VepKar :: Texts

Texts

Return to list | edit | delete | Create a new | history | Statistics | ? Help

Sada jänöid

Sada jänöid

Livvi
Vedlozero
Vot hyvä-horošo. Oli ennen sie neidine. Neiisti, neiisti, i kohtustui. Kohtustui, kohtun kandoi i sai poigulapsen. Sai lapsen i kazvattaw sidä poigoa. Kazvoi se poigu suwrekse miehekse, d’ongoi rubei saldatakse pädömäh. Nu vot, hyvä-horošo, kučuttih händäh prijomah. Meni prijomah i händy priimittih. Häi sie sluwžiw kaksikymmen viizi vuottu. Tulow kodih työändyaigu i händy työtäh kodih.

Nu vot, hyvä-horošo, lähti häi kodih matkah, eigo ole d’engua, eigo midä. (A kaksikymmen viizi vuottu sluwži saldattannu)! Häi jo kaksikymmen viizi kilometrii astui kodih päi vi̮idumaičči: "Kačos, kaksikymmen viizi vuottu sluwžiin saldattannu, a soarii nähtä ei puwttunuh, nygöi lähten soarii nägemäh". I keändyi järilleh. Nu vot, hyvä-horošo, häi jo soarin dvorčan vorottoih peäzi. Sie seizow dežurnoi saldattu i kyzyw:
Midä tulet tänne?

Tulen, – sanow, – sidä, kaksikymmen viizi vuottu sluwžiin saldattannu, a soarii nähtä ei puwttunuh, tuliin soarii nägemäh.
Saldattu andoi hänel kaksi nomeroa i sanoi:
Mene nämii nomeroi myö.


Saldattu meni ielleh, ga sie syväinuksitoine dežurnoi. Kyzyw:
Midä tuliit tänne?

Tuliin, – sanow, – soarii nägemäh. Kaksikymmen viizi vuottu sluwžiin, a nähtä ei puwttunuh, a nygöi d’o kaksikymmen viizi kilometrii kodih päi astuin i järilleh keänyin.
Nu, hyvä-horošo, toine dežurnoi nevvoi händy, sanow:
Mene nämih uksih, siit komnatas on soari.


Häi meni komnattah, soari oli kois. Nu, hyvä-horošo, häi meni sinne i soarin kel zdorofkaiččih. Soari kyzyw hänel:
Nu midä, služiivoi, tuliit?

Häi vastai:
Vot, soari, – sanow, – tuli minun kodih työnändyaigu i työttih.
D’o kaksikymmen viizi kilometrii astuin kodih päi i juohtui mieleh: midä liennen elänyh (voažnoi zoakkun on, ni midä ei pie propustie, kai pidäw panna), kaksikymmen viizi vuottu česno sluwžiin, ni miittumoa zamečaaniedu ei olluh, a soarii nähtä ei puwttunuh, nygöi tuliin nägemäh!
Soari hänel käil peäh pläkkäi, sanow:
Molodec, služivoi, ku tuliit nägemäh!


Nu vot, hyvä-horošo, soari hänen jaksatti, hyvih sobih šuoritti, andoi kuldaizet čoasut i kaksikymmen viizi rubl’oa d’engoa dorogah. Lähti häi niijen kel kodih. Astui, astui kodih päituli linnas läbi astuo. Ugodih hänel vastah toine tuttavu hengi. Hyö azetuttih sih paginal. Sil keskie ikkunas kačahti ylen čoma neidinekupsan tytär. Hänel tuli sana suws peästeä, sanow:
Minä nečen neidizen.


Neidine hänen paginat kuwli, juoksi toattah luo i sanoi, midä kuwli. Kučuttih händäh kupsan kodih i ruvettih doprossimah:
Midä nenga löwhkiit da midä nenga pagiziit?

Häi vastai heile:
Kudai puwtui paista, ga sidä et järilleh taboa!

