Nu ku leikatah
Livvi
Syamozero
Nu ku leikatah da sit lopeh leikoamine enämbi jo ei ole, kai leikatut roih, sit posledn’ois peldoizes sis jätetäh randaine leikoamattah, sit sanotah: Pyhällän parran jätämmö.
Sit parran minä vie proobuičin toizel čirpil.
— Sit et uskonuh?
— Ga minä en ni duumainuh, što leikkoav.
L’on’a kieldi: "Ei pie koskie, pideli aijembah probuija oppie tädä sinun čirppii, a nygöi, — sanou, — Pyhällän ei pie."
"Vähäizen leikkoan, opittelen" — sanoin, opin ongo hyvä, terävy se hänen čirppii.
Vijäldinhäi nečis, ijän kaikken tunduu, muga neče leikkavui äijäl.
Vot se: Pyhälläl pardoa älä koske.
Jätettih gu Pyhälläl, anna se on Pyhälläl.
Vot se mustellah, da se on tozi.
Ну, как сожнут
Russian
Ну, как сожнут, и как жатва закончится, всё сожнут, на последнем поле оставят несжатым краешек, потом говорят: оставим бороду святого Ильи.
Потом я эту бороду ещё пробовала другим серпом.
— Не верила?
— Так я и не думала, что отрежет.
Лёня запретил: "Не надо трогать, надо было раньше попробовать твой серп, а теперь, — говорит, — святого Ильи не надо".
"Немного пожну, попробую", — сказала, попробую, хороший ли, острый ли его серп.
Как провела здесь, всю жизнь чувствуется, так сильно порезалась.
Вот это: бороду у святого Ильи не трогай.
Если оставили святому Илье, пусть будет у святого Ильи.
Вот это вспоминают, и это правда.