VepKar :: Texts

Texts

Return to list | edit | delete | Create a new | history | Statistics | ? Help

Толмачевская А.. Родное карельское. Статьи для чтенія съ русскимъ переводомъ

Статьи для чтенія съ русскимъ переводомъ

Муамо, ошша міула рыматъ, міе ніег̄лонъ тяилля шукатъ. Шукатъ тётанъ ліеттихъ вангатъ: нявютяхъ каннатъ.

Муйсанъ, міе олинъ піени, тяди андо міула рыпаконъ, ніегланъ и рыгманъ, и міе омбелинъ ичельля сумчанъ. Сумча оли плохой, но міе олинъ спесивя, мидя иче омбелинъ тямянъ сумчанъ.

Кандо найне ренг̄іе ветьтя. Реньг̄и оли пага. Вези вуоды муалла, а найне оли руади, жентяхъ (что) кандуа ліени кебіемби. Тули, гейти реньгинъ, а ветьтя эвла.

Тангушша оли шельг̄іе. Кешельля тангуода оли тукку пескуо. Выйиттихъ лапшетъ, истуочеттыхъ песку туккунъ пiяльля, и лякси кизанда: пандыхъ тангуода-мюётенъ туккузэтъ. Оли киза: кельля корг̄іемби туккуне.

Элетьтихъ гійретъ пеллошша бруудулла ревнашша. Тули кевія. Ляхтиттихъ веетъ. Гійретъ мяндихъ г̄оралла. Г̄оралла эли рэбо. Рэбо оли руади, что тулдыхъ гійретъ, и шёй гейдя какшинъ керралла, и ліени лигава.

Истуочеттыхъ гангетъ веенъ піяльля. Веття мюстенъ ляхтейхъ круугатъ кайки левіемби и левіемби, яльгехъ ліени шиліи. Вези оли шельг̄iе и руветтыхъ нагюмяхъ луапатъ гангенъ.

Лякси Катя гуоменекшелла грибахъ, отты Машанъ. Маша оли піени. Дорогалла оли ёг̄и. Катя отты Машанъ ичельля шельг̄яхъ. Гейти шукатъ и лякси ветьтя мюетенъ. Иссу луемби, Маша, да эля личчуа милма каглашта; лашше кіятъ, а то міула эй шуа генгиттія. И Катя вей Машанъ.

Магай кази катокшелла, литчай луапазетъ. Истуочихъ ревнахъ казилла линдуне. Эля иссу ляшша, линдуне, казитъ війжагатъ онъ.

Оли мечашша орава и олдыхъ оравалла пендузётъ. Элеттихъ ораватъ пуншіямешши. Тулдыхъ Миша да Мику, отэттыхъ гіятъ ичельля и ораватъ элеттихъ гейляхъ маяшша.

Діедо ліени ванга. Керранъ гіянъ кабади кивгуалла да ей шуанунъ. Вунукка оли пертисса. Гянельля рубей награттамахъ. Гуйгіе, вунукка! Эй же пага, что дiедо ванга и роммохъ, а же пага, что вунукка нуори и глууппа.

Гiйри грыйзи латтыэнъ ліени рагоне. Гійри пройди рагозэхъ, и лёвди, айя шюёмистя. Гійри оли агнашъ и шёй женъ верранъ, что гяняльля вачча пуллисту. Конжа ліени пяйвя, гійри лякси кодихъ, а вачча оли нійнъ тявжи, что гіянъ эй махтунъ и рагозэхъ.

Муамо и тютярь лашкіечеттыхъ муата. Муамо эй муаннунъ кайкенъ пяйвянъ. А тютярь рубей виртя лавламахъ. Тютяръ! міе тагонъ муата, гюльгія лавлуа. А тютярь віеля эняммяльди рубей лавламахъ. Шиллойнъ муамо веди тютяренъ айтахъ. Шіула тіяля парэмби лавлуа, а міула шіута парэмби муата.

