ВепКар :: Тексты

Тексты

Вернуться к списку | редактировать | удалить | Создать новый | История изменений | Статистика | ? Помощь

Sem’onov P’otr . Kapitanan tytär. Enzi lugu. Gvardien seržantu

Sem’onov P’otr

Kapitanan tytär. Enzi lugu. Gvardien seržantu

карельский: ливвиковское наречие
Новописьменный ливвиковский
Häi jo huomei rodies gvardien kapitan.
Sidä ei pie: anna armies saldatoiččou.
On sanottu hyvin! Anna ponnisteleh.
Ga kento on hänen tuatto?
Knažnin.

Minun tuatto Andrei Petrovič Grin'ov saldatoičči Minihu-grafale i hänespäi Iähti piämaijorannu vuvvel 17.. Sit aijaspäi häi eli omas kyläs Simbirskan lohkol da siegi nai neidizes Avdotja Vasiljevnassigäläzen köyhän muanomistajan tyttäres. Meidy oli yheksä lastu. Kai minun vellet da sizäret kuoltih pikkarazinnu.

Muamo vie oli minuh kohtuine, ku minä jo olin kirjutettu Sem'onouskoih polkah seržantakse, meijän lähimäzen rodn'an gvardien maijoran kniäzän B... avul. Gu vuottamattah petties minun sijas muamo suannus tyttären, sit tuatto, kunne pidäy, ollus ilmoitannuh rodimattoman seržantan kuolendas dai sihgi kai loppenuzih. Minä olin kois kui lomal kaiken opastundan loppussah. Silloi meidy kazvatettih eigu nygöi. Viizivuodehizennu minä olin annettu heboloin kaččojale Saveličale käzih, kudamua humaloiččemattah olendas pandih minule diädäkse. Hänen silmäilyksel kaksitostuvuodizennu minä opastuin kirjuttamah ven'akse da maltoin ylen mielevästi paista ižäkoirih näh.
Silaigua minuu opastamah tuatto otti frantsuzan Bopre, kudaman toi Moskovaspäi yhtesties viinan da olivkuvoin vuozivaranke. Hänen tulendu Saveličale ei roinnuh mieldy myö.
-Hospodi, häi burizi ičekseh, — eigo ilmaigi lapsi olluh pesty, suvittu, syötetty. Miksebo pidi menettiä liigua dengua da kuččuo neče "musjo", rounu omua rahvastu ei täydynys!
Bopre omal mual oli tukkienleikkuajannu, sen jälles Prussies saldatannu, a sit tuli Rossieh, ku olis puuttuo opastajakse, ga ei ylen hyvin ellendännyh, mih se sana menöy. Häi oli hyväsydämelline, ga liijan kebjeimieline. Häi ylen äijäl suvaičči naizii. Puaksuh iččeh hellyksien periä sai juhkuu, kudamii tirpajes ohki yöl dai päiväl. Sen piäle häi ei olluh (kui iče sanoi) viinupullon vihamies, a ven'akse sanojensuvaičči ryypätä liigua. No gu meijän talois viinua annettih vai murginan aigah da vai yksin kuppizin, sen piäle opastajale ei annettu viinua hi vähästy. Sendäh minun Bopre ylen terväh harjavui ven'an vodkah i rubei sidä suvaiččemah enämbäl, migu iččeh muan viinoi, se on parembi tervehyöh niškoi. Myö hänenke kerras sovimmo i hos sobimuksen mugah häi oli pandu frantsuskoin, germuanien kielien dai kaikkien tiedoloin opastajakse, ga häi iče minuspäi enzimäzekse tahtoi opastuo kudakui pagizemah ven'akse, a sen jälgeh myö mollei ruavoimmo omii ruadoloi. Myö elimmö sobuh. Toizenmostu opastajua minule ei ni himoitannuh. Ga terväh oza eroitti meidy i vot min periä. Sobienpezii järei da ruvenjällekäs neidine Palaša da yksisilmäine lehmienkaččoi Okulin kui lienne sovittih yhtelaigua sorduo muamale jalgah. Hyö ruvettih oijustelemahes iččeh väittömyön periä da itkunke žualuiččemahes musjonan piäle, kudai heidy mielettömii muanitti. Muamo nengomien azieloinke ei suvainnuh šuuttie i kielitti tuatale, a sen pagin oli lyhyt. Häi käski ruttoh tuvva kehnuo frantsuzua. Hänele sanottih, buite musjo on minuu opastamas. Tuatto tuli minun pertih. Silaigua Bopre sumbah magai magavosijal. Minä olin ruavos. Pidäy sanuo: minuh niškoi Moskovaspäi oli tuodu muantiijon kartu. Se ripui seinäl ihan pädemättäh i ammui mielytti minuu bumuagan levevyöl da lujuol. Minä rohkenin luadimah sit bumuaguazuteksii i kuni Bopre magai, minä otimmos ruadoh. Tuatto tuli parahite silaigua, konzu minä azetin vihkohändiä Hyvän Toivehen niemeh. Konzu häi nägi kui minä opastun muantiedoh, riuhtai minuu korvas, sit juokseldi Bopren luo, varuamattah nostatti hänen da rubei čakkuamah. Bopre hämmästyksis huaval nosta, ga eibo voinnuh. Orboi frantsuuzu oli kuolenduhumalas. Etmidä voi Tuatto nostaldi hänen magavosijaspäi kaglukses, ähkäi uksen tuakse da sinäpiän turahutti koispäi, Saveličal smiettimättömäkse ihastuksekse. Sih loppih minun opastundu.
Minä elin mielettömänny, opastumattomannu brihačunnu, kiirahuttelin gul'uloi da kižain kylän brihaččuloinke toine toizes piāliči hypindykižah. Silaigua minä jo täytin kuuzitostu vuottu. Sit minun oza muuttui.
Kerran sygyzyl gostienvastuandupertis muamo keitti mehuvaren'n'ua, a minä nuolettelin huulii da kačoin kiehujah vuahtieh. Tuatto ikkunpieles lugi Suaritaloin kalendarii, kudaman häi osti joga vuottu. Tämä kniigu händy āijäl mielytti, häi lugi sidä himos monen kerdua da ainos äijal meni huoleh. Muamo hyvin tiezi kai hänen tavat da muvvot da ainos ahkeroičči tungeldua ozattoman kniigan tajembakse, silleh se ei puuttunuh hänele silmih toiči kuuloin luguh. Agu konzu häi oli löydänyh sen, sit čuassuloin ei piästänyh sidä käzis.
Sidä kniigua lugijes tuatto harvazeh nostaldeli hardieloi da burahtelih:
Generualu!...
Häi minun Companies oli seržantannu!... On suannuh mollembat Rossien kunnivotiähtet!... A ammuigo myö...
Jälgimäi tuatto tuiskahutti kalendarin divanale da painui omih ajatuksih, kudamat ei uskaldettu nimidä hyviä. Kerran häi kyzyi muamua:
- Avdotja Vasiljevna, a Pesal äijygo on vuottu?

