ihaškoitti. Konzu škola läheni, ruvettih vastavumah opastujat da yhtesruadajat, sanelemah uudizii. Muga paginoinke mendih huonuksih, otettih vardoičusvuarnas avaimet, nostih toizele kerroksele opastajien pertih. Koridorua myö ikkunois siiriči astujes Anastasija Mihailovna huomai, gu ei nägynyh nikeda 6B kluasan opastujua, kuduat joga huondestu vastattih händy. Enzimäzenny urokkannu heil ainos oli ven'an kieli. Lapset pakittih avain da mielihyväl pandih kundoh perti: heitettih stuulat, kastettih vihko, kirjutettih kirjutuslaval päivy, varustettih omat opastusvehkehet. Syy sellittyi jo kluasan veriällyö: sen vastal ikkunalluo joukkoleh seizottih kahten 6A da 6B kluasoin brihačut, a yhtes da toizes puolespäi pienembät tyttöjoukkozet. Tarkastuksen keskenny oli uuzi brihaččuine, kudai ei ammui muutui tuattahluo kudamaslienne pohjazes piirispäi. Kyläs paistih: vahnembat jo ammui oldih eros, tässäh brihačču eli muamahke, ga rubei pahoi opastumah, muamah ei voinnuh pidiä händy kuris, sendäh työndi tänne, toinah rubieu kuundelemah tuattuadah da uuttu nuordu muamua. Školas pahua hänes ei olluh. Dai brihačču oli čoma nägemäl. Sit kaikin kuvvendien kluasoin opastujiat ainos kerryttih hänes ymbäri. Nygöigi kaikin midälienne šelottihes telefonienke. - Olgah jo, duumaičči Anastasija Mihailovna, on vie aigua varustuo urokan algussah – anna elostetah. Anastasija Mihailovna sydäi avaimen veriäh, se ei mennyh, punaldi toizin - myöstin ei mene. Avain da lukku oldih uvvet, kuudu puolitostu tagaperin pandu. Endine, onnuako, vuottu kymmenen muokkai kaikkii, vaiku häi da erähät kabrastajat suadih avata da salvata se, ga toiči hyögi ei kerras. Tädä lukkuu avaimenke kaikin kiitettih tässäh. “Mibo myös täh ehtii? Vikse Kitais luajittu huogeheh ostettu. ei kestänyh ni vuvven loppussah. Nygöi ei terväh muuteta. Pidäy hos oman kluasan vahnembil abuu pakita”, ajatteli pahevuksis opastai. Lapset tostettihes, punalduttih veriähpäi, tervehtittih, ruvettih kyzelemäh da tariččemah abuu. Avain lukkuh ei syndynyh. Siiriči astui biologien opastai Anatolii Ivanovič, kuduadu lapset muga suvaittih ga kuultih puoles sanas. Toven sanuo, häi oli hyvä opastai dai hyvä ristikanzugi, ainos tuli naizile abuh, konzu oli jygei azettua liijakse bauhujii lapsii,| puaksuh otti jugiet kniigu- da tetrattitukut, kandoi iče libo sydäi brihaččuloile: “Ettogo näi, avvuttua pidäy”. Anatolii Ivanovič otti avaimen, hänel sežo ei puuttunuh tungie. Nevvoi mennä zavhozalluo, kabrastua yläpuoli da kaččuo, mi rodih sydämes. Anastasija Mihailovna meni panemah ikkunpielele omii vehkehii. Lapset kerättih net käzih, uskaldettih kaččuo, kyzeltih, toinah toizet opastajat libo kabrastajat pahoi salvattih egläi. Saneltih, ku mustetah, kui enne muga tapahtui toizien urokoin iel. Ei, Anastasija Mihailovna musti, ku salbai veriän eigläi iče. Myöhä. Školas nikedä jo ei olluh, vaigu sportuozasto vähäzel kuului loittozes huonukses. Veräi salbavui. Hyvin salbavui. Viärittiä ei ole kedä. Johtokunnas sanottih, čto zavhozua ei ole, la voimatoi, läžindylipul puutui. Školan johtai Aleftina Vladimirovna otti zavhozan stolas mittuonlienne kummallizen kočkazen, onnuako eri luaduh kiänetyn kiinittimen:| - Otammo keräle päivästysopastajan Georgii Saveljičan, kačommo, toinah lapset midä lukun sydämeh syvättih. Aleftina Vladimirovna oppi kobeloittua lukun sydämes kočkazel avaimenkel dai avaimeta, kačahtih sydämeh, sanoi, ku pimei on, ei nägynyh nimidä. Vuotettih, kuni Georgii Saveljič oppi azuo net samazet tevot, sit lähtiettih eččimäh otv'ortkua. Silkeskie siiriči proidii omah ruadokohtah päi Georgii Saveljičan akku Anna Antonovna, fiiziekan opastai, kyzyi sulaval iänel, mi rodih, kačahtih lukun sydämeh dai ohkahtih:| - Avoi-voi, mi karju raududengaine on syvätty da muga syväh, ga ni raguo ei nävy. Kučui 11.^ kluasas opastujua brihua Miikulua, kudai astui pertivälii myö, andoi kočkazen:| - Toinah sinul ollah sormet kirmiembät, opi, toinah tabuat nečen dengazen. Miikul kaldavui, oppi šeluo kočkazel, sežo kačahtih lukun sydämeh, sanoi:| - Äijy rauduengastu on syvätty, kočkazel et sua, lukku pidäy kaivua, levittiä, sit vai äski suaha voibi. Kuni Georgii Saveljiĉ kävyi alah ottamah otv'ortkua, Anastasija Mihailovna ei seizonuh ruavota: vie kerran oppi syvätä lukkuh avaindu dai kočkastu, juoksendeli opastajien pertih, pakičči loittozel pimiel pihal eläjäl Tamara Vasiljevnal pikoi pikkarazen fonarizen, oppi sil andua valgiedu lukkuh. Nimittumua dengastu nägynyh ei. Vai loittozes čupus kokotettih maksankarvazet, gu karton bumuagu, ribuzet. Opastai kurketti ičessäh: “Minä olin oigei, lapset ei ruattu nimidä pahua. Hyvä gu emmo ruvennuh uuttu brihaččuu viärittämäh. Kartonas gu on azuttu detualit, kuduat pidäs olla ravvas! Sithäi mureni! Vahnebien kerähmö vaste oli, tulii roih vaste kahten kuun peräs. Vikse tulou omah dengah uuzi putin lukku ostua da putin panii löydiä. Et onnuako puutu tänäpäi teriämbi kodih!” Tuli Georgii Saveljič, otv'ortkal eroitti yläpuolen. Otti avaimen – se myös ei syndynyh. Vai sit Anastasija Mihailovnal tuli piäh ihan prostoi, helpo, peittämätöi mieli, kudai tässäh mindählienne istui kusgi piän syväs kohtas da vuotti tädä omua aigua. - Georgii Saveljič, ga sego hos ollou avain? Mies avai käin. Puuhizel tablikol oli numero 6 da nelli kirijua OPAS – se oli opastajien pertin avain. Juostozil, gu urokan algussah jo jäi pikoi vähäine aigua, Anastasija Mihailovna hyppäi sinne, eigo ole stolal hänen oigiedu avaindu. Ei olluh. Sit kentahto sevoittih da otti oman sijah. Mostu tapahtumistu jo oli, ga “varrastajat” lövvyttih terväh, gu ei voidu omua veriädy avata, tuldih vaihtamah avaimii kerras. - Kuni vuotan, tarkastan oman pal'ton kormanit. Hos vie pitkäs opastajan ijäs ni kerdua ei mostu kummua olluh, gu pannuzin omah kormanih vierahan avaimen, ga midätahto pidäy azuo, eiga uravut vuottaijes. Anastasija Mihailovna sydäi käin oigieh kormanih – oman koin avaimet vai. Toizeh – kai syväin azetui: kädeh vieri puutablikkoine, tabai – numero 7 LIT. Mustoitella, kui tämä rodih, aigua ei olluh. Juostol hakkai kluassah, lekuttajen piädy, da kyzyi prosken'n'ua Georgii Saveljičal, opastujil, niken ei sanonuh nimidä vastah, vai muheloitettih da avvutettih. Lapset kirkieh pandih kluassu kundoh, istuttih hil'l'azeh, kai käskyt ruattih puoles sanas. “Gu voimattomanke”, viukaldih mieles. Toizet kluasat sidä ei tietty, ga yksisama kaiken päivän oli tirpamatoi huigei. Enimäl Georgii Saveljičan ies, gu häi enzi päivän oli ruavos jälles jallanmučkandua, käveli vie rammaten. A pidi tämän tolkuttomuksen täh sinne-tänne käveltä pordahis. Anastasija Mihailovna juoksendeli väliaijal vie kerran kyzymäh prosken'n'ua Georgii Saveljičal da johtajal. Erähät, ket huondeksel nähtih, kyzeltih. Niken ei hujustannuh, kai muheloitettih. Oma huigei yksisama ei loppevunnuh nikui. Jälles urokkoi, yhtelläh kuilienne ehtii tarkastua tetratit da panna kundoh kluassoin päivykirjat vähästy aijembi, kui tahtoi. Meni andamah ozatoidu avaindu vardoiččijale, kuduannu oli sil ehtäl Nina Vladimirovna. Häi enne eläkköh lähtendiä ruadoi školas kazvattajannu da työnytti nuoren Nastin opastajan ruadomatkas. Kačahtih dai kerras kyzyi, mindäh on nengoine igävynnyh. - Kačo, Nina Vladimirovna, mittuokse nygöi heityin toukuttomakse! Jogo vahnanen? – loppi omat sellitändät naine. Nina Vladimirovna, enzimäine täs päiväs, pačkahtih nagroh: - Ga yksigo sinä moine olet? Kačo mi rahvastu kielastukseh puututtih! Kai olemattomat dengazet nähtih lukus! Ga niken ei tostanuhes, mis on tozi viga, ilmai sinuu! A sinä nenga ruadoh otattos, ga ethäi raudaine ole, toiči mihtahto kummahgi puutut. Älä vai huijustelei da igävöiče, hakkua kodih da muheloita! Huomei kaikin unohtetah. A konzu sanellet kodvan proidihuu, opastaijat muhahtetahes da sanotah: “Pidäyhäi nenga liijakse ruadua….” Kodih astuo jo tottu oli hoivembi. Konzu tuli piäh se tapahtumu, muhahtus iče nouzi sydämes: “Vot mindäh niken ei ni kironnuh, ni huijustannuh, ni soimannuh minuu – nikel ei tulluh piäh oigei mieli. Pidäy häi opastai-rukil nenga liijakse ruadua!”