Тули гійри г̄остихъ лёттёхъ. Лётьтё ваштай гійренъ берегалла и рубей гяньдя куччумахъ иченъ луохъ кодихъ веенъ-алла. Гійри рубей кабадимахъ да ветьтя и хлебни, и насилу пойсъ кабади. Никонжа, шано гіянъ; віераганъ рагваганъ луохъ гостихъ кявеллямяхъ энъ рубіе.

Ліени гійрилёйля пага элія казиста. Ми пяйвя, же кахта, же колміе шю̈ёвъ. Кераввютихъ керранъ гійретъ и руветтыхъ суудимахъ, куйнъбы гейля казиста піяшша. Суудиттыхъ, суудиттыхъ, нимидя эй шуанунъ суудіэ. Ка, юкси гійри и шано: міе тейля шанонъ, куйнъ мейля казиста піяшша. Вѣдъ, мю̈ё жентяхъ гявіеммя, мидя эмьмя тійтя, конжа гіянъ мейнъ луохъ туловъ. Пидявъ казилла каг̄лахъ келлоне панна, анна гіянъ звонійсъ. Шиллойнъ ёг̄о кердуа, куйнъ вайнъ гіянъ ліенёвъ мейнъ ляшша, и мейля рубіевъ кувлумахъ, мюё и уйимма. Тямя ойсьбы гювя, шано ванга гійри, да пидявъ кельля-нибуйтенъ келлоне казилла панна. Дог̄адійтъ шіе гювійнъ, ка шивуокко келлоне казилла каг̄лахъ, шиллойнъ мюё шіула спасибо шаномма.

Уйиттыхъ какши мужиккуа ю̈гешша руаволла, кайветтыхъ конуавуа. Кайветтыхъ колме пяйвія, туодыхъ колме рублевиккуа, и колме пяйвія юаттыхъ колміе рублевиккуа, кайки тойне тойзэнъ кера спориттыхъ. Парэмби ойсъ нямя колме пяйвія кайвуа конуавуа!

Ашшуттыхъ дорогуа мюётенъ укко и нуори. Нягяхъ гюё: дорогалла веніювъ вярчи деньгуа. Нуори ношты, а укко шано: чууру ю̈гештяхъ. Нуори шано эй, мю̈ё эммя ю̈гешша лёвдянъ, міе юксинъ ношшійнъ. Укко нимидя эй шанонъ. Ашшуттыхъ гюё віеля эйайія. Керралла кувлушшеттыхъ, каччіуо яльлести тавотанъ, рависсахъ: кенъ вярчинъ деньгуа вей? Нуори пёльляштю и шано: куйнъ бы мейля, діядя міянъ лёввяннянъ туаччи бѣдуа эй ойсь. Укко шано: лёввюшъ шіунъ, а эй міунъ, и бѣда шіунъ, а эй міунъ. Нуорёнъ фатиттыхъ и веетьтыхъ линнахъ суудухъ, а укко лякси кодихъ.

Кадо богаталла купчалла куккаро деньганъ кера, и іяви купча, что оли куккарошша какши тугаттуа рублевиккуа и тойвотты гіянъ пуолэтъандуа шильля, кенъ лёвдявъ деньгатъ. Руадая лёвди куккаронъ и той купчалла. Купчалла жуали оли андуа тойвотэттуо пуолда. Гіянъ валэхтэли буйто гянэлля оли окромѣ деньгуа куккорошша віеля кальлисъ-киви, и шановъ: міе энъ анна деньгуа; куккорошша оли кальлисъ-киви. Анна міула киви, шиллойнъ аннанъ тугаттанъ рублевиккуа. Руадая лякси судьянъ луохъ. Судья сууди нійнъ: гіятъ шано купчалла: шіе шанойтъ, что куккарошша оли какши тугаттуа рублевиккуа и віеля кальлисъ киви, а тяшша куккарошша эвла кивіе, куккора тямя эвлэ шіунъ. Аннаженъ тямя куккаро деньганъ кера іяги руадаялла, куни няйенъ деньгойнъ изяньдя эй лёвдюу, а шiе іяви омашъ кавотушъ, гіянъ лёвдювъ. Купча эй рувенъ споримахъ и андо руадаялла тугатанъ рублевиккуа.
Х

Толмачевская А.

