ВепКар :: Тексты

Тексты

Вернуться к списку | редактировать | удалить | Создать новый | История изменений | Статистика | ? Помощь

Nikolai Zaitsev. Riähkähižet

Nikolai Zaitsev

Riähkähižet

карельский: ливвиковское наречие
Новописьменный ливвиковский
Igävy elos sežo opastau
(rahvahan sanondu).

Sulakuun uduine mua oli märgy, atkal. Armoittomannu nukuttih jogirannan pengerel yksinäžet koivut, kudamien pal’l’ahat oksat igävästi kačottih taivahah. Jugiet harmuat pilvet riputtih piän piäl talvilumen painos. Märrät lumihattarat hil’l’akkažeh heityttih olgupiälöile, peldoloile, joven haudunuole jiäle. Luondo oli mykky, vilu. Kahtei astujat, takkažet selläs, ribištih Anus-joven randujuamua pitkin. Keskikazvuine kuivanuh kräpištynnyh naine, tukat rožil, pyzyttelih häilyjän miehen käzivarres. Naižen harmuat märrät rožat, haudoih painunuot silmät, purištetut kaidažet huulet ozutettih abiedu, viärytty tunduo. Endišty moudua kalliš kulunuh žikietky oli kiini kahtel nybläl. Kaglas ymbäri oli punottu ruskei šalipaikku, jallois vie hyväkundožet kottažet. Miehen pal’to oli ribuh ine. Čuras toižes nägyi kyhättylöi paikkoi. Šuapkan al tungih reduhine koskematoi tukku korvile, kaglale, pal’ton kagluksele. Harvu pardu oli gu tulel korvendettu. Gu olluš kačahtuakseh miehen syväimeh, sie heittelih himo suaha iččie kundoh. Häi raviembah tahtoi piästä omah kylypertih. – Jo kodihieru nägyy, muhahtih nuori mies. – Jo... nägyy, sanoi naine. Atkal muhahtus veselgoitti naižen: “Terveh, kodimua!..” duumaičči naine, kaččojen omua murennuttu kodii. – On huigei tulla... Tiijän, mustetah… ruvetah äijäl suudimah meidy, ga tämä kodipetiššy enämbäl vedäy iččeh. Tozi on tozi. Sidä et lykkiä bokkah. Hot on mennyh niis aijois äijy vuottu, ga rahvas mustetah, mustetah kai. Ližätäh da vie kiänätetäh. Nengomii mielii kandoi naine kodimuale tulles oman poijanke. – Olemmo täs kodimual. Vai kezäh piäzižin, sit vie kezän lämmät päivät eläžin omas kylymökis omal jogirandažel, virkoi bodrevunnuh naine. – Elät, elät... Et vie kuole, muamo, muhahtih poigu. – Ga voimattomal vägeh eländy, ičehäi tiijät, on ylen jygei. Kačo, äijäl on murendettu meijän kodi. Ei sit sua eliä. – Hyvä, gu meil on vie jogirannal kylyperti. Hierun keskel seižottih kolme naištu, taratellen keskenäh omii kodihuolii . – Kačos, eigo hot Kuikan Or’hoi netua tule koukkujalgu Vas’a-poigaženke? sanoi kiändynyh naine toižele. – Ga hyö... Kodirannale... tullah. Vie, kačo, kiännytäh rahvas evakospäi, hot on mennyh voinas jo viizi vuottu. Kodimuamandžoi... se muanittau, sanoi toine naine. – Kunne ollou hävinnyh Kuikan Or’hoin šoihkei rungaine da rožažien čomus? kyzyi kolmas naine. – Oli Jumal andanuh bohatuttu Kuikan taloih, Or’hoile čomuttu da kolme poigua, ga... nygöi vai tämä Vas’a... – Riähky... riähky kai vedi, bohattuot, poijat dai miehen. Ei kestänyh Georgii-ižändyrukku nengomua huigiedu, petlah meni. Or’hoi huigietoi huora... nygöi oman plem’anniekanke. Opivai duumaija. En voi sylgemättäh kaččuo häneh. Kui nenga heittiäkseh?.. – Kuulet vie häneh näh moštu, ga… Ku hierun rahvas nähtäh händy, ga mustoitetah da ruvetah suudimah,| paištih naižet keskenäh. Vie kunnos olii kylyperti seižoi jygevil seinil Anus-joven rannal, kuduadu peitettih korgiet leppypuut. Se ihaškoitti heidy. Hyö sijoituttih sih elämäh, gu suuri kodi oli murendettu voinan aigah. Elos lähti menemäh. Vas’a kävyi mieros einehty suamas. Or’hoi liikui pertižes, ruokii sidä kundoh kalaniekoin jällil. Muga kevät meni, kežä oli tulluh. Erähänny kežähuondeksennu heile pertih tuli kylänevvoston virgumies i kirjutti heijän hengelližet tiijot. Lähtijes virgumies vagavasti ližäi: – On Karjalan halličuksen piätös, suattua yksinäžet niistiet da vahnat Valamoin vahnoinkodih. Järgieh, virgumiehen lähtiettyy, Or’hoi veseldyi, bodrevui, buitogu uuzi puhtas mieli tungeldih hengeh. Hänen syväimes se mieli torai, murdi, lykii syväimespäi kai haudunuot pahat, riähkähižet duumat. Syväin oli tyhjy. – Valamoih... Valamoih! Sie suan spuasen’n’an da puhtahuon toižele ilmale piästes! ihastui Or’hoi. Kylypertižen magavussijal virui aigoinah olluh čoma Or’hoi. Häi räpytteli luomii i kačoi mustah lageh. Hänen hengi laskih atkalah tilah. Net riähkät, gu toukat syödih händy. Or’hoi oli kuolendan pardahal. Konzu Vas’a tuli suavun einehenke pertih, painui Or’hoin hengi sih ammužeh riähkän da huigien tundeheh. Kaiken mielen täytti hengen rajatoi kibu da huigien tusku, kuduan häi tahtoi avata Vas’a-poijale enne kuolendua. Häi tunzi, ku eläy jälgimäžii päivii. Or’hoi käski nostua hänen piän korgiembale. Tabai Vas’an kämmenen i painoi kuivanuole ryndähäle. Vas’a ištuihes rinnale. Kaččojen Vas’ah häi burbetti: – Riähkäl on tuhat koiražua iändy, kuduat kiistah haukutah minun korvis, algoi Or’hoi silmät alahpäi. – Jumištah sidä enämbäl, midä lähembi net ammužet minun riähkät nostah. Net mielet ei anneta pokojua. Net iänet murdavutah mieleh, ga puhtas mieli käsköy minuu purgua sinule, midä riähkiä da huigiedu olen luadinuh, jatkoi Or’hoi. Or’hoi huijustelih. Ylen jugei oli avata suurdu riähkiä poijan ies. – Olin emändänny omal himol, sanoi hil’l’ažel iänel Or’hoi. – Potakoičin huigiedu. Minul oli vähä huigiedu, ga äijy himuo. Minul oldih riähkähižet hyvät tahtot. Oli häi vägevy mies. Elokses tahtoin händy äijäl. Ištuin suures čupus da kačoin ikkunah, vuottajen händy. Juavori halličči minuu. En voinnuh ohjata iččie. Häi oli moine nuori čoma mies, halliččijannu tuli kerran minun pertih avaittamattah. Sit kerras kai lähti. Sinä sidä et vie tiedänyh, hengähtih Or’hoi. – Sinä, Vas’arukku, prosti minuu riähkähišty, abiel iänel sanoi Or’hoi. – Midäbo pagižet, mama. Et sinä ole riähkähine, katkai Vas’a muaman