VepKar :: Texts

Texts

Return to list | edit | delete | Create a new | Statistics | ? Help

Irina Sotnikova. Kolumba

Irina Sotnikova

Kolumba

Veps
New written Veps
”Hüvä, miše tulid, – čihkten, lasktes ležankalpäi sanui Van’oi-dedoi kahaidajal todesižen pipkutajan änel. – Midä, möst oma tulnuded kirjutajan azjad? Ik zavodid ezineda kirjištos? Lugeškanded runoid? Ed-ik jätand službad? Naku hüvä om-ki. Tuled azjad, a ühtejäl’ghe rižad dedoid”.
Konz tulen pohjoižehe kodiküläha, kaiken tulen kacmaha dedoid. Hän eläb pertiš, mitte seižub meiden Splavnaja-irdan röunal. Pert’ om vanhtunu, kut iče-ki Van’oi-dedoi, mustenu, om ištnus, koje-kus katuz om langenu, no kacmata kaikehe neche pert’ om vahv, sidä čomenzoitaba pordhad da iknan peled. Pertin taga – mec. Mecas jokseb jogi, miččen randal meiden külä seižub-ki. Nened tahod oma tutabad minei laps’aigaspäi... Astun levedadme külän irdadme. Kukoinkarang kazvab. Irdal om heinku. Päiväine om korktas, lämbitab laskvas, kärbhaižed buzaidaba. Parmad eläbzuiba – teravas heinäntego linneb. I mugoine tusk otab enččiš aigoiš, konz kaikuččel joudajal puišpäi da panzhišpäi nitul külän eläjad nitiba heinäd. En voi unohtada nitajan vikatehen än’t. A mitte čoma haju seižui! Nimihe ei voi rindatada vaiše nittud heinän hajud. Nügüd’ sobatan homendesespäi, kut vizäidaškandeba elektro- da benzinvikatehed, muga pühäpäivän ehthasai kezapertiden eläjad nitaba ičeze sadlinmaid. I vaiše ehtal, konz lidnalaižed lähteba ičeze kodihe, tuleb hillüz’. Nügüd’ ei ole heinäntegod i ei ole sidä čomad hajud, todesižen kezan hajud – laps’aigan hajud... Vanhoiden korktoiden pedajiden al om tactud klub. Üks’ uks’, miččen päl om tablicaine ”Kirjišt”, muga kucub-ki tulda viluhkoho enččen kupcoiden pert’he. Läheli om baboin pert’. Nügüd’ se om kezapert’. Rindal seižuba mugoižed-žo pertid. A susedad ümbri oma toižed: enamb om lidnalaižid, eskai kezapertineläjad Piterišpäi da Murmanskaspäi tuleba kezaks. A Van’oi-dedoi meiden irdal om vanh eläi... Täs äi om tehnus 200 vodes. Minun igä om hoikaine ojaine, mitte lankteb surehe ristituiden elo-oziden jogehe.
Vanhad pertid. Heindunuded pöudod. Enzne kalaceh, leibänpaštam, kon’ušn’ad, živattanaz – kaik oli tactud, kut pühäkodi-ki vozil 1930. A Van’oi-dedoi pidäb päs kaiken, mi oli tehnus küläs völ edel Surt voinad. Vaiše ei teda uziden susedoiden nimid. Hö oma verhad ukon südäimen täht...
”Ištte, vunuk, stolan taga. Jogam čajud,” – jatksi hilläd paginad Van’oi-dedoi, sirttes lämbitadud päčišpäi honusen ”rusttan čogahannoks” mustenenuden jumalaižen alle. Pandes sijale kovernuden lampaižen dedoi ristihe koume kerdad. ”A sinä Jumalaha-se uskod? Kävud-ik pühäkodihe? Naku hüvä om-ki, – pandes lämbitamha elektrosamvaran, dedoi pani stolale saharastijan i kaks’ čaškad süvidenke bl’odaižidenke. – Ičein akad, sinä tedad, minä kümne vot tagaze panin maha. Siš aigaspäi üksnäin elän. Olen ihastusiš, miše ed unohta Van’oi-dedoid! Minä ved’ sindai i sinun tatad lugen ičhižikš. Minun sil’mil kaik kazvoiba. Ühteiččihe vändoihe vändiba. Sinun tat da minun ak ühtel vodel koliba. Äjak hänele oli, oli-k 50? A minä elän kaiken... Ristitud nügüd’ oma toižed. Ei tahtoigoi nimidä teta. Opalahižed. Päs oma vaiše ičeze meled da holed. A sinä kaiken küzud, sinei kaik om melentartušt... Küzud, kut täs edel voinad eletihe? Hüvin eletihe. Vauged meri da karjalaine mec andoiba bohatoid lahjoid, ku ristit mahtoi rata. Jäl’ghe Surt voinad teravas ladim elod. Nece nügüd’, nügüdläižen demokratijn aigan, hot’ toine igä elä, a kapitalizman hüväd elod ei linne.
Ku nügüd’ kelle-ni meiden külä oliži tarbiž, ka i kaks’ laudsauvotust ei jäiži. Naku živattanhal tähäsai živatoiden elonsijoid muretas i kandištas. Ka midä minä kaiken starinoičen sinei. Ed ole soged – iče näged... Valan čajud, se mugoižeks mustaks tegese meiden kaivvedespäi, om maged da duhukaz! Meiden pohjoižiš agjoiš čajud kaiken navettihe... Naku kel’he tuli, eli jogen taga sauvoi Sem’on Timmojev, kudamban Kolumbaks kuctihe. Lujas čajud navedi joda! Ehtas ka völ jäl’ghe kül’betid voi joda suren samvaran. A kül’bet’ hänel oli lujas hüvä! Kut oli letud da mitte löun oli! Kerdan sanui Kolumba mužikoile: ”Zavodin leta kül’betid, a päliči nedališ zavodin pestas neciš kül’betiš”. Muga oli-ki, üksnäin kül’betin sauvoi, päliči nedališ pezihe siš! Küzud, kut hän üksnäin lendi parzid? Ka muga lendi-ki: ezmäi čapab oksid, korib parden, kacub – astub mitte-se mužuk külädme, Sem’on kidastab: ”Sebranik, ole hüvä, abuta leta parz’”. Tuleb külänik, lendaba hö parden. ”Spasib sinei, hüvä mez’”. I muga kaikuččen parden lendi. Ühten-se parden kaikutte voib abutada leta, nimi ei linne mehele. Muga kül’bet’ oli-ki letud. A mužikad küläs čududelesoiš: ”Naku, mitte Kolumba om!”