- Ga jo seiččemestostu vuozut lähti, vastai muamo, - Pešaine rodih sil vuvvel, kudamal t'outa Nastoi Gerasimovna viäristyi da konzu vie...
- Hyvä, keskusti tuatto, händy jo pidäy andua saldatoiččemah. Roihes hänel nell'oilla neičyköile jälgeh da tabaila gul'uloi.
Ajatus terväzeh eruondah näh minun kel muga pöllätti muamua, ga häi kai kirvotti luzikan juodah, da kyynälet ruvettih valumah hänen rožii myö.






A minä kui ihastuin - ni sanuo maltua ei sua! Minun mielis saldatoičendu yhtyl ajatuksienke vällyöh näh. Piiterin elaijan kižoih da iloloih näh. Minä smietiin iččie gvardien ofitsierannu, minun mieles, se oli kaikis ylimäine ristikanzan elokas elaigu.
Tuatto ei suvainnuh muutella omii mielii, eigo vitkitännyh niilöi pidäjes. Minun Iähtendypäivy oli jo piätetty. Sidä päiviä vaste tuatto ilmoitti: minunke tahtou työndiä kirjazen iellehizele minun piämiehele da käski andua hänele sullan da bumuagua.
Andrei Pertovič, sanoi muamo, — älä unohta minuspäigi työndiä tervehytty kniäzäle B... Sano: minä toivonhäi ei jätä meijän Pešastu iččeh hyvyzittäh.
Midäbo tyhjiä pagizet! vastai tuatto buuristuksis. Miksebo minä rubien kirjuttamah kniäzäle B...?
- Ga sinähäi sanoit: rubiet kirjuttamah Pešazen piäliköle? sanoi muamo.
- Ga, midäbo sit? kyzyi tuatto. Vet Pešazen piälikköhäi on kniäzy B... Pešainehäi on kirjutettu Sem'onovskoih polkah, jatkoi muamo.
- On kirjutettu! A minule mibo on dieluo sih kirjutandah? Peša ei mene Piiterih. Mihbo häi opastuu Piiterís? D'engoi menettämäh da šläimämäh? Ei, anna vai häi on armies da venyttäy rihmua, da n'uustau porohkua, da anna roih saldattu, a ei vallatoi vällilline. Häi on kirjutettu gvardieh! Kusbo on hänen pasportu? Anna tänne.
Muamo Iöydi minun pasportan iččeh lippahas, yhtes paidazenke, kudamas minuu ristittih da särizijäl käil andoi sen tuatale. Tuatto sen tarkah lugi, pani stolale da algoi kirjuttua iččeh kirjastu.
Minuu vaivai mieli, kunnebo työtäh minuu paiči Piiterii. Minä heittämätä kačoin tuatan kirjutandah. Häi kirjutti hil’l’akkazeh. Jälgimäi häi loppi kirjutandan, kirjazen pasportanke pani yhteh pakiettah, heitti očkat, kučui minuu da sanoi:
-Täs kirjaine Andrei Karlovičaleminun ammuzele dovarišale da ristivel'l’ele. Sinä ajat Orenburgah saldatoiččemah, hänele ižändöittäväkse.