paginan. Moine jugei elos oli lepitty kogo meijän rovule, gu kaikin kuoltih. – Minä tiijän ičen, tahton tunnustua Vas’a-rukku, sinule, kus tuldih rovun riähkät. Ristikanzu ei duumaiče niih näh, eläy vai yhty himuo da iluo. A toiči pidäš kačahtuakseh eloksen tulieh päiväh. Midä se tuou huomei... Suaugo muga eliä? Midä rahvas sanotah? Meijän rovun riähkät tuldih Isakku-died’ois. Häi oli sovus lemboinke. Riähkän mustu veri halličči meijän rovus. Prosti! Minä sežo langenin riähkäh. Minä riähkytukku viäry. Sentäh sinä, Vas’s’u-rukku, olet nengoine, niistii, ozatoi. Muga Jegorii-buat’ušku sanoi, sinä olet riähkäs siitetty da riähkäs suadu. Muga, muga sanoi buat’ušku, ku menin hänellyö avuamah syväimen, burbetti Or’hoi, painajen silmät alah. –Sinä et ole Georgii-tuatan poigu. Sinä...sinä... sinä... Or’hoi oli vaikkani. Vas’a kačoi muamah i ei voinnuh uskuo omii korvii. – Ga, kačo, kui? Kenbo sit on minun tuatto? hil’l’akkažeh kyzyi Vas’a kodvazen vaikkani olduu. – Sano ken se on? Mikse sidä täh päivässäh en tiedänyh? – Ga olen suuri riähkytukku. Ei syväin käske sanuo, se on moine huigietoi riähky. Pilvissäh. Abevuksis Vas’a kiändi piän ikkunah päi. Häi kačoi randupuuloi. Piäs rubei punomahes jygei mieli. Pihal kevätpuuloin keskes, buitogu silmis liikuttih miehien ilmiet da nimet, kuduat häi tiezi jo lapsennu. – Ken se on? Sano, tahton tiediä! Ken on minun tuatto? kačahtih Vas’a muamah. – Sanon. Minul pidäy se sanuo,| eiga minun hengi ei piäze taivahah puhtahuoh da rauhah. Ristikanzan olemus, kudai on ijän iguine, kuduan kauti on yhtevys Jumalah. Minä tahton mennä toižele ilmale puhtahannu, ku nygöi on sinun ies moine mahto avata syväin. Vas’oi, minun toine tahto on toine puoli elostu... Ku sinä piäzet Valamoih, Vas’s’u-poigaine, minä en piäže. Sinä moli, moli meijän rovun riähkät. Täytä minun tahto. Minä tässäh ozavannu pien omas henges tädä tahtuo. Se roih toižel ilmal puhtahan eloksen jatko ku kuolen. Minä luajin suuren riähkän. Nygöi, jälgimäžii päivii eläjes, minun syväimeh tuli rauhus. Äijät ristittyöt, duumaičen enimät, tahtotah omis riähkis spuasen’n’ua. On Jumal – Jumal on rakkahus. Hänel roih žiäli hyllätä minuu vaivaštu helvettih, gu olen Hänen jytyi luajittu ristikanzu. Häi andoi hengen, čomuon, ijän. Armahtah taki Spuassu minule. En tahto pirun palavah kattilah. – Vot kui se?.. Muamo, sit kiirehtä moliekseh, kuni olet hengis muan piäl. Vai muan piäl Spuassu prostiu sinun riähkät, sanoi Vas’a. – Kuoltuu, toižel ilmal myö jo emmo voi pellastuakseh riähkis. Or’hoi otti sen mieleh. Häi joga huondestu molii omii riähkii, uskaldajen joga paginal avata tuatan nimen. Keskikezä oli tulluh. Vägevänsiniine oli taivahan kuari. Päiväine räkitti. Palavu ilmu polti žiälöimättäh. Luondo oli ylen kauniš. Piittynyh čirku väil imi imičyn n’uppuu. Oli sille hyvä eliä. Kuspäi liennou pörhähtih čiučoi i katkai vihandan elätin hengen. Moine oli ennustus. Sinä piän oli vie Or’hois helmyt hengie i Vas’a vuotti tuatan nimie. Häi kačoi pokoroijen da kyzyjen muamah. Or’hoi punoiheze, koukištelih ravišten magavussijal. Häi kuoli, otti tuatan nimen keräle muah. Pandih Or’hoidu muah mierol. Atkalas yksinäh Vas’a rubei kandamah omas syväimes muaman riähkähišty uudištu, kuduan Or’hoi-muamo jätti hänele kuolenduehtänny. Jäi Vas’a yksinäh. Rubei häi vuottamah Valamoih lähtendiä. Kezä oli jo toizel puolel. Vas’a käveli hieruloi myöte avvuttamas kodiruadolois yksinäžii da vahnoi ristittyžii. Vas’a harjavui käymäh meile da ištui suuret kodvat. Oli died’oin hyvä tuttavu, voibi sanuo, dovariššugi. Died’oi ainos hyväl mielel otti Vas’ua vastah hot oli voimatoi. Heidy yhtišti aigoinah muailmal kävelendy da muailman kačondu. Heil mollembil oldih yhtehižet paginat, kudamii hyö taratettih toine toižele. Hot Vas’a oli äijiä nuorembi died’oidu, ga paginat heile luajittihes. Vas’a jo brihačunnu käveli hieruloi pitkin avvuttamas yksinäžii – suamas einehty. Sentäh Vas’a puaksuh oli “gost’u” meijän talois. Dai In’a-buaban mieli oli kiinitynnyh kuulemah Vas’an starinoi, kudamii häi keräili mieruo myöte. Minul pidi olla koiš, en ainos piässyh pihale brihaččuloilluo. Sentäh brihačut käydih meile. Pidi kaččuo died’oidu da avvuttua händy kodiruadolois, gu buabo ruadoi kolhozas. Häi oli jo täyttänyh seiččiekymmen. Pidi ruadua. Elimmö koditalohuol. Nikudamal heis ei olluh penzetty. Minule voinal kuadunuos tuatas tuli kaheksatoštu rubl’ua. Puaksuh Vas’a viibyi meil, ei ni duumainnuh lähtie kävelemäh toižii hieruloi myöte. Häi vai höttäi paginua da paginua. Mustan kui tarattajes liikuttih hänen leugupahkat. Hänen suuspäi tuli paginua, gu japonskois raadivos. Minule da brihaččuloile ei miellytetty net paginat. Tottu sanuo, en suvainnuh händy, kui rahvas sanottih – riähkähišty. Toiči himoitti käskie iäres, ga died’oi oli innostunuh Vas’an paginoih. Erähiči kai unohti oman voimattomuon, lyhendeli niil bes’odoil pitkii yksinäžii voimattoman päivii. Peittämättäh voin sanuo, Vas’a oli tiel pertis meile brihaččuloile meijän hommis da ruadolois. Duumaičin: “Pidašhäi hänel ičellehgi tostuakseh, što on täs liigu.” Sen ližäkse ulgonävön puoles Vas’a mustoitti tuhkimustu – oli mustu, reduhine, kuaričči vägöväl mustan kylyn savvul. Minun mieles ei niis paginois olluh mieleh otettavua. Da vie sen piäle net paginat tuldih nengoman tylgeittävän ristikanzan suuspäi. En ruohtinuh puašittua händy pertispäi. Minä tirpin. Tirpettihgi brihačut. Toiči nareko keksimmö Vas’ale uuttu šuutkua, gu suattua händy pihale, hot vahnembat kieltih niilöis meidy. Häi oli meile vällilližile kylän brihaččuloile ilokse da nagrokse. Vas’ah niškoi oli hierus vie toine ristikanzu, kudai kannatti minun dai brihaččuloin mieldy. Meidy kerran