. A kül’betihe Kolumba käveli muga: lähteb kül’betihe, vastoiše surmhasai, kül’betišpäi kodihe mäneb rusttan, ani alastoman, vaiše vastan pidäb ičeze edes vacan al, peitase... Midä sanud? Mikš Sem’onan Kolumbaks kuctihe? Nece om erine istorii. Om-ik aig sinai, pagin linneb pit’k? Nu hüvä om... 1950 voziden keskespäi, ani siš aigaspäi, konz Sem’on pördihe meiden agjoihe edahaižes matkaspäi da oti akaks Anastasija Voroninan, händast kaikutte tezi. Äjan pagištihe hänen prodelkoiš. Sinä, armaz, ed pipkuta? A minä pipkutan, ku voib...
Ka kundle Sem’onan polhe edemba. Ezmäižen kerdan Sem’on Timmojevan tedištihe, konz hän löuzi nevestan. ^ Nece oli edel Suomen voinad, konz Sem’on läksi armijaha, a siloi služb jatkui ei üht vot, kut nügüd’. Voinahasai soldatoid sattihe kaikel küläl. Praznikan aigan, konz posadlaižed prihad tuliba susedkülähä pajoidenke da garmonjidenke koumel telegal, ičeze sebranikan pertiš S’oma nägišti 15-voččen sur’sil’mäižen neičukaižen Voroninan Nastoin. Kacuhti ičeze sebranikan sizarehe, siliti pädme i ilokahašti sanui: ”Kazva, kuni minä olen armijas, konz pördamoi tagaze – nain”. Neičukaine eskai avaiži sun mugoižiš armoišpäi. Priha oli čoma da korged. Nened sanad lujas koskiba neičukašt. Hänen elos völ ei olend nimidä paremba, mi voiži olda, mi S’oman sil’mäd. Naku kut voib olda. Ezmäine priha koumele küläle, a valiči händast, nor’t! Vanhembad kaiken johtutiba necidä kozičendad. A Nastoile priha kaiken enamba mel’he tuli. No hänele pidi lujas hätken varastada ičeze ženihod. Kahesatoštkümne vot.
Suomen voinal Sem’on oli ranitud. ^ Hän hätken oli gospitališ. ^ Jäl’ghe gospitalid händast, kut hüvän saldatan, oigetihe Pol’šan röunale. Sigä-se vodel 1941 hän putui ümbärdusehe. Jäl’ges putui konclagerihe. Kaks’ kerdad ladi pageta, no nimidä ei lähtend necišpäi. Händast mokitihe. Oli näl’g-ki. Kaik-se surm siriči hänes mäni. Vodel 1945 händast da kaikid toižid saldatoid amerikalaižed pästiba valdale. Necen jäl’ges hän kut-se putui Amerikaha. Jäl’ges Afrikaha. 1949 voden lopus laivan trümas tuli Turcijaha. Jäl’ges Turcijaspäi putui Bakuhu. Oli paha se, miše jäl’ghe kaiked necidä NKVD-radnikad ei usknugoi hänele. Völ hätken, ani Stalinan surmhasai hän oli se zonal, se katorgal. Kodvdihe tedoid pagoiš konclagerišpäi. Ectihe sidä, midä ei voinuiži olda. Vaiše vodel 1955 händast pästtihe valdale.
A Nastoi varasti. Ei voi uskta, miše ninga hätken varasti, a ved’ oli nähnu S’omad vaiše ühten kerdan. Niken ei uskond. A ved’ ed teda, kut elo kändase. ^ I vaiše sikš ed väzu pit’käs elospäi. Sem’onan vanhembad saiba pohoronkan, a Nastoi kaiken varasti. Hän ei uskond, miše Sem’onan riktihe. Paksus käveli rižamaha Sem’onan vanhembid, se üksnäze, se vellenke, kudamb vodel 1942 pördihe kodihe kädeta. Toskeli heile kalad da kartohkoid. Tegi pert’radoid, radoi linmal, tal’vel vedi haugoid regil… Konz ištui honuses i hengel opal tegihe, vel’l’ kaiken tüništoiti händast: ”Ala tusttu, Nastoi! Hengel rižan, eläb om sinun Sem’on! Voib olda ei käskkoi hänele kirjutada. Voib olda hän miččel-se peituzradol om. Om oigetud Evropaha vai völ tagemba. Kut Kolumba mirudme ajeleb! Vere magadamha aigemba, homen lujas aigoiš pidab libuda...” Voinan aigan Nastoi radoi kon’ušn’al, abuti akoile. Hän kacui viž hebod. Kon’ušn’al kaiken oli puhtaz, ei voi nimidä sanuda. Kaikuttušt sugib, eskai lentaižid pletib pal’mikoihe, muga puhtastab heboid, eskai karv hoštab. I laskvas niid nimiti heboižikš. Homendesespäi i möhäze öhösai oli Nastoi kon’ušn’al, lujas äjan radoi, kacmata sihe, miše oli lujas nor’. Hüvin söti heboid, kacui, miše tervhed oližiba, kacui kabjoid, hambhid, sil’mid. Siloi ved’ kaiken radon küläs tegiba hebod...
Kerdan Nastoi tuli telegal vanhembidennoks, toi toreht heinäd kozale. A hö kerazihe lähtta kuna-se. ”Kenennoks adivoihe lähtet?”, küzub Nastoi. A hö sanuba – Lähtkam meidenke, iče nägištad”. Läksiba hö koumen kesken kaumoile. A sigä korktan pedajan al – verez kaum. Kaik om tehtud kut pidab: rist, tablicaine. Nastoi kacub, a tablicaižel Sem’onan foto! Sid’ pagastal vanhembad oma kainuded kauman poigan täht. Käveliba kaumale, miše kumartas poigale. A teravas voinan jäl’ges iče oli pandud maha sinna.

