VepKar :: Texts

Texts

Return to list | edit | delete | Create a new | history | Statistics | ? Help

Rastavanpudro

Rastavanpudro

Livvi
New written Livvic
Dielo oli synnynpäivänny. Valgei lumi liikkumattah virui pihal. Pimeni, gost'upertin da keitändypertin ikkunoispäi levii lämmin valgo. Talois varustettih rastavanstolua. Terväh kai pereh kerävyy.

Gnoumien perehkunnan ižändy da hänen keskimäine tytär Polli peityttih heinysarual. Läbi loukkolois, kuduat tikku luadii seinäh, hyö kačottih, kui käskyläine Oskar otti halguo.

- Kulleh häi vardoičehes, varuau revustua pruazniekkukost'umua. Da-a, harvah händy suau nähtä kost'umois, - sanoi tuatto.

- Kačo vai, ižändy tulou kodih stansilpäi täyzi regi omahistu, - huomai Polli. - Ga sit, terväh kai lapset tullah hebotahnuoh syöttämäh heboloi rastavanildazel, linnalazet gost'at sidä dieluo suvaijah.

- Muga, da jällespäi, duumaičen, tahtotah gnoumalegi tarita rastavanpudruo, - muhahtihes ičele pardah tuattah.

- Sinul mieles on yksi vai pudro, -sanoi Polli. - Midäbo sit on erinomastu? Mama iče mostu keittäy.

- Toinah, mugai on, - vastai tuattah. Ga dielo eihäi ole sit pudros. Rahvas taritah sidä gnoumale kunnivoičuksen merkikse. Se merkiččöy, gu hyö kiitetäh kaikes, midä gnoumu niilöih niškoi ruadoi, da ei tahtota sidä suututtua. Suuttunuh gnoumu tuou ristikanzoile ozattomustu da hädiä. A gu minuu ei kunnivoittane, minä voin suuttuo. Ellendätgo, lapsut, konzu sinä kogo vuvven ihailet jygiedy ruadajes

Polli rubei kikettämäh:
- Sinä sanoit "ihailet ", a pidäy sanuo "muokkavut".


Tuatto opii heittiäkseh tärgien nägözekse, ga nimidä ei vuidinuh.

- Ei ole sinul rožua ni palastu, - hengästihes häi. - Heitä vahnan nagrandu. Tänäpäi meil ei ole aigua kaikenjyttyzih mielettömyksih.

Gnoumu tembai tyttären käzis, da hyö ruvettih pyörimäh tansis.

- Tänäpäi on Rastavu, myö heitymmö alah da sežo opimmo rastavanildastu

- Aha! kirrahtih Polli. A sit lähtemmö kaččomah rastavangnoumua!

- Aha-a-a! niäritti händy tuattah. A sit lähtemmö rastavanpudroh!

Gnoumat elettih heinysarual, uksen tuan, kuduadu niken paiči heidy ei nähnyh.

Kaččonet ulgonpäisit et ni ellendä, gu uksen tuan kentahto eläy. A mennet ukses dai näit ylen suuren pertin, kus on kylläl välliä gnoumien pereheh näh.

Perehkunnan emändy keräi stolua, a Pulli pieksäldeli suures kattilas tulel kiehujua keittuo. Häihäi jo on suuri, terväh täydyy yksitostu vuottu. Ruaduo sidä gnoumien perehes piettih arvos, sendäh gu rastavanildaine oli kaikkii pruazniekallizembi yhtehine syöndykerdu vuvves.

Gnoumat ei syvvä lihua, sendäh rastavanpočinjalgua heil ei olluh. Ga hyö keitetäh keittuo eriluaduzis heinis, muarjois da grivois, kudualoi heil puutui keräta kogo vuvvesenzimäzes leskenlehten kukkazes algajen jälgimäzeh kylmänyöh kuorisienessäh. Leibiä hyö pastetah nelläs vil'l'as, dai vuassu heil on eriluaduine: midä nuorembi on sen juoju, sidä lievembi da magiembi se on, midä vahnembisidä vägevembi da kargiembi. Sendäh pikkaraine Pilli, kuduale vaste täydyi nelli vuottu, juou vuassua enämbän, migu hänen vahnu died'oi, kuduale täydyi jo nellisadua kaksikymmen seiččie vuottu.

Tuatto Pollinke saneltih toizile, midä ruatah ristikanzat, ga muamo kuundeli heidy puolelkorval. Häi ajatteli yhty ruaduo, kuidai hänel pidi ruadua tänä ehtän. Dielo se oli ylen tärgei.

Mugahäi on luajittu emägnoumat: hyö ainos tietäh kai tärgiembät šeikat, hos ei ni nähtäne niilöi omin silmin. Da kai ei olle se vie tapahtunnuh. Sendäh heispäi puaksuh voibi kuulta midägi mostu: "Gost'upertis hiilyt hyppäi lattiele. Teriämbäh juokse sammuttamah"! libo "Pikkaraine Anna terväh pakkuu kravattispäi. Juokselda, pane stuulu"!