Silleh minun kai hyvät toivomukset levittih! Piiterin vesselän elaijan sijah minuu vuotti igävys loittozel hil’l’azel rannal. Saldatoičendu, kudamat näh minä vaste vai ajattelin nengoman ihalmonke, nygöi ozuttihes minule suurennu ozattomuonnu. Ga kiistiä ei suannuh.
Tossupiän huondeksel pordahien edeh oli tuodu matkukibitky. Sinne pandih matkulaukku, lippahaine čuajunjuodavien astieloinke da sumčazet bulkien da piirualoinkejälgimäzet oman koin ämmätykset. Vahnembat blahoslovittih minuu. Tuatto sanoi minule:
-Peša, proššai. Saldatoiče uskollizesti kel otattos, kuundele piälikkölöi, älä kiirehtä heijän kiitändäh, älä tariččei saldatoičendah, älä ebävy saldatoičendas da musta sananpolvi: "Vardoiče sobua uvvete, a omua arvuo nuorete." Muamo kyynälienke käski minule vardoija omua tervehytty, a Saveličale käskiettih hyvin kaččuo lastu. Minule piäle pandih jänöinnahkuturki, a sen piäle vie reboinnahkahine turki. Minä istuimmos kibitkah Saveličanke da lähtin matkah itkusilmis. Sinäyön tulin Simbirskah, kus olimmo päivän da yön, pidi ostua konzumidä pättäviä. Se ruado oli annettu Saveličale. Minä azetuin matkalazien taloih. Savelič huondeksespäi käveli laukkoi myö. Minul rodih igävy kaččuo ikkunas ligahizeh kujoh päi da minä lähtin kävelemäh pertilöi myö. Menin biljardupertih. Sie oli korgei kazvol kolmekymmenviizivuodine herrumies pitkien mustien usienke, haluatois, keppizenke käis da piipunke suus. Häi kižai abuniekan kel, kudai voittahuu juoldi kupin vodkua, a menettähyy hänele pidi tungiekseh stolan alle nellänkynnen. Minä rubein kaččomah heijän kižua. Midä hätkembän meni kiža, sidä puaksumbah abuniekku rubei liččavumah stolan alle, kuni jällečel ei jiännyh sinne. Herrumies sanoi hänele erähän mattisanan, gu virren kuolluon piäl da kehitti minuu kižata hänenke. Minä ebävyin, ku en malta. Onnuako, se händy kummeksi. Häi rounu žiälöijen kačoi minuh päi, rubeimmo pagizemah. Minä tiijustin: händy kučutah Ivan Ivanovič Zurin, häi on raččahisajajoin polkan ofitsieru da Simbirskas on keriämäs uuzii nuorii saldattoi, a eläy matkalazien talois. Zurin kučui minuu yhtes murginale, syömäh midä Jumal andoi, saldattoin jyttyöh. Minä rakkahal sovin. Myö istuimmokseh syömäh. Zurin joi äijän viinua, taričči minule da sanoi, ku pidäy harjavuo saldatoušinah.
Häi saneli minute armien juttuloi, kudamii kuuneltes nagron periä minä vähäs en vieretellyhes latettu myö. Stolaspäi myö lähtimmö parahinnu dovarišoinnu. Sit häi ottihes minuu opastamah kižuamah biljardah da sanoi:
Se pidäy meijän vellelesaldatoiččijale. Sanommo, matkas olles tulet moizeh kohtazehmih ottuakseh? Eihäi sua ainos pergua židoi. Hos vägeh menet matkalazien taloih da rubiet kižuamah biljardah, a sih näh pidäy maltua.