Konz Sem’onan vanhembiden pert’he todihe kirjeine Baku-lidnaspäi, sigä jo toižed ristitud eliba. No küläs kaik teziba, miččes opalas oli Nastoi. Sikš vest’ Sem’onaspäi tuli konüšn’aha-ki. Nastoi ei voind uskta, miše Sem’on om eläb! Oli plenas. Äjak kerdad surm oli rindal. Pol’mirud oli ajelnu. Kut merimatknik Kolumb – eskai Amerikas oli! Kodihe ajab!.. Voden varasti Nastoi ičeze ženihod, Sem’onan külähä käveli: ei-ik ole mittušt-ni vestid Sem’onaspäi? Külänikad uugil labotaba... Nastoi kerazihe kirjutada kirjeižen Bakuhu, a adresad-se ei ole. Päliči vodes tuli kirjeine lagerišpäi – sigä, Kazahstanas, Sem’on om lageriš. Sid’ Nastoi kirjuti armhale, mi tegese küläs – miše vanhembad oma jo kolnuded, ičeze neiččen ozas. A Sem’on ičeze kirjeižes starinoiči kaikes, mi oli hänen hengel. Oli tusttunu kodimad lujas. Neižne kut voi, abuti laskval sanal. Aigan mändes Sem’onan kirjeižed tegihe kaik lämembikš...

Vaiše vodel 1955 Sem’on pördihe kodimale, ičeze kodikülähä, ičeze nevestannoks... Kut nägišti Nastoi ičeze armhan – sun avaiži, kut laps’aigan. ^ Sem’onan päs jo näguiba vauktad tukad, mod oli must päipaštospäi i sinižed-sinižed sil’mäd. Hän iče tuli neičennoks, tundišti händast rahvahan keskes. Sid’-žo Nastoi kaburzi händast – ”Kolumba, minun armaz...”. Voib olda siš aigaspäi händast zavottihe kucta Kolumbaks. Kolumba, kut om Kolumba!

Homendesel Nastoi val’l’asti hebon – i ajoiba hö kaumoile, Sem’onan vanhembidennoks. ”Naku, Nastoi, – Sem’on pühki kündled, – nikonz en meletand, miše tulen ičeze kaumale, mitte om voiktud mamal da tatal...”. ”Pit’k igä varastab sindai, S’omuška. Gor’an sijale oza tuli,” – sanui tüništunu Nastoi... Kut vedehe kacui! Sil-žo sügüzel Sem’on nai Nastoi Voroninal. Hän oli vanhemb Nastoid äjile vozile, no eliba hö kaiken igän kožmuses. Sündutiba äi lapsid. Kaik oliba neičukaižed, üks’ oli čomemba tošt!