Родное карельское. Статьи для чтенія съ русскимъ переводомъ

Karelian Proper
Old written Tver
Muamo, ošša miula rihmat, mie nieglon täjillä šukat. Šukat t’otan liettih vanhat: nävytäh kannat.

Muissan, mie olin pieni, tädi ando miula ripakon, nieglan i rihman, i mie ombelin ičellä sumčan. Sumča oli plohoi, no mie olin spesivä, midä iče ombelin tämän sumčan.

Kando naine rengie vettä. Rengi oli paha. Vezi vuodi mualla, a naine oli ruadi, žentäh (što) kandua lieni kebiembi. Tuli, heitti rengin, a vettä eule.

Tanhuošša oli šelgie. Keššellä tanhuoda oli tukku peskuo. Viijittih lapšet, istuočettih peskutukun piällä, i läksi kizuanda: pandih tanhuoda myöten tukkuzet. Oli kiza: kellä korgiembi tukkune.

Elettih hiiret pellošša bruudulla reunašša. Tuli keviä. Lähtiettih vejet. Hiiret mändih goralla. Goralla eli rebo. Rebo oli ruadi, što tuldih hiiret, i šöi heidä kakšin kerralla, i lieni lihava.

Istuočettih hanhet vejen piällä. Vettä myöten lähteih kruugat kaikki leviembi i leviembi, jälgeh lieni šilie. Vezi oli šelgie i ruvettih nägymäh luapat hanhen.

Läksi Kat’a huomenekšella gribah, otti Mašan. Maša oli pieni. Dorogalla oli jogi. Kat’a otti Mašan ičellä šelgäh. Heitti šukat i läksi vettä myöten. Issu lujembi, Maša, da elä liččua milma kaglašta; lašše kiät, a to miula ei šua hengittiä. I Kat’a vei Mašan.

Magai kazi katokšella, liččai luapazet. Istuoči reunah kazilla lindune. Elä issu läššä, lindune, kazit viižahat on.

Oli mečäššä orava i oldih oravalla penduzet. Elettih oravat puun šiämeššä. Tuldih Miša da Miku, otettih hiät ičellä i oravat elettih heiläh majašša.

Diedo lieni vanha. Kerran hiän kabadi kiugualla da ei šuanun. Vunukka oli pertissä. Hänellä rubei nagrattamah. Huigie, vunukka! Ei že paha, što diedo vanha i rommoh, a že paha, što vunukka nuori i gluuppa.

Hiiri griizi lattien lieni ragone. Hiiri proidi ragozeh, i löydi äijä šyömistä. Hiiri oli ahnaš i šöi žen verran, što hänellä vačča pullistu. Konža lieni päivä, hiiri läksi kodih, a vačča oli niin täyži, što hiän ei mahtun i ragozeh.

Muamo i tytär laškiečettih muata. Muamo ei muannun kaiken päivän. A tytär rubei virtä laulamah. Tytär! Mie tahon muata, hylgiä laulua. A tytär vielä enämmäldi rubei laulamah. Šilloin muamo vedi tyttären aittah. Šiula tiälä parembi laulua, a miula šiutta parembi muata.

Tuli hiiri gostih löttöh. Löttö vaštai hiiren ber’ogalla i rubei händä kuččumah ičen luoh kodih vejen alla. Hiiri rubei kabadimah da vettä i hlebni, i nasilu pois’ kabadi. Nikonža, šano hiän; vierahan rahvahan luoh gostih kävelemäh en rubie.