Kupsu sanow sil saldatal:
Nu ku pagiziit, ga annan nygöi sinul zadoačan: ku spolnie et voine, ga tyrmäh dorogu dai peä menöw poikki!


Häi duwmaiččow: "Kačos, kaksikymmen viizi vuottu saldattannu sluwžiin, česno, hyvin, a nygöi puwtui peä pois leikattavakse". Nu hyvä-horošo, häi kyzyw kupsal:
Nu miittuonbo zadaanien annatto?

A annammo sada jänöidy paimendettavakse, illal ku oldas kai kois!

Nu, hyvä-horošo, avatah kon’ušin uksi, työtäh sada jänöidy, i net ken kunnegihušku. Saldattu se menöw meččäh, ga ni yhty jänöidy ei näi. Häi rubei itkemäh, a iče aivin kaččeleh: eigo hos kus viwhkahtazih hos yksi jänöi! Nu vot, hyvä-horošo, häi itki, itki, tulow harmai starikkaine hänen edeh:
Midäbo, služivoi, itket?
kyzyw hänelleh.
Itkie, – sanow, – annah minul: oliin minä neidizen poigu, kazvoin i otettih minuw saldatakse. Kaksikymmen viizi vuottu sluwžiin česno, hyvin, ni mittumoa zamečanijoa ei olluh. Työttih minuw kodih. D’o kaksikymmen viizi kilometrii astuin kodih päi, ga juohtui mieleh, ku soarii nähtä ei puwttunuh. Minä otiin i keännyin järilleh soarii nägemäh. Soarii nähtä puwtui. Soari minul andoi uwvet sovat peäl, kaksikymmen viizi rubl’oa d’engoa i kuldaizet čoasut. Lähtiin kodih linnoa myö matkoamah, ugodiimmokseh parahitteh kupsan ikkoin al pagizemah. Kupsan ikkunas, kačon, seizow ylen čoma da hyvä neidine, kupsan tytär. Minä sil tuttaval sanoin, što, minä nečen neidizen. Kupsan tytär kuwli minun paginan i sanoi toatalleh. Toattah kučui minuw i kyzyi: "Mikse nenga pagiziit"? Minä hänel sanoin: "Nygöi kudai puwtui sanuo, ga järilleh et taboa"!

Starikkaine kuwndeli hänen paginat i andoi hänelleh torvenlulletin i sanoi:
Älä, služivoi, itke, jänöit kai roih kodih.
Mene kon’ušin pihah i lulleta, dai kai jänöit tullah kodih. Roih sinul ostajat, što ni kui et peäze, i hos myönnet, ga olgah jänöi hos kivel sydämez, ga lullettahuw tulow sih!

Lähti starikku eäres. Tuli ildu. Häi meni kon’ušin pihah i lulletti. Kai sada jänöidy tuldih i mendih kon’ušših. A kupsan tytär se ugodih pihal. Häi nägi kui paimoi tuli kodih, i kai jänöit tuldih. Häi meni toattah luo i sanoi:
Paimoi d’o tuli, i kai jänöit tuldih!

Menes, tytär, luve, ollahgo kai sada jänöidy kois.
Tytär meni, lugi, tuli i sanoi ižäle:
Kai ollah kois!


Saldattoa sidä työtäh i tossupeän paimendamah jänölöi. Peästetäh jänöit kon’ušiz, ga net mene tiije kunne hušketah. Häi menöw jälles meččäh, buite kui paimendamah. Päivän sie ildassah on, illal tulow kon’ušin pihah, lullettaw, i jänöit kai sih tullah. Kupsan tyttäret sie ugoditahes pihal i viijäh viesti:
Meijän paimoi tuli.


Kupsu työndäw kaksi tytärdy i akan lugemah, ollahgo kai jänöit. Lugietah, ga kai ollah. Nu händy työtäh vie kolmandennu päivän paimendamah. Kupsu työndäw tyttären jänöidy ostamah, sanow:
Ottakkah min tahto, täwdyw d’engoa, vai osta!