Minä ylen äijäl uskoin händy i ahkerasti rohkenin opastumah. Zurin ravieh kiitti minuu, diivihes, kui terväh minä opastun da erähän kižan mendyy kehitti kižata dengahvai yksin grošinei suandah näh, a gu vai ei kižata ilmai. Hänen paginua myö se on kaikis pahin himo. Minä sovin sihgi, a Zurin käski tuvva punšuu da kehoitti minuu oppie sidä. lče monen kerdua sanoi, buite minule pidäy harjavuo saldatoiččemah, a ilmai punšuumittuine saldatoušin. Minä kuundelin händy. Silaigua meijän kiža jatkui. Midä puaksumbah minä ryyppäilin iččeni kupispäi, sidä julgiembi rodiimmos. Minun pabelot puaksuh lennetti as. Minä ärzyin, čakkain auttajua, kudai lugi menetiijä kui da ainos vai jatkoi kižua. Voibi sanuo, minä iččie vein, kui brihaččuine, kudamua piästettih välläle. Aigu meni huomuamattah. Zurin kačahtih čuassuloih, pani keppizen da ilmoitti, buite minä menetin hänele sada rubI'ua. Se minuu vähäzel ällistytti. Minun d'engat oldih Saveličan tagan. Minä rubein pakiččemah prosken’n’ua. Zurin keskusti minuu:
- Ei midä!
Alä huoli. Minä voingi vuotella, a nygöi ajammo Arinazen luo.

I kuibo työ smietittö? Minä lopin päivän muga pahoi, kui alloingi. Myö illastimmo Arinazelluo. Zurin minule ainos vai ližäili kuppih da juohatteli:
Pidäy harjavuo saldatoiččemah.
Stolaspäi nostes minä odva pyzyin jalloilleh. Puolenyönaigah Zurin vedi minuu matkalazien taloih.
Savelič vastai meidy pordahil. Häi ohkahtih, konzu nägi ahkerasti minä alloin saldatoičendan.
Hyvä herru, mibo sinule ehtii. häi kyzyi kurjal abiel iänel. Kusbo
sinä nenga joittos?
Oi-jo, hospodi! Ijäs nengomua kummua ei olluh!
-Vaikastu, vahnu sieni! minä vastain hänele ähköttäjen, — vikse iče sinä olet humalas, matkua muate... da pane minuugi.
Huondeksel minä havačuin piän kivistyksenke, pahoi mustin mittumua kummua oli egläi. Minun ajatukset keskusti Savelič, kudai tuli minulluo čuajukupinke.
Äiijan aijoi, P'otr Andreič, sanoi häi da lekutti piädy, —aijoi alloit olendan kižois. Kesbo opastuit? Onnuako, ni tuattas, ni died'ois ei oldu humal'niekat, a muamuadas ei pie ottua ni paginoih. kaikes ijäs, paiči vuassua, nimidä ei ottanuh suuh. A kenbo kaikel täl on viäry? Kehnolaine musjo. Silloi puaksuh juoksendeli Antipjevnan luo:
-Madam, anna rauku minute vodkua! Et toizin sano, hyväh opasti koiran ilve. Da pidigo palkata opastajakse vierahanmualastu, ižändäl eigo ollus omua rahvastu!
Minul oli huigei. Minä punaldimmos hänes tossapäi da sanoin:
- Savelič, matkua iäres. Minä en tahto čuajuu.
Ga Saveličua jygei oli azettua, konzu ennegi ottihes lugemah malittuu. Häi jatkoi:
- Näitgo, P'otr Andreič, kui se on humaloijakseh.
Piähyöl on jygei dai syvvä ei himoita. Viinanjuoju ristikanzu ei päi nimih... Nygöi juolda vai ogurčan rassolua, a kaikis paras olis parandua piä puolel kupil vodkua marjuvarenanke. Pidäygo tuvva?
Sil keskie pertih tuli brihaččuine da andoi minute lippuzen
I.I. Zurinaspäi.
Minä sen livain i luvin nengomat sanat: "Armas P'otr Andrejevič, ole moine hyvä, työnnä minule brihaččuzenke sada rubI'ua, kudamat sinä menetit minule egläi. Minul on hädä d'engas".
Et midä voi. Minä otimmos tazavoh, punaldimmos Saveličah päi,
kudai oli dengoin, sobien dai kaikkien minun azieloin vardoiččii, i käskin andua brihaččuzele sada rubl'ua.

