Sem’onov P’otr 
                
        Matkalazet
        
        
        карельский: ливвиковское наречие
                
Новописьменный ливвиковский
                
      
             Tiedy myö astuttih vahnušši da nuori mies. Hyö nähtih: tiel viruu huavo dengua. Nuori mies nosti sen da sanoi: 
 – Vot Jumal työndi minule lövvön. 
 A vahnušši sanoi: 
 – Čur vai yhtes. 
 Nuori mies sanoi: 
 – Ei, myö emmo yhtes löydänyh, minä yksin nostin. 
 Vahnušši ei sanonuh nimidä. Hyö astuttih vie vähäine. Kerras kuultah, taganpäi juostah tabuajat da kirrutah: 
 – Kenbo varrasti huavon dengua! 
 Nuori mies pöllästyi da sanoi: 
 – Vai meile, died’oni, meijän lövvön periä pahuttu ei rodies. 
 Vahnušši sanoi: 
 – Löydö on sinun, a ei ole meijän, dai hädä on sinun, a ei ole meijän. 
 Nuori mies tavattih da viettih linnah suudittavakse, a vahnušši lähti kodih.   
      
            
 
                       
            
            
            Толстой Лев Николаевич
        Путники
    
        русский
    
      
        Шли по дороге старик и молодой. Видят они: на дороге лежит мешок денег. Молодой поднял и сказал: 
 – Вот Бог мне находку послал. 
 А старик сказал: 
 – Чур, вместе. 
 Молодой сказал: 
 – Нет, мы не вместе нашли, я один поднял. 
 Старик ничего не сказал. Прошли они ещё немного. Вдруг слышат, скачет сзади погоня, кричат: 
 – Кто мешок денег украл? 
 Молодой струсил и сказал: 
 – Как бы нам, дядюшка, за нашу находку беды не было. 
 Старик сказал: 
 – Находка твоя, а не наша, и беда твоя, а не наша. 
 Малого схватили и повели в город судить, а старик пошёл домой.