toižen vagaitteli Hodarin Andrei Andrejevič, hyvä kul’turnoi mies, Alavožen Sel’pon piäkirjanpidäi. Oli Andrei Andrejevič luja rungal, kylläine. Rožat puhtahantuorehet, luondo elävy. Koditilois mies ainos lugi lehtie, kniigoi. Pidi hyväs kunnos kynzii. – Kaččokkua, brihačut! Varaitteli meidy Andrei Andrejevič. – Vas’as voibi olla tartunduvoimattomus. Näittöhäi, mitus reduhiine häi on, kuariččou. Ei nengomas ristikanzas midä muudu pie vuottua gu... Kaikinhäi tietäh Vas’ua, što häi on paha mies, niistii, parandumatoi, nuorete vahnannuh, tulluh rumakse, riähkähine, pagižou da kiändelöy tolkuttomii akkoin paginoi, kudamii häi keräilöy alovehii pitkin-poikkižin. Ičei duumaikkua! Minä teidy, brihačut, varaitin, sit iče tiijättö midä ruadua, sanoi Andrei Andrejevič koval iänel. Hodarin Andrei Andrejevič ei nikonzu uskonuh andua Vas’ale niistien palaštu. Vas’a oli hänele pihalgi tiel. Häi oli kiirehine da viizas mies. Dai Vas’an pagin hänen rinnal ei olluh Andrei Andrejevičale mieleväkse. Se alendi hänen arvuo, kunnivuo, hänen taloidu. Vas’ah niškoi hänel oli tirpamatoi mieli: – Valdivol pidäš kerätä nämii tolkuttomii i panna net kunne pidäy! Nengomat vai alendetah meijän valdivon prestiižua da huijatah Alavožen alovehtu. Alavožen azutukses Hodarin Andrei Andrejevičan tila, muga sanuo, oli hyvä. Sel’pon, uittoreidan, kolhozan virguniekat silmis kunnivoittih händy, ku hänel oli korgei palku. Pagiži häi ainos painol tiedäjänny. Ku azetui kentahto hänenke paginale, kazvoi paginanvastuajale hänen kirju da hänen viizas mieli. Dai hänen Alavožen Sel’pon piäkirjanpidäjän virgu käski kunnivol tervehtiä händy. Äijäs dielos Andrei Andrejevič (sanokkah passibot omale äijän tiedäjäle mučoile), gu oli “tolkus” kaikes. Ga ičegi oli kirkeimieline. Häi puaksuh kummatutti ennekuulumattomil tiedoloil Anuksen Sel’pon piäkantoran virguniekkoi da johtajii, kuduat oldih monipouližesti opastunnuot da ruavahembat, pidi iččie korgiembale Sel’pon puolovehen sekretarii. – Kui, sinä Andrei Andrejevič, ehtit kaikile andua n’evvuo? sanoi Sel’pon puoluvehen sekretari Jegor Prusakov. Lujah, lujah häi seižoi elokses omil jalloil i ei häi nostanuh šliäppiä alemba olijale. Aigu vieri ielleh. Minun dai brihaččuloin välit ruvettih muuttumah Vas’an puoleh. Häi puaksuh pagiži died’oinke lapsih näh, saneli moižii tapahtumii lapsien elokses, kuduat tahto libo älä painuttih meijän korvih. Häi nosti omis kerdomuksis lapsien arvuo, buitogu sobevui meijän igih i sil lähendi meidy iččeh. Myö brihačut harjavuimmo häneh, elimmö huolettah i ei meile olluh dieluo Hodarin Andrei Andrejevičan varoituksih. Toššu kežän myö brihačut olimmo Vas’anke hyvät tuttavat. Se myöhembi, konzu myö jo vönähtimmökseh vuvven verran da rubeimmo ellendämäh hänen starinoi da priiččoi, hänen luondehen. Vas’a oli omas suuspäi välläl. Hänel oli loppumattah zuakkunua ristikanzoih, hieruloih da tapahtumih näh, kudamii tässäh emmo ole vie kuulluh. Häi kerdoi meile brihaččuloile kaikenjyttymii suarnoi, starinoi, priiččoi lapsih, čomih tyttöžih, vahnembih näh. Kerran häi kerdoi meile suarnan, kui “Kaži opasti koirua”, kui “Lapset lykättih taivahah päiväine”, mikse “Počči jäi sarvittah.” Saneli suarnoi kodižiivattoih da meččyelättilöih näh. Häi keräili niidy hieruloi da loittožii alovehii myöte kävelles. Saneli häi niidy suurel innol i mielihyväl. Toinah myö enzi kerdua hänen sanois rubeimmo duumaimah priičan da suarnan tarkoitukseh näh. Minul kai tämä oli eletty. Elävänny mustan Kuikan Vas’an kuvan i en voinnuh olla kirjuttamattah tädä atkalua kerdomustu lugijale. Vas’a oli niistii, ga uskolline omaluaduine ristikanzu. Igiä oli piäle kolmenkymmenen, laihu, gurbakkaine. Piäl oli sangei villaine pindžakko. Rožat oldih mustat päivitynnyöt, nenä pitky čomaluaduine, suu terävähkö, huulet kaidažet purištetut (muamaheze). Leugupahkat kiindiet, kuduat levendettih šokkii, harvu höyhenpardu levei korvissah. Rožii ymbäri hienoine sagei tukku, kudai oli korvien al da niškal leikattu poikki. Vas’a mustoitti mennytaigaštu ristikanzua. Erähien vihažien pahoin sanoin vastuksekse, hänen köyhäs da kovennuos rungas tykytti hyvä syväin. Sen myö saimmo ellendiä konzu tiijustimmo, ku händy työtäh Valamoih. Mies käveli gurbakkaželleh saldatskoi reppu selläs. Hänen pägiet oldih kiänytty vastakkai – sydämehpäi. Häi astui tömsytti jygielöil nemetskoloil potkovoittuloil kotil. Hänel pidi harpates nostua jalgu toižes pägies piäliči, sentäh häi häilähtelih čurah toižeh. Ei moine voimatoi häi olluh, käveli “pakiččemas” hieruloi myöte päivän aloh kilometrilöi. Voibi sanuo, leivän häi sai jalloil – yösijan kielel – starinoil da priičoil. Tiezi häi äijän suarnua, histouriedu da tapahtumua. Enimät hierun rahvas žiälöittih Vas’ua, tiettih hänen ozan. Hänen elos yksielpäi ozuttih köyhy da oli ozatoi. Muga rahvahale ozuttih, muga ristittyöt duumaittih. Ga toižielpäi Vas’a kačoi iččeh elokseh toižin. Häi syväimes elätytti iluo da ozua, hot oli niistii. Häi tiezi, ku maguau yön i roih huomei uuzi parembi päivy, se lähendäy Valamoin matkua, kunne häi suurel himol pyrgiheze. Moine kačondu elokseh pidi händy kunnos. Häi oli jo harjavunnuh omah niistien tilah, ei tundenuh rungas omua hädiä. Tämän piäle Vas’a kandoi omas syväimes muaman jälgimäžen tahton, kuduan Or’hoi-muamo jätti hänele mennyt vuon enne kuolendua. Or’hoi-muamo oli ozavu, gu piäzi omale muale kuolemah,” duumaičči Vas’a. Piäzendy eloksen jälgipäivikse Valamoih, vahnoinkodih, kai tämä kannatti händy täs köyhäs voinan jälgižes aijas. Molie Pyhäl suarel kaiken oman rovun riähkät da suaha Jumalan spuasen’n’u ičelegi, piästä ruajuh – Valamoin Pyhäh muah. Moine tazavunnuh vagavu rauhu mieli eli hänen syväimes.
