Sem’onov P’otr
Koiru da hukku
карельский: ливвиковское наречие
Новописьменный ливвиковский
Koiru uinoi pihale. Nälgähine hukku juokseldi da tahtoi syvvä sen. Koiru sanoi:
– Hukku! Vuottele, älä syö minuu. Nygöi minä olen luuhikas da laihu. Anna minule aigua. Ižändät ruvetah pidämäh svuad’bua, sit minule roihes syömisty kylläl. Minä razvavun, parembi sit syö minuu.
Hukku uskoi da lähti iäres. Se tuli toizen kerran da nägöy: koiru viruu levol. Hukku kyzyi:
– Midäbo, oligo svuad’bu?
A koiru vastai:
– Tiijät midä, hukku. Toizen kerran gu löydänet minuu maguajua pihal, sit enämbiä älä vuota svuad’bua.
Толстой Лев Николаевич
Собака и волк
русский
Собака заснула за двором. Голодный волк набежал и хотел съесть ее. Собака и говорит: "Волк! подожди меня есть, — теперь я костлява, худа. А вот, дай срок, хозяева будут свадьбу играть, тогда мне еды будет вволю, я разжирею, — лучше тогда меня съесть". Волк поверил и ушел. Вот приходит он в другой раз и видит — собака лежит на крыше. Волк и говорит: "Что ж, была свадьба?" А собака и говорит: "Вот что, волк: коли другой раз застанешь меня сонную перед двором, не дожидайся больше свадьбы".