Ga nygöi muamo ajatteli tostu: häi tiezi, gu täl kerdua taloin ižändy unohtau panna gnoumih niškoi torielkan rastavanpudronke. Jälgivuozil rahvas heitettih piendän sit huoldu. Tietäh vai äbäzöijä iččeh rastavangnoumua. A tovellizih gnoumih heil ei ole dieluo. Kai lapset, netgi unohtettih. Onnuako piätettih, gu kylläl roih rastavangnoumas, miksebo on muile pudruo tuhlata. Hyö eihäi ellendetä, gu gnoumu gnoumas eruou.

Kerran, ylen ammui, oli dielounohtettih tarita pudruo gnoumile. Da ižägnoumu muga suutui, ga kaiken vuvven talois tapahtui ozattomuttu. Pidihäi, muga äijäl suuttuo, häihäi tovessah on moine hyväntahtoine!

Ga vod, sit, tänävuon net myös unohtetah rastavanpudroh nähemägnoumu tiezi sen edukädeh. Pidäy midägi ruadua, enämbiä eihäi sua sit kaiken vuvven kaččuo, kui ristikanzat muokatahes.

- Nu midäbo, brihaččuine minun, konzubo lähtet pudroh? - kyzyi died'oi gnoumu-tuatal.

- A minä en tahto nimittumua pudruo, - sanoi Pilli.

- Vie on aijahkoh, - vastai tuatto. Enzimäi opimmo rastavankeittuo da

- Toinah, sinuu pidäy avvuttua kandua sidä? Ha? Heh-he-he, - rubei nagramah died'oi.

Tuattah ebäili. Nimih näh paiči pudruo häi yksikai ei voinnuh duumaija. Ga sit mindähbo ei?

- Lähten kačahtammos, - sanoi häi. Kenbo tiedäy sidä

Emägnoumu valličči pättävän hetken da kučui Pullin da Pollin bokkah, gu gnoumu-tuattah ei kuulis heijän paginua.

- Minule pidäy teijän abuu. Vaiku tuatalles älgiä sanokkua! Ristikanzat unohtetah tarita hänele pudruo. Meil ičel pidäy suaja sidä, ga muga, gu tuattas sih näh ei tostazihes. Da vie meil pidäy mustoittua ristikanzoile, gu myö olemmo olemas. Vai älgiä unohtakkua ruadua sidä muga, gu meidy niken ei nägis! Ristikanzoile silmih puuttunuh gnoumu kaimuau oman tiedohusväin, iče tiijättö. Vot kui myö luajimmo

Häi rubei kiirehel midälienne sellittämäh Pullile da Pollile, a net viizasti šmutkutettih piälöi.

- Mihbo näh työ sie šupetatto? kyzyi died'oi.

Hyö ei ehtitty vastata hänele, sih järilleh tuli tuattah.

- Nda, nimittumua pudruo ei ole. Ga kai vie on ielpäi, älä huoli, died'oihut.

- Tiettäväine, midäbo on nygöi huolie. Opikkuammo vai rastavanildastu. Tulgua stolah!

Kaikin istuttihes stolah da ruvettih syömäh rastavankeittuo leivänke da vuasanke. Syödih hyö hätken da mielienhyvyöl, vuorokkai sanellen toine toizele unohtumattomii tapahtumoi, kuduat roittih heile vuvven aigua. Kai gnoumat oldih hyvät sanelijat, da tapahtumua täydyi kaikekse pitkäkse ildazekse. Enimäl ponnistelih died'oi. Tovessah, häi mustoitti tapahtuman, kudai oli sada viizikymmen vuottu tagaperin, ga se, lopukse, on yksi sama.

Da silkeskie emägnoumu sanou:
- Тiijättögo midä?


- Midä?

- Emmo tiijä.

- Mihbo näh sinä?

- Rastavangnoumu! Myö sežo tahtommo kaččuo! ruvettih kirgumah lapset da nel'l'uttih iäre.

- Meidy vuottakkua, myögi tahtommo sidä nähtä, - sanoi tuattah.

- Midä? Oletgo uravunnuh? Kunnebo myö lähtemmö keskiyödy? Täs meil on moine mielužu, - vastusti died'oi.

- Ga heil olis vai rastavangnoumua ihailla, - vastai gnoumu-tuatto da otti died'oidu käzipuoles. - Mustatgo, se jo monen vuottu ristikanzoin luo kävyy. Sigurd Rul'tabuspäi ruskielois ruutis da pitkän valgien parranke, sidähäi hyö sanotah rastavangnoumakse. Se tuou da jagou lahjua. Mustatgo?

- Midä? Midä piä kandau - burizi died'oi, ga yhtelläh lähti ryntiäjen jälles.

Hyö ylen hyvin tiettih, kui puuttuo taloih da nosta korgiele škuapale gost'upertis muga, gu niken ei nägis. Talois oli äijy peitollistu ustu da pertivälii, kudamih näh tiettih vai gnoumat da hiiret. Škuapan piäle piästyy hyö ruvettih kaččomah ristikanzoih, kuduat oldih pruazniekkustolan tagua.

