Ka mie en t’iijä kačo mitä šanottih
        
        
        Karelian Proper
                
Uhta
                
      
             — Ka mie en t’iijä kačo mitä šanottih, a kuulima jotta oli Kekrinpäivä. No oli, oli. Vanha rahvaš šanottih. Vielä šanottih, jotta Kekrihän ne kellot kirvottau elukoilta kaklašta — jotta pitäy Kekrinä kellot kaklašta heittöä. Šen mie muissan, a t’iijä en jotta konša še on. 
 — Šykyšyllähän ne kellot heitetäh pois kaklašta. 
 — Ka no še onki Kekrinpäivä še, šiinä šyyštalvešta. 
 — Enkä ole kaččon päivie enkä. 
 — No, Kekrinpäivä še oli. Mie muissan, hyvin muissan kun kaikičči mainittih, jotta Kekri kellot kirvottau elukoilta kaklašta, jotta šiitä pitäis jo kellot heittyä kaklašta, a meilä on talvet kaklašša kello. 
 — Mie heitän toko. 
 — Meila on talvet kaklašša.   
      
            
 
                       
            
            
            
        А я не знаю, что говорили
    
        Russian
    
      
        — А я не знаю, что говорили, а слышали, что был день Кегри. Но был, был. Старые люди говорили. Ещё говорили, что ведь Кегри колокольчики уронит с шеи у животных — что нужно на Кегри снять колокольчики с шеи. Это я помню, но не знаю, когда этот день. 
 — Ведь осенью снимают колокольчики с шеи. 
 — Так это и есть день Кегри, в начале зимы. 
 — Не смотрела я дней, и ничего. 
 — Но, день Кегри это был. Я помню, хорошо помню, как всегда говорили, что Кегри колокольчики уронит у животных с шеи, что с этого дня надо бы уже колокольчики снять с шеи, а у нас всю зиму на шее колокольчик. 
 — А я снимаю обычно. 
 — У нас всю зиму на шее.