- changed the text of the translation
Утро было как утро: не из лучших, но и не слишком плохое. За ночь землю снегом лишь слегка припорошило: ноги не вязли, а хоть и темно шагать – было видно. Воздух был свежий прохладный. Дорога сама ложилась под ноги. За полчаса два километра пробежали как хороший отдых. Анастасия Михайловна успела мысленно разобрать весь начинающийся рабочий день «по полочкам»: что во время каждой перемены успеть сделать, чтобы хоть немножко двинуть какое дело поскорей и попасть домой чуть пораньше. Эта картина пока радовала. По мере приближения к школе стали встречаться ученики и коллеги, обсуждать новости. Так с разговорами и зашли внутрь, взяли на вахте ключи, поднялись на второй этаж в учительскую. Проходя мимо окон фойе, Анастасия Михайловна обратила внимание, что не видно никого из учеников 6 Б класса, которые каждое утро её встречали. Обычно первым уроком у них был русский язык. Дети просили дать ключ и с удовольствием приводили в порядок кабинет: опускали стулья, замачивали тряпку, писали на доске число, готовили свои учебные принадлежности. Причина отсутствия ребят выяснилась уже около дверей кабинета: у окна напротив плотной ватагой стояли мальчики двух шестых классов, а у окон с одной и с другой стороны девчоночьи группы поменьше. Центром внимания был новенький мальчик, который недавно приехал к отцу из какого-то северного района. На селе говорили: родители давно в разводе, до сих пор мальчик жил с мамой, но стал плохо учиться, мама не могла держать его в руках, поэтому отправила сюда, может, будет слушаться отца и его молодую жену. В школе ничего плохого от него не наблюдалось. Мальчик симпатичный внешне. Поэтому все ученики шестых классов постоянно собирались вокруг него. И сейчас все что-то возились с телефонами. - Да и ладно, – думала Анастасия Михайловна, - есть ещё время, успеют подготовиться к уроку, пусть играют. Анастасия Михайловна вставила ключ в дверь, он не входил, повернула другой стороной - опять не входит. Замок и ключ были новые, месяца полтора как врезанные. Предыдущий уже лет десять мучил всех, только она и некоторые уборщицы умели открывать и закрывать дверь, а порой и они не сразу. Этот новый замок до сих пор все нахваливали. «Что могло тут произойти? Видно, опять китайского производства дешёво приобрели. Не выдержал даже до конца учебного года. Теперь нескоро поменяют. Придётся хоть у родителей своего класса помощи просить», - печально размышляла учительница. Дети, спохватились, повернулись к двери, поздоровались, стали расспрашивать и предлагать помощь. Ключ в замок не влезал. Мимо проходил учитель биологии Анатолий Иванович, которого дети очень любили и слушались с полуслова. Правду говоря, это был хороший педагог и хороший человек, всегда приходил на помощь женщинам, когда было трудно остановить не в меру разыгравшихся ребятишек. Часто отбирал тяжёлые пачки книг и тетрадей, нёс сам или подсовывал мальчишкам: «Не видите – помощь требуется!» Анатолий Иванович взял ключ, ему тоже не удалось вставить. Посоветовал сходить к завхозу, чтобы тот снял верхнюю часть замка и посмотрел, что произошло внутри. Анастасия Михайловна подошла к подоконнику положить свои вещи,| дети забрали их в руки, обещали присмотреть, расспрашивали, может, другие учителя или уборщицы неправильно закрыли вчера. Говорили, что помнят, как раньше такое случалось перед другими уроками. Нет, Анастасия Михайловна помнила, что закрывала дверь вчера сама. Поздно. В школе уже никого не было, только слышалась спортивная секция в далёком спортзале. Дверь закрылась. Хорошо закрылась. Винить было некого. В директорской сказали, что завхоза нет, заболел, попал на больничный. Директор школы Алевтина Владимировна достала из стола завхоза какой-то причудливый крючок, вероятно, своеобразно согнутую канцелярскую скрепку. – Возьмём с собой дежурного учителя Георгия Савельевича, посмотрим, может, дети что-нибудь затолкали в замок. Алевтина Владимировна пошарила в замке крючком с ключом и без ключа, заглянула внутрь, сказала, что темно, ничего не видно. Подождали, пока Георгий Савельевич пытался проделать те же самые манипуляции, потом отправились искать отвёртку. В это время проходила к своему рабочему месту жена Георгия Савельевича Анна Антоновна, учительница физики, спросила ласковым голосом, что произошло, взглянула внутрь замка и ахнула:| - Ой, какую крупную монетку засунули, и так глубоко, что даже проёма не видно. Подозвала ученика одиннадцатого класса Мишу, который шёл по коридору:| - Наверное, у тебя пальцы проворнее, попробуй, может, сумеешь поймать монетку. Миша наклонился, попробовал поскрести крючком, затем заглянул внутрь замка и изрёк:| - Много монеток засунули, крючком не достать. Придётся снять замок, разобрать, только тогда достать можно. Пока Георгий Савельевич ходил за отвёрткой, Анастасия Михайловна не стояла без дела: ещё раз попробовала вставить в замок ключ и крючок, сбегала в учительскую, попросила у у живущей на далёкой тёмной улице Тамары Васильевны маленький фонарик, попробовала посветить в замок. Никаких монеток видно не было. Только в дальнем углу торчали коричневатые, похожие на картон лохмотья. Учительница ворчала про себя: «Я права, дети не сделали ничего плохого. Хорошо, что не стали обвинять новичка. Из картона ведь сделаны детали, которые должны быть из железа! Поэтому и сломался! Родительское собрание только было, следующее будет лишь через два месяца. Придётся, видно, самой новый, хороший замок покупать да найти хорошего мастера. Видно, не попасть сегодня домой пораньше!» Подошёл Георгий Савельевич, снял отвёрткой верхнюю часть замка. Взял ключ – он опять не вставлялся. И только в этот момент Анастасии Михайловне пришла в голову предельно простая, лёгкая, лежащая на поверхности мысль, которая до этого момента почему-то застряла неведомо в каких дальних закоулках головы и ждала этого момента. - Георгий Савельевич, а от этого ли кабинета ключ? Мужчина раскрыл ладонь – на деревянной дощечке виднелась цифра 6 и четыре буквы буквы «УЧИТ» - это был ключ от учительской. Бегом, потому что до начала урока оставалось совсем мало времени, Анастасия Михайловна бросилась туда, нет ли на столе её настоящего ключа. Не было. Тогда кто-то перепутал и взял вместо своего. Такие случаи уже были, но «воры» находились быстро, потому что не могли свою дверь открыть, приходили менять ключи сразу. - Пока жду, проверю карманы своего пальто. Хоть за долгий учительский стаж ни разу такой оказии не было, чтобы положила в карман чужой ключ, но что-то надо делать, а то с ума сойдёшь в ожидании. Анастасия Михайловна засунула руку в правый карман – только ключи от своего дома. В левый – аж сердце остановилось: в руку легла деревянная табличка, поймала - «№7 ЛИТ». Вспоминать, как это произошло, времени не было. Бегом направилась к кабинету, качая головой, извинилась перед Георгием Савельичем, учениками. Никто ничего не сказал в ответ, только улыбались и помогали. Дети быстро привели кабинет в порядок, тихо сели, все задания выполняли с полуслова. «Как с больной», - мелькнула мысль. Другие классы о происшествии не знали, но всё равно весь день было нестерпимо стыдно. Особенно перед Георгием Савельевичем, так как он был первый день на работе после вывиха ноги, ещё ходил прихрамывая. А пришлось из-за этой глупости ходить туда-сюда по лестницам. Анастасия Михайловна на перемене сбегала ещё раз просить прощения у Георгия Савельича и у директора. Некоторые, кто утром видел, подходили, расспрашивали. Узнав в чём дело, также приветливо улыбались. Никто не стыдил, все улыбались. Собственный стыд всё-таки не проходил никак. После уроков всё же как-то успела проверить тетради и заполнить журналы, как и хотела, пораньше. Пошла сдавать злополучный ключ дежурной, которой оказалась в тот вечер Нина Владимировна. Она до пенсии работала в школе воспитателем и направила юную Настю на учительский трудовой путь. Взглянула и сразу поинтересовалась, почему такая опечаленная. - Погляди, какой бестолковой нынче сталю! Неужели уже старею? – закончила свои рассуждения женщина. Нина Владимировна, первая за этот день, громко расхохоталась: - Да ты одна, что ли? Смотри, сколько людей впали в обман! Сколько того, чего не было на самом деле, напридумали! Даже монеты, которых не было в замке, разглядели! И никто не догадался, в чём на самом деле причина, кроме тебя! А ты так берёшься за работу, но ведь не железная, порой в какие-нибудь истории можешь попасть. Не стыдись и не печалься, шагай домой и улыбайся! Завтра все забудут. А если расскажешь потом кому, так и усмехнутся: «Ну, надо же до такой степени работать!» Домой идти было уже действительно легче. Когда вспомнилось это происшествие, улыбка сама загорелась внутри: «Вот почему никто не ругал, не стыдил, ни укорял меня – никому не пришла в голову правильная мысль. Надо же бедным учителям, так уходить в работу!..».