Kerran kannoin vetty kylyh. Näin dorogal tömsyttäy Vas’a. Tuli moine aigužen ristikanzan čusve. Enzi kerdua brihačunnu rubein duumaimah, ku Vas’a ei olluh oman köyhyön vihaniekku. Häi oli kadehtimattah mugavunnu omah köyhäh elokseh i ei vihannuh sidä, kui erähät tervehet miehet, kuduat vihatah köyhytty. Erähien huijattu köyhys luadii Vas’an hyväntahtožekse da tarattajakse. Ei ni nällän käzi, igäine halliččii, kudai nägemättäh heitti pakiččijan reppužen olgupiälöile. Vas’a ellendi, hänen ozas niistii da nälgy kannetah händy yhty dorogua myöte – hyväntahtožuoh. Häi jo nuorennu arbai sen ozan. Abu toižile voimattomile da yksinäžile oli ku järven valgei randu korbimečän tagan, kunne häi pyrgiiheze. Ei häi kadehtinnuh ni toižii köyhii, kuduat juattih vihas keskenäh jauhohuavozen libo kala-abajazen suaduu. Köyhäs da kovetunnuos rungas tykytti hyvä puhtas riähkätöi syväin. Sen minä sain tiijustua myöhembäh, konzu meni vähäine aigua. Vie tänäpäigi iče arbailen, voibigo luadie ozatoi elos ristikanzan ozavakse? Annettuloin da suaduloin kopeikoin suittamine Valamoin dorogah niškoi, ei olluh hänen ainavo žobottu. Hänenke kylys eli Vakki-koiraine, kuduadu Vas’a suvaičči, syötti parahan palažen. Vakki oli hänen paras dovariššu täs elokses. Vas’a puaksuh pimielöil ehtil pidi paginoi senke. Vas’a da Vakki keskenäh oldih piästy moižeh toine toižen ellendämižen sobuh, ga toižele ristikanzale sen ellendämine on peitos. Ei hänen mieles ni pidänyh muudu, gu oli dovariššu – koiru. Se kuului hänen mielen mugah hyväh elokseh. Senke sai paišta pitkät pimiet talviehtät dai koiranke on midä paišta, gu se kunnivoiččou ižändiä. Nenga meni toine vuozi. Nygöi Vas’a oli piäzemäs pitkis hieruloin matkois, dai erähis hieruloin rahvahis, ket oldih bohatembat, oman ičen suvaiččijat da kylmät, dai niis, ket oldih hyvät da avvuttajat dai meis brihaččulois. Häi rubieu Valamois olles mustelemah hieruloi dai sie eläjii rahvahii i tuatto Puavilan blahvošen’n’ua Valamoin matkale. Hieruloin rahvas tiettih, ku häi avvuttau toižes talois – Sirgois. Pol’oi-t’outa oli vie kirkei jallal, ga Semoi-ižändy oli huono kävelemäh. Vas’a taratti omaluadužii vesselii toižien hieruloin zuakkunoi. Pol’oiemändy oli ruavos kolhouzas, ga ruaduo talois oli loppemattah. Ku ižändy häilyi kodiruadolois, Vas’a puaksuh sanoi: ”Sinä, Semoi-diädö, viruttai da huogavu, minä tuon hallot pertih, libo kävyn laukkah, libo lykkiän heiniä lambahile.” Nengomii kebjielöi ruadoloi Vas’a ruadoi ihan muga, duu ma ič emat t a h murginan einehty da čuajučuaškua. Ei häi nikonzu nimidä pakinnuh. Hänen syväin oli suuri. Ruadoi da kebjendi voimattoman elostu, tahtoi jatkua hänen päivii. Ku mustoitan silložen aijan jygiedy elostu da Kuikan Vas’an työnändiä Sortavalan avtobussah, mieleh mustoitutah rahvahien sanat: ”Vas’a oli hyväntahtoine. Hänel oli hyvä syväin.” Hänen kaikes pahas ulgonävös da rumuos oli enämbi kaunehuttu, gu toižes hyväkse menijäs, ylbies ristikanzas. Kerran Sel’pon laukan ies seižottih kolme naištu da Pagarižen Juakoi. Hyö vesselästi sieglottih hierun kuulumižii. Nägijen lähenijän Vas’an, heijän ilmiet vagavoituttih.


Pagin katkei i syväimih nouzi omaluaduine ebämugavuksen ahtištus, kudai niistien lähežys nostattau tervehis ristittyzis. – Midäbo Vas’ale kuuluu? luaskaval iänel kyzyi Juakoi, konzu Vas’a tuli laukan pihah. – Midä?.. Sidä endišty, midäbo täs meijän elokses. Olen yksinäh. Žualuijakseh ei ole kenele. Sinul, Juakoi, on pereh, voit žualuijakseh omale perehele, muhahtih Vas’a. – Lämmitin Pašken Natoile kylyn. Työndi häi minuu laukkah čuajuu da nižuštu ostamah. Vaste tuli pellolpäi väzynyh gu... Pidäyhäi avvuttua yksinäžii, sanoi Vas’a vesselästi muhahtajen. Vas’a tömsytti laukkah. Pagin kiändyi Vas’ah. – Vas’a on hyväntahtoine, sanoi Obraman Natoi. – Hänel on hyvä syväin, jatkoi Siidarin Liiza. –Vas’a kaččou läžijöi da voimattomii, avvuttau yksinäžile ristittyžile. – Moine gor’arukal on elos, piä on syötettävy, sanoi Obraman Natoi. Vas’a lähti laukaspäi. – Sinä, Vas’a, olet hyväntahtoine mies, sanoi Pagarižen Juakoi, konzu Vas’a tuli rinnale. Vas’a oli kodvažen vaikkani. Nosti silmät muaspäi, sanoi:– Ristikanzu voibi luadie hyvytty toižele ristikanzale, ku tahtonou da ollou hänel hyvä syväin. Luadie hyvytty on kebjiembi, migu olla hyväntahtožennu. Sinägi, Juakoi, sežo voit luadie hyvytty. Midäbo sinul tervehel ristikanzal ei luadie hyvytty oman hierun yksinäžile, gu vai ellendäžit, min se maksau. Minä luajin hyvytty omas syväimes, ku muus ei ole mis luadie.^ Minä sil elän, ku minul ei ole muudu. Se on minun vellalližus, muhahtih Vas’a. – Äijät tahtotah luadie hyvytty, ga ei ni luajita – a vihua, kuduadu ei tahtota, luajitah. Ristikanzu eläy hyvyön da pahan rajal. Sinä valliče hyvys da opi vahnale ristikanzale hot kerdu luadie hyviä. Elos on lyhyt da täyzi riähkiä. Lövvä sinä omas henges hyvyön sija. Ristikanzan syväin on gu meri. Kui meres on loppumattah kalua, mugai sinun syväimes on hyväntahtožuttu. Kačahtai omah syväimeh, Juakoi. Minä, kačos, ajan Valamoih. Lövvin sie elokses oman sijan, pidäy vai vuottua, konzu se roih välläl. Rubien molimah oman rovun riähkii. Hyvä tulou myöhä, ga yksikai se on hyvä, loppi Vas’a paginan i lähti tömsyttämäh hierule. Juakoi da akat muheloitettih. Kerran Vas’a ištui kodvan meil. Kerdoi muamah riähkähižen eloksen. Sit jälgimäžikse sanoi abiel iänel died’oile: – Muamo minule riähkähižen veren jätti perindökse. Ga minä lopen meijän ozattoman rovun, olen jägimäine – minuh lopeh Kuikan rodu. Olen jiäksinyh tuatan da muaman kalmal, ku rubien molimah riähkii kogo Kuikan rovus, kuni pyzyn hengis. – Ei sinul ole riähkiä. Et ole viäry, olet oigei hengi. Mistöi sinul riähky? Ei hyvyös riähky tule, sanoi died’oi. Died’oi kačahtih Anus-joven vastakkažele rannale, tahtojen nähtä ränzištynnyön Kuikan taloin, kudai tävvendi Vas’an avvoisydämelližen tarinan omah roduh näh. Enne roduh niškoi Vas’a oli ainos umbimieline. No täl kerdua uskaldetus Valamoin matkas avai meile oman syväimen, hot mielis häi huijustelih. Tämä mieli painoi hänen syväindy i se mieli pidi avata. Sen avai, ellendin, blahosloven’n’an suaduu Kuunilan kirikön