Miše sötta ičeze surt kanzad, Kolumbale pidi äjan rata. Kus hän vaiše ei olend radnu. Radoi sauvojan, leibpaštamos kandiši havadoid, käveli kalatamha Vauktale merele, sovhozas söti lehmid, puhtasti stajid. Ičeze azjan tezi hüvin. Kodihe toskeli se penen havadoižen jauhod, se havadon kombikormad. Harjatud mez’! Kül’betin lendi nedališ. Pertiš tegi äjan radoid da ümbri aidan tegi. Kaik hänen käziš paloi! Rahvaz völ libub viž časud homendest, a hän jo päliči joges venehel ajab, haugoid veb, se heinäd, se marjoid da babukoid tob. Hüvä mecnik da kalanik – nikonz ei tule tühjin käzin... Kerdan Kolumba oti kaks’ kužušt. Koir tariž mectusen täht, sikš oti-ki. I miše koirile veslemb oliži – kaks’ oti. Kužud kazvoiba, Sem’on joga ehtan käveli koiridenke irdal. Ku lähteb külän taga, ka pästab koirid valdale. A ned sid’-žo jokseba erazvuiččihe polihe – ken kuna. A ižand astui teveres i ihasteli ehtzor’ad, mecad, kartohkpöudoid da joged. Ühtel ningoižel kävelusel S’oma zavodi vihelta kuctes koirid. Vihelzi äjak-se kerdad, üks’ sid’-žo joksi i ištuihe ižandan jauganno. Oti Kolumba kädehe čapižen kaglrenghaiženke i kumarzihe, miše sidoda kužud čapižehe. Kacuhti – a nece oli jäniš. Sur’ hahk jäniš, mitte lujas nahodi kužuhu, seižui, kut kividunu, i kacui Sem’onan sinižihe sil’mihe. Konz jäniš el’genzi, kus se om, sid’-žo pästi pagod, vaiše sidä nähtihe-ki. Kolumba veslas maihuti sille: jokse, pit’kkorv! Ku vasttan sidä toižen kerdan – ka jo en zavodi žalleita sindai. Kolumba oli hüvän mecnikan, kanzas kaiken oli liha. No ei olend elokahan. Enamb čududelihe rahvast starinoil ičeze elospäi... Kolumba oli vällišpä, | no hüväsüdäimeline. Oli muga-ki, miše pertiš den’goid ei ole, a lapsile kaiken midä-ni magukast tob. A ičeleze jäl’ghe kül’betid paneb pikaraižen stolale i čugun kartohkanke stolal om. Üht kanad Kolumba voi koume kerdad kävutada. Midä päl punotad? Ed usko? A sinä kundle...
Semendkus praznikan aigan, konz völ Nastoi oli lähtnu sündutandkodihe, Sem’on päti joda bragad, a kodiš nimidä ei olend. Lujas tahtoi starinoita kelle-ni, miše tatan linneb. Astui külän päirdadme sinna-tänna, kacub – kaks’ mužikad ištuba, pipkutaba. Sem’on ištuihe sirhe mužikoidennoks, sädi tervhen, vähäižen ištui vaitti, i kut iškeb ičtaze pol’vidme: ”Hei, mužikad, ningoine zakusk kadob... Vaiše olen riknu kanan, viluhu om pandud, lihav... Ku oliži midä joda, söižim kanaižen!” A mužikad hüviš meliš oma – ken pučihe ningoižespäi! ”Nu, ka midä... Voib olda löudam, mužikad? – holdui Kolumba, – Malanja-babal kaiken om, midä joda. Minun ak teravas sündutab. Minä, kackat, nelländen kerdan tatan linnen!” Muga pätiba-ki. Mužikad läksiba ecmaha, midä joda, a Sem’on teravas kodihe jokseškanzi, da sarajaha. Tabazi kanan, čapoi pän, puhtasti – da čugunaha pani. Konz mužikad tuliba, kana jo vaumiž oli. Kolumba oti čugunan päčišpäi i stolale pani. Valoiba bragad stokanoidme – joiba, otiba luzikoid i zavodiba söda lent kanaspäi da kitta sidä. A mužikad söba lent tahtonke da muga kitäba sidä, miše Kolumbale tegihe žal’ kanad. Midä mužikoid sötta, ičeleze om vähä! Lapsed irdalpäi tuleba näl’ghižed, tahtoškandeba söda. Aigad ei ole meletada, söba mužikad kaiken kanan, nimidä ei jä. ”Minä... mužikad, naku midä tahtoin sanuda... – jodes bragad, hilläs sanub Kolumba, – minä necidä kanad olen löudnu sarajan taga, habi eläb oli. Nägen, kana kut kana om, midä jätta kelle-ni”. Mužikad pöl’gästuiba, luzikoid stolale paniba. Ei tahtoinugoi jo enamba söda da joda. ”Spasib, Kolumba, adivoičetuses, mö lähtem ika akad zavodiba ecta meid, ei ole aigad ištta”. Läksiba mužikad. Vaiše läksiba aidan taga, pästiba pagoho sille-žo sijale, kus ištuiba, miše ehtta... A Kolumba necil aigal joi bragan lophusai. Pani čugunan päčin röunale – olgha tütrile linneb söm!
Kacu, mitte avant’urist oli! Bragad joi, lapsid söti, a ehtaks tataks tegihe nelländen kerdan! Minä, vunukaine, voin starinoita sinei äi mugomid starinoid. Sinä vaiše tule minunnoks, ala varaida. Susedad ved’ olem... Hüvä om-ki. Ištuškandem, pagižeškadem. Voib olda völ midä-ni kirjutad... Kundle!

Kerdan kerazihe Kolumba senid ligotamha. Meiden pohjoižis jogiš om äi kalad, a mecas kazvab äi marjoid, senid da babukoid. Kerazi Sem’on äi gruznid da bahaloukuid. Tuli kaks’ surt puzud. Edel solandad, senid pidab ligotada: paksus vajehtada vet. A Kolumbale siloi oli jo enamb 70 vot. Hänele päha tuli hüvä idei – ligotada senid muga, miše radoid ei olnuiži äi. Tuli hänele mel’he panda puzuid senidenke ojaha. Pani i kacub, kut puhtaz vezi mäneb päliči puzuiš da pezeb senid. Hüvä om! Necil aigal Kolumba päti mända kodihe jomha čajud. Elektroksamvaraspäi. Borankoidenke. A sened olgha ligotasoiš, jäb vaiše solata... ”Kenele völ pähä tuleb mugoine azj, Nastoi, teravas senid pidab solata, - bahvalihe Kolumba akan edes, – sinä ozastuid, miše löuzid mugoman mužikan!” ”Ištu vaitti! – muhazi laih Nastoi, – ka teravas jo 80 linneb, a kaiken völ šalid: ed ištu perskel. Kaiked čogad oma täuded; kaiktäna vastoid da kuivatud babukoid!”... Ehtal Kolumba tuli ojannoks kacmaha ičeze senid, ka muga sun-ki avaiži: lambhad södes jäl’gmäižid senid, kulläižed da täuduližed mäniba poiš tühjiš puzuišpäi.

Naku mitte Kolumba oli, kaikutte koir händast tezi – amerikalaine, avant’urist, tegopä, midä vaiše ei mahtand tehta, kaik läksi hänen käzišpäi, kahten voinan znamasine heng da ižand pertiš! Necil laučal minä händast jäl’gmäižen kerdan nägin-ki... Tuli Kolumba meiden pertinnoks lebaidamha. Siriči mäni. Väzunu oli. No vessel oli – vahv, 90-vozne uk vauktanke bardanke da sinižidenke sil’mižidenke. Minä kucuin Sem’onan pert’he. Zavodim pagišta. ”Mänen, sanub, Van’oi, heitta verkoid. Kut kevädel olin tacnu haugele, muga tähasai sigä venuba. Nastoi jo miččen kerdan pakičeb: ”Heita verkoid, Sem’on, ika živatad putuba niihe”. Ku lehmad da hebod käveližiba, kut aigemba, ka sinun verkod tegižiba äjan bedad. A nügüd’ vaiše kaks’ osttud vazašt käveleba. Heinäd nügüd’ om, ei pida ecta, kut ende, kacu, kut kolhozan pöudod heinduba. Naku mecannoks ei mängoi, sigä om äi parmoid, ned lujas pureba. Vazad enamba käveleba läz jöged da pertidenno, ken-se andab supalaižen leibäd, naku, mitte elo om... Lähten, Van’oi, heitän verkoid, ika ned, voib olda, ripuba jo raidpenzhiš”, – i läksi hilläšti heitmaha verkoid. Da läksi toižhe pol’he. Laukannoks, kus hänen pert’ penikaižes sadus seižub. Sigä om Nastoi. Vunukad tuliba lidnaspäi. A Sem’onan taga om mec, mecan taga – jogi, jogen taga – toižid mecoid, merid, teid, kus käveli Kolumba. Mittušt sijad ala ota, kaikjal oli astnu Kolumba. ^ Kaikedme miridme käveli. I tagaze kodihe pördihe. Oli voinal, lageriš, äi jügedusid oli hänen elos, äjan radoi, tegi äjan kanzan täht. A südäimel ei olend kovettunu. ^ Mitte oli, mugoine jäi-ki...”

