D'oočk'aine i pakaine
        
        
        Veps
                
Central Eastern Veps
                
      
             Elotihe ukoine da akaine. 
 
 Ukuu oli tütär dai staruhau oli tütär. 
 
 Ii rodnšjad molembil': staruhau ičeze tütär, a ukuu ičeze. 
 
 Hö ühthide-ki. 
 
 Staruh ii navedn'u ukon tütärt nikut, otab da käskeb veda mecha:
 – Ve, sanub, – mecha, uk, da ve sabran pähä, laske hän kül'mehtub. 
 
 Nece ukoine sabran pähä vei i gät’ sinna alastita. 
 
 A vilu ningine, pakaine. 
 
 Pakaine tuli da ümbri g'oksendob da:
 – D'oočk'aine, vilu ali läm? 
 
 – Vilu, deduško, vilu. 
 
 Hän tači valencaižed hänolo sinna. 
 
 Potom möst küzui:
 – Kül'mid' ali ed? 
 
 – Kül'min'. 
 
 Tači püuižen. 
 
 Möst tuli da küzui:
 – Kül'mid' ali ed? 
 
 – Kül'min'. 
 
 Tači paikan sinna hänolo. 
 
 Möst küzui:
 – Kül'mid' ali ed? 
 
 – Kül'min'. 
 
 Hän tači alaižed hänolo. 
 
 Hän sädat’ necen d'oočk'aižen. 
 
 No, d'oočk'aine ön magaz’. 
 
 Homesuu nuuz’ staruh:
 – Mäno, uk, otmaha d'oočk'ašt’, kül'mehtunu om g'o, to luhudod, hot’ kopakam. 
 
 A d'oočk'aine sänuze siga. 
 
 Sabran päs, käub naku eläbaine. 
 
 Ot’ uk, regudelo ištut’ ningiman ani bajarinaižen. 
 
 – Oi, minun tütär-ki laske sädase, - staruh sanub. 
 
 Uk ičeze tütren toi kodihe, a staruhan tütren vii sabran pähä sinna, lend’ da gät'-ki. 
 
 Pakaine tuli dai: 
 - D'oočk'aine, kül'mid' al’ ed? 
 
 – Žab suhu! 
 
 No, hän nimida ii annu. 
 
 Möst tuli pakaine: 
 - D'oočk'aine, kül'mid' al’ ed?» 
 
 – Žab suhu!» 
 
 Sihesai käui, «žab suhu» sanel’, sanel’. 
 
 Pakaine hänolo nimida annu ei. Da kül'mehtoit'-ki. 
 
 Ö proidi. 
 
 – Mäno, to minun d'oočk'aine, sädnuse om. 
 
 Ukoine mäni, ka d'oočk'aine kül'mehtunu sabran pähä. 
 
 Necen kokočaižen ot’ da havadoho pani da regudon vedab kodihe. 
 
 Püudho tuli, koirad nuttas: 
 - Hau, hau, ukon tütär tuli kuudas da hobedas, a staruhan tütruu lud havados vedotas.  
      
            
 
                       
            
            
            
        Девочка и Мороз
    
        Russian
    
      
        Жили старик со старухой. 
 
 У старика была дочь, да и у старухи была дочь. 
 
 Для обоих неродные: у старухи своя дочь, а у старика своя. 
 
 Они сошлись. 
 
 Старуха невзлюбила дочь старика и велит отвезти в лес:
 – Отвези, – говорит, – в лес, старик, да подними на стог, пусть она замерзнет. 
 
 Старик отвез ее на стог и оставил там раздетую. 
 
 А холод такой, мороз еще. 
 
 Пришел Мороз, вокруг бегает да:
 – Девочка, холодно или нет? 
 
 – Холодно, дедушка, холодно. 
 
 Он бросил ей туда валеночки. 
 
 Потом опять спрашивает:
 – Замерзла ты или нет? 
 
 – Замерзла. 
 
 Бросил он шубку. 
 
 Опять пришел и спрашивает:
 – Замерзла или нет? 
 
 – Замерзла. 
 
 Бросил он ей туда платок. 
 
 Опять спрашивает:
 – Замерзла или нет? 
 
 – Замерзла. 
 
 Бросил он ей туда варежки. 
 
 Одел он эту девочку. 
 
 Ну, ночь проспала девочка. 
 
 Утром встает старуха:
 – Иди, старик, возьми девочку, замерзла она уже, привези, хоть косточки закопаем. 
 
 Поехал он туда на санках брать девочку. 
 
 А девочка там одета, на стогу, живехонькая. 
 
 Взял старик, посадил ее на санки как барыню. 
 
 – Ой, пусть и моя дочь оденется, – старуха говорит. 
 
 Старик свою дочь привез домой, а старухину дочь отвез на стог, поднял туда и оставил. 
 
 
 Пришел Мороз:
 – Девочка, замерзла или нет? 
 
 – Жаба тебе в рот! 
 
 Ну, он ничего не дал. 
 
 Опять пришел Мороз:
 – Девочка, замерзла или нет? 
 
 – Жаба тебе в рот! 
 
 До того доходил, а она ему все «жаба в рот» говорила, говорила.. 
 
 Ничего он ей не дал. Да и заморозил. 
 
 Прошла ночь. 
 
 – Иди, привези мою девочку, уже одета она. 
 
 Старик пошел, так девочка замерзла на стогу. 
 
 Эту «кочерыжку» он взял, положил в мешок и на санках везет домой. 
 
 Едет по полю, собаки лают:
 – Гав-гав! Дочь старика приехала в золоте да серебре, а кости старухиной дочери везут в мешке.