buat’uškalpäi. Jo Vas’an lähtendiä vaste meile brihaččuloin keskes kazvoi oma tundeh. Vas’a kaduou meijän keskes. Myö piätimmö kaikin suattua Vas’an autobusan azetundukohtah, kudai parahite oli Sovietan ies. Jogahižel meil oli lahjurubl’u kormanis. Sovietan predseduatel’ evästi Vas’ua lämmil ystävälližil sanoil, kiittäjen meijän Karjalan halličustu. Proššaijessah hänel nostih kyynälet. Häi sebäili kaikkii meidy i šupetti meile: – Luadiet yksinäžile da voimattomile ristittyžile hyvytty. Suatto elokses hyvän syväimen. Vaste nygöi Vas’an suattajes tuldih mustoh enzimäžet tabuamižet meijän talois. Oldih net huigiettavat tundehet. Olinhäi minä enzi kerroil ottanuh vastah niistiedy Vas’ua vilusti. Häi oli tiel meile brihaččuloile meijän dielolois. Yhtelläh häi nikonzu ei mustoitannuh minule, kui häi avvutti died’oidu kodiruadolois. Häi puaksuh sanoi died’oile kui muilegi: – P’otr Vasiljou, sinä viruttai, huogavu kodvaine, minä tuon hallot plitah da panen In’aemändäle murginakse samvuaran kiehumah. Minuu sežo puašitti: “Mene, Kol’a, pihale brihaččuloilluo, minä kačon died’oidas.” Vaste nygöi, ku häi oli lähtemäs meijän hieruspäi vahnoinkodih, tunzin hänen lämmän da hyväntahtožuon pizarehen omas ičes dai toižis brihaččulois. Yhtelläh minun syväimespäi nouzi oma sana, kaččomattah erähien mielii. Kaikes mustas ulgonävös, rumuos, paginois, voin sanuo: “Vas’a oli oigei ristikanzu, ei ku erähät, Alavožen kunnivoitut da arvos pietyt, puhtahat da ičensuvaiččijat ristikanzat, kuduat vihattih da nagrettih händy. Olihäi Vas’a heijän mieles paha, varattavu tartunduhiäs ristikanzu.” Täs Vas’ua suattajes tapahtui silleh, gu nämmä minun huigiettavat endižet tundehet liikutettih minuu. Nostin kormanispäi skopt’ah suavut rub’lat i enzimäžikse sebäin Vas’ua. Lähtiettyy, kodvan viiputin käil avtobusan peräh. Kiänyin kodih. Astujes tunzin ičes pienen tipan hyväntahtožuttu, kuduan Vas’a ištutti minun syväimeh omil suarnoil, priičoil da avvutandal. Ga erähien suudindah näh minul lujeni oma mieli – Vas’a oli hyväntahtoine ristikanzu, hänel oli hyvä syväin, migu erähil, kuduat huijattih händy, vältyttih, kačottih ylbiesti hänen piäle. Tulin pertih sanoin died’oile: – Vas’a lähti... Olimmo mollei hyväl mielel. – Halličuksen tahto, piätös da ruado andau meile varmuttu tulieh elokseh da hyviä mieldy, ku ei Vas’an jyttymät niistiet da yksinäžet vahnat tolkuttomat ristittyöt ruveta keräilemäh pakičuspalazii da kävelemäh hieruloi pitkin, sanoi died’oi.



Либерцова Валентина

Грешные

русский
Безрадостная жизнь тоже учит
(Народное изречение).


Апрельская туманная земля была сырой и тоскливой. Сиротливо дремали на обрывистом речном берегу одинокие берёзы, голые сучья которых угрюмо смотрели в небо. Тяжёлые серые тучи висели над головой, угрожая зимним снегом. Мокрые снежные портянки тихо опускались на плечи, поля, речной продырявленный лёд. Природа была мутной и холодной.
Два путника с котомками за спиной брели по дороге, протянувшейся вдоль реки Олонки. Среднего роста, высохшая, осунувшаяся женщина с волосами на щеках, придерживалась за локоть пошатывающегося мужчины. Серые мокрые щёки женщины, глубоко запавшие глаза, узкие сжатые губы выражали обиду и вину. Старомодная дорогая потрёпанная жакетка держалась на двух пуговицах. Вокруг горла была намотана красная шаль, на ногах ещё справные башмаки. Пальто на мужчине обветшало, местами виднелись небрежные заплаты. Из-под шапки грязные, нетронутые космы выбивались на уши, горло, воротник пальто. Редкая борода словно опалена огнём. Если бы можно было заглянуть мужчине внутрь, то там скрывалось желание привести себя в порядок. Он хотел как можно быстрее попасть в свою избушку-баню.
- Уже родная деревня видна, - усмехнулся молодой человек.
- Уже видна, - произнесла женщина.
Тоскливая усмешка развеселила её:
"Здравствуй, родина!..
- подумала она, разглядывая свой разрушенный дом. Стыдно возвращаться Знаю, помнят будут сильно осуждать нас, но это родное пепелище сильнее тянет к себе. Что есть то есть. Этого не отбросишь в сторону. Хоть и прошло с тех пор немало лет, но люди помнят, помнят всё. Ещё и добавят и перевернут".
Такие мысли несла в себе женщина, возвращаясь на родину со своим сыном.
- Вот мы и дома. Только бы до лета выдержать, тогда бы ещё летние тёплые денёчки пожила в своей баньке, на своём речном бережочке, - проговорила взбодрившаяся женщина.
- Поживёшь, поживёшь, не умрёшь ещё, мама, - усмехнулся сын.
- Да больному насилу жить, сам знаешь, очень тяжело. Смотри, как сильно разрушен наш дом. Нельзя в нём жить.
- Хорошо, что у нас есть ещё на речном берегу баня.
Посреди деревни стояли три женщины, обсуждали между собой свои домашние неурядицы.
- Гляньте-ка, не Куйкина ли Орьхой там возвращается со своим колченогим сыночком Васей? сказала обернувшаяся женщина остальным.
- Дак они На родину возвращаются. Ещё, смотрите, тянутся люди из эвакуации, хоть и прошло пять лет после войны. Родная земляземляника она манит, - ответила другая женщина.
- Куда только исчезли у Куйкиной Орьхой ладная фигурка да с лица красота? - спросила третья женщина. Дал же Господь богатства Куйкинскому дому, Орьхой красоту да трёх сыновей, да теперь один этот Вася
- Грех грех всё увёлбогатство, сыновей и мужа. Не выдержал Георгий-хозяин, бедняга, такого стыда, в петлю полез. Орьхойбессовестная бесстыдница теперь с собственным племянником. Подумать только. Не могу, не плюнув, даже смотреть на неё. Как до такого опуститься?..
- Ещё не то услышишь про неё, да Как деревенские увидят её, да вспомнят, да начнут судачить - переговаривались женщины.
Ещё в хорошем состоянии, баня стояла тяжёлыми стенами на берегу Олонки-реки, спрятанном высокими зарослями ольхи. Это обрадовало их. Они поселились сюда жить, поскольку большой дом был разрушен в годы войны. Жизнь пошла. Вася ходил в мир добыть пропитание. Орьхой двигалась по комнатке, прибирала её после рыбаков.
Так прошла весна, пришло лето.
Однажды летним утром к ним в избушку пришёл представитель сельского совета и записал сведения о них. Уходя, спокойно добавил:
- Есть решение Карельского правительства поместить одиноких инвалидов и стариков в Валаамский дом престарелых.

