Kui hebuo val'l'astettih
карельский: ливвиковское наречие
Новописьменный ливвиковский
Puuttuu erähän kerran Kindahan kyläh matkalaine, briha muailmal kävelijy, äijän midägi on nähnyh. Astuu huondeksel kyläl, kuulou sarual iänen. Kačahtahes sinne, ga mužikat kahtei hebuo pletil perretäh: — Miksebo hebuo jo huondekses perratto? kyzyy. — A tahtommo val’l’astua, ga nikui ei mene val’l’ahih! Kaččou briha, ga val’l’ahat — länget da homuttu da muut — vuarnas riputah. Otti häi länget da kai, val’l’asti hevon da sanou: — Ajakkua, kunne pidäy. Mužikat ihastuttih, davai passiboimah brihua. A häi ielleh lähti pihua myöte — mi neče interesnoi kylä on
Как лошадь запрягали
русский
Проходил как-то мимо Киндасова парень. Много он походил по белу свету, много повидал и удивить его чем-либо было трудно. Рано утречком идёт он околицей, слышит — в одном сарае шум. Заглянул — а там два мужика лошадь плетью хлещут. — За что это вы лошадь с утра раннего бьёте? — спрашивает он. — Да вот запрягаем её, а она никак не хочет вдевать хомут и дугу. Глянул парень, а вся упряжь — и хомут, и дуга — на стене, на гвоздике. Взял он упряжь, запряг лошадь и говорит: — Езжайте куда вам надо. Мужики обрадовались, как только не благодарили его. Парень подивился, пошёл дальше по улице: посмотреть, что за чудная деревня такая.