September 28, 2025 in 12:17
Александра Родионова
- changed the text
Huondes oli gu huondes: eigo parahii, eigo liijakse paha. Yön aigah lundu on pannuh vai hoikkazesti: jallat upottu ei, a hos oli pimei astuo – nägyi. Oli veres viilei ilmu. Matku iče vieri jalgoih. Puolesčuasus kaksi virstua juostih gu hyvä huogavusaigu. Anastasija Mihailovna ehtii sellittiä piäs kaiken algajan ruadopäivan “pualiččazii myöte”: midä kuduan väliaijan aigua azuo, ku vois vähäzel eistiä eräs ruado teriämbi da piästä kodih aijembi. Se kuva ihaškoitti. Konzu škola läheni, ruvettih vastavumah opastujat da yhtesruadajat, sanelemah uudizii. Muga paginoinke mendih huonuksih, otettih vardoičusvuarnas avaimet, nostih toizele kerroksele opastajien pertih. Koridorua myö ikkunois siiriči astujes Anastasija Mihailovna huomai, gu ei nägynyh nikeda 6B kluasan opastujua, kuduat joga huondestu vastattih händy. Enzimäzenny urokkannu heil ainos oli ven'an kieli. Lapset pakittih avain da mielihyväl pandih kundoh perti: heitettih stuulat, kastettih vihko, kirjutettih kirjutuslaval päivy, varustettih omat opastusvehkehet. Syy sellittyi jo kluasan veriällyö: sen vastal ikkunalluo joukkoleh seizottih kahten 6A da 6B kluasoin brihačut, a yhtes da toizes puolespäi pienembät tyttöjoukkozet. Tarkastuksen keskenny oli uuzi brihaččuine, kudai ei ammui muutui tuattahluo kudamaslienne pohjazes piirispäi. Kyläs paistih: vahnembat jo ammui oldih eros, tässäh brihačču eli muamahke, ga rubei pahoi opastumah, muamah ei voinnuh pidiä händy kuris, sendäh työndi tänne, toinah rubieu kuundelemah tuattuadah da uuttu nuordu muamua. Školas pahua hänes ei olluh. Dai brihačču oli čoma nägemäl. Sit kaikin kuvvendien kluasoin opastujiat ainos kerryttih hänes ymbäri. Nygöigi kaikin midälienne šelottihes telefonienke. - Olgah jo, duumaičči Anastasija Mihailovna, on vie aigua varustuo urokan algussah – anna elostetah. Anastasija Mihailovna sydäi avaimen veriäh, se ei mennyh, punaldi toizin - myöstin ei mene. Avain da lukku oldih uvvet, kuudu puolitostu tagaperin pandu. Endine, onnuako, vuottu kymmenen muokkai kaikkii, vaiku häi da erähät kabrastajat suadih avata da salvata se, ga toiči hyögi ei kerras. Tädä lukkuu avaimenke kaikin kiitettih tässäh. “Mibo myös täh ehtii? Vikse Kitais luajittu huogeheh ostettu. ei kestänyh ni vuvven loppussah. Nygöi ei terväh muuteta. Pidäy hos oman kluasan vahnembil abuu pakita”, ajatteli pahevuksis opastai. Lapset tostettihes, punalduttih veriähpäi, tervehtittih, ruvettih kyzelemäh da tariččemah abuu. Avain lukkuh ei syndynyh. Siiriči astui biologien opastai Anatolii Ivanovič, kuduadu lapset muga suvaittih ga kuultih puoles sanas. Toven sanuo, häi oli hyvä opastai dai hyvä ristikanzugi, ainos tuli naizile abuh, konzu oli jygei azettua liijakse bauhujii lapsii,| puaksuh otti jugiet kniigu- da tetrattitukut, kandoi iče libo sydäi brihaččuloile: “Ettogo näi, avvuttua pidäy”. Anatolii Ivanovič otti avaimen, hänel sežo ei puuttunuh tungie. Nevvoi mennä zavhozalluo, kabrastua yläpuoli da kaččuo, mi rodih sydämes. Anastasija Mihailovna meni panemah ikkunpielele omii vehkehii. Lapset kerättih net käzih, uskaldettih kaččuo, kyzeltih, toinah toizet opastajat libo kabrastajat pahoi salvattih egläi. Saneltih, ku mustetah, kui enne muga tapahtui toizien urokoin iel. Ei, Anastasija Mihailovna musti, ku salbai veriän eigläi iče. Myöhä. Školas nikedä jo ei olluh, vaigu sportuozasto vähäzel kuului loittozes huonukses. Veräi salbavui. Hyvin salbavui. Viärittiä ei ole kedä. Johtokunnas sanottih, čto zavhozua ei ole, la voimatoi, läžindylipul puutui. Školan johtai Aleftina Vladimirovna otti zavhozan stolas mittuonlienne kummallizen kočkazen, onnuako eri luaduh kiänetyn kiinittimen:| - Otammo keräle päivästysopastajan Georgii Saveljičan, kačommo, toinah lapset midä lukun sydämeh syvättih. Aleftina Vladimirovna oppi kobeloittua lukun sydämes kočkazel avaimenkel dai avaimeta, kačahtih sydämeh, sanoi, ku pimei on, ei nägynyh nimidä. Vuotettih, kuni Georgii Saveljič oppi azuo net samazet tevot, sit lähtiettih eččimäh otv'ortkua. Silkeskie siiriči proidii omah ruadokohtah päi Georgii Saveljičan akku Anna Antonovna, fiiziekan opastai, kyzyi sulaval iänel, mi rodih, kačahtih lukun sydämeh dai ohkahtih:| - Avoi-voi, mi karju raududengaine on syvätty da muga syväh, ga ni raguo ei nävy. Kučui 11.^ kluasas opastujua brihua Miikulua, kudai astui pertivälii myö, andoi kočkazen: - | - Toinah sinul ollah sormet kirmiembät, opi, toinah tabuat nečen dengazen. Miikul kaldavui, oppi šeluo kočkazel, sežo kačahtih lukun sydämeh, sanoi: - Äijy rauduengastu on syvätty, kočkazel et sua, lukku pidäy kaivua, levittiä, sit vai äski suaha voibi. Kuni Georgii Saveljiĉ kävyi alah ottamah otv'ortkua, Anastasija Mihailovna ei seizonuh ruavota: vie kerran oppi syvätä lukkuh avaindu dai kočkastu, juoksendeli opastajien pertih, pakičči loittozel pimiel pihal eläjäl Tamara Vasiljevnal pikoi pikkarazen fonarizen, oppi sil andua valgiedu lukkuh. Nimittumua dengastu nägynyh ei. Vai loittozes čupus kokotettih maksankarvazet, gu karton bumuagu, ribuzet. Opastai kurketti ičessäh: “Minä olin oigei, lapset ei ruattu nimidä pahua. Hyvä gu emmo ruvennuh uuttu brihaččuu viärittämäh. Kartonas gu on azuttu detualit, kuduat pidäs olla ravvas! Sithäi mureni! Vahnebien kerähmö vaste oli, tulii roih vaste kahten kuun peräs. Vikse tulou omah dengah uuzi putin lukku ostua da putin panii löydiä. Et onnuako puutu tänäpäi teriämbi kodih!” Tuli Georgii Saveljič, otv'ortkal eroitti yläpuolen. Otti avaimen – se myös ei syndynyh. Vai sit Anastasija Mihailovnal tuli piäh ihan prostoi, helpo, peittämätöi mieli, kudai tässäh mindählienne istui kusgi piän syväs kohtas da vuotti tädä omua aigua. - Georgii Saveljič, ga sego hos ollou avain? Mies avai käin. Puuhizel tablikol oli numero 6 da nelli kirijua OPAS – se oli opastajien pertin avain. Juostozil, gu urokan algussah jo jäi pikoi vähäine aigua, Anastasija Mihailovna hyppäi sinne, eigo ole stolal hänen oigiedu avaindu. Ei olluh. Sit kentahto sevoittih da otti oman sijah. Mostu tapahtumistu jo oli, ga “varrastajat” lövvyttih terväh, gu ei voidu omua veriädy avata, tuldih vaihtamah avaimii kerras. - Kuni vuotan, tarkastan oman pal'ton kormanit. Hos vie pitkäs opastajan ijäs ni kerdua ei mostu kummua olluh, gu pannuzin omah kormanih vierahan avaimen, ga midätahto pidäy azuo, eiga uravut vuottaijes. Anastasija Mihailovna sydäi käin oigieh kormanih – oman koin avaimet vai. Toizeh – kai syväin azetui: kädeh vieri puutablikkoine, tabai – numero 7 LIT. Mustoitella, kui tämä rodih, aigua ei olluh. Juostol hakkai kluassah, lekuttajen piädy, da kyzyi prosken'n'ua Georgii Saveljičal, opastujil, niken ei sanonuh nimidä vastah, vai muheloitettih da avvutettih. Lapset kirkieh pandih kluassu kundoh, istuttih hil'l'azeh, kai käskyt ruattih puoles sanas. “Gu voimattomanke”, viukaldih mieles. Toizet kluasat sidä ei tietty, ga yksisama kaiken päivän oli tirpamatoi huigei. Enimäl Georgii Saveljičan ies, gu häi enzi päivän oli ruavos jälles jallanmučkandua, käveli vie rammaten. A pidi tämän tolkuttomuksen täh sinne-tänne käveltä pordahis. Anastasija Mihailovna juoksendeli väliaijal vie kerran kyzymäh prosken'n'ua Georgii Saveljičal da johtajal. Erähät, ket huondeksel nähtih, kyzeltih. Niken ei hujustannuh, kai muheloitettih. Oma huigei yksisama ei loppevunnuh nikui. Jälles urokkoi, yhtelläh kuilienne ehtii tarkastua tetratit da panna kundoh kluassoin päivykirjat vähästy aijembi, kui tahtoi. Meni andamah ozatoidu avaindu vardoiččijale, kuduannu oli sil ehtäl Nina Vladimirovna. Häi enne eläkköh lähtendiä ruadoi školas kazvattajannu da työnytti nuoren Nastin opastajan ruadomatkas. Kačahtih dai kerras kyzyi, mindäh on nengoine igävynnyh. - Kačo, Nina Vladimirovna, mittuokse nygöi heityin toukuttomakse! Jogo vahnanen? – loppi omat sellitändät naine. Nina Vladimirovna, enzimäine täs päiväs, pačkahtih nagroh: - Ga yksigo sinä moine olet? Kačo mi rahvastu kielastukseh puututtih! Kai olemattomat dengazet nähtih lukus! Ga niken ei tostanuhes, mis on tozi viga, ilmai sinuu! A sinä nenga ruadoh otattos, ga ethäi raudaine ole, toiči mihtahto kummahgi puutut. Älä vai huijustelei da igävöiče, hakkua kodih da muheloita! Huomei kaikin unohtetah. A konzu sanellet kodvan proidihuu, opastaijat muhahtetahes da sanotah: “Pidäyhäi nenga liijakse ruadua….” Kodih astuo jo tottu oli hoivembi. Konzu tuli piäh se tapahtumu, muhahtus iče nouzi sydämes: “Vot mindäh niken ei ni kironnuh, ni huijustannuh, ni soimannuh minuu – nikel ei tulluh piäh oigei mieli. Pidäy häi opastai-rukil nenga liijakse ruadua!”