- Kui! Mikse? kyzyi hämmästynnyh Savelič. Minä olen hänele vellas, minä vastain kui vai maltoin viluverizesti.
- Vellas! vastusti Savelič ainos vai enämbäl kummistunnuh. Ga konzubo sinä, hyvä herru, ehtit hänele velgavuo? Ollah mittumat tahto pahat aziet. Herru, valdu on sinun, ga minä dengoi en anna.
Minä duumaičin: gu täl yksimielizel minuutal en voinne väittiä omanenästy vahnua ukkuo, sit jälles minul roih jygei piästä hänen silmäilykses. Minä ylbiesti kačahtimmos häneh päi i sanoin:
- Minä olen sinun herru, a sinä minun käskyläine.
Dengat ollah minun. Minä menetin net mindäh-sendäh minul muga himoitti. A sinule nevvon ei viäristelläkseh, a ruadua muga, kui minä käsken.
Savelič oli silleh hämmästynnyh minun sanoil, ga rämmähytti käzil i ei voinnuh ni sijois lekahtuakseh.
- Midäbo sinä seizot tötötät! tabavuksis mängändyin minä. Savelič itkistih.
- Tuattoni P'otr Andreič, häi virki särizijäl iänel, — älä tapa minuu pahah mieleh. Minun armas! Kuule minuu vahnua. Kirjuta nečile rozvole: sinä šuutiit, meil ei ole nengomii dengoi. Sada rubI'ua! Oi-oi hyvä jumal! Sano, sinun vahnembat ylen lujah käskiettihei kižata siiriči, gu vai oriehoih
-Älä kielastele, jyrkäh keskustin minä, — mene tuo tänne dengat libo minä turahutan sinuu niškah.
Savelič kačahtih minuh päi ylen pahas mieles da Iähti tuomah minun velgoi. Minul oli žiäli kurjua vahnua ukkuo, ga himoitti piästä välläle da ozuttuaminä jo en ole lapsi. Dengat oli suatettu Zurinale. Savelič kiirehti vediä minuu iäres kirotus matkalazien taloispäi. Häi tuli sanomah: hevot ollah valmehet. Huigevuksis da vaikkazen diäksindänke minä ajoin Simbirskaspäi, en proššainnuhes mìnun opastajan kel, engo smiettinyh hänen kel vie konzutahto nähtäkseh.

Пушкин Александр Сергеевич

Глава I. Сержант гвардии

русский
Был бы гвардии он завтра ж капитан.
Того не надобно; пусть в армии послужит.
Изрядно сказано! пускай его потужит...
Да кто его отец?
Княжнин.