Völ starinoiči minei Van’oi-dedoi, miše pandihe maha Kolumbad sil-žo kezal, rindal mamanke da tatanke. Rahvast oli lujas äi. Vanhan veron mödhe grob vedihe käzil pertišpäi, kus oli sündunu. Nastoi kerdalaz ravastui. Hänen tütred pidiba händast käzipoliš. Pandihe maha sinna, kus konz-se oli tehtud kaum mamal da tatal – sil-žo sijal korktan pedajan al... A Sem’onan verkod tähasai ripuba niiš-žo penzhiš. Döl likutab verkoid. A läbi rattenuziš verkoiš lendaba sügüz’lehtesed puišpäi...

Moshnikov, Oleg

Колумба

Russian
"Молодец, что заглянул, – охая, слезая с лежанки, просипел хриплым голосом заядлого курильщика дед Иван. Никак опять по писательским делам? В библиотеке выступать будешь? Со стихами? А службу-то не бросил? Вот и ладно. Хошь по писательским делам, а навещаешь деда".
Приезжая в родную северную деревню, обязательно в приземистый дедов пятистенок захожу. Стоит он с краю нашей Сплавной улицы. Постарел, конечно, как деда Ваня, почернел, осел тяжелым бревенчатым срубом, кое-где крышей драночной облупился, но еще крепок был дом, крыльцом и наличниками красен. За домомлес. В лесуречка петляет, на берегу которой наш поселок стоит. Знакомые сызмальства места Прохожу по широкой деревенской улице. Шиповник брызнул. Летоцветом пахнет. На двореиюль. Солнце высоко, греет ласково, мухи жужжат, суетятся. Ожили оводыскоро сенокос. Ностальгия одолевает по тем временам, когда на каждой мало-мальски свободной от зарослей деревьев и кустов полянке односельчане косили траву. Не могу забыть звук, издаваемый режущей траву косы. А аромат Ни с чем несравнимый аромат свежескошенной травы. Нынче в субботний день с утра как завизжат электрические, да бензиновые триммеры, так до вечера воскресного дачники стригут свои садовые угодья. И только вечером, как разъедутся горожане, наступает блаженная тишина. Нет теперь тихой сенокосной страды, а главное нет того аромата, запаха настоящего леталета детства Под старыми высокими соснамизаколоченный клуб. Одна дверь под вывеской "Библиотека" зазывно приглашает войти в прохладную пустоту бывшей купеческой усадьбы. Неподалеку, в ряду разномастных одноэтажных домиковбабушкин дом. Теперьлетняя дача. Рядом такие же приземистые домишки. Да соседи кругом другие: все больше городские жители, а то и с Питера и Мурманска дачники на лето приезжают. А дед Ваня на нашей улицесторожил Много чего здесь за двухсотлетнюю историю поселка произошло. Мой вектоненький ручеек, впадающий в могучую степенную реку человеческих судеб.
Остовы домов. Заросшие травой поля. Бывший рыбный цех, хлебопекарню, конюшню, здания племхозапостигла участь заброшенной в тридцатые годы церкви А память деда Ивана цепко держит события, произошедшие в поселке еще до Великой войны. Только новых соседей по именам не знает. Чужие они для стариковского сердца
"Садись, внучек, к столу. Чайку пофурандаем" - продолжил неспешный разговор дед Иван, перемещаясь от протопленной печи к "красному" углу комнаты, под потемневшие иконы. Поправив покосившуюся лампадку, дед троекратно перекрестился. "А ты, служба, в Бога-то веруешь? В церкву ходишь? Вот и ладно, – включив в розетку электрический самовар, дед поставил на стол сахарницу и две чашки с глубокими блюдцами. Старуху я свою, ты знаешь, десять лет назад схоронил. С тех пор один. Рад, рад, что не забываешь деда Ваню! Я ведь и тебя, и отца твоего за родных людей считаю. На моих глазах с детьми моими и внуками росли. В одни игры играли. Вот и батя твой в один год с моей Клавдией ушел. Сколько ему, пятьдесят было ли? А я вот живу Люди иные вокруг. Нелюбознательные. Смурные. Все больше в себе замкнутые, на своих делах-заботах. А вот ты спрашиваешь, интересуешься Как, говоришь, тут до войны жили? Хорошо жили, справно. Белое море да лес карельскийна дары богаты, ежели руки работные приложить. Да и после Отечественной быстро да дружно хозяйство восстановили. Это теперь, при нонешней дермократии, хоть второй век живи - благоденствия и процветания капитализма не дождешься. Если бы сейчас, а не при Советской власти, надобность в нашем поселке появилась, то через год в нем и двух дощатых бараков бы не осталось. Вон на племхозе до сих пор телятники по кирпичику разбирают. Да что я все это тебе рассказываю. Чай не слепойсам видишь Наливай чаю, он от нашей колодезной воды с ложки заварки до черноты настаивается, вкусный, душистый! Чай в наших северных краях завсегда уважали Вот, к слову, жил за рекой, напротив сельпо, плотник Семен Тиммоев, по прозвищу Колумба. Вот чаехлеб был завидный! За один вечер да после баньки мог двухведерный самовар выдуть. А уж банька у него была знатная! И по пару, и по способу возведения. Сказал как-то Колумба мужикам: "Баню начну строить, через неделю мыться в этой бане буду". И точно, один баню построил, через неделю в ней мылся! Спросишь, как он один бревна поднимал? Да так и поднимал: бревно обтешет, ошкурит, глядь, идет мужик какой по деревне, Семен кричит: "Друг, подсоби бревно поднять". Подойдет посельчанин, поднимут бревно, и "Спасибо тебе хороший человек". И так каждый венец. Одно то бревно каждый поможет поднять, не убудет с него. Вот так баня и построилась. А мужики в деревне дивятся: "Вот так, Колумба!". А в баню Колумба ходил так: пойдет в баню, напарится там до чертиков, из бани домой идет красный, совершенно голый, только веник перед собой под животом держит, прикрывается Что говоришь? Почему Семена Колумбой звали? Это, внучек, отдельная история. Времени-то дорогого не жалко, разговор долгий будет? Вот и ладно С середины 1950-х годов, с тех самых пор как Семен в наши края из странствий дальних возвратился и на Анастасии Ворониной женился, он в поселке за местную достопримечательность слыл. Много историй о чудачествах Колумбы из уст в уста переходило. Ты, милок, не куришь? А я с твоего разрешения закурю