Stolale jo tuodih koufeidu, ristikanzat istuttih da paistih. Lapset ikkunalluo kerryttyy kačottih pihale. Kaikis nuorin tyttöine, kirmei Anna, juoksendeli ikkunas buabah luo da kyzeli:
- Miksebo meile tulou gnoumu?
Miksebo se pidäy? Mindähbo se vie ei tulluh?

Sidä samua ajatteli Pilligi, kudai istui muamalleh yskäs. Silkeskie häi kuuli, kui edehizes kenlienne taputtelou jalgoi lundu puistajes. Sit kolahutettih ustu.

- Gnoumu tuli! Tule pertih!

- Jälgimäi tuli, - šupetettih pienet gnoumat.

Uksis ozuttihes ristikanzu pitkän valgien parranke da huavonke sellän tuan. Hänel piäl oli ruskei šušši da piäs ruskei n'uppupiäšuapku, ihan moizet, kui gnoumil. Vaiku häi oli ristikanzan suurus.

Gnoumu-tuatto čud ei läkehtynnyh nagroh.

- Mibo pöllätyksii tämä on?! kradžahtih died'oi. Da häi pidäy iččie gnoumannu? Vod on kummua, midä vai nygöi ei keksitä!

- Hillembäh, - šupetti gnoumu-tuatto, odva pietellen nagruo.

- Ongo täs hyviä lastu? kovah ieneh sanoi Gnoumu.

- Ha-ha-ha! gnoumu-tuatto kai hypähtih omal kohtal. Mibo gnoumii nengoine ongu ei tiedäne ongo talois kuundelijua lastu? Died'oi, kuuletgo? Häi kyzyy, ongo täs kuundelijua lastu.

- Midä? Jumal pruavednoi - Died'oi kriäkähtih hyväs mieles - häihäi tiedäy, kui pidäy olla tovessah.

Toizet gnoumat sežo muhistih, ved gnoumat tietäh ristikanzois vähästy vajai kai.

Jygiesti heittyhyy stuulale rastavangnoumu väzyksis šmutkai piädy:
- Terveh teile, - da keritti huavon.


- Olgua hillembäh! Nygöi häi suau uzlan. Da sie roijah alazet Annah da buabah niškoi. Ga sinä luve, midä on kirjutettu uzlah, sit ellendät, keh niškoi on tämä lahju, - vesseläh šupetti gnoumu-tuatto. Pidäyhäi, vie lugiegi häi maltau. Kačokkuammos

Lahjat toine toizele peräh löyttih omii ižändii, silaigua oldih lugiettu rastavanrunozet, oli kerätty tukkuloih kiärebumuagu. Ilmiet elävyttih ozakkahien muhahtuksien periä, a sidä, ken varusti lahjan, sai tunnustua hyviä mieldy läpettäjiä kačahtustu myö. Ristikanzatyhtet ihastellen, toizet varavozinpunottih käzis vastesuaduloi ezinehii.

Gnoumat kačottih kaikkeh suuren mielenkiinnonke. Joga kerdua, konzu kentahto sai uvven uzlan, hyö opittih arvata, roihgo lahju mieldy myö vai ei. Hyö kačottih, kuunneltih da piettih paginua joga tyhjäs. Terväh huavos kai uzlat loppiettihes. Kaikin kiitettih rastavangnoumua.

Pruazniekku jatkui. Ristikanzat paistih, lohkattih oriehoi, arbailtih arbaituksii da käveltih kruugukižas. Hyö oldih čokkozil da kižattih kižah, kuduan nimi on "Piirusta počile händy". Lapset elostettih uuzien bobienke, a Oskar voitti kaikkii käziväittelys (armreslingah). Aigu meni edehpäi, a gnoumat aiven vie istuttih škuapan piäl ihaillen pertis olijua vesselytty. Ollougo midägi parembua sidä, migu kaččuo ristikanzoih da kuunnella heijän paginoi? Enimite moizennu päivänny, konzu kaikil on vessel da hyvä.

Vähin vähäzin pertin täytti vähäzel väzynyh huoletoi hil'l'ažus. Ihan moizinnu rauhazinnu hetkinny emändy tavan mugah kyzyy, eigo ken tahto oppie rastavanpudruo. Da vältämättäh tahtojua löydyy. Muga rodih täl kerduagi. Stolale oldih pandu torielkat, Avgusta toi ylen suuren juvvan pudronke.

Emägnoumu sidähäi vuotti. Nygöi häi ylen hyvin tundi, gu nimittumua pudruo gnoumu-tuatale tarita ei. Häi tiezi, gu nygöi buabo kyzyy Annal, eigo se tahto tarita torielkastu pudruo rastavangnoumale. Da Anna vastuau, gu jo taričči, a gnoumu kieldävyi. Mualman kaiken pudron nimes, vaiku gnoumu-tuatto sidä kuulis ei! Häi kovah tabavuu. Hänen huomavo silkeskie pidäy kiändiä muijale.