Отец мой Андрей Петрович Гринев в молодости своей служил при графе Минихе и вышел в отставку премьер-майором в 17.. году. С тех пор жил он в своей Симбирской деревне, где и женился на девице Авдотье Васильевне Ю., дочери бедного тамошнего дворянина. Нас было девять человек детей. Все мои братья и сестры умерли во младенчестве.
Матушка была еще мною брюхата, как уже я был записан в Семеновский полк сержантом, по милости майора гвардии князя В., близкого нашего родственника. Если бы паче всякого чаяния матушка родила дочь, то батюшка объявил бы куда следовало о смерти неявившегося сержанта, и дело тем бы и кончилось. Я считался в отпуску до окончания наук. В то время воспитывались мы не по-нонешнему. С пятилетнего возраста отдан я был на руки стремянному Савельичу, за трезвое поведение пожалованному мне в дядьки. Под его надзором на двенадцатом году выучился я русской грамоте и мог очень здраво судить о свойствах борзого кобеля. В это время батюшка нанял для меня француза, мосье Бопре, которого выписали из Москвы вместе с годовым запасом вина и прованского масла. Приезд его сильно не понравился Савельичу.
"Слава богу, — ворчал он про себя, — кажется, дитя умыт, причесан, накормлен. Куда как нужно тратить лишние деньги и нанимать мусье, как будто и своих людей не стало!"
Бопре в отечестве своем был парикмахером, потом в Пруссии солдатом, потом приехал в Россию pour etre outchitel 1, не очень понимая значение этого слова. Он был добрый малый, но ветрен и беспутен до крайности. Главною его слабостию была страсть к прекрасному полу; нередко за свои нежности получал он толчки, от которых охал по целым суткам. К тому же не был он (по его выражению) и врагом бутылки, т. е. (говоря по-русски) любил хлебнуть лишнее. Но как вино подавалось у нас только за обедом, и то по рюмочке, причем учителя обыкновенно и обносили, то мой Бопре очень скоро привык к русской настойке и даже стал предпочитать ее винам своего отечества, как не в пример более полезную для желудка. Мы тотчас поладили, и хотя по контракту обязан он был учить меня по-французски, по-немецки и всем наукам, но он предпочел наскоро выучиться от меня кое-как болтать по-русски, — и потом каждый из нас занимался уже своим делом. Мы жили душа в душу. Другого ментора я и не желал. Но вскоре судьба нас разлучила, и вот по какому случаю:
Прачка Палашка, толстая и рябая девка, и кривая коровница Акулька как-то согласились в одно время кинуться матушке в ноги, винясь в преступной слабости и с плачем жалуясь на мусье, обольстившего их неопытность. Матушка шутить этим не любила и пожаловалась батюшке. У него расправа была коротка. Он тотчас потребовал каналью француза. Доложили, что мусье давал мне свой урок. Батюшка пошел в мою комнату. В это время Бопре спал на кровати сном невинности. Я был занят делом. Надобно знать, что для меня выписана была из Москвы географическая карта. Она висела на стене безо всякого употребления и давно соблазняла меня шириною и добротою бумаги. Я решился сделать из нее змей и, пользуясь сном Бопре, принялся за работу. Батюшка вошел в то самое время, как я прилаживал мочальный хвост к Мысу Доброй Надежды. Увидя мои упражнения в географии, батюшка дернул меня за ухо, потом подбежал к Бопре, разбудил его очень неосторожно и стал осыпать укоризнами. Бопре в смятении хотел было привстать и не мог: несчастный француз был мертво пьян. Семь бед, один ответ. Батюшка за ворот приподнял его с кровати, вытолкал из дверей и в тот же день прогнал со двора, к неописанной радости Савельича. Тем и кончилось мое воспитание.
Я жил недорослем, гоняя голубей и играя в чехарду с дворовыми мальчишками. Между тем минуло мне шестнадцать лет. Тут судьба моя переменилась.
Однажды осенью матушка варила в гостиной медовое варенье, а я, облизываясь, смотрел на кипучие пенки. Батюшка у окна читал Придворный календарь, ежегодно им получаемый. Эта книга имела всегда сильное на него влияние: никогда не перечитывал он ее без особенного участия, и чтение это производило в нем всегда удивительное волнение желчи. Матушка, знавшая наизусть все его свычаи и обычаи, всегда старалась засунуть несчастную книгу как можно подалее, и таким образом Придворный календарь не попадался ему на глаза иногда по целым месяцам. Зато, когда он случайно его находил, то, бывало, по целым часам не выпускал уж из своих рук.
Итак, батюшка читал Придворный календарь, изредка пожимая плечами и повторяя вполголоса: "Генерал-поручик!.. Он у меня в роте был сержантом!.. Обоих российских орденов кавалер!.. А давно ли мы..."
Наконец батюшка швырнул календарь на диван и погрузился в задумчивость, не предвещавшую ничего доброго.
Вдруг он обратился к матушке: "Авдотья Васильевна, а сколько лет Петруше?"
Да вот пошел семнадцатый годок, — отвечала матушка. Петруша родился в тот самый год, как окривела тетушка Настасья Гарасимовна, и когда еще...
"Добро, — прервал батюшка, — пора его в службу. Полно ему бегать по девичьим да лазить на голубятни".
Мысль о скорой разлуке со мною так поразила матушку, что она уронила ложку в кастрюльку, и слезы потекли по ее лицу. Напротив того, трудно описать мое восхищение. Мысль о службе сливалась во мне с мыслями о свободе, об удовольствиях петербургской жизни. Я воображал себя офицером гвардии, что, по мнению моему, было верхом благополучия человеческого.
Батюшка не любил ни переменять свои намерения, ни откладывать их исполнение. День отъезду моему был назначен. Накануне батюшка объявил, что намерен писать со мною к будущему моему начальнику, и потребовал пера и бумаги.
Не забудь, Андрей Петрович, — сказала матушка, — поклониться и от меня князю Б.; я, дескать, надеюсь, что он не оставит Петрушу своими милостями.
Что за вздор! отвечал батюшка нахмурясь. К какой стати стану я писать к князю Б.?
Да ведь ты сказал, что изволишь писать к начальнику Петруши?
Ну, а там что?
Да ведь начальник Петрушинкнязь Б. Ведь Петруша записан в Семеновский полк.
Записан! А мне какое дело, что он записан? Петруша в Петербург не поедет. Чему научится он, служа в Петербурге? мотать да повесничать? Нет, пускай послужит он в армии, да потянет лямку, да понюхает пороху, да будет солдат, а не шаматон. Записан в гвардии! Где его пашпорт? подай его сюда.
Матушка отыскала мой паспорт, хранившийся в ее шкатулке вместе с сорочкою, в которой меня крестили, и вручила его батюшке дрожащею рукою. Батюшка прочел его со вниманием, положил перед собою на стол и начал свое письмо.
Любопытство меня мучило: куда ж отправляют меня, если уж не в Петербург? Я не сводил глаз с пера батюшкина, которое двигалось довольно медленно. Наконец он кончил, запечатал письмо в одном пакете с паспортом, снял очки и, подозвав меня, сказал: "Вот тебе письмо к Андрею Карловичу Р., моему старинному товарищу и другу. Ты едешь в Оренбург служить под его начальством".