Так вот о Семене. Для начала прославился Семен Тиммоев тем, что перед Финской войной, когда уходил служить в армию, а в то время служба длилась не один год как сейчас, невестой обзавелся. До войны провожали новобранцев, как полагается, всей деревней, а то и не одной. Во время гулянья, когда поселковые парни в соседнюю деревню на трех подводах с песнями и гармошками приехали, в доме своего приятеля подошел Сема к пятилетней большеглазой девчушке Настёне Ворониной. Глянул на сестренку своего друга, по голове погладил и весело произнес: "Расти, пока служу, вернусь, женюсь на тебе". Девочка от ласки такой обомлела. Парень был статный да красивый. И запали слова те в детскую душу. Да, видать, не было у Насти в жизни более сильного впечатления, чем взгляд синих Семиных глаз. Вот как бывает. Первый парень на три деревни, а ей, малой, предпочтение отдал! Родители от случая к случаю с улыбкой то наивное сватовство вспоминали. А Настёна все больше и больше в сердечной привязанности утверждалась Правда, ждать суженого Анастасии пришлось долго. Восемнадцать лет.
После Финской и полугодового излечения в госпитале по случаю тяжелого ранения, отправили Семена, как отличного бойца, командира пулеметного расчета, на польскую границу, рубежи Отечества защищать. Там в 1941 году он в окружение и попал. Потом концлагерь в неметчине. Два неудачных побега. Пытки. Голод. Да все его смерть стороной обходила. В 1945-м его и других военнопленных освободили американцы. И после каким-то необъяснимым образом оказался Тиммоев в Америке. Потом в Африке. В конце 1949-го сумел в трюме корабля в Турцию перебраться. А затем из Турциив Баку. Да НКВДешники не скоро бывшему военнопленному, да еще и за границей побывавшему поверили. Почитай до смерти Сталина по зонам и пересылкам гоняли. Сведенья о побегах и подполье в концлагере проверяли. Шпионский след в Семиной биографии искали. Только в 1955-м году он по амнистии освободился.
А Настёна ждала. Не верится, что ждала так долго, раз увидавши? Так никому не верится. А против жизни не попрешь. Случаются чудеса на белом свете. Ждала Настасья своего милого, даже когда родители Семена в начале войны похоронку на единственного сына получили. Не верила Анастасия в Семенову гибель. Часто стариков навещала, когда одна, когда с братом, в 1942-м году без руки с фронта вернувшегося. Картошкой да рыбой свежею с семьей друга, на войне пропавшего, делились. Настасья дом прибирала, стирала, огородничала, дрова зимой на санях завозила Когда, сидя у себя дома в светелке, и пригорюнится, брат ее завсегда успокаивал: "Не печалься, Настёна! Сердцем чую, жив твой Семен, жив! Только писать ему по каким-то причинам не велено. Может, он при какой секретной миссии состоит. В Европу, а то куда и подальше на задание отправлен. Как Колумб, по свету колесит! Ты бы лучше спать пораньше легла, завтра ни свет, ни заря на работу вставать…". В годы войны трудилась Настя на конюшне, бабам помогала. Были в ее распоряжении пять коней. У Настёны в конюшне завсегда порядок был, а уж о лошадях и говорить нечего. Каждую причешет утром, даже ленты вплетет в гривы кобылкам, щеткой кожу до блеска натрет. И называла она их не конями, лошадями, а лошадками. Пропадала в конюшне денно и нощно, многое сдюжить могла, несмотря на дюжину своих младых годков. Кормила лошадей так, что бы они получали все для здоровья и силы, следила за копытами, зубами, глазами. Ведь всю работу в то время на селе выполняли лошади Приехала как-то по утру Настасья к старикам на телеге, сена лугового для козы завезла. А хозяева собрались куда-то, приоделись. К кому, спрашивает Настя, в гости идти надумали? А тепойдем с нами, увидишь. Пошли они втроем…на деревенское кладбище. А там под сосенкой стройноймогилка свежая. Все как положено: крест, табличка. Смотрит Настёна, а на кресте фото Семена прикреплено! Здесь на краю погоста безутешные родители могилку Семену соорудили. На поклон к ней как к сыну родному ходили. И вскоре после войны рядом с сыновней пустой могилой тихо в землю карельскую легли.