- Tiijätgo, tuattani, - kiirehel sanoi häi. Yksi meijän lambahis tartui aidah. Mene vai avvuta sille piästä välläle.

- Ga hyöhäi sit täs taritah meile pudruo! Annakkua ihastella sidä. Minä en nähnyh sidä jo monen vuottu. Aiven kaikkii tärgiembäl hetkel mitahto ga ehtiy

- Kiirehtä vai! Sil on kibei! Da laudu aijas kohenda, jo ammui pidi. Mene vai!

Hengähtähyy gnoumu häzisten lähti uksehpäi. Died'oi da Pilli, kudai istui hänel yskäs, uinottih. Se rodih ihan ajalleh.

- A nygöi, lapset, ei sua ujittua ni minuuttua, - sanoi emägnoumu-muamoini. Ruammo, kui soviimmo. Da tuatalles ni sanua! Häi tädä ei kestä.

Muamo Pullinke kiirehel heityttih škuapan piälpäi da peityttih laučan alle gost'upertis. Polli lähti nel'l'uomah peittohovun kauti, kudai loppih latečuassuloin noumerpanelin tuan.

Maksoi vai koin ižändäl panna ičele pudruo, kui Polli rubei täytty vägie punomah hammasratastu čuassuloin mehanizmas. Čuasut lyödih yksitostu kerdua.

- Mibo rodih? Misbo dielo on? Ved vastevai löi kymmendy.

Ižändy tarkasti aijan kormaničuassuloi myöte. Kaikin vaikkani ollen kiännyttih da kačottih čuassuozuttimeh, kudai kiirehtämättäh, ga nägevil siirdyi noumerpanelii myöte.

- Midä se merkinnöy? diiviihes ižändy.

Nostuu omas sijaspäi, häi hil'l'akkazin lähti latečuassuloihpäi. Pertis rodih täyzihil'l'us. Kuului vai čuassuloin mehanizman hyrineh da plokkamine. Konzu čuasut lyödih kaksitostu, muamo Pullinke kiirehel yrrästettihes laučan alle. Ravieh, kui hiiret, hyö nostih stolale. Pudrojuvvan tuakse peittyhyy muamo kaččeli ymbäristyö. Kaikin heittelemättäh kačottih čuassuloih.

Muamo ponnistih, nosti juvvan da andoi sen Pullile, jällespäi iče heityi enzimäi stuulale, sit lattiele da otti juvvan Pullilpäi, kudai hyppäi hänele jälgeh.

Heidy niken ei nähnyh. Čuasut lyödih kaksitostu kerdua. Nygöi jäi vai mennä iäre nägemättäh. Tuatto jo oli tulemas järilleh.

- Avoi-voi…- sanoi ižändy, hämmastyksis muhahtuksenke kaččojen gostih. Nägyi, häi iče ei tiiijä, nagruago hänel vai varata. Olettogo piättänyh šuuttie minunke? Vai ongo roinnuhes taloih kummitustu?

Ga toizetgi oldih kylläl hämmästynnyöt da pöllästynnyöt. Ižändy avai čuassuloin veriähyön da koskehutti giiroi.

Gnoumat oldih jo gost'upertin kynnyksel, konzu muamo mustoitti, gu pudros ei tävvy voipalastu! A voi rastavanpudros on samua tärgevytty kui iče pudrogi. Tulou juosta järilleh!

- Emmo ehti! šupetti Pulli.

- Ehtimmö! Edehpäi! Teriämbäh!

Hyö myös lähtiettih kiirehel juoksemah stolahpäi. Emändän stuulu oli tyhjy. Häi struastin kobras olles seizoi rinnal kaččojen čuassuloih. Emägnoumu kangiihes stuulale, sit stolale. A sie, Jumaloilleh, voiastiigi oli! Kaččomattah ymbäri, häi otti vägipalan voidu da - töps! - lykkiäldi sen kohti juodah.

Da silkeskie häi nägi, gu häneh kaččou Anna. Tyttöine istui ihan rinnal da kai nägi. Pienel gmoumazelgi, kuduale pidäy vaiku voipalaine, ei sua peittyö nellivuodehizen tyttözen silmis. Hetkekse heijän silmät vastavuttih, ga emägnoumu kerras hyppäi lattiele da juoksi iäres pertispäi.

Ennepäi Anna ei ellendännyh, mibo moine on voiastielluo, a konzu ellendi, sit rubei kaččomah tävvel silmäl. Da vaiku aijan mendyy häi sai virkua:
- Mama, täs vastevai emägnoumu otti voipalan.


Silkeskie čuasut heitettih lyöndän da präčkändän, da kaikin kerras ruvettih pagizemah, istuttihes omih sijoih da ruvettih syömäh pudruo.

- Midä-midä, raukkaine? kyzyi emändy.

- Mibo vie tämä on? suutui koin ižändy. Kenbo on ottanuh minun pudron? Andreas, sinägo olet sen peittänyh?

- Minä en koskenuh sinun pudruo.