- changed the text of the translation
Утро было как утро: не из лучших, но и не слишком плохое. За ночь землю снегом лишь слегка припорошило: ноги не вязли, а хоть и темно шагать – было видно. Воздух был свежий прохладный. Дорога сама ложилась под ноги. За полчаса два километра пробежали как хороший отдых. Анастасия Михайловна успела мысленно разобрать весь начинающийся рабочий день «по полочкам»: что во время каждой перемены успеть сделать, чтобы хоть немножко двинуть какое дело поскорей и попасть домой чуть пораньше. Эта картина пока радовала. По мере приближения к школе стали встречаться ученики и коллеги, обсуждать новости. Так с разговорами и зашли внутрь, взяли на вахте ключи, поднялись на второй этаж в учительскую. Проходя мимо окон фойе, Анастасия Михайловна обратила внимание, что не видно никого из учеников 6 Б класса, которые каждое утро её встречали. Обычно первым уроком у них был русский язык. Дети просили дать ключ и с удовольствием приводили в порядок кабинет: опускали стулья, замачивали тряпку, писали на доске число, готовили свои учебные принадлежности. Причина отсутствия ребят выяснилась уже около дверей кабинета: у окна напротив плотной ватагой стояли мальчики двух шестых классов, а у окон с одной и с другой стороны девчоночьи группы поменьше. Центром внимания был новенький мальчик, который недавно приехал к отцу из какого-то северного района. На селе говорили: родители давно в разводе, до сих пор мальчик жил с мамой, но стал плохо учиться, мама не могла держать его в руках, поэтому отправила сюда, может, будет слушаться отца и его молодую жену. В школе ничего плохого от него не наблюдалось. Мальчик симпатичный внешне. Поэтому все ученики шестых классов постоянно собирались вокруг него. И сейчас все что-то возились с телефонами. - Да и ладно, – думала Анастасия Михайловна, - есть ещё время, успеют подготовиться к уроку, пусть играют. Анастасия Михайловна вставила ключ в дверь, он не входил, повернула другой стороной - опять не входит. Замок и ключ были новые, месяца полтора как врезанные. Предыдущий уже лет десять мучил всех, только она и некоторые уборщицы умели открывать и закрывать дверь, а порой и они не сразу. Этот новый замок до сих пор все нахваливали. «Что могло тут произойти? Видно, опять китайского производства дешёво приобрели. Не выдержал даже до конца учебного года. Теперь нескоро поменяют. Придётся хоть у родителей своего класса помощи просить», - печально размышляла учительница. Дети, спохватились, повернулись к двери, поздоровались, стали расспрашивать и предлагать помощь. Ключ в замок не влезал. Мимо проходил учитель биологии Анатолий Иванович, которого дети очень любили и слушались с полуслова. Правду говоря, это был хороший педагог и хороший человек, всегда приходил на помощь женщинам, когда было трудно остановить не в меру разыгравшихся ребятишек. Часто отбирал тяжёлые пачки книг и тетрадей, нёс сам или подсовывал мальчишкам: «Не видите – помощь требуется!» Анатолий Иванович взял ключ, ему тоже не удалось вставить. Посоветовал сходить к завхозу, чтобы тот снял верхнюю часть замка и посмотрел, что произошло внутри. Анастасия Михайловна подошла к подоконнику положить свои вещи,| дети забрали их в руки, обещали присмотреть, расспрашивали, может, другие учителя или уборщицы неправильно закрыли вчера. Говорили, что помнят, как раньше такое случалось перед другими уроками. Нет, Анастасия Михайловна помнила, что закрывала дверь вчера сама. Поздно. В школе уже никого не было, только слышалась спортивная секция в далёком спортзале. Дверь закрылась. Хорошо закрылась. Винить было некого. В директорской сказали, что завхоза нет, заболел, попал на больничный. Директор школы Алевтина Владимировна достала из стола завхоза какой-то причудливый крючок, вероятно, своеобразно согнутую канцелярскую скрепку. – Возьмём с собой дежурного учителя Георгия Савельевича, посмотрим, может, дети что-нибудь затолкали в замок. Алевтина Владимировна пошарила в замке крючком с ключом и без ключа, заглянула внутрь, сказала, что темно, ничего не видно. Подождали, пока Георгий Савельевич пытался проделать те же самые манипуляции, потом отправились искать отвёртку. В это время проходила к своему рабочему месту жена Георгия Савельевича Анна Антоновна, учительница физики, спросила ласковым голосом, что произошло, взглянула внутрь замка и ахнула:| - Ой, какую крупную монетку засунули, и так глубоко, что даже проёма не видно. Подозвала ученика одиннадцатого класса Мишу, который шёл по коридору: - Наверное, у тебя пальцы проворнее, попробуй, может, сумеешь поймать монетку. Миша наклонился, попробовал поскрести крючком, затем заглянул внутрь замка и изрёк:| - Много монеток засунули, крючком не достать. Придётся снять замок, разобрать, только тогда достать можно. Пока Георгий Савельевич ходил за отвёрткой, Анастасия Михайловна не стояла без дела: ещё раз попробовала вставить в замок ключ и крючок, сбегала в учительскую, попросила у у живущей на далёкой тёмной улице Тамары Васильевны маленький фонарик, попробовала посветить в замок. Никаких монеток видно не было. Только в дальнем углу торчали коричневатые, похожие на картон лохмотья. Учительница ворчала про себя: «Я права, дети не сделали ничего плохого. Хорошо, что не стали обвинять новичка. Из картона ведь сделаны детали, которые должны быть из железа! Поэтому и сломался! Родительское собрание только было, следующее будет лишь через два месяца. Придётся, видно, самой новый, хороший замок покупать да найти хорошего мастера. Видно, не попасть сегодня домой пораньше!» Подошёл Георгий Савельевич, снял отвёрткой верхнюю часть замка. Взял ключ – он опять не вставлялся. И только в этот момент Анастасии Михайловне пришла в голову предельно простая, лёгкая, лежащая на поверхности мысль, которая до этого момента почему-то застряла неведомо в каких дальних закоулках головы и ждала этого момента. - Георгий Савельевич, а от этого ли кабинета ключ? Мужчина раскрыл ладонь – на деревянной дощечке виднелась цифра 6 и четыре буквы буквы «УЧИТ» - это был ключ от учительской. Бегом, потому что до начала урока оставалось совсем мало времени, Анастасия Михайловна бросилась туда, нет ли на столе её настоящего ключа. Не было. Тогда кто-то перепутал и взял вместо своего. Такие случаи уже были, но «воры» находились быстро, потому что не могли свою дверь открыть, приходили менять ключи сразу. - Пока жду, проверю карманы своего пальто. Хоть за долгий учительский стаж ни разу такой оказии не было, чтобы положила в карман чужой ключ, но что-то надо делать, а то с ума сойдёшь в ожидании. Анастасия Михайловна засунула руку в правый карман – только ключи от своего дома. В левый – аж сердце остановилось: в руку легла деревянная табличка, поймала - «№7 ЛИТ». Вспоминать, как это произошло, времени не было. Бегом направилась к кабинету, качая головой, извинилась перед Георгием Савельичем, учениками. Никто ничего не сказал в ответ, только улыбались и помогали. Дети быстро привели кабинет в порядок, тихо сели, все задания выполняли с полуслова. «Как с больной», - мелькнула мысль. Другие классы о происшествии не знали, но всё равно весь день было нестерпимо стыдно. Особенно перед Георгием Савельевичем, так как он был первый день на работе после вывиха ноги, ещё ходил прихрамывая. А пришлось из-за этой глупости ходить туда-сюда по лестницам. Анастасия Михайловна на перемене сбегала ещё раз просить прощения у Георгия Савельича и у директора. Некоторые, кто утром видел, подходили, расспрашивали. Узнав в чём дело, также приветливо улыбались. Никто не стыдил, все улыбались. Собственный стыд всё-таки не проходил никак. После уроков всё же как-то успела проверить тетради и заполнить журналы, как и хотела, пораньше. Пошла сдавать злополучный ключ дежурной, которой оказалась в тот вечер Нина Владимировна. Она до пенсии работала в школе воспитателем и направила юную Настю на учительский трудовой путь. Взглянула и сразу поинтересовалась, почему такая опечаленная. - Погляди, какой бестолковой нынче сталю! Неужели уже старею? – закончила свои рассуждения женщина. Нина Владимировна, первая за этот день, громко расхохоталась: - Да ты одна, что ли? Смотри, сколько людей впали в обман! Сколько того, чего не было на самом деле, напридумали! Даже монеты, которых не было в замке, разглядели! И никто не догадался, в чём на самом деле причина, кроме тебя! А ты так берёшься за работу, но ведь не железная, порой в какие-нибудь истории можешь попасть. Не стыдись и не печалься, шагай домой и улыбайся! Завтра все забудут. А если расскажешь потом кому, так и усмехнутся: «Ну, надо же до такой степени работать!» Домой идти было уже действительно легче. Когда вспомнилось это происшествие, улыбка сама загорелась внутри: «Вот почему никто не ругал, не стыдил, ни укорял меня – никому не пришла в голову правильная мысль. Надо же бедным учителям, так уходить в работу!..».