Когда письмо из города Баку в дом родителей Семена постучалось, там уже другие люди жили, но о печали Настёниной все в деревне знали. Поэтому весточка от Семы Тиммоева нашла в поселковой конюшне Анастасию. Девчушка не могла поверить своему счастьюживой, живой Семочка! В плену был. Сколько раз смерти в глаза смотрел. Полземли объехал! Как Колумб-мореплаватель в Америке побывал! Домой едет!.. Год Настя жениха названого у околицы ждала, в деревню Семенову наведывалась: нет ли весточки от Семы? Подселенцы плечами пожимают Собралась Настя письмо в Баку написать, а адреса обратного нет. Через год пришло письмо с Карагандинского ЛАГатам Семен Тиммоев, в Казахстане, срок по причине своего пребывания в концентрационном лагере отбывает. Тут уж Анастасия милому все о деревенском житие-бытие отписала, о родителях усопших, о своей великой радостиСемену о любви своей девичьей поведать. И Сема в письме своем длинном, полном горечи и разочарований, душу свою Насте открыл. Саднили, томили душу и обида на судьбу-лиходейку, и тоска по родимой земле, и гаснущие в казахской степи далекие зарницы счастья. Девушка, как могла милого успокаивала, словом ласковым поддерживала. Со временем письма Семена становились все теплее и теплее
В 1955-м Семен на родину вернулся, прямиком в поселок, к своей невесте названной Как увидела Настёна на автостанции своего ненаглядного, поседевшего, закопченного на жарком солнце, с синими-пресиними глазами, остолбенела прямо, как в детстве от взгляда приветного ладного паренька. Семен сам к девушке подошел, угадал ее в толпе встречающих. Тут уж Настя к нему прильнула, голову на плечо положила – "Колумба ты мой, ясноглазый…". Наверное, с того счастливого вздоха к Колумбе прозвище то чудное пристегнулось. Колумба, как есть Колумба!
Наутро Настасья лошадку запряглапоехали на кладбище, родителей Семиных проведать. "Вот, Настя, - Семен вытер рукой набежавшие слезы, - не думал - не чаял, что над своей могилой стоять буду, раньше своего смертного часа матерью и отцом оплаканную…". "Знать, долгий век тебе на роду написан, Семушка. Счастье на смену горю лютому пришло" - вымолвила притихшая Настёна И, ведь как в воду глядела, душа голубиная! Той же осенью Колумба на Насте Ворониной женился. Разница в возрасте между ними была очень большая, но прожили они вместе всю жизнь, детей нарожали много, все девчата, красавицы, глаз не отвести!
Чтобы поднять свою огромную семью, пришлось Колумбе вертеться-крутиться. Где он только не работал. Плотничал, в хлебопекарне мешки таскал, ходил на промысел в Белое море, в племхозе буренкам корма насыпал, стойла чистил. Ну и себя не забывал, конечно. Семье от Семиной сметливости тоже перепадало: то куль муки принесет, то мешок комбикорма. Пройдоха! Баньку за неделю поднял и пар первый опробовал. Дом обновил, палисад штакетником огородил. Все в его руках горело! Люди в пять утра поднимаются ни свет - ни заря, глянут в оконце, а Колумба уже через реку на лодке гребет, то дров везет, то сено, ягоды, грибы. И охотник, и рыбак - всегда при добыче Взял как-то Колумба двух щенят. Для охоты собака нужна, вот и взял. А чтобы веселее было собакам - взял двоих. Щенята подрастали, каждый вечер Семен их выгуливал. Выходил за деревню и сразу отпускал с поводка побегать. Они мгновенно разбегались в разные стороны, жадно вдыхая воздух свободы, вечерних ароматов леса и травы. А хозяин шел по обочине леспромхозовской дороги и любовался вечерним закатом, лесом, картофельными полями и рекой. В одну из таких прогулок, полюбовавшись красотами, Сема стал свистеть, созывать своих игривых питомцев. Свистнул пару раз, глядь, один сразу прибежал и сел возле ноги хозяина. Взял Колумба в руки поводок с ошейником, наклонился, чтобы застегнуть вокруг шеи щенка и - встретился глазами с ... косым! Большой серый заяц, схожий по окрасу с одним из щенков, стоял в оцепенении, прижавшись к ноге Семена, и смотрел в его спокойные синие очи. Очухавшись через несколько секунд, заяц дал деру во весь дух. Колумба весело ему вслед помахал: беги, ушастый! Встретишься в другой раз на охотничьей тропкене взыщи. Колумба слыл отменным охотником, семья всегда была при дичи и при лосятине. Правда, большого богатства не нажил. Все больше историями из собственной жизни людей удивлял Ушлый мужик Колумба. Ушлый да незлобивый. Бывало денег ни копейки, а детишкам всегда пряников или леденцов принесет. А себе после баньки шкалик водки на стол перед чугунком с картохой распаренной поставит. Мог Сема из обыкновенной курицы тройную пользу выгадать. Что головой крутишь? Не верится тебе? А вот ты послушай
Решил как-то Колумба по случаю Первомая и Настиного отбытия в роддом бражки попить, а дома не было. Уж очень ему захотелось радостью своею отцовской с кем-нибудь поделиться. По главной поселковой улице туда-сюда прошелся, видит - сидят двое мужиков на завалинке одного из домов, курят. Подсел к ним Семен, поздоровался, помолчал для порядку, и хлоп с досадой себя по колену: "Эх, мужики, такая закуска пропадает Курицу я забил, только что, в холодке лежит, жирненькая, общипанная. Была бы брага, выпили бы, да закусили курятиной!". Мужики цигарки под ноги побросали: кто ж от такого предложения откажется! "Ну, так что, это Мы ж, это, найдем, что ли, мужики? засуетился Колумба, – У бабки Маланьи завсегда брага имеется. У меня ведь жена рожать собралась. Я, может, с минуты на минуту в четвертый раз отцом буду!" Так и порешили. Пошли мужики за выпивкой, а Сема бегом домой, руки потирает от удачного сговора, да прямиком в сарай. Поймал