- Sen ruattih gnoumat, - sanoi Anna. Minä näin, kui emägnoumu ammuldaldi voipalan da lykkiäldi sen kohti pudroh. Senke oli vie yksi gnoumu, net juostih iäre juvvanke. Tuanepäi.

Tyttöine ozutti senčoihpäi.

Ižändy kačahtih tyttäreh vagavasti da nosti yläh kulmat, kuvaillen diivindiä. Usih oli peittynyh muhahtus. Ga muhahtus terväh hävii ilmielpäi, a kulmat muga ei ni heitytty alah. Da hänen nägö nygöi oli toven hämmästynnyh da huolestunnuh.

- Sinä unohtit gostittua gnoumua rastavanpudrol, - mustoitti buabo. Kiitä sidä, gu gnoumu-muamal ei ole moine jyrky taba, kui gnoumal. Eiga jouduzit sinä žiäleimäh.

Senčoih hypättyy ižändy avai kahtalleh veriän pihale. Pordahil lumel nägyi pyöräžy jälgi da moni piendy jälgie tahnuohpäi. Jället hävittih ihan ristikanzoin silmis. Andreas tahtoi vai lähtie tahnuoh eččimäh gnoumii, ga tuattah ei käskenyh:
- Ei pie.
Yksikai et lövvä.

Ristikanzat kiännyttih pertih. Nygöi hyö enämbi nikonzu ei unohteta tarita gnoumile rastavanpudruo.

Kylläine da hyväs mieles gnoumu-tuatto istui omas kreslas poltajen trupkua. Rastavanpruasniekku ozitui, dai mennyt vuozi ei olluh paha. Häi kiitti omua iččie, sendäh gu talois eläjät ristikanzat kiitettih händy. Sen hyö ozutettih, konzu tarittih hänele suuren veron rastavanpudruo. Lapset da died'oi uinottih, a emägnoumu seizoi ikkunalluo kaččojen pihale. Ikkunois vastalpäi toine toizele jälgeh sammuttih tulet. Aigu oli viertä muata.

Olis mielenkiidozesti tiediä, mustoitetahgo ristikanzat gnoumih näh tulien vuon? A kahten vuvven peräs libo, sanommo, kymmenen vuvven peräs? Häi vie ajatteli sidä, eigo roi pahuttu hänen tiedohusväile sit, gu häi puutui silmih Anna-lapsuole. Iellehpäi pidäy olla varavozin. Ga toinah, lapsenke se ei ole moine varattavu?

- Midäbo ajattelet, muamaine? - kyzyi ižägnoumu.

- Ga muute, nimidä, - vastai emägnoumu. Mittumat yhtelläh hyvät rahvas eletäh meijän talois! Kai heil roih putilleh.

Häi pani iččeh käit gnouman olgupiälöile.

- Da vie minä duumaičen sidä, mittuine hyvä minul on ukkoine. Aiven avvuttau ristikanzoi, konzu net ei voija ruadua midägi.

- Hm-m-m, - muhahtihes gnoumu. Olis mielenkiidozesti tiediä, pannahgo hyö ihan moizen suuren voipalan pudroh tulien vuongi?

Nurdkvist Sven

«Рождественская каша»

Russian
Дело было в сочельник. Белый снег неподвижно лежал на дворе. Смеркалось, из окон гостиной и кухни струился теплый свет. В доме накрывали рождественский стол. Скоро вся семья будет в сборе.

Отец семейства гномов и его средняя дочка Полька притаились на сеновале. Через дырки, прорубленные дятлом в стене, они наблюдали за тем, как работник Оскар набирает дрова.

Ишь как он осторожничает, боится испачкать праздничный костюм. Да, нечасто его увидишь в костюме, – сказал отец.

Смотри-ка, хозяин возвращается со станции с полными санями родственников, – заметила Полька. Значит, скоро все дети придут в конюшню кормить лошадей рождественским ужином, городские гости это дело любят.

Да, а потом, полагаю, захотят и гному поднести рождественской каши, – ухмыльнулся себе в бороду отец.

У тебя на уме одна каша, – сказала Полька. И чего в ней особенного? Мама сама такую готовит.

Может, и так, – ответил отец. Но дело тут не в самой каше. Люди подносят ее гному в знак уважения. Это значит, они благодарны ему за все, что он для них сделал, и не хотят с ним ссориться. Злой гном приносит людям несчастья и беды. А если меня не уважают, я могу разозлиться. Понимаешь, детка, когда ты весь год изумляешь себя непосильной работой...

Полька захихикала:
Ты сказал "изумляешь", а надо говорить "изнуряешь".


Отец попытался напустить на себя важность, но ничего не вышло.

Ни стыда у тебя, ни совести, – вздохнул он. Хватит над стариком потешаться. Сегодня у нас нет времени на всякие глупости.

Гном схватил дочку за руки, и они закружились в танце.

Сегодня рождество, мы спустимся вниз и тоже отведаем рождественский ужин...

Ага! воскликнула Полька. А потом пойдем смотреть на рождественского гнома!