Сразу после ухода чиновника Орьхой повеселела, приободрилась, словно новая чистая мысль поселилась в душе. В её сердце эта мысль боролась, ворочала, выкидывала вон все душные, недобрые, грешные думы. Сердце освобождалось.
- На Валаам на Валаам! Там получу спасение и очищение перед тем, как попаду на тот свет! радовалась Орьхой.
На постели в банной избушке лежала бывшая некогда красавицей Орьхой. Она приподнимала веки и смотрела в чёрный потолок. Её душа погружалась в тоскливый мир. Те грехи, как черви, точили её. Орьхой была на пороге смерти. Когда Вася вернулся с добытыми продуктами в избушку, склонилась её душа к признанию этого давнего греха и стыда. Все мысли заполнили безграничная душевная боль и тоскливо ноющий стыд, которые она хотела открыть сыну Васе перед смертью. Она чувствовала, что живёт последние дни.
Орьхой попросила поднять её голову повыше. Поймала Васину руку и прижала к сухой груди. Сын сел рядом. Глядя на Васю, она забормотала:
- У греха тысяча собачьих голосов, которые наперебой лают в моих ушах, - начала Орьхой, опустив глаза книзу.
Гудят тем сильнее, чем ближе эти давние мои грехи встают. Эти мысли не дают покоя. Те голоса врываются в голову, но чистый ум велит мне открыть тебе, какие грехи и стыд я сотворила, - продолжала Орьхой.
Ей было стыдно. Очень тяжело признаваться в большом грехе перед сыном.
- Была хозяйкой своему желанию, - сказала тихим голосом женщина. Потворствовала греху. У меня было мало стыда и много желания. У меня были незлые грешные помыслы. Он был сильный мужчина. В жизни хотела его очень. Сидела в большом углу и смотрела в окно, ожидая его. Дьявол искусил меня. Не смогла совладать с собой. Он был такой молодой красавец, искусителем пришёл однажды ко мне в комнату, не постучавшись. С этого сразу всё и пошло. Ты ведь этого ещё не знал, - вздохнула Орьхой. Васенька мой бедный, прости меня грешную, - обиженным голосом произнесла она.
- Что ты говоришь, мама. Ты не грешная, - прервал речь матери Вася. Такая тяжёлая жизнь была предуготовлена всему нашему роду, да все умерли.
- Я знаю себя, хочу поведать тебе, мой бедный Вася, откуда пришли наши родовые грехи. Человек не думает о них, живёт только желанием и радостью. А иногда надо посмотреть и в дни будущей жизни. Чем это обернётся завтра можно ли так жить? Что люди скажут? Наши родовые грехи пришли от деда Исака. Он жил в согласии с лемби. Чёрная кровь греха искушала наш род. Прости! Я тоже впала в грех. Я куча греха виноватая. Поэтому ты, мой бедный Вася, такой, калека, несчастный. Так Егорий-батюшка и сказал, что ты в грехе зачатый и в грехе рождённый. Так, так сказал Егорий-батюшка, когда пошла к нему на исповедь, - бормотала Орьхой, опуская глаза вниз. Ты не сын Георгия-отца. Ты… ты ты
Орьхой замолчала. Вася смотрел на мать и не мог поверить своим ушам.
- Да, ты смотри, как? Тогда кто мой отец? тихо спросил Вася, немного помолчав. Скажи, кто он. Почему я этого не знал до этого дня?
- Да грешница я большая. Не велит сердце говорить, такой это бесстыжий грех. До облаков.
Обидевшись, Вася повернул голову к окну. Он смотрел на прибрежные деревья. В голове завертелась тяжёлая мысль. На улице, среди весенних деревьев, в глазах замелькали лица и имена мужчин, которых знал в детстве.
- Кто же это он? Скажи, хочу знать! Кто мой отец? взглянул Вася на мать.
- Скажу. Мне надо это сказать. Иначе моя душа не попадёт на небо, в чистоту и покой. Человеческое существование, которое вечно, через которое соединяемся с Богом. Я хочу идти на тот свет чистой, потому что сейчас перед тобой могу открыть сердце. Васенька, моё второе желаниеэто вторая половина жизни Ведь ты попадёшь на Валаам, сыночек Васенька, я не попаду. Ты отмоли, отмоли нашего рода грехи. Исполни моё желание. Я до сих пор счастьем считаю в душе это желание. Это будет на том свете продолжением чистой жизни, когда умру.
Я совершила большой грех. Теперь, доживая последние дни, я чувствую, как в сердце вернулся покой. Многие люди, думаю, большинство, хотят от своих грехов спасенья. Есть БогБог есть любовь. Ему будет жалко бросить меня на мучения, коли сотворена человеком по Его подобию. Он дал душу, красоту, годы жизни. Смилосердится-таки Спас ко мне. Не хочу в горячий смоляной котёл.
- Вот как это?.. Мама, тогда поторопись молиться, пока жива на земле. Только на земле Бог может простить твои грехи, - сказал Вася. Умерев, на том свете, мы не сможем освободиться от грехов.
Орьхой взяла это в ум. Она каждое утро отмаливала свои грехи, обещая при каждом разговоре открыть имя отца.
Пришла середина лета. Густо-синим был цвет неба. Солнце палило. Горячий воздух обжигал безжалостно. Природа была очень красочной. Охваченный жаждой кузнечик изо всех сил тянул сок из головки клевера. Было ему сладко жить. Вдруг непонятно откуда выпорхнул воробей и сломал жизнь зелёному существу. Такое было предзнаменование. В этот день теплилась ещё в Орьхой бусинка жизни, и Вася ждал имени отца. Он умоляюще и вопрошающе смотрел на мать. Она изгибалась и со стонами ворочалась по постели. Она умерла, взяв имя отца с собой в могилу.
Предавали земле женщину всем миром.
В тоске одиночества Вася стал носить в сердце материнскую греховную весть, которую Орьхой оставила ему в предсмертный вечер.
Остался Вася один. Стал ждать отправления на Валаам. Лето уже перевалило за середину. Вася ходил по деревням, помогая в домашних делах одиноким и старым людям.
Он привык ходить к нам и сидел очень подолгу. Стал хорошим знакомым деда, можно сказать, товарищем. Дед всегда хорошо принимал Васю, хотя и болел. Их объединяли прошлые хождения по земле и наблюдения. У них у обоих были общие разговоры, которые они рассказывали друг другу. Хоть Вася и был намного моложе деда, но разговоры у них ладились. Вася уже мальчишкой ходил по деревням, помогая одинокимдобывая еду. Поэтому он часто был "гостем" в нашем доме. Да и бабушке Ире было интересно послушать Васины "старины", которые он собирал по миру.
Мне надо было находиться дома, не всегда мог пойти к мальчишкам на улицу. Поэтому мальчишки приходили ко мне. Надо было смотреть за дедом и помогать ему в домашних делах, так как бабушка работала в колхозе. Ей уже исполнилось семьдесят. Приходилось работать. Жили своим домом. Ни у которого из них не было пенсии. Мне за погибшего на войне отца выплачивали восемнадцать рублей.
Часто Вася задерживался у нас, даже не думал уйти ходить по другим деревням. Он всё вёл свои невнятные бесконечные разговоры. Помню, как во время разговора двигался его подбородок. Из его рта разговоры лилось, как из японского радио, мне и мальчишкам не нравились эти разговоры. Правду говоря, не любил его, как люди говорили, грешного. Иногда хотелось попросить его вон, да дед был увлечён Васиными разговорами. Иногда даже забывал свою болезнь, коротал этими беседами долгие одинокие больные дни.