Lieni hiirilöillä paha eliä kazista. Mi päivä, že kahta, že kolmie šyöy. Keräyvyttih kerran hiiret i ruvettih suudimah, kuinbi heilä kazista piäššä. Suudittih, suudittih, nimidä ei šuanun suudie. Ka, yksi hiiri i šano: mie teilä šanon, kuin meilä kazista piäššä. Vet’, myö žentäh häviemmä, midä emmä tiijä, konža hiän mein luoh tulou. Pidäy kazilla kaglah kellone panna, anna hiän zvoniis’. Šilloin jogo kerdua, kuin vain hiän lienöy mein läššä, i meilä rubieu kuulumah, myö i uijimma. Tämä ois’bi hyvä, šano vanha hiiri, da pidäy kellä-nibuiten kellone kazilla panna. Dogadiit šie hyviin, ka šivuokko kellone kazilla kaglah, šilloin myö šiula spasibo šanomma.

Uijittih kakši mužikkua yheššä ruavolla, kaivettih konuavua. Kaivettih kolme päiviä, tuodih kolme rubl’ovikkua, i kolme päiviä juattih kolmie rubl’ovikkua, kaikki toine toizen kera sporittih. Parembi ois’ nämä kolme päiviä kaivua konuavua!

Aššuttih dorogua myöten ukko i nuori. Nähäh hyö: dorogalla venyy värči den’gua. Nuori nošti, a ukko šano: čuuru yheštäh. Nuori šano ei, myö emmä yheššä löydän, mie yksin noššiin. Ukko nimidä ei šanon. Aššuttih hyö vielä ei äijä. Kerralla kuuluššettih, koččiu jällesti tavotan, ravissah: ken värčin den’gua vei? Nuori pölläšty i šano: kuin bi meilä, diädö miän löyvännän tuačči bedua ei ois’. Ukko šano: löyvyš šiun, a ei miun, i beda šiun, a ei miun. Nuoren fatittih i vejettih linnah suuduh, a ukko läksi kodih.

Kado bohatalla kupčalla kukkaro den’gan kera, i jiävi kupča, što oli kukkarošša kakši tuhattua rubl’ovikkua i toivotti hiän puolet andua šillä, ken löydäy den’gat. Ruadaja löydi kukkaron i toi kupčalla. Kupčalla žuali oli andua toivotettuo puolda. Hiän valehteli buito hänellä oli okrome den’gua kukkarošša vielä kallis’ kivi, i šanou: mie en anna den’gua; kukkarošša oli kallis’ kivi. Anna miula kivi, šilloin annan tuhatan rubl’ovikkua. Ruadaja läksi sud’jan luoh. Sud’ja suudi niin: hiän šano kupčalla: šie šanoit, što kukkarošša oli kakši tuhattua rubl’ovikkua i vielä kallis’ kivi, a täššä kukkarošša eule kivie, kukkaro tämä eule šiun. Ana žen tämä kukkaro den’gan kera jiähi ruadajalla, kuni näijen den’goin izändä ei löydy, a šie jiavi omaš kavotuš, hiän löydyy. Kupča ei rubei sporimah i ando ruadajalla tuhatan rubl’ovikkua.

Статьи для чтения с русским переводом

Russian
Мама, купи мне нитки, я свяжу тетке чулки. Чулки теткины стали стары: видны пятки.

Помню, я была мала, тетя дала мне тряпку, иголку и нитку, и я сшила себе сумку. Сумка была плоха, но я была горда, что сама сшила эту сумку.

Несла баба ведро воды. Ведро было худое. Вода текла на землю, а баба была рада, что нести стало легче. Пришла, сняла ведро, а воды нету.

На дворе было чисто. Среди двора была куча песка. Вышли дети, сели на кучу песку и пошла игра: клали по двору кучки. Была игра: у кого выше кучка.

Жили мыши на поле подле пруда. Пришла весна. Пошли воды. Мыши пошли на гору. На горе жила лиса. Лиса была рада, что пришли мыши, и ела их по две мыши сразу, и стала жирна.

Сели гуси на воду. По воде пошли круги все шире и шире, а после стало гладко. Вода была чиста, и видны были лапки гусей.