Ага-а-а! передразнил ее отец. А потом пойдем за рождественской кашей!

Гномы жили на сеновале, за дверью, которую кроме них никто не замечал.

Посмотришь снаружитак и не поймешь, что за этой стеной кто-то живет. А войдешь в дверь и увидишь просторную комнату, где вдоволь места для семьи гномов.

Мать семейства накрывала на стол, а Пулька помешивал кипящее варево в большом котелке над огнем. Он ведь уже большой, скоро одиннадцать лет. Задание это считалось почетным в семье гномов, потому что рождественский ужин был самой торжественной трапезой в году.

Гномы не едят мяса, поэтому рождественского окорока у них нет. Зато они варят похлебку из разных трав, ягод и грибов, которые им удалось насобирать за годот первого бутончика мать-и-мачехи до последней замерзшей сыроежки. Хлеб они пекут из зерен четырех злаков, и пиво у них необыкновенное: чем моложе тот, кто его пьет, тем оно слабее и слаще, чем старшетем крепче и горше. Поэтому маленькая Пилька, которой едва исполнилось четыре года, пьет пива не меньше, чем ее старый дед, которому стукнуло уже четыреста двадцать семь лет.

Отец с Полькой рассказывали остальным, чем занимаются люди, но мать слушала их вполуха. Она думала об одном деле, которое ей надо было провернуть нынче вечером. Дело это было очень серьезное.

Так уж устроены гномихи: им завсегда известно все самое важное, даже если они не видят это собственными глазами. Или даже если это еще не случилось. Поэтому от них часто можно услышать нечто подобное: "В гостиной уголек выскочил на пол. Скорее беги гасить"! или "Малышка Анна скоро свалится с кровати. Сбегай, подставь стул"!

Но сейчас мать думала о другом: она знала, что на этот раз хозяин дома забудет выставить гномам тарелку с рождественской кашей. В последние годы люди совсем перестали за этим следить. Знай себе носятся со своим рождественским гномом. А до настоящих гномов им теперь и дела нет. Даже дети, и те забыли. Небось решили, что рождественского гнома достаточно, зачем на других еще кашу переводить. Они же не понимают, что гном гному рознь.

Однажды, давным-давно, было делозабыли поднести гномам кашу. И гном-отец так разозлился, что весь год в доме случались несчастья. Надо ж, как его пробрало, он ведь на самом деле такой добряк!

Так вот, значит, в этом году они снова забудут о рождественской кашемать-гномиха знала об этом заранее. Надо что-нибудь делать, невмоготу потом весь год смотреть, как люди мучаются.

Ну что, мой мальчик, когда за кашей отправишься? спросил дед у гнома-отца.

А я не хочу никакой каши, – сказала Пилька.

Пока еще рановато, – ответил отец. Сначала отведаем рождественский суп и ...

Может, помочь тебе донести ее? А? Хе-хе-хе-хе, – рассмеялся дед.

Отец колебался. Ни о чем кроме каши он все равно думать не мог. Так почему бы и нет?

Пойду посмотрю, – сказал он. Кто его знает...

Мать-гномиха улучила момент и отозвала Пульку и Польку в сторону, чтобы гном-отец не услышал их разговор.

Мне нужна ваша помощь. Только ни слова отцу! Люди забудут поднести ему кашу. Нам надо самим раздобыть ее, да так, чтобы отец ни о чем не догадался. К тому же мы должны напомнить людям, что мы существуем. Только не забудьте, сделать это надо так, чтобы нас никто не увидел! Гном, показавшийся людям на глаза, теряет свою волшебную силу, сами знаете. Вот как мы поступим...

Она стала быстро что-то объяснять Пульке и Польке, а те с умным видом закивали.

О чем это вы там шепчетесь? спросил дед.

Не успели они ответить, как вернулся отец.

Н-да, никакой каши нет. Но все еще впереди, не волнуйся, дедуля.

Конечно, чего сейчас думать. Давайте-ка отведаем рождественский ужин. Прошу к столу!

Все уселись за стол и стали есть рождественский суп с хлебом и пивом. Ели они долго и с удовольствием, по очереди рассказывая друг другу самые памятные из приключившихся с ними за год историй. Все гномы были отменными рассказчиками, и историй хватило на долгий ужин. Особенно расстарался дед. Правда, он вспомнил историю, произошедшую сто пятьдесят лет назад, но какая, в конце концов, разница.

И тут мать-гномиха говорит:
Знаете что?


Что?

Нет.

О чем ты?

Рождественский гном! Мы тоже хотим посмотреть! закричали дети и убежали.

Нас подождите, мы тоже хотим его видеть, – сказал отец.

Что? Ты спятил? Куда мы пойдем среди ночи? Здесь у нас так уютно, – воспротивился дед.

Да им лишь бы на рождественского гнома полюбоваться, – ответил гном-отец, беря деда под руку. Помнишь, он уже много лет к людям приходит. Сигурд из Рультабу, в красном наряде и с длинной белой бородой, это его они зовут рождественским гномом. Он приносит и раздает подарки. Помнишь?