September 28, 2025 in 12:16
Александра Родионова
- changed the text
Huondes oli gu huondes: eigo parahii, eigo liijakse paha. Yön aigah lundu on pannuh vai hoikkazesti: jallat upottu ei, a hos oli pimei astuo – nägyi. Oli veres viilei ilmu. Matku iče vieri jalgoih. Puolesčuasus kaksi virstua juostih gu hyvä huogavusaigu. Anastasija Mihailovna ehtii sellittiä piäs kaiken algajan ruadopäivan “pualiččazii myöte”: midä kuduan väliaijan aigua azuo, ku vois vähäzel eistiä eräs ruado teriämbi da piästä kodih aijembi. Se kuva ihaškoitti. Konzu škola läheni, ruvettih vastavumah opastujat da yhtesruadajat, sanelemah uudizii. Muga paginoinke mendih huonuksih, otettih vardoičusvuarnas avaimet, nostih toizele kerroksele opastajien pertih. Koridorua myö ikkunois siiriči astujes Anastasija Mihailovna huomai, gu ei nägynyh nikeda 6B kluasan opastujua, kuduat joga huondestu vastattih händy. Enzimäzenny urokkannu heil ainos oli ven'an kieli. Lapset pakittih avain da mielihyväl pandih kundoh perti: heitettih stuulat, kastettih vihko, kirjutettih kirjutuslaval päivy, varustettih omat opastusvehkehet. Syy sellittyi jo kluasan veriällyö: sen vastal ikkunalluo joukkoleh seizottih kahten 6A da 6B kluasoin brihačut, a yhtes da toizes puolespäi pienembät tyttöjoukkozet. Tarkastuksen keskenny oli uuzi brihaččuine, kudai ei ammui muutui tuattahluo kudamaslienne pohjazes piirispäi. Kyläs paistih: vahnembat jo ammui oldih eros, tässäh brihačču eli muamahke, ga rubei pahoi opastumah, muamah ei voinnuh pidiä händy kuris, sendäh työndi tänne, toinah rubieu kuundelemah tuattuadah da uuttu nuordu muamua. Školas pahua hänes ei olluh. Dai brihačču oli čoma nägemäl. Sit kaikin kuvvendien kluasoin opastujiat ainos kerryttih hänes ymbäri. Nygöigi kaikin midälienne šelottihes telefonienke. - Olgah jo, duumaičči Anastasija Mihailovna, on vie aigua varustuo urokan algussah – anna elostetah. Anastasija Mihailovna sydäi avaimen veriäh, se ei mennyh, punaldi toizin - myöstin ei mene. Avain da lukku oldih uvvet, kuudu puolitostu tagaperin pandu. Endine, onnuako, vuottu kymmenen muokkai kaikkii, vaiku häi da erähät kabrastajat suadih avata da salvata se, ga toiči hyögi ei kerras. Tädä lukkuu avaimenke kaikin kiitettih tässäh. “Mibo myös täh ehtii? Vikse Kitais luajittu huogeheh ostettu. ei kestänyh ni vuvven loppussah. Nygöi ei terväh muuteta. Pidäy hos oman kluasan vahnembil abuu pakita”, ajatteli pahevuksis opastai. Lapset tostettihes, punalduttih veriähpäi, tervehtittih, ruvettih kyzelemäh da tariččemah abuu. Avain lukkuh ei syndynyh. Siiriči astui biologien opastai Anatolii Ivanovič, kuduadu lapset muga suvaittih ga kuultih puoles sanas. Toven sanuo, häi oli hyvä opastai dai hyvä ristikanzugi, ainos tuli naizile abuh, konzu oli jygei azettua liijakse bauhujii lapsii,| puaksuh otti jugiet kniigu- da tetrattitukut, kandoi iče libo sydäi brihaččuloile: “Ettogo näi, avvuttua pidäy”. Anatolii Ivanovič otti avaimen, hänel sežo ei puuttunuh tungie. Nevvoi mennä zavhozalluo, kabrastua yläpuoli da kaččuo, mi rodih sydämes. Anastasija Mihailovna meni panemah ikkunpielele omii vehkehii. Lapset kerättih net käzih, uskaldettih kaččuo, kyzeltih, toinah toizet opastajat libo kabrastajat pahoi salvattih egläi. Saneltih, ku mustetah, kui enne muga tapahtui toizien urokoin iel. Ei, Anastasija Mihailovna musti, ku salbai veriän eigläi iče. Myöhä. Školas nikedä jo ei olluh, vaigu sportuozasto vähäzel kuului loittozes huonukses. Veräi salbavui. Hyvin salbavui. Viärittiä ei ole kedä. Johtokunnas sanottih, čto zavhozua ei ole, la voimatoi, läžindylipul puutui. Školan johtai Aleftina Vladimirovna otti zavhozan stolas mittuonlienne kummallizen kočkazen, onnuako eri luaduh kiänetyn kiinittimen:| - Otammo keräle päivästysopastajan Georgii Saveljičan, kačommo, toinah lapset midä lukun sydämeh syvättih. Aleftina Vladimirovna oppi kobeloittua lukun sydämes kočkazel avaimenkel dai avaimeta, kačahtih sydämeh, sanoi, ku pimei on, ei nägynyh nimidä. Vuotettih, kuni Georgii Saveljič oppi azuo net samazet tevot, sit lähtiettih eččimäh otv'ortkua. Silkeskie siiriči proidii omah ruadokohtah päi Georgii Saveljičan akku Anna Antonovna, fiiziekan opastai, kyzyi sulaval iänel, mi rodih, kačahtih lukun sydämeh dai ohkahtih: - Avoi-voi, mi karju raududengaine on syvätty da muga syväh, ga ni raguo ei nävy. Kučui 11.^ kluasas opastujua brihua Miikulua, kudai astui pertivälii myö, andoi kočkazen: - - Toinah sinul ollah sormet kirmiembät, opi, toinah tabuat nečen dengazen. Miikul kaldavui, oppi šeluo kočkazel, sežo kačahtih lukun sydämeh, sanoi: - Äijy rauduengastu on syvätty, kočkazel et sua, lukku pidäy kaivua, levittiä, sit vai äski suaha voibi. Kuni Georgii Saveljiĉ kävyi alah ottamah otv'ortkua, Anastasija Mihailovna ei seizonuh ruavota: vie kerran oppi syvätä lukkuh avaindu dai kočkastu, juoksendeli opastajien pertih, pakičči loittozel pimiel pihal eläjäl Tamara Vasiljevnal pikoi pikkarazen fonarizen, oppi sil andua valgiedu lukkuh. Nimittumua dengastu nägynyh ei. Vai loittozes čupus kokotettih maksankarvazet, gu karton bumuagu, ribuzet. Opastai kurketti ičessäh: “Minä olin oigei, lapset ei ruattu nimidä pahua. Hyvä gu emmo ruvennuh uuttu brihaččuu viärittämäh. Kartonas gu on azuttu detualit, kuduat pidäs olla ravvas! Sithäi mureni! Vahnebien kerähmö vaste oli, tulii roih vaste kahten kuun peräs. Vikse tulou omah dengah uuzi putin lukku ostua da putin panii löydiä. Et onnuako puutu tänäpäi teriämbi kodih!” Tuli Georgii Saveljič, otv'ortkal eroitti yläpuolen. Otti avaimen – se myös ei syndynyh. Vai sit Anastasija Mihailovnal tuli piäh ihan prostoi, helpo, peittämätöi mieli, kudai tässäh mindählienne istui kusgi piän syväs kohtas da vuotti tädä omua aigua. - Georgii Saveljič, ga sego hos ollou avain? Mies avai käin. Puuhizel tablikol oli numero 6 da nelli kirijua OPAS – se oli opastajien pertin avain. Juostozil, gu urokan algussah jo jäi pikoi vähäine aigua, Anastasija Mihailovna hyppäi sinne, eigo ole stolal hänen oigiedu avaindu. Ei olluh. Sit kentahto sevoittih da otti oman sijah. Mostu tapahtumistu jo oli, ga “varrastajat” lövvyttih terväh, gu ei voidu omua veriädy avata, tuldih vaihtamah avaimii kerras. - Kuni vuotan, tarkastan oman pal'ton kormanit. Hos vie pitkäs opastajan ijäs ni kerdua ei mostu kummua olluh, gu pannuzin omah kormanih vierahan avaimen, ga midätahto pidäy azuo, eiga uravut vuottaijes. Anastasija Mihailovna sydäi käin oigieh kormanih – oman koin avaimet vai. Toizeh – kai syväin azetui: kädeh vieri puutablikkoine, tabai – numero 7 LIT. Mustoitella, kui tämä rodih, aigua ei olluh. Juostol hakkai kluassah, lekuttajen piädy, da kyzyi prosken'n'ua Georgii Saveljičal, opastujil, niken ei sanonuh nimidä vastah, vai muheloitettih da avvutettih. Lapset kirkieh pandih kluassu kundoh, istuttih hil'l'azeh, kai käskyt ruattih puoles sanas. “Gu voimattomanke”, viukaldih mieles. Toizet kluasat sidä ei tietty, ga yksisama kaiken päivän oli tirpamatoi huigei. Enimäl Georgii Saveljičan ies, gu häi enzi päivän oli ruavos jälles jallanmučkandua, käveli vie rammaten. A pidi tämän tolkuttomuksen täh sinne-tänne käveltä pordahis. Anastasija Mihailovna juoksendeli väliaijal vie kerran kyzymäh prosken'n'ua Georgii Saveljičal da johtajal. Erähät, ket huondeksel nähtih, kyzeltih. Niken ei hujustannuh, kai muheloitettih. Oma huigei yksisama ei loppevunnuh nikui. Jälles urokkoi, yhtelläh kuilienne ehtii tarkastua tetratit da panna kundoh kluassoin päivykirjat vähästy aijembi, kui tahtoi. Meni andamah ozatoidu avaindu vardoiččijale, kuduannu oli sil ehtäl Nina Vladimirovna. Häi enne eläkköh lähtendiä ruadoi školas kazvattajannu da työnytti nuoren Nastin opastajan ruadomatkas. Kačahtih dai kerras kyzyi, mindäh on nengoine igävynnyh. - Kačo, Nina Vladimirovna, mittuokse nygöi heityin toukuttomakse! Jogo vahnanen? – loppi omat sellitändät naine. Nina Vladimirovna, enzimäine täs päiväs, pačkahtih nagroh: - Ga yksigo sinä moine olet? Kačo mi rahvastu kielastukseh puututtih! Kai olemattomat dengazet nähtih lukus! Ga niken ei tostanuhes, mis on tozi viga, ilmai sinuu! A sinä nenga ruadoh otattos, ga ethäi raudaine ole, toiči mihtahto kummahgi puutut. Älä vai huijustelei da igävöiče, hakkua kodih da muheloita! Huomei kaikin unohtetah. A konzu sanellet kodvan proidihuu, opastaijat muhahtetahes da sanotah: “Pidäyhäi nenga liijakse ruadua….” Kodih astuo jo tottu oli hoivembi. Konzu tuli piäh se tapahtumu, muhahtus iče nouzi sydämes: “Vot mindäh niken ei ni kironnuh, ni huijustannuh, ni soimannuh minuu – nikel ei tulluh piäh oigei mieli. Pidäy häi opastai-rukil nenga liijakse ruadua!”
