Sem’onov P’otr
Siemenyt
карельский: ливвиковское наречие
Новописьменный ливвиковский
Muamo osti sliivua da tahtoi andua net lapsile jälles murginua. Net oldih juvvas. Van’a nikonzu ei syönnyh sliivua, häi vai n’uusteli niilöi. Net ylen äijäl miellytettih händy da niilöi ylen äijäl himoitti syvvä. Häi yhtytiedy käveli niilöis ymbäri. Konzu gorničas ei olluh nikedä, häi ei tirpanuh, tembai yhten sliivan da söi. Enne murginua muamah lugi sliivat da nägi: yhty ei ole. Häi sanoi sen tuatale. Murginan aigah tuattah kyzyi:
Midäbo, lapset, kudaibo teis on syönnyh yhten sliivan? Kaikin sanottih:
Ei, minä en syönnyh.
Sit tuattah sanoi:
Ei ole hyvä, gu kudaitah teis on syönnyh sen. Ga ei sit ole hädä. Hädä on sit, ku sliivois on siemenyöt. Gu ken ei maltane syvvä niilöi da lainonnou siemenyön, sit tossupiän kuolou. Minä sidä varuan.
Van’a pöllästyi da sanoi:
Ei, minä lykkäin siemenyön ikkunan tuakse. Kaikin ruvettih nagramah, a Van’a itkemäh.
Толстой Лев Николаевич
Косточка
русский
Купила мать слив и хотела их дать детям после обеда. Они лежали на тарелке. Ваня никогда не ел слив и все нюхал их. И очень они ему нравились. Очень хотелось съесть. Он все ходил мимо слив. Когда никого не было в горнице, он не удержался, схватил одну сливу и съел. Перед обедом мать сочла сливы и видит, одной нет. Она сказала отцу.
За обедом отец и говорит: "А что, дети, не съел ли кто-нибудь одну сливу?" Все сказали: "Нет". Ваня покраснел как рак, и сказал тоже: "Нет, я не ел".
Тогда отец сказал: "Что съел кто-нибудь из вас, это нехорошо; но не в том беда. Беда в том, что в сливах есть косточки, и если кто не умеет их есть и проглотит косточку, то через день умрет. Я этого боюсь".
Ваня побледнел и сказал: "Нет, я косточку бросил за окошко".
И все засмеялись, а Ваня заплакал.