Ась? Что еще там за глупости... пробормотал дед, но все же поплелся следом.

Они отлично знали, как проникнуть в дом и забраться на высокий шкаф в зале так, чтобы их никто не заметил. В доме было полно тайных дверей и переходов, известных только гномам и мышам. Рассевшись на шкафу, они стали смотреть на людей за праздничным столом.

На стол уже подали кофе, люди сидели и разговаривали. Дети, столпившись возле окна, выглядывали на улицу. Самая младшая девочка, непоседа Анна, бегала от окна к бабушке и спрашивала:
Зачем к нам придет гном?
А зачем он нужен? Почему он еще не пришел?

Ровно о том же думала Пилька, сидевшая на коленях у матери. Вдруг она услышала, как в передней кто-то топает сапогами, отряхивая снег. Потом раздался стук в дверь.

Гном пришел! Заходи!

Наконец-то, – прошептали маленькие гномики.

В дверях показался человек с длинной белой бородой и с мешком за спиной. На нем был красный кафтан и красный колпак, совсем как у гномов. Только ростом он был с человека.

Гном-отец чуть не подавился от смеха.

Это еще что за чучело?! проскрипел дед. И он вообразил себя гномом? Мать честная, чего только теперь не придумают!

Тихо, – прошептал гном-отец, еле сдерживая смех.

Есть тут хорошие дети? пробасил гном.

Ха-ха-ха! гном-отец аж подпрыгнул на месте. Это что за гном такойдаже не знает, есть ли в доме послушные дети? Дед, ты слышишь? Он спрашивает, есть ли тут послушные дети.

Чего? Боже праведный... Дед крякнул с довольным видомуж он-то знает, как должно быть на самом деле.

Остальные гномы тоже улыбались, ведь гномам о людях известно буквально все.

Тяжело опустившись на стул, рождественский гном устало кивнул:
Здравствуйте, – и развязал мешок.


Тише! Сейчас он достанет сверток. И там будут рукавички для Анны и бабушки. А ты прочти, что написано на свертке, тогда поймешь, для кого этот подарок, – весело прошептал гном-отец. Надо же, он еще и читать умеет. Ну-ка посмотрим...

Подарки один за другим находили своих хозяев, зачитывались рождественские стихи, собиралась в кучи подарочная бумага. На лицах загорались счастливые улыбки, а любопытные и довольные взгляды выдавали того, кто приготовил подарок. Людиодни радостно, другие осторожновертели в руках новообретенные вещи.

Гномы следили за происходящим с большим интересом. Всякий раз, когда кому-то доставался новый сверток, они пробовали угадать, понравится подарок или не очень. Они смотрели, слушали и обсуждали каждую мелочь. Вскоре все свертки закончились. Все поблагодарили рождественского гнома.

Праздник продолжался. Люди болтали, кололи орехи, разгадывали загадки и водили в хороводы. Они играли в жмурки и в игру, которая называется "Нарисуй свинье хвост". Дети забавлялись с новыми игрушками, а Оскар победил всех в армрестлинг. Время бежало вперед, а гномы всё сидели на шкафу, наслаждаясь царившим в комнате весельем. Что может быть приятнее, чем смотреть на людей и слушать их разговоры? Особенно в такой день, когда всем весело и хорошо.

Мало-помалу комнату наполняла немного усталая благодушная тишина. Именно в такие моменты затишья хозяйка обычно спрашивает, не хочет ли кто отведать рождественскую кашу. И желающие непременно находятся. Так случилось и в этот раз. На стол были поданы тарелки, Августа принесла огромную миску с кашей.

Мать-гномиха только этого и ждала. Теперь она совершенно явственно ощутила, что никакой каши гному-отцу не поднесут. Она знала, что сейчас бабушка спросит у Анны, не собирается ли та угостить тарелочкой каши рождественского гнома. И Анна ответит, что уже предлагала, а гном отказался. Во имя всей каши мира, только бы гном-отец этого не услышал! Он придет в ярость. Его немедленно надо отвлечь!

Знаешь, что, батюшка, – быстро проговорила она. Одна из наших овец застряла в заборе. Иди-ка ты помоги ей освободиться.

Но... они же вот-вот подадут нам кашу! Дайте полюбоваться. Я не видел это уже много лет. Вечно в самый важный момент что-нибудь да приключается...

Ну-ка поторопись! Ей больно! И доску в заборе поправь, давно пора. Вперед!

Вздохнув, гном засеменил к двери. Дед и Пилька, сидевшая у него на коленях, уснули. Очень кстати.

А теперь, дети, нельзя терять ни минуты, – сказала матушка-гномиха. Действуем, как договорились. И ни слова отцу! Он этого не переживет.

Мать с Пулькой быстро спустились со шкафа и спрятались под скамьей в гостиной. Полька побежала потайным ходом, который заканчивался за циферблатом напольных часов.

Стоило только хозяину дома положить себе каши, как Полька стала изо всех сил вращать шестеренку в часовом механизме. Часы пробили одиннадцать раз.