Не скрывая, могу сказать, Вася мешал в комнате нам с мальчишками в наших делах и затеях. Думал: "Мог бы ведь и сам догадаться, что здесь лишний". Кроме того, внешне Вася напоминал тухкимуса (персонажа карельского фольклора, Золушки мужского рода) – был чёрный, грязный, воняющий густым дымом бани по-чёрному. По- моему, не было в этих разговорах ничего полезного для ума. Да, к тому же, речи эти выходили изо рта такого отвратительного внешне человека. Не осмеливался просить его из комнаты.
Я терпел. Терпели и мальчишки.
Иногда нарочно придумывали Васе новые шутки, чтобы отправить его на улицу, хотя старшие запрещали нам это делать. Он был нам, своевольным деревенским мальчишкам, для радости и смеха.
Для Васи был в деревне ещё другой человек, который развивал ум у меня и у мальчишек.
Нас не раз урезонивал Ходарев Андрей Андреевич, хороший культурный человек, главный секретарь Ильинского сельпо. Был Андрей Андреевич крепок телом, полный. Лицо чистое и свежее, природа живая. Дома любил читать газеты, книги. Держал в порядке ногти.
- Смотрите, ребята, - пугал нас Андрей Андреевич. У Васи может быть заразное заболевание. Видите же, какой он грязный, воняет. Нельзя от такого человека ждать чего-то другого, кроме Все же знают Васю, что он нехороший человек, калека, неизлечимый, смолоду состарившийся, грешный, рассказывает и пересказывает бестолковые женские разговоры, которые собирает по округе вдоль и поперёк. Сами подумайте! Я вас, мальчишки, предупредил, а вы сами знаете, что делать, - говорил Андрей Андреевич строгим голосом.
Ходарев Андрей Андреевич ни разу не удостоверился подать Васе нищенский кусочек. Вася ему даже на улице мешал. Он был быстрый и сообразительный человек. И Васины разговоры рядом с ним не нравились Андрею Андреевичу. Это унижало его гордость, уважение, дом. Относительно Васи у него было нетерпимое мнение:
- Власти надо бы собрать таких бестолковых и поместить куда надо.
Такие только подрывают престиж нашей власти да срамят Ильинскую местность.
В структуре Ильинского место Ходарева Андрея Андреевича, так сказать, было хорошим. Служащие сельпо, плаврейдов, колхоза уважали его по причине высокой зарплаты. Разговаривал он всегда, как знающий своё влияние.
Если кто-то останавливался на разговор с ним, вырастали перед собеседником его грамотность и предприимчивый ум. Да и его должность главного секретаря Ильинского райпо требовала уважительного отношения к нему.
Во многих делах Андрей Андреевич (пусть скажет спасибо своей всё знающей жене), был "в полном толку". Да и сам он был скорым на ум. Он часто удивлял ранее не слыханными знаниями работников и руководителей Олонецкого главного управления райпо, которые были разносторонне образованными и более опытными, считал себя выше секретаря поселкового сельпо.
- Как ты, Андрей Андреевич, успеваешь всем давать советы? говорил секретарь сельпо Егор Прусаков.
Крепко, крепко стоял он в жизни на своих ногах и не опускал шляпы ниже реальности.
Время текло дальше. Мои и мальчишек симпатии стали меняться в пользу Васи. Он часто разговаривал с дедом о детях, рассказывал такие случаи из жизни детей, которые хочешь не хочешь попадали в наши уши. Он поднимал в своих рассказах авторитет детей, как будто примирился с нашим возрастом и этим приблизил нас к себе. Мы с мальчишками привыкли к нему, жили с ним беззаботно, и не было нам дела до запугиваний Ходарева Андрея Андреевича.
На следующее лето мы, мальчишки, стали с Васей хорошими приятелями. Это позже, когда мы выросли на год и стали понимать его старины и притчи, его природу. Вася был вольным на язык. У него было бесконечно много рассуждений насчёт людей, деревень и событий, каких мы до сих пор не слышали. Он сочинял для нас, мальчишек, разные сказки, старины, притчи о детях, красивых девицах, взрослых. Однажды он рассказал нам сказку, как "Кошка проучила собаку", как "Дети забросили в небо солнце", почему "Свинья осталась без рогов". Рассказывал сказки о домашних и диких животных. Он собирал их, бродя по деревням и отдалённым краям. Рассказывал он их очень увлечённо и с удовольствием. Возможно, мы впервые с его слов стали думать о смысле притч и сказок.
Мной всё это было прожито. Живо запомнил образ Куйкина Васи и не мог не написать этого печального рассказа для читателей.
Вася был калека, но настоящий своеобразный человек. Лет старше тридцати, худой, горбатенький. Одет в толстый шерстяной пиджак. Щёки тёмные, загорелые, нос длинный, красиво очерченный, рот островатый, губы узкие, сжатые (в мать). Подбородок тугой, так что расширял скулы, редкая пушистая борода разлеглась до ушей. Вокруг лица густые волосы, под ушами и на шее отрезанные поперёк. Вася напоминал человека из прошлого. В ответ на некоторые враждебные, злые слова, в его бедном и затвердевшем теле билось доброе сердце. Это мы смогли понять, когда узнали, что его отправляют на Валаам.
Мужчина ходил, горбясь, с солдатским вещмешком на спине. Ступни его ног были повёрнуты друг к другувнутрь. Он шёл, топая тяжёлыми неподкованными немецкими башмаками. Ему приходилось, делая шаг, поднимать ногу через другую ступню, поэтому он покачивался из стороны в сторону. Не такой уж больной он был, вышагивал "просить" по деревням в течение дня километры. Можно сказать, хлеб он добывал ногами - ночлег языкомстаринами да притчами. Знал он много старин, историй и случаев.
Большинство деревенских жителей жалели Васю, знали его судьбу. Его жизнь с одной стороны казалась бедной и несчастной. Так казалось людям, так они думали. С другой стороны, Вася смотрел на свою жизнь иначе. У него в сердце жили радость и счастье, хоть он и был калекой. Он знал, что проспит ночь и завтра будет новый лучший день, он приблизит дорогу на Валаам, куда он с большим желанием стремился.
Такой взгляд на жизнь держал его в порядке. Он уже привык к своей увечной судьбе, не чувствовал в теле своей немощи. Сверх этого Вася носил в своём сердце последнее желание матери, которое Орьхой оставила ему в прошлом году перед смертью. "Орьхой-мама была счастливая, что попала на родную землю умирать", - думал Вася.
Попасть в последние дни жизни на Валаам, в дом престарелых - вот что поддерживало его в это бедное послевоенное время. Вымолить на святом острове все грехи своего рода да получить спасение Господа и себе, попасть в райв Святую землю Валаама - такая утешительная, спокойная мирная дума жила в его сердце.
Однажды я носил воду в баню. Увидел, как по дороге топает Вася. Пришло такое извечное понимание человека. Первый раз мальчишкой стал думать, что Вася не был виноват в своей бедности. Он без зависти воспринимал свою бедную жизнь и не презирал её, как некоторые здоровые люди, которые ненавидят бедность. Презираемая некоторыми бедность сделала Васю доброжелательным и разговорчивым. Ни рука голода, извечная искусительница, которая незаметно положила котомку для подаяний на плечи. Вася понимал, в его судьбе увечность и голод ведут его одной дорогойк доброжелательности. Он ещё юным отгадал эту судьбу. Помощь другим немощным и одиноким были как озёрный светлый берег за тёмным бором, куда он стремился. Не завидовал он ни другим бедным, которые делили с ненавистью между собой мешочек муки или пойманную рыбёшку. В бедном и искалеченном теле билось чистое безгрешное сердце. Это я смог узнать позже, когда прошло немного времени. Ещё и сегодня сам гадаю, может ли несчастная жизнь сделать человека счастливым?