Итак, все мои блестящие надежды рушились! Вместо веселой петербургской жизни ожидала меня скука в стороне глухой и отдаленной. Служба, о которой за минуту думал я с таким восторгом, показалась мне тяжким несчастием. Но спорить было нечего. На другой день поутру подвезена была к крыльцу дорожная кибитка; уложили в нее чемодан, погребец с чайным прибором и узлы с булками и пирогами, последними знаками домашнего баловства. Родители мои благословили меня. Батюшка сказал мне: "Прощай, Петр. Служи верно, кому присягнешь; слушайся начальников; за их лаской не гоняйся; на службу не напрашивайся; от службы не отговаривайся; и помни пословицу: береги платье снову, а честь смолоду". Матушка в слезах наказывала мне беречь мое здоровье, а Савельичу смотреть за дитятей. Надели на меня заячий тулуп, а сверху лисью шубу. Я сел в кибитку с Савельичем и отправился в дорогу, обливаясь слезами.
В ту же ночь приехал я в Симбирск, где должен был пробыть сутки для закупки нужных вещей, что и было поручено Савельичу. Я остановился в трактире. Савельич с утра отправился по лавкам. Соскуча глядеть из окна на грязный переулок, я пошел бродить по всем комнатам. Вошел в биллиардную, увидел я высокого барина лет тридцати пяти, с длинными черными усами, в халате, с кием в руке и с трубкой в зубах. Он играл с маркером, который при выигрыше выпивал рюмку водки, а при проигрыше должен был лезть под биллиард на четверинках. Я стал смотреть на их игру. Чем долее она продолжалась, тем прогулки на четверинках становились чаще, пока наконец маркер остался под биллиардом. Барин произнес над ним несколько сильных выражений в виде надгробного слова и предложил мне сыграть партию. Я отказался по неумению. Это показалось ему, по-видимому, странным. Он поглядел на меня как бы с сожалением; однако мы разговорились. Я узнал, что его зовут Иваном Ивановичем Зуриным, что он ротмистр гусарского полку и находится в Симбирске при приеме рекрут, а стоит в трактире. Зурин пригласил меня отобедать с ним вместе чем бог послал, по-солдатски. Я с охотою согласился. Мы сели за стол. Зурин пил много и потчевал и меня, говоря, что надобно привыкать ко службе; он рассказывал мне армейские анекдоты, от которых я со смеху чуть не валялся, и мы встали из-за стола совершенными приятелями. Тут вызвался он выучить меня играть на биллиарде. "Это, — говорил он, — необходимо для нашего брата служивого. В походе, например, придешь в местечкочем прикажешь заняться? Ведь не все же бить жидов. Поневоле пойдешь в трактир и станешь играть на биллиарде; а для того надобно уметь играть!"

Я совершенно был убежден и с большим прилежанием принялся за учение. Зурин громко ободрял меня, дивился моим быстрым успехам и, после нескольких уроков, предложил мне играть в деньги, по одному грошу, не для выигрыша, а так, чтоб только не играть даром, что, по его словам, самая скверная привычка. Я согласился и на то, а Зурин велел подать пуншу и уговорил меня попробовать, повторяя, что к службе надобно мне привыкать; а без пуншу что и служба! Я послушался его. Между тем игра наша продолжалась. Чем чаще прихлебывал я от моего стакана, тем становился отважнее. Шары поминутно летали у меня через борт; я горячился, бранил маркера, который считал бог ведает как, час от часу умножал игру, словомвел себя как мальчишка, вырвавшийся на волю. Между тем время прошло незаметно. Зурин взглянул на часы, положил кий и объявил мне, что я проиграл сто рублей. Это меня немножко смутило. Деньги мои были у Савельича. Я стал извиняться. Зурин меня прервал: "Помилуй! Не изволь и беспокоиться. Я могу и подождать, а покамест поедем к Аринушке".