September 28, 2025 in 12:14
Александра Родионова
- changed the text of the translation
Утро было как утро: не из лучших, но и не слишком плохое. За ночь землю снегом лишь слегка припорошило: ноги не вязли, а хоть и темно шагать – было видно. Воздух был свежий прохладный. Дорога сама ложилась под ноги. За полчаса два километра пробежали как хороший отдых. Анастасия Михайловна успела мысленно разобрать весь начинающийся рабочий день «по полочкам»: что во время каждой перемены успеть сделать, чтобы хоть немножко двинуть какое дело поскорей и попасть домой чуть пораньше. Эта картина пока радовала. По мере приближения к школе стали встречаться ученики и коллеги, обсуждать новости. Так с разговорами и зашли внутрь, взяли на вахте ключи, поднялись на второй этаж в учительскую. Проходя мимо окон фойе, Анастасия Михайловна обратила внимание, что не видно никого из учеников 6 Б класса, которые каждое утро её встречали. Обычно первым уроком у них был русский язык. Дети просили дать ключ и с удовольствием приводили в порядок кабинет: опускали стулья, замачивали тряпку, писали на доске число, готовили свои учебные принадлежности. Причина отсутствия ребят выяснилась уже около дверей кабинета: у окна напротив плотной ватагой стояли мальчики двух шестых классов, а у окон с одной и с другой стороны девчоночьи группы поменьше. Центром внимания был новенький мальчик, который недавно приехал к отцу из какого-то северного района. На селе говорили: родители давно в разводе, до сих пор мальчик жил с мамой, но стал плохо учиться, мама не могла держать его в руках, поэтому отправила сюда, может, будет слушаться отца и его молодую жену. В школе ничего плохого от него не наблюдалось. Мальчик симпатичный внешне. Поэтому все ученики шестых классов постоянно собирались вокруг него. И сейчас все что-то возились с телефонами. - Да и ладно, – думала Анастасия Михайловна, - есть ещё время, успеют подготовиться к уроку, пусть играют. Анастасия Михайловна вставила ключ в дверь, он не входил, повернула другой стороной - опять не входит. Замок и ключ были новые, месяца полтора как врезанные. Предыдущий уже лет десять мучил всех, только она и некоторые уборщицы умели открывать и закрывать дверь, а порой и они не сразу. Этот новый замок до сих пор все нахваливали. «Что могло тут произойти? Видно, опять китайского производства дешёво приобрели. Не выдержал даже до конца учебного года. Теперь нескоро поменяют. Придётся хоть у родителей своего класса помощи просить», - печально размышляла учительница. Дети, спохватились, повернулись к двери, поздоровались, стали расспрашивать и предлагать помощь. Ключ в замок не влезал. Мимо проходил учитель биологии Анатолий Иванович, которого дети очень любили и слушались с полуслова. Правду говоря, это был хороший педагог и хороший человек, всегда приходил на помощь женщинам, когда было трудно остановить не в меру разыгравшихся ребятишек. Часто отбирал тяжёлые пачки книг и тетрадей, нёс сам или подсовывал мальчишкам: «Не видите – помощь требуется!» Анатолий Иванович взял ключ, ему тоже не удалось вставить. Посоветовал сходить к завхозу, чтобы тот снял верхнюю часть замка и посмотрел, что произошло внутри. Анастасия Михайловна подошла к подоконнику положить свои вещи,| дети забрали их в руки, обещали присмотреть, расспрашивали, может, другие учителя или уборщицы неправильно закрыли вчера. Говорили, что помнят, как раньше такое случалось перед другими уроками. Нет, Анастасия Михайловна помнила, что закрывала дверь вчера сама. Поздно. В школе уже никого не было, только слышалась спортивная секция в далёком спортзале. Дверь закрылась. Хорошо закрылась. Винить было некого. В директорской сказали, что завхоза нет, заболел, попал на больничный. Директор школы Алевтина Владимировна достала из стола завхоза какой-то причудливый крючок, вероятно, своеобразно согнутую канцелярскую скрепку. – Возьмём с собой дежурного учителя Георгия Савельевича, посмотрим, может, дети что-нибудь затолкали в замок. Алевтина Владимировна пошарила в замке крючком с ключом и без ключа, заглянула внутрь, сказала, что темно, ничего не видно. Подождали, пока Георгий Савельевич пытался проделать те же самые манипуляции, потом отправились искать отвёртку. В это время проходила к своему рабочему месту жена Георгия Савельевича Анна Антоновна, учительница физики, спросила ласковым голосом, что произошло, взглянула внутрь замка и ахнула: - Ой, какую крупную монетку засунули, и так глубоко, что даже проёма не видно. Подозвала ученика одиннадцатого класса Мишу, который шёл по коридору: - Наверное, у тебя пальцы проворнее, попробуй, может, сумеешь поймать монетку. Миша наклонился, попробовал поскрести крючком, затем заглянул внутрь замка и изрёк: - Много монеток засунули, крючком не достать. Придётся снять замок, разобрать, только тогда достать можно. Пока Георгий Савельевич ходил за отвёрткой, Анастасия Михайловна не стояла без дела: ещё раз попробовала вставить в замок ключ и крючок, сбегала в учительскую, попросила у у живущей на далёкой тёмной улице Тамары Васильевны маленький фонарик, попробовала посветить в замок. Никаких монеток видно не было. Только в дальнем углу торчали коричневатые, похожие на картон лохмотья. Учительница ворчала про себя: «Я права, дети не сделали ничего плохого. Хорошо, что не стали обвинять новичка. Из картона ведь сделаны детали, которые должны быть из железа! Поэтому и сломался! Родительское собрание только было, следующее будет лишь через два месяца. Придётся, видно, самой новый, хороший замок покупать да найти хорошего мастера. Видно, не попасть сегодня домой пораньше!» Подошёл Георгий Савельевич, снял отвёрткой верхнюю часть замка. Взял ключ – он опять не вставлялся. И только в этот момент Анастасии Михайловне пришла в голову предельно простая, лёгкая, лежащая на поверхности мысль, которая до этого момента почему-то застряла неведомо в каких дальних закоулках головы и ждала этого момента. - Георгий Савельевич, а от этого ли кабинета ключ? Мужчина раскрыл ладонь – на деревянной дощечке виднелась цифра 6 и четыре буквы буквы «УЧИТ» - это был ключ от учительской. Бегом, потому что до начала урока оставалось совсем мало времени, Анастасия Михайловна бросилась туда, нет ли на столе её настоящего ключа. Не было. Тогда кто-то перепутал и взял вместо своего. Такие случаи уже были, но «воры» находились быстро, потому что не могли свою дверь открыть, приходили менять ключи сразу. - Пока жду, проверю карманы своего пальто. Хоть за долгий учительский стаж ни разу такой оказии не было, чтобы положила в карман чужой ключ, но что-то надо делать, а то с ума сойдёшь в ожидании. Анастасия Михайловна засунула руку в правый карман – только ключи от своего дома. В левый – аж сердце остановилось: в руку легла деревянная табличка, поймала - «№7 ЛИТ». Вспоминать, как это произошло, времени не было. Бегом направилась к кабинету, качая головой, извинилась перед Георгием Савельичем, учениками. Никто ничего не сказал в ответ, только улыбались и помогали. Дети быстро привели кабинет в порядок, тихо сели, все задания выполняли с полуслова. «Как с больной», - мелькнула мысль. Другие классы о происшествии не знали, но всё равно весь день было нестерпимо стыдно. Особенно перед Георгием Савельевичем, так как он был первый день на работе после вывиха ноги, ещё ходил прихрамывая. А пришлось из-за этой глупости ходить туда-сюда по лестницам. Анастасия Михайловна на перемене сбегала ещё раз просить прощения у Георгия Савельича и у директора. Некоторые, кто утром видел, подходили, расспрашивали. Узнав в чём дело, также приветливо улыбались. Никто не стыдил, все улыбались. Собственный стыд всё-таки не проходил никак. После уроков всё же как-то успела проверить тетради и заполнить журналы, как и хотела, пораньше. Пошла сдавать злополучный ключ дежурной, которой оказалась в тот вечер Нина Владимировна. Она до пенсии работала в школе воспитателем и направила юную Настю на учительский трудовой путь. Взглянула и сразу поинтересовалась, почему такая опечаленная. - Погляди, какой бестолковой нынче сталю! Неужели уже старею? – закончила свои рассуждения женщина. Нина Владимировна, первая за этот день, громко расхохоталась: - Да ты одна, что ли? Смотри, сколько людей впали в обман! Сколько того, чего не было на самом деле, напридумали! Даже монеты, которых не было в замке, разглядели! И никто не догадался, в чём на самом деле причина, кроме тебя! А ты так берёшься за работу, но ведь не железная, порой в какие-нибудь истории можешь попасть. Не стыдись и не печалься, шагай домой и улыбайся! Завтра все забудут. А если расскажешь потом кому, так и усмехнутся: «Ну, надо же до такой степени работать!» Домой идти было уже действительно легче. Когда вспомнилось это происшествие, улыбка сама загорелась внутри: «Вот почему никто не ругал, не стыдил, ни укорял меня – никому не пришла в голову правильная мысль. Надо же бедным учителям, так уходить в работу!..».