Meni kupsan tytär meččäh paimoin luo i rubei ostelemah. Paimoi ni mil ei myös, sanow:
Kaksikymmen viizi vuottu česno sluwžiin soaril, ni miittumas zamečanijaz en olluh, ga nygöi peädy menettämäh en rubie.

A neidine prižmiw:
Myö dai kai siit!

Jälgimäi saldattu sanow:
Myön, ku iččiedäs kerran andanet da sada rubl’oa d’engoa.


Kupsan tytär i soglassih. Andoi sada rubl’oa d’engat, dai iččiedäh andoi, i otti jänöin. Jänöin hyvin ploat’an helmah krieppi i lähti kodih. A paimoi meččeä myö siiriči hänes juoksi i enne kupsan tytärdy meni kon’ušin pihal i lulletti. Käi jänöit tuldih sih, i se myödy jänöi kai ploat’at revitti i tože tuli sih. Tuli kupsan tytär kodih, ga toattah i kyzyw:
Puwtuigo jänöi ostoa?

Puwttuwgo! Toas miehes et osta, vai yhty lugow, što "kaksikymmen viizi vuottu soaril česno sluwžiin, ga nygöi peädy menettämäh en rubie" – sanow tytär toatalleh, a sidä ei sano, što osteli jänöin.

Händy työnnetäh kolmandennu päivänny paimendamah. Toas työndäw toizen tyttären, vanhemban, ostamah, sanow:
Ottakkah min tahto, vai jänöin myögäh!

Meni meččäh, ga jänöit kai hänes, saldatas ymbäri ollah. Rubei ostelemah. A paimoi sanow:
En myö, kaksikymmen viizi vuottu soaril sluwžiin česno, a nygöi peädy menettämäh en rubie!

Neidine sanow:
Meile pidäs lähtie ulgomail gostih, a jänöitä ei laskieta, kallishuovis, a soaha pidäw!

Osteli, osteli, jälgimäi saldattu sanow:
Nu peä i mennöw, ga ku andanet kaksi sadoa rubl’oa d’engoa i kaksi kerdoa iččiedäs, siit myön!


Hyö mugai laittihes. Neidine jänöin osti, ploat’t’ah kierii i lähti kodih. Opad’ paimoi juoksow kodih bokači i kon’ušin pihal lullettaw. Kai jänöit sih kerävyttih, a se myödy jänöi kaiken ploat’an revitteli i tože sih tuli. Meni tytär kodih, ga hänel kyzytäh:
Saidgo ostoa?

Ohoh, – sanow neidine, – toal miehel etto osta! Vai sidä lugow, što "kaksikymmen viizi vuottu soaril česno sluwžiin, a nygöi peädy menettämäh en rubie"!

Työtäh vie paimenih eräs päivy händy sinne. Kupsu työndäw oman emändän jänöidy ostelemah. Menöw emändäh meččäh i ostelow, kaikelleh kielastelow, sanow:
Ulgomail pidäw lähtie gostih, a jänöitä ei laskieta sinne: huoviskallis, a jänöi pidäw soaha!

A saldattu sanow:
Kaksikymmen viizi vuottu sluwžiin česno, ni miittuos zamečanies en olluh, nygöi, kačo, jänöin täh peädy menettämäh en rubie!

Kiistettih, kiistettih, jälgimäi saldattu sanow:
Ku kolme sadoa rubl’oa d’engat andanet, da kolme kerdoa iččiedäs, siit myön!


Nu mugai loaittihes. Kupsan akku jänöin osti, ferezih krieppi i lähti kodih. Paimoi bokači kodih juoksi, kon’ušin pihal łulletti, i kai jänöit sih kerryttih, dai myödy jänöi ferezin revitteli i sih tuli. Tulow kupsan emändy kodih, kupsu i kyzyw hänel:
Saidgo jänöin ostoa?