Что прикажете? День я кончил так же беспутно, как и начал. Мы отужинали у Аринушки. Зурин поминутно мне подливал, повторяя, что надобно к службе привыкать. Встав из-за стола, я чуть держался на ногах; в полночь Зурин отвез меня в трактир.
Савельич встретил нас на крыльце. Он ахнул, увидя несомненные признаки моего усердия к службе. "Что это, сударь, с тобою сделалось? сказал он жалким голосом, где ты это нагрузился? Ахти господи! отроду такого греха не бывало!" — "Молчи, хрыч! отвечал я ему, запинаясь, — ты, верно, пьян, пошел спать... и уложи меня".
На другой день я проснулся с головною болью, смутно припоминая себе вчерашние происшествия. Размышления мои прерваны были Савельичем, вошедшим ко мне с чашкою чая. "Рано, Петр Андреич, — сказал он мне, качая головою, — рано начинаешь гулять. И в кого ты пошел? Кажется, ни батюшка, ни дедушка пьяницами не бывали; о матушке и говорить нечего: отроду, кроме квасу, в рот ничего не изволили брать. А кто всему виноват? проклятый мусье. То и дело, бывало, к Антипьевне забежит: "Мадам, же ву при, водкю". Вот тебе и же ву при! Нечего сказать: добру наставил, собачий сын. И нужно было нанимать в дядьки басурмана, как будто у барина не стало и своих людей!"
Мне было стыдно. Я отвернулся и сказал ему: "Поди вон, Савельич; я чаю не хочу". Но Савельича мудрено было унять, когда, бывало, примется за проповедь. "Вот видишь ли, Петр Андреич, каково подгуливать. И головке-то тяжело, и кушать-то не хочется. Человек пьющий ни на что не годен... Выпей-ка огуречного рассолу с медом, а всего бы лучше опохмелиться полстаканчиком настойки. Не прикажешь ли?"
В это время мальчик вошел и подал мне записку от И. И. Зурина. Я развернул ее и прочел следующие строки:
"Любезный Петр Андреевич, пожалуйста пришли мне с моим мальчиком сто рублей, которые ты мне вчера проиграл. Мне крайняя нужда в деньгах. Готовый ко услугам Иван Зурин".
Делать было нечего. Я взял на себя вид равнодушный и, обратясь к Савельичу, который был и денег, и белья, и дел моих рачитель, приказал отдать мальчику сто рублей. "Как! зачем?" спросил изумленный Савельич. "Я их ему должен", — отвечал я со всевозможной холодностию. "Должен! возразил Савельич, час от часу приведенный в большее изумление, — да когда же, сударь, успел ты ему задолжать? Дело что-то не ладно. Воля твоя, сударь, а денег я не выдам".
Я подумал, что если в сию решительную минуту не переспорю упрямого старика, то уж в последствии времени трудно мне будет освободиться от его опеки, и, взглянув на него гордо, сказал: "Я твой господин, а ты мой слуга. Деньги мои. Я их проиграл, потому что так мне вздумалось. А тебе советую не умничать и делать то, что тебе приказывают".
Савельич так был поражен моими словами, что сплеснул руками и остолбенел. "Что же ты стоишь!" закричал я сердито. Савельич заплакал. "Батюшка Петр Андреич, — произнес он дрожащим голосом, — не умори меня с печали. Свет ты мой! послушай меня, старика: напиши этому разбойнику, что ты пошутил, что у нас и денег-то таких не водится. Сто рублей! Боже ты милостивый! Скажи, что тебе родители крепко-накрепко заказали не играть, окроме как в орехи..." — "Полно врать, — прервал я строго, — подавай сюда деньги или я тебя взашей прогоню".
Савельич поглядел на меня с глубокой горестью и пошел за моим долгом. Мне было жаль бедного старика; но я хотел вырваться на волю и доказать, что уж я не ребенок. Деньги были доставлены Зурину. Савельич поспешил вывезти меня из проклятого трактира. Он явился с известием, что лошади готовы. С неспокойной совестию и с безмолвным раскаянием выехал я из Симбирска, не простясь с моим учителем и не думая с ним уже когда-нибудь увидеться.