September 28, 2025 in 12:13
Александра Родионова
- changed the text
Huondes oli gu huondes: eigo parahii, eigo liijakse paha. Yön aigah lundu on pannuh vai hoikkazesti: jallat upottu ei, a hos oli pimei astuo – nägyi. Oli veres viilei ilmu. Matku iče vieri jalgoih. Puolesčuasus kaksi virstua juostih gu hyvä huogavusaigu. Anastasija Mihailovna ehtii sellittiä piäs kaiken algajan ruadopäivan “pualiččazii myöte”: midä kuduan väliaijan aigua azuo, ku vois vähäzel eistiä eräs ruado teriämbi da piästä kodih aijembi. Se kuva ihaškoitti. Konzu škola läheni, ruvettih vastavumah opastujat da yhtesruadajat, sanelemah uudizii. Muga paginoinke mendih huonuksih, otettih vardoičusvuarnas avaimet, nostih toizele kerroksele opastajien pertih. Koridorua myö ikkunois siiriči astujes Anastasija Mihailovna huomai, gu ei nägynyh nikeda 6B kluasan opastujua, kuduat joga huondestu vastattih händy. Enzimäzenny urokkannu heil ainos oli ven'an kieli. Lapset pakittih avain da mielihyväl pandih kundoh perti: heitettih stuulat, kastettih vihko, kirjutettih kirjutuslaval päivy, varustettih omat opastusvehkehet. Syy sellittyi jo kluasan veriällyö: sen vastal ikkunalluo joukkoleh seizottih kahten 6A da 6B kluasoin brihačut, a yhtes da toizes puolespäi pienembät tyttöjoukkozet. Tarkastuksen keskenny oli uuzi brihaččuine, kudai ei ammui muutui tuattahluo kudamaslienne pohjazes piirispäi. Kyläs paistih: vahnembat jo ammui oldih eros, tässäh brihačču eli muamahke, ga rubei pahoi opastumah, muamah ei voinnuh pidiä händy kuris, sendäh työndi tänne, toinah rubieu kuundelemah tuattuadah da uuttu nuordu muamua. Školas pahua hänes ei olluh. Dai brihačču oli čoma nägemäl. Sit kaikin kuvvendien kluasoin opastujiat ainos kerryttih hänes ymbäri. Nygöigi kaikin midälienne šelottihes telefonienke. - Olgah jo, duumaičči Anastasija Mihailovna, on vie aigua varustuo urokan algussah – anna elostetah. Anastasija Mihailovna sydäi avaimen veriäh, se ei mennyh, punaldi toizin - myöstin ei mene. Avain da lukku oldih uvvet, kuudu puolitostu tagaperin pandu. Endine, onnuako, vuottu kymmenen muokkai kaikkii, vaiku häi da erähät kabrastajat suadih avata da salvata se, ga toiči hyögi ei kerras. Tädä lukkuu avaimenke kaikin kiitettih tässäh. “Mibo myös täh ehtii? Vikse Kitais luajittu huogeheh ostettu. ei kestänyh ni vuvven loppussah. Nygöi ei terväh muuteta. Pidäy hos oman kluasan vahnembil abuu pakita”, ajatteli pahevuksis opastai. Lapset tostettihes, punalduttih veriähpäi, tervehtittih, ruvettih kyzelemäh da tariččemah abuu. Avain lukkuh ei syndynyh. Siiriči astui biologien opastai Anatolii Ivanovič, kuduadu lapset muga suvaittih ga kuultih puoles sanas. Toven sanuo, häi oli hyvä opastai dai hyvä ristikanzugi, ainos tuli naizile abuh, konzu oli jygei azettua liijakse bauhujii lapsii,| puaksuh otti jugiet kniigu- da tetrattitukut, kandoi iče libo sydäi brihaččuloile:“Ettogo näi, avvuttua pidäy”. Anatolii Ivanovič otti avaimen, hänel sežo ei puuttunuh tungie. Nevvoi mennä zavhozalluo, kabrastua yläpuoli da kaččuo, mi rodih sydämes. Anastasija Mihailovna meni panemah ikkunpielele omii vehkehii. Lapset kerättih net käzih, uskaldettih kaččuo, kyzeltih, toinah toizet opastajat libo kabrastajat pahoi salvattih egläi. Saneltih, ku mustetah, kui enne muga tapahtui toizien urokoin iel. Ei, Anastasija Mihailovna musti, ku salbai veriän eigläi iče. Myöhä. Školas nikedä jo ei olluh, vaigu sportuozasto vähäzel kuului loittozes huonukses. Veräi salbavui. Hyvin salbavui. Viärittiä ei ole kedä. Johtokunnas sanottih, čto zavhozua ei ole, la voimatoi, läžindylipul puutui. Školan johtai Aleftina Vladimirovna otti zavhozan stolas mittuonlienne kummallizen kočkazen, onnuako eri luaduh kiänetyn kiinittimen: - Otammo keräle päivästysopastajan Georgii Saveljičan, kačommo, toinah lapset midä lukun sydämeh syvättih. Aleftina Vladimirovna oppi kobeloittua lukun sydämes kočkazel avaimenkel dai avaimeta, kačahtih sydämeh, sanoi, ku pimei on, ei nägynyh nimidä. Vuotettih, kuni Georgii Saveljič oppi azuo net samazet tevot, sit lähtiettih eččimäh otv'ortkua. Silkeskie siiriči proidii omah ruadokohtah päi Georgii Saveljičan akku Anna Antonovna, fiiziekan opastai, kyzyi sulaval iänel, mi rodih, kačahtih lukun sydämeh dai ohkahtih: - Avoi-voi, mi karju raududengaine on syvätty da muga syväh, ga ni raguo ei nävy. Kučui 11. kluasas opastujua brihua Miikulua, kudai astui pertivälii myö, andoi kočkazen: - - Toinah sinul ollah sormet kirmiembät, opi, toinah tabuat nečen dengazen. Miikul kaldavui, oppi šeluo kočkazel, sežo kačahtih lukun sydämeh, sanoi: - Äijy rauduengastu on syvätty, kočkazel et sua, lukku pidäy kaivua, levittiä, sit vai äski suaha voibi. Kuni Georgii Saveljiĉ kävyi alah ottamah otv'ortkua, Anastasija Mihailovna ei seizonuh ruavota: vie kerran oppi syvätä lukkuh avaindu dai kočkastu, juoksendeli opastajien pertih, pakičči loittozel pimiel pihal eläjäl Tamara Vasiljevnal pikoi pikkarazen fonarizen, oppi sil andua valgiedu lukkuh. Nimittumua dengastu nägynyh ei. Vai loittozes čupus kokotettih maksankarvazet, gu karton bumuagu, ribuzet. Opastai kurketti ičessäh: “Minä olin oigei, lapset ei ruattu nimidä pahua. Hyvä gu emmo ruvennuh uuttu brihaččuu viärittämäh. Kartonas gu on azuttu detualit, kuduat pidäs olla ravvas! Sithäi mureni! Vahnebien kerähmö vaste oli, tulii roih vaste kahten kuun peräs. Vikse tulou omah dengah uuzi putin lukku ostua da putin panii löydiä. Et onnuako puutu tänäpäi teriämbi kodih!” Tuli Georgii Saveljič, otv'ortkal eroitti yläpuolen. Otti avaimen – se myös ei syndynyh. Vai sit Anastasija Mihailovnal tuli piäh ihan prostoi, helpo, peittämätöi mieli, kudai tässäh mindählienne istui kusgi piän syväs kohtas da vuotti tädä omua aigua. - Georgii Saveljič, ga sego hos ollou avain? Mies avai käin. Puuhizel tablikol oli numero 6 da nelli kirijua OPAS – se oli opastajien pertin avain. Juostozil, gu urokan algussah jo jäi pikoi vähäine aigua, Anastasija Mihailovna hyppäi sinne, eigo ole stolal hänen oigiedu avaindu. Ei olluh. Sit kentahto sevoittih da otti oman sijah. Mostu tapahtumistu jo oli, ga “varrastajat” lövvyttih terväh, gu ei voidu omua veriädy avata, tuldih vaihtamah avaimii kerras. - Kuni vuotan, tarkastan oman pal'ton kormanit. Hos vie pitkäs opastajan ijäs ni kerdua ei mostu kummua olluh, gu pannuzin omah kormanih vierahan avaimen, ga midätahto pidäy azuo, eiga uravut vuottaijes. Anastasija Mihailovna sydäi käin oigieh kormanih – oman koin avaimet vai. Toizeh – kai syväin azetui: kädeh vieri puutablikkoine, tabai – numero 7 LIT. Mustoitella, kui tämä rodih, aigua ei olluh. Juostol hakkai kluassah, lekuttajen piädy, da kyzyi prosken'n'ua Georgii Saveljičal, opastujil, niken ei sanonuh nimidä vastah, vai muheloitettih da avvutettih. Lapset kirkieh pandih kluassu kundoh, istuttih hil'l'azeh, kai käskyt ruattih puoles sanas. “Gu voimattomanke”, viukaldih mieles. Toizet kluasat sidä ei tietty, ga yksisama kaiken päivän oli tirpamatoi huigei. Enimäl Georgii Saveljičan ies, gu häi enzi päivän oli ruavos jälles jallanmučkandua, käveli vie rammaten. A pidi tämän tolkuttomuksen täh sinne-tänne käveltä pordahis. Anastasija Mihailovna juoksendeli väliaijal vie kerran kyzymäh prosken'n'ua Georgii Saveljičal da johtajal. Erähät, ket huondeksel nähtih, kyzeltih. Niken ei hujustannuh, kai muheloitettih. Oma huigei yksisama ei loppevunnuh nikui. Jälles urokkoi, yhtelläh kuilienne ehtii tarkastua tetratit da panna kundoh kluassoin päivykirjat vähästy aijembi, kui tahtoi. Meni andamah ozatoidu avaindu vardoiččijale, kuduannu oli sil ehtäl Nina Vladimirovna. Häi enne eläkköh lähtendiä ruadoi školas kazvattajannu da työnytti nuoren Nastin opastajan ruadomatkas. Kačahtih dai kerras kyzyi, mindäh on nengoine igävynnyh. - Kačo, Nina Vladimirovna, mittuokse nygöi heityin toukuttomakse! Jogo vahnanen? – loppi omat sellitändät naine. Nina Vladimirovna, enzimäine täs päiväs, pačkahtih nagroh: - Ga yksigo sinä moine olet? Kačo mi rahvastu kielastukseh puututtih! Kai olemattomat dengazet nähtih lukus! Ga niken ei tostanuhes, mis on tozi viga, ilmai sinuu! A sinä nenga ruadoh otattos, ga ethäi raudaine ole, toiči mihtahto kummahgi puutut. Älä vai huijustelei da igävöiče, hakkua kodih da muheloita! Huomei kaikin unohtetah. A konzu sanellet kodvan proidihuu, opastaijat muhahtetahes da sanotah: “Pidäyhäi nenga liijakse ruadua….” Kodih astuo jo tottu oli hoivembi. Konzu tuli piäh se tapahtumu, muhahtus iče nouzi sydämes: “Vot mindäh niken ei ni kironnuh, ni huijustannuh, ni soimannuh minuu – nikel ei tulluh piäh oigei mieli. Pidäy häi opastai-rukil nenga liijakse ruadua!”
September 28, 2025 in 12:11
Александра Родионова
- created the text
- created the text: Huondes oli gu huondes: eigo parahii, eigo liijakse paha. Yön aigah lundu on pannuh vai hoikkazesti: jallat upottu ei, a hos oli pimei astuo – nägyi. Oli veres viilei ilmu. Matku iče vieri jalgoih. Puolesčuasus kaksi virstua juostih gu hyvä huogavusaigu. Anastasija Mihailovna ehtii sellittiä piäs kaiken algajan ruadopäivan “pualiččazii myöte”: midä kuduan väliaijan aigua azuo, ku vois vähäzel eistiä eräs ruado teriämbi da piästä kodih aijembi. Se kuva ihaškoitti.