В чем дело? Ведь совсем недавно пробило десять.

Хозяин сверил время по карманным часам. Все молча обернулись и уставились на часовую стрелку, которая не спеша, но все же весьма заметно двигалась по циферблату.

Что бы это значило? удивился хозяин.

Поднявшись с места, он медленно двинулся к часам. В комнате повисла мертвая тишина. Слышно было лишь жужжание и пощелкивание часового механизма. Когда пробило двенадцать, мать с Пулькой опрометью бросились под скамью. Быстро, словно мыши, они вскарабкались на стол. Мать обозревала окрестности, спрятавшись за миской с кашей. Все неотрывно смотрели на часы.

Поднатужившись, мать подняла миску и передала ее Пульке, а затем и сама спустилась сначала на стул, потом на пол и приняла миску у Пульки, который прыгнул вслед за ней.

Никто их не видел. Часы пробили двенадцать раз. Осталось только уйти незамеченными. Отец уже направлялся обратно.

Ну и ну...– произнес хозяин, с растерянной улыбкой глядя на гостей. Казалось, он сам не знает, смеяться ему или бояться. Вы решили надо мной подшутить? Или в доме завелись привидения?

Но остальные были не менее растеряны и напуганы. Хозяин открыл дверцу в часах и потрогал гири.

Гномы были уже на пороге гостиной, когда мать вспомнила, что в каше не хватает кусочка масла! А масло для рождественской каши так же важно, как и сама каша. Придется бежать обратно!

Не успеем! прошептал Пулька.

Успеем! Вперед! Быстро!

Они снова помчались к столу. Стул хозяйки был свободен. Она стояла в нескольких шагах, в ужасе глядя на часы. Мать-гномиха вскарабкалась на стул, потом на стол. А вот и масленка, слава Богу! Не глядя по сторонам, она взяла изрядный кусок масла иплюх! кинула его прямо в миску.

И тут она заметила, что Анна на нее смотрит. Девочка сидела совсем рядом и все видела. Даже маленькому гномику, которому нужен всего лишь кусочек масла, не укрыться от глаз четырёхлетней девочки. На мгновение их взгляды встретились, но гномиха тут же спрыгнула на пол и выбежала из комнаты.

Сначала Анна не разобрала, что это такое движется возле масленки, а когда поняла, то стала смотреть во все глаза. И только немного погодя смогла вымолвить:
Мама, здесь только что гномиха взяла масло.


В тот же миг часы перестали бить и трещать, и все разом начали говорить, расселись по местам и принялись за кашу.

Что-что, дружочек? переспросила хозяйка.

Это еще что такое? возмутился хозяин дома. Кто взял мою кашу? Андреас, это ты спрятал?

Я не трогал твою кашу.

Это гномы, – сказала Анна. Я видела, как гномиха зачерпнула масла и кинула его в миску. С ней был еще один гном, они убежали вместе с миской. Вон туда.

Девочка показала на сени.

Хозяин взглянул на дочку с притворной серьезностью и высоко поднял брови, изобразив таким образом удивление. В усах его притаилась улыбка. Однако улыбка быстро сошла с его лица, а брови так и не опустились. И вид у него теперь был действительно удивленный и озадаченный.

Ты забыл угостить гнома рождественской кашей, – вспомнила бабушка. Скажи спасибо, что у гномихи-матери не такой крутой нрав, как у гнома. Иначе пришлось бы тебе раскаяться.

Бросившись в сени, хозяин распахнул дверь на улицу. В снегу на крыльце виднелся круглый отпечаток и множество крошечных следов, ведущих в сторону хлева. Следы исчезали прямо на глазах у людей. Андреас хотел было сбегать в хлев, чтобы поискать гномов, но отец не разрешил:
Не надо.
Все равно не найдешь.

Люди вернулись в дом. Теперь они никогда больше не забудут поднести гномам рождественской каши.

Сытый и довольный, гном-отец сидел в своем кресле, покуривая трубочку. Рождество удалось, да и прошедший год выдался неплохой. Он был доволен самим собой, потому что люди, жившие в усадьбе, остались довольны им. Это они доказали, поднеся ему добрую порцию рождественской каши. Дети и дед уснули, а гномиха стояла возле окна, глядя на улицу. Одну за другой тушили лампы в окнах напротив. Пора спать.

Интересно, вспомнят ли люди про гномов на следующий год? А через два года или, скажем, через десять лет? Еще она думала, не навредит ли ее волшебным силам то, что она попалась на глаза малышке Анне. Впредь надо быть осторожнее. А может, с ребенком это не так опасно?

О чем задумалась, матушка? спросил гном.

Да так, ни о чем, – ответила гномиха. Какой все же славный народ живет в нашей усадьбе! Все у них будет путем.

Она положила свои руки гному на плечи.

А еще я думаю о том, какой чудный у меня муженек. Всегда помогает людям, когда те не справляются.

М-м-м, – ухмыльнулся гном. Интересно, положат ли они такой же большой кусок масла в кашу на будущий год?