Kis-kas, kaz’iz’en’i
        
        
        карельский: собственно карельское наречие
                
Толмачевский
                
      
             – Kis-kas, kaz’iz’en’i,
 Mis’s’ä šie kävel’iit? 
 – Šuolla i mailla,
 L’eveil’l’ä uwl’ičoilla,
 Pit’il’l’ä slobodoilla. 
 – Mid’ä šie n’äit? 
 – N’äin mie kir’ikös’t’ä
 kakkaralla katetus’t’a,
 kolaččuzella lukutus’t’ä. 
 Pur’iin mie kolaččuzen,
 Män’iin mie kir’ikközeh,
 Pappin’e papattaw:
 Šil’mäzet jiäd’eizet,
 Käd’yzet pabuzet,
 jalgazet hernehyöt. 
 Pappie mie vaššalla – 
 pappi puhkei paššalla. 
 D’iekkunua mie kangella – 
 D’iekkuna uid’i hangella, 
 Ponomar’i bron’i, 
 aivomma zvon’i. 
 (Kaikki).   
      
            
 
                       
            
            
            
        Кис-кас, кошечка
    
        русский
    
      
        – Кис-кас, кошечка, 
 где ты ходила? 
 – На болоте и на землях 
 по широким улицам, 
 по длинным слободам. 
 – Что ты видела? 
 – Видела я церквушку, 
 блином покрытую, 
 калачом запертую. 
 Перекусила я калачик, 
 вошла я в церквушку, 
 попик бормочет:
 глазки – стекляшки, 
 ручки – бобы, 
 ножки – горошинки. 
 Попа я веником – 
 попа забрал понос. 
 Дьякона я палкой – 
 дьякон удрал на снег (‘на наст’), 
 пономарь-ворона, 
 пораньше звони. 
 (Все).