Konzu škola läheni, ruvettih vastavumah opastujat da yhtesruadajat, sanelemah uudizii. Muga paginoinke mendih huonuksih, otettih vardoičusvuarnas avaimet, nostih toizele kerroksele opastajien pertih. Koridorua myö ikkunois siiriči astujes Anastasija Mihailovna huomai, gu ei nägynyh nikeda 6B kluasan opastujua, kuduat joga huondestu vastattih händy. Enzimäzenny urokkannu heil ainos oli ven'an kieli. Lapset pakittih avain da mielihyväl pandih kundoh perti: heitettih stuulat, kastettih vihko, kirjutettih kirjutuslaval päivy, varustettih omat opastusvehkehet.
Syy sellittyi jo kluasan veriällyö: sen vastal ikkunalluo joukkoleh seizottih kahten 6A da 6B kluasoin brihačut, a yhtes da toizes puolespäi pienembät tyttöjoukkozet. Tarkastuksen keskenny oli uuzi brihaččuine, kudai ei ammui muutui tuattahluo kudamaslienne pohjazes piirispäi. Kyläs paistih: vahnembat jo ammui oldih eros, tässäh brihačču eli muamahke, ga rubei pahoi opastumah, muamah ei voinnuh pidiä händy kuris, sendäh työndi tänne, toinah rubieu kuundelemah tuattuadah da uuttu nuordu muamua. Školas pahua hänes ei olluh. Dai brihačču oli čoma nägemäl. Sit kaikin kuvvendien kluasoin opastujiat ainos kerryttih hänes ymbäri. Nygöigi kaikin midälienne šelottihes telefonienke.
- Olgah jo, duumaičči Anastasija Mihailovna, on vie aigua varustuo urokan algussah – anna elostetah.
Anastasija Mihailovna sydäi avaimen veriäh, se ei mennyh, punaldi toizin - myöstin ei mene. Avain da lukku oldih uvvet, kuudu puolitostu tagaperin pandu. Endine, onnuako, vuottu kymmenen muokkai kaikkii, vaiku häi da erähät kabrastajat suadih avata da salvata se, ga toiči hyögi ei kerras. Tädä lukkuu avaimenke kaikin kiitettih tässäh. “Mibo myös täh ehtii? Vikse Kitais luajittu huogeheh ostettu. ei kestänyh ni vuvven loppussah. Nygöi ei terväh muuteta. Pidäy hos oman kluasan vahnembil abuu pakita”, ajatteli pahevuksis opastai. Lapset tostettihes, punalduttih veriähpäi, tervehtittih, ruvettih kyzelemäh da tariččemah abuu. Avain lukkuh ei syndynyh.
Siiriči astui biologien opastai Anatolii Ivanovič, kuduadu lapset muga suvaittih ga kuultih puoles sanas. Toven sanuo, häi oli hyvä opastai dai hyvä ristikanzugi, ainos tuli naizile abuh, konzu oli jygei azettua liijakse bauhujii lapsii, puaksuh otti jugiet kniigu- da tetrattitukut, kandoi iče libo sydäi brihaččuloile:“Ettogo näi, avvuttua pidäy”.
Anatolii Ivanovič otti avaimen, hänel sežo ei puuttunuh tungie. Nevvoi mennä zavhozalluo, kabrastua yläpuoli da kaččuo, mi rodih sydämes. Anastasija Mihailovna meni panemah ikkunpielele omii vehkehii. Lapset kerättih net käzih, uskaldettih kaččuo, kyzeltih, toinah toizet opastajat libo kabrastajat pahoi salvattih egläi. Saneltih, ku mustetah, kui enne muga tapahtui toizien urokoin iel. Ei, Anastasija Mihailovna musti, ku salbai veriän eigläi iče. Myöhä. Školas nikedä jo ei olluh, vaigu sportuozasto vähäzel kuului loittozes huonukses. Veräi salbavui. Hyvin salbavui. Viärittiä ei ole kedä.
Johtokunnas sanottih, čto zavhozua ei ole, la voimatoi, läžindylipul puutui. Školan johtai Aleftina Vladimirovna otti zavhozan stolas mittuonlienne kummallizen kočkazen, onnuako eri luaduh kiänetyn kiinittimen:
- Otammo keräle päivästysopastajan Georgii Saveljičan, kačommo, toinah lapset midä lukun sydämeh syvättih.
Aleftina Vladimirovna oppi kobeloittua lukun sydämes kočkazel avaimenkel dai avaimeta, kačahtih sydämeh, sanoi, ku pimei on, ei nägynyh nimidä. Vuotettih, kuni Georgii Saveljič oppi azuo net samazet tevot, sit lähtiettih eččimäh otv'ortkua.
Silkeskie siiriči proidii omah ruadokohtah päi Georgii Saveljičan akku Anna Antonovna, fiiziekan opastai, kyzyi sulaval iänel, mi rodih, kačahtih lukun sydämeh dai ohkahtih:
- Avoi-voi, mi karju raududengaine on syvätty da muga syväh, ga ni raguo ei nävy.
Kučui 11. kluasas opastujua brihua Miikulua, kudai astui pertivälii myö, andoi kočkazen:
- - Toinah sinul ollah sormet kirmiembät, opi, toinah tabuat nečen dengazen.
Miikul kaldavui, oppi šeluo kočkazel, sežo kačahtih lukun sydämeh, sanoi:
- Äijy rauduengastu on syvätty, kočkazel et sua, lukku pidäy kaivua, levittiä, sit vai äski suaha voibi.
Kuni Georgii Saveljiĉ kävyi alah ottamah otv'ortkua, Anastasija Mihailovna ei seizonuh ruavota: vie kerran oppi syvätä lukkuh avaindu dai kočkastu, juoksendeli opastajien pertih, pakičči loittozel pimiel pihal eläjäl Tamara Vasiljevnal pikoi pikkarazen fonarizen, oppi sil andua valgiedu lukkuh. Nimittumua dengastu nägynyh ei. Vai loittozes čupus kokotettih maksankarvazet, gu karton bumuagu, ribuzet. Opastai kurketti ičessäh: “Minä olin oigei, lapset ei ruattu nimidä pahua. Hyvä gu emmo ruvennuh uuttu brihaččuu viärittämäh. Kartonas gu on azuttu detualit, kuduat pidäs olla ravvas! Sithäi mureni! Vahnebien kerähmö vaste oli, tulii roih vaste kahten kuun peräs. Vikse tulou omah dengah uuzi putin lukku ostua da putin panii löydiä. Et onnuako puutu tänäpäi teriämbi kodih!”
Tuli Georgii Saveljič, otv'ortkal eroitti yläpuolen. Otti avaimen – se myös ei syndynyh. Vai sit Anastasija Mihailovnal tuli piäh ihan prostoi, helpo, peittämätöi mieli, kudai tässäh mindählienne istui kusgi piän syväs kohtas da vuotti tädä omua aigua.
- Georgii Saveljič, ga sego hos ollou avain?
Mies avai käin. Puuhizel tablikol oli numero 6 da nelli kirijua OPAS – se oli opastajien pertin avain. Juostozil, gu urokan algussah jo jäi pikoi vähäine aigua, Anastasija Mihailovna hyppäi sinne, eigo ole stolal hänen oigiedu avaindu. Ei olluh. Sit kentahto sevoittih da otti oman sijah. Mostu tapahtumistu jo oli, ga “varrastajat” lövvyttih terväh, gu ei voidu omua veriädy avata, tuldih vaihtamah avaimii kerras.
- Kuni vuotan, tarkastan oman pal'ton kormanit. Hos vie pitkäs opastajan ijäs ni kerdua ei mostu kummua olluh, gu pannuzin omah kormanih vierahan avaimen, ga midätahto pidäy azuo, eiga uravut vuottaijes.
Anastasija Mihailovna sydäi käin oigieh kormanih – oman koin avaimet vai. Toizeh – kai syväin azetui: kädeh vieri puutablikkoine, tabai – numero 7 LIT.
Mustoitella, kui tämä rodih, aigua ei olluh. Juostol hakkai kluassah, lekuttajen piädy, da kyzyi prosken'n'ua Georgii Saveljičal, opastujil, niken ei sanonuh nimidä vastah, vai muheloitettih da avvutettih. Lapset kirkieh pandih kluassu kundoh, istuttih hil'l'azeh, kai käskyt ruattih puoles sanas. “Gu voimattomanke”, viukaldih mieles.
Toizet kluasat sidä ei tietty, ga yksisama kaiken päivän oli tirpamatoi huigei. Enimäl Georgii Saveljičan ies, gu häi enzi päivän oli ruavos jälles jallanmučkandua, käveli vie rammaten. A pidi tämän tolkuttomuksen täh sinne-tänne käveltä pordahis. Anastasija Mihailovna juoksendeli väliaijal vie kerran kyzymäh prosken'n'ua Georgii Saveljičal da johtajal. Erähät, ket huondeksel nähtih, kyzeltih. Niken ei hujustannuh, kai muheloitettih. Oma huigei yksisama ei loppevunnuh nikui.
Jälles urokkoi, yhtelläh kuilienne ehtii tarkastua tetratit da panna kundoh kluassoin päivykirjat vähästy aijembi, kui tahtoi. Meni andamah ozatoidu avaindu vardoiččijale, kuduannu oli sil ehtäl Nina Vladimirovna. Häi enne eläkköh lähtendiä ruadoi školas kazvattajannu da työnytti nuoren Nastin opastajan ruadomatkas. Kačahtih dai kerras kyzyi, mindäh on nengoine igävynnyh.
- Kačo, Nina Vladimirovna, mittuokse nygöi heityin toukuttomakse! Jogo vahnanen? – loppi omat sellitändät naine.
Nina Vladimirovna, enzimäine täs päiväs, pačkahtih nagroh:
- Ga yksigo sinä moine olet? Kačo mi rahvastu kielastukseh puututtih! Kai olemattomat dengazet nähtih lukus! Ga niken ei tostanuhes, mis on tozi viga, ilmai sinuu! A sinä nenga ruadoh otattos, ga ethäi raudaine ole, toiči mihtahto kummahgi puutut. Älä vai huijustelei da igävöiče, hakkua kodih da muheloita! Huomei kaikin unohtetah. A konzu sanellet kodvan proidihuu, opastaijat muhahtetahes da sanotah: “Pidäyhäi nenga liijakse ruadua….”
Kodih astuo jo tottu oli hoivembi. Konzu tuli piäh se tapahtumu, muhahtus iče nouzi sydämes: “Vot mindäh niken ei ni kironnuh, ni huijustannuh, ni soimannuh minuu – nikel ei tulluh piäh oigei mieli. Pidäy häi opastai-rukil nenga liijakse ruadua!”
- created the text translation