Midä soaw! Toas miehez ni huogehel, ni kallehel et soa, vai sidä lugow, što "kaksikymmen viizi vuottu pravval sluwžiin, ga nygöi-taki jänöin täh peädy rubie menettämäh"!

Erähän peän lähtöw iče kupsu jänöidy ostamah. Nowzow Zerkal hevol selgäh i lähtöw paimoilluo meččäh. Menöw i kaikkeh loaduh ostelow, a toine ni mil ei myö, sanow:
Kaksikymmen viizi vuottu pravval sluwžiin, jänöin täh, kačo, nygöi peädy menettämäh en rubie!

Torguittihes, torguittihes, jälgimäi saldattu sanow:
Ku kuwzi sadoa rubl’oa andanet da Zerkan hevon roadanet, siit myön, hos peä i mennöw.


Kupsu duwmaččow: "Eihäi, ken teä näi, eigo tiije, a soan jänöin da paimoin hävitän". Osti jänöin, andoi dengat i roadoi Zerkan. Kupsu krieppi jänöin iččeh polih, nowzi hevol selgäh i lähti ajamah kodih. Ajaw astuttaen hyväs mieles, ku jänöin sai. Paimoi juoksow kodih enne händy, lullettaw i kai jänöit kerävyttih sih. Myödy jänöi revitteli kupsal kai sobien polat, peäzi eäreh i tože tuli sih. Meni kodih kupsu, ga emändy kyzyw:
Saidgo ostoa?

Midä, – sanow, – kupsu, – toas miehes ei soa ni kel ostoa, ni teil, ni minul!

Siit vie keskenäh ruvetah tolkkuimah, mih loaduh saldattu hävitteä, paimenduksel ku ei voidu. Kereäw kupsu suwren boalun. Istutahes kaikin stolah. Siit istuw kupsan emändy, iče kupsu, kaksi hänen tytärdy i muwt gost’at. Istutetah saldattoa čuppuh i annetah hänel tyhjy hoavo. Kupsu sanow hänel:
Tämä hoavo täwzi pideäw sanuo zoakkonoa!


Rubiew saldattu sanomah zoakkonoa. Nu hyvä-horošo, ottaw ezmäzikse iččeh elaijan:
Vot, – sanow, – sluwžiin kaksikymmen viizi vuottu soaril hyvin, česno.
(I kaiken soarnan sanow uvvessah). Nu i rubein minä jänölöi paimendamah. Yhtenny piän tuli nuori neidine jänöidy ostelemah.
Iče ozuttaw nuorembah kupsan tyttäreh i sanow:
Vot ku sinä!
i sanelow kaiken sen jänöin osteluksen.

Tossu piän tuli toine neidine jänöidy ostelemah, – iče ozuttaw vahnembah kupsan tyttäreh i sanow:
Vot sinä, ku sinä!

I tože sanelow kaiken sen dielon. Kupsan perehel kaikel d’o veri kiehuw, a kupsu varoaw d’o jälgimäizen sanan sanondoa.

A kolmandennu piän tuli vahnembaine naine, vot ku sinä, – iče kupsan emändäh päi sormen oijendaw, – i ielleh sanelow sidä soarnoa.
Nelländenny peän tuli vahnembaine mužikku, pitkynenä, suwri mies, rožat leviet, ku sinä, ku sinä! ozuttaw kupsah.
Siit kupsu i sanow:
Ei pie enämbi sanuo, nygöi on d’o täwzi hoavo!

Saldattu i heitti saneluksen.

Boalu loppih i kupsu rubei saldatal čottoa andamah. Häi andoi hänel d’engoa i troikan hebuo, štobi̮ vai saldattu lähtis eäreh, ei ilmoittas kaikkie dieloloi oigieh. Saldattu meni kodih, nai i nygöi vie eläw bohatannu.

Minägi sie oliin. Minuw juotettih i vie viinua keräl annettih. Astun kodih d’oamoi myö, häilyn; tuli Dekin Miikkul vastah, kyzyw:
Kus, svoattu, tulet?