Пошла Катя по утру по грибы, взяла Машу. Маша была мала. На пути была река. Катя взяла Машу себе на спину. Сняла чулки и пошла по воде. Сиди крепче, Маша, да не жми меня за шею; пусти руки, а то мне нельзя дышать. И Катя несла Машу.

Спала кошка на крыше, сжала лапки. Села подле кошки птичка. Не сиди близко, птичка; кошки хитры.

Была в лесу белка, и были у белки детки. Жили белки в дупле. Пришли Миша и Коля, взяли их к себе, и белки жили у них в клетке.

Дед стал стар. Раз он лез на печку и не мог взлезть. Внук был в избе. Ему стало смешно. Стыдно, внук! Не то худо, что дед стар и слаб, а то дурно, что внук молод и глуп.

Мышь грызла пол и стала щель. Мышь прошла в щель, нашла много еды. Мышь была жадна и ела так много, что у ней брюхо стало полнехонько. Когда настал день, мышь пошла домой, но брюхо было так полно, что не прошла и в щель.

Мать и дочь легли спать. Мать не спала весь день. А дочь стала песни петь. Дочка! я хочу спать, перестань петь. А дочка еще громче стала петь. Тогда мать свела дочь в клеть. Тебе здесь лучше петь, а мне без тебя лучше спать.

Пришла мышь в гости к лягушке. Лягушка встретила мышь на берегу и стала звать ее к себе хоромы под воду. Мышь стала лезть и хлебнула, и насилу вон вылезла. Никогда, сказала она, к чужим людям в гости ходить не буду.

Стало мышам плохо жить от кота. Что ни день, то двух, то трех заест. Сошлись раз мыши и стали судить, как бы им от кота спастись. Судили, судили, ничего не могли рассудить. Вот одна мышь и сказала: я вам скажу, как нам от кота, спастись. Ведь мы потому и гибнем, что не знаем, когда он к нам идет. Надо коту на шею колокольчик надеть, чтобы он звенел. Тогда всякий раз, как он будет от нас близко, нам слышно станет, мы и уйдем. Это бы хорошо, сказала старая мышь, да надо кому-нибудь колокольчик на кота надеть. Вздумала ты хорошо, а вот навяжи-ка колокольчик коту на шею, тогда мы тебе спасибо скажем.

Ушли два мужика вместе на работу, рыли канаву. Рыли три дня, принесли три рубля, и три дня делили три рубля, все между собою спорили. Лучше бы эти три дня рыли канаву!

Шли по дороге старик и молодой. Видят они: на дороге лежит мешок денег. Молодой поднял и сказал: вот мне Бог находку послал, а старик сказал: чур вместе. Молодой сказал: нет, мы не вместе нашли, я один поднял. Старик ничего не сказал. Прошли они еще немного. Вдруг, слышат, скачет сзади погоня, кричат: кто мешок денег украл? Молодой струсил и сказал: как бы нам, дядюшка, за нашу находку беды не было? Старик сказал: находка твоя, а не моя, и беда твоя, а не моя. Молодого схватили и повезли в город судить, а старик пошел домой.

Пропал у богатого купца кошелёк с деньгами, и объявил купец, что было в кошельке две тысячи рублей, и обещал он половину отдать тому, кто найдет деньги. Работник нашел кошелек и принес к купцу. Купцу жаль было обещанной половины. Он солгал, будто у него кроме денег в кошельке еще дорогой камень был, и говорит: я не отдам денег; в кошельке был дорогой камень. Отдай мне камень, тогда отдам тысячу рублей. Работник пошел к судье. Судья рассудил так: он сказала купцу: ты говорил, что в кошельке было две тысячи рублей и еще дорогой камень, а в этом кошельке нет камня, кошелек этот не твой. Пускай же этот кошелек с деньгами останется работнику, пока найдется хозяин этих денег, а ты объяви свою пропажу, может она и найдется. Купец не стал спорить и отдал работнику тысячу рублей.
Х