Накапливание поданных и заработанных копеечек для дороги на Валаам не было его единственной заботой. С ним в деревне жила собачка Вакки, которую он любил и подкармливал лучшим куском. Вакки был лучшим его товарищем в этой жизни. Вася часто в тёмные вечера вёл разговоры с ней. Вася и Вакки между собой достигли такого взаимопонимания, что для других людей это было загадкой. По его мнению, ему и не нужно было ничего другого, коли у него был такой товарищ, как собака. Это означало, на его взгляд, хорошую жизнь. С ней можно было разговаривать долгие тёмные зимние вечера, и говорить с собакой было о чём, потому что она уважает своего хозяина.
Так проходил уже второй год. Теперь Вася мог освободиться от длинных деревенских дорог, и некоторых деревенских жителей побогаче, себялюбивых и холодных, да и от тех, кто были добрыми и помогающими, да и от нас, мальчишек. Он, будучи на Валааме, будет вспоминать деревни и живущих в них людей, и благословение отца Павла для пути на Валаам.
Деревенские люди знали, что он помогает в другом домеу Сиргоевых. Тётя Поля была ещё бойкая на ноги, а вот хозяин Семён ходил слабо. Вася рассказывал своеобразные весёлые пересуды других деревень. Хозяйка Поля ходила на работу в совхоз, а в своём доме дел было нескончаемо. Поскольку хозяина качало от домашних дел, Вася часто говорил: "Ты, дядя Семён, приляг и отдохни, а я дров в избу принесу, или в магазин схожу, или кину сена овцам". Такие лёгкие дела Вася делал просто так, не думая об обеде или чашке чая. Он никогда ничего не просил. Его сердце было большим. Работал и облегчал жизнь больного, хотел продлить дни его жизни.
Когда вспоминаю нелёгкую тогдашнюю жизнь и проводы Васи Куйкина на сортавальский автобус, в голову приходят слова людей: "Вася был доброжелательным. У него было доброе сердце". Во всей его некрасивой внешности и непривлекательности было больше красоты, чем в других высокомерных, гордых людях. Однажды у сельповского магазина собралось трое женщин и Пагарижев Яков. Они весело обсуждали деревенские сплетни. Увидев приближающегося Васю, их лица напряглись. Разговор прервался и сердце сжалось при виде калеки.
- Что слышно, Вася? ласковым голосом спрашивал Яков, когда Вася подходил к магазину.
- Что?.. Да ничего, всё по-старому в нашей жизни. Живу один. Жаловаться некому. У тебя, Яков, семья, вот и жалуйся своей семье, - усмехался Вася. Натопил Пашковой Наталье баню. Отправила она меня в магазин чаю да булок купить. Только с поля пришла усталая вся, как Надо же помогать одиноким, - говорил Вася, весело усмехаясь.
Вася потопал в магазин.
Разговор повернулся к Васе.
- Вася доброжелательный, - сказала Абрамова Наталья.
- У него доброе сердце, - продолжила Сидорова Лиза. Вася присматривает за больными и лежачими, помогает одиноким людям.
- Такая у него, у бедного жизнь, голову надо прокормить, - ответила Абрамова Наталья.
Вася вышел из магазина.
- Ты, Вася, доброжелательный человек, - сказал Пагарижев Яков, когда Вася оказался рядом.
Вася немного помолчал. Поднял глаза от земли и сказал:
- Человек может делать добро другим людям, если он этого хочет и если у него доброе сердце.
Делать добро легче, чем быть доброжелательным. Ты, Яков, тоже можешь делать добро. Почему бы тебе, здоровому человеку, не делать добро своим одиноким односельчанам, если бы ты понимал этому цену. Я делаю добро своим сердцем, потому что больше у меня ничего нет. Это мой долг, - усмехнулся Вася. Многие хотят делать добро, но не делают, а зло, которого не хотят, делают. Человек живёт на грани добра и зла. Ты выбери добро и попробуй старому человеку хоть один раз сделать хорошее. Жизнь коротка и полна греха. Найди ты в своей душе место добру. Человеческое сердце подобно морю. Как в море неисчислимо рыбы, так и в твоей душе неизмеримо доброжелательности. Загляни в своё сердце, Яков.
Я, видишь, еду на Валаам. Нашёл там место своей жизни, надо только подождать, пока освободится. Буду отмаливать грехи своего рода. Добро приходит поздно, но оно всё равно добро, - закончил Вася разговор и пошёл топать по деревне.
Яков и женщины улыбались.
Однажды Вася долго сидел у нас. Рассказал о грешной жизни своей матери. А под конец сказал обиженным голосом деду:
- Мать мне грешную кровь оставила в наследство.
Но я закончу свой несчастный род, я последний, мной завершится род Куйкиных. Поклялся на могиле отца и матери, что буду отмаливать все грехи рода Куйкиных, пока буду жив.
- Нет у тебя грехов. Не виноват, праведная душа. Откуда в тебе грехи? Нет греха от добра, - сказал дед.
Дед взглянул на противоположный берег реки Олонки, чтобы увидеть разваленный дом Куйкиных, который дополнял Васин откровенный рассказ о своём роде. Раньше относительно семьи Вася всегда был скрытным. Но на этот раз за обещанный путь на Валаам открыл своё сердце, хотя в мыслях ещё стыдился. Эти думы давили его сердце, и их надо было открыть. Открыл это, понятно, получив благословение батюшки Кунильской церкви.
Уже перед самым отправлением Васи у нас, у мальчишек, проросло своё чувство. Васи не будет среди нас. Мы решили все проводить Васю до автобусной остановки, которая была как раз перед сельсоветом. У каждого из нас был в кармане подарочный рубль.
Председатель совета наставил Васю тёплыми дружескими словами, похвалив нашу карельскую власть. При прощании у него навернулись слёзы. Он обнимал нас всех и шептал нам:
- Делайте больным и одиноким людям хорошее.
Получите от жизни доброе сердце.
Только теперь во время провожания Васи пришли на память первые уловки в нашем доме. Становилось стыдновато. Было ведь, что вначале встречал я калеку Васю достаточно холодно. Он мешал нам в наших мальчишечьих делах. Однако он никогда не укорял меня тем, что помогал деду в домашних делах. Он часто говорил деду, как и другим:
- Пётр Васильев, ты приляг, отдохни немного, а я принесу дров для плиты и поставлю тёте Ире на обед самовар кипятиться.
Меня тоже звал: "Иди, Коля, на улицу к мальчишкам, я присмотрю за дедом".
Только теперь, когда он собирался уйти из нашей деревни в дом престарелых, я почувствовал тёплую и доброжелательную каплю в себе самом и мальчишках.
Однако из моего сердца, не гладя на мнение других, поднялось своё слово. Относительно тёмной, непривлекательной внешности, разговоров могу сказать: "Вася был правильный человек, в отличие от некоторых ильинских избалованных и высоко оценённых, чистеньких и себялюбивых людей, которые ненавидели и высмеивали его. Был для них Вася плохим, угрожающим заразиться человеком".
Во время проводов Васи случилось так, что прежние стыдноватые чувства потрясли меня. Поднялись из кармана горстью добытые рубли, и я сначала обнял Васю. Потом долго махал рукой вслед автобусу.
Повернулся домой. Шагая к избе, ощутил в себе маленькое пятнышко доброжелательности, которое Вася посадил мне в сердце своими сказками, притчами, помощью. По поводу отдельных осуждений у меня укрепилась своя мысль - Вася был доброжелательный человек, у него было доброе сердце, по сравнению с некоторыми, стыдящимися его, сторонящимися, гордо поглядывающими поверх него.
Пришёл в избу, сказал деду:
- Вася ушёл

Были оба в хорошем настроении.
- Воля власти, стремление и работа дают нам уверенность в будущей жизни и добрые мысли, что такие, как Вася, калеки и одинокие, старые, слабоумные люди не будут побираться по деревням, собирая подаяние.