курицу, быстро обезглавил, общипал, да - в чугунок ее сердешную. Пришли мужики, курица разварилась в русской печи быстро. Достал Колумба чугунок из печи, на стол поставил. Разлили по стакану бражкине виски американский, а своя роднаявыпили, за ложки взялись и давай уху из петуха хлебать, да нахваливать. Да так мужики азартно закусывают, а уж как нахваливают, что жалко стало Колумбе закуски. Что это он вот так вот мужиков кормит, а ведь и самому мало! Дети со двора придут, аппетит нагулявши Почесал Семен затылок, покумекал малость, времени много нет для соображенья, все съедят, ничего не останется. "Я это Мужики, что сказать хотел - потягивая бражку, медленно проговорил Колумба, - Я эту курицу, днесь, на заднем дворе, за ямой отхожей нашел, дохленькой. Вижу, курица как курица, что, думаю, добру пропадать". Мужики так и крякнули, ложки дружно на стол опустились. Пену бражную с усов обтерли, расхотелось им что-то есть и пить. "Спасибо, Колумба, за угощенье, пойдем мы, а то бабы хватятся, кричать начнут, некогда нам рассиживаться". Пошли мужики восвояси. Только вышли за порог - бегом на задворки, чтоб до того же отхожего места вовремя поспеть А Колумба бражку остатнюю усугубил. Чугунок с курицей на припечь поставилто-то дочки порадуются отцову угощению!
Вишь, какой авантюрист! И браги попил, и детей накормил, и отцомчетырежды героемк вечеру того же дня стал! Я тебе, внучек, таких историй не горсть, а целую корзину могу рассказать. Ты только заходи, не чурайся. Чай соседи кровные Вот и ладно. Посидим, помяряндаем. Может какую байку в книжку вставишь Вот хотя бы об упомянутой, к слову, корзине.
Собрался как-то Колумба грибы отмачивать. Богаты наши северные реки и леса рыбой, ягодами, да грибами. Набрал Сема много солянокгруздей, волнушек. Получилось несколько больших двуручных корзин. Вымачивать их перед засолкой требует времени, воду меняй, грибы перекладывай. А лет Колумбе было уже семьдесят с гаком. Вот и осенила Семенову голову идея - грибы вымачивать без особого труда. Придумал он корзины с грибами в ручей опустить. Опустил и любуется, как прозрачная прохладная водица омывает его невиданный урожай. Лепота! Решил Колумба до дома сходить, чайку испить. Из электрического самовара. Да с сушками маковыми. А грибы в корзины пусть промываются положенное время, потом лишь посолить останется "Кто бы еще так придумал, Настёна, ладно да скоро грибы заготавливать, - хвалился Колумба перед женою, - ты ко мне не как к мужу, тыкак к вечному двигателю мирового технического прогресса прибоченилась!" "Сиди уж, двигатель! улыбнулась ладная сухонькая Настасья, - восьмой десяток, а все не уймешься: то в лес, то по дрова. Все погреба и чердаки грибами сушеными да вениками завесил!"… Вечером пришел Колумба на ручей грибы проведать, да так и застыл на месте: овцы деревенские, доедая последние рыжики, сытые и довольные лениво отваливали от пустых корзин.
Вот какой достопримечательной личностью на деревне был Колумбаамериканец, авантюрист, изобретатель, мастер на все руки, герой двух войн и семейного фронта! Тут на этой лавочке я его в последний раз и видел Зашел Колумба к нам во двор передохнуть. Мимо проходил. Притомился. Но глядит веселоседобородый, жилистый, девяностолетний старик с лучистыми васильковыми глазами. Пригласил я Семена в дом. Слово за слово, разговорились. "Иду, говорит, Иван, сети снимать. Как весной бросил на щуку, когда вода высокая была, так до сих пор там и лежат. Настёна уже какой раз просит: "Убери, Семен, сети, покуда скотина не запуталась". Если бы коровы, лошадки колхозные, как раньше, стадом да табуном ходили, беды бы натворили сети. А нынче - только пара бычков соседских, покупных гуляет. Травы теперь вдоволь везде: ешь - не хочу, искать не надо, со всех дыр лезет, глянь, поля колхозные чепурыжником зарастают. Вот к лесу и не приближаются, там оводы их больно жалят. Бычки все больше у реки, возле домов бродят, добрые люди хлебушком угостят, то-то жизнь пошла Ну, все, Ваня, иду, иду сети снимать, они уже, поди, на ивах подросших повисли, теперь не скотине, а грибникам впору в ячеях путаться", - и пошел не спеша, покуривая, сети снимать. Да не в ту сторону пошел. К сельпо, где его домик в палисаднике стоит, красуется. Там Настя. Внуки с города приехали. А позади, дымящего цигаркой Семена, – лес, за лесомрека, за рекойдругие леса, моря, дороги, по которым прошел Колумба. Полсвета пропылил солдат Семен Тиммоев. И обратно домой вернулся. Сквозь войны, лагеря, разруху, нелегкий труд человека, возделывающего и жалеющего землю, в заботах о семье, пронес Сема свое понятие о жизни. Сердцем не ожесточился…".
И еще рассказывал мне деда Ваня, что похоронили Колумбу тем же летом, рядом с матерью и отцом. Народу на кладбище деревенском былоне протолкнешься. По старому обычаю несли гроб на руках от родового дома. Настёна как-то разом постарела, осунулась. Дочери ее всю дорогу под руки поддерживали. Упокоился Семен на выбранном родителями месте под высокой раскидистой сосной А сети Семины так и висят на тех же кустах. Треплются ветром тонкие седые пряди. И через рваные ячеи пролетают юркие осенние листья