A oliin, velli, nengomas i nengomas svoad’bos, sie juotettih da vie keräl annettih viinoa.
A ongo vie viinoa?
On, velli, täs buti̮lku!
Davai juommo!
Davai!

Mollei humalzuimmo, d’o d’oamal rinnakkaih emmo synny astumah, d’o myödäikkäh astummo da ähkimmökseh. Siit yksi koavuimmo yhteh čurah d’oamoa, toine toizeh. Svoattu oli tarkku mies i häi ugodih mezipucčih, a minä pahoi ku näin, puwtuin tervupuččih. Magaimmo sie, magaimmo, kuni humalas oliimmo, a ku selgii peä, ga i nowziimmo eäres. Kačommo, ga svoattu kai miez, a minä tervas. Vetty lähel ole ei pestäkseh i davai myö toine tostu nuolemah. Minä nuoliin miet, a svoattu tervat, puhtahakse piäziimmö, äski puwtuimmo rahvahah, eiga ei laskiettus ni kunne.

(Nengoman soarnan lopun minä sanon, kos kuwndelii rubiew n’ukkumah, siit minä sidä n’ukkujoa i nimitän).

Сто зайцев

Russian
Вот добро-хорошо. Была там когда-то девушка. Девочила, девочила и забеременела. Забеременела, выносила бремя и родила ребенка, мальчика. Родила ребенка и воспитывает этого мальчика. Вырос он большим, стал мужчиной, уже и в солдаты ему пора. Ну вот, добро-хорошо, призвали его. Пришел на прием, и его приняли. Он там служит двадцать пять лет. Настало время вернуться домой, и его отправили домой.

Ну вот, добро-хорошо, отправился он в путь, домой, нет ни денег, ничего. (А двадцать пять лет прослужил солдатом)! Он уже двадцать пять километров прошагал в сторону дома и придумал: "Смотри, двадцать пять лет прослужил солдатом, а царя увидеть не довелось, теперь пойду на царя поглядеть". И повернул обратно. Ну вот, добро-хорошо, он уже к царским воротам добрался. Там стоит дежурный солдат и спрашивает:
Зачем идешь сюда?

Иду, – говорит, – за тем, двадцать пять лет прослужил солдатом, а царя увидеть не довелось, пришел на царя поглядеть.
Солдат дал ему два номера и говорит:
Иди по этим номерам.


Солдат пошел дальше, а там внутренние дверивторой дежурный. Спрашивает:
Зачем пришел сюда?

Пришел, – говорит, – царя повидать. Двадцать пять лет прослужил, и увидеть не довелось, а теперь вот двадцать пять километров в сторону дома прошагал и обратно вернулся.
Ну добро-хорошо, второй дежурный советует ему, говорит:
Зайди в эту дверь, в той комнате царь.


Он зашел в комнату, царь был дома. Ну добро-хорошо, он вошел туда и с царем поздоровался. Царь и спрашивает у него:
Ну что, служивый, зачем пришел?

Он отвечает:
Вот, царь, – говорит, – настало время мне домой идти, и отправили.
Уже двадцать пять километров прошагал в сторону дома и вспомнил: сколько я прожил (важная сказка, ничего нельзя пропустить, все надо сказать) – двадцать пять лет честно прослужил, никаких замечаний не было, а царя увидеть не довелось, теперь пришел поглядеть.
Царь его по плечу рукой хлопнул, говорит:
Молодец, служивый, что пришел повидать!


Ну вот, добро-хорошо, царь велел ему раздеться, одел в хорошую одежду, дал золотые часы и двадцать пять рублей денег на дорогу. Пошел он с этим домой. Шел, шел домойслучилось через город проходить. Попал ему навстречу другой человек, знакомый. Они остановились поговорить. В это время из окна выглянула очень красивая девушка, дочь купца. Он и промолвил слoвo, говорит:
Я эту девушку обесчещу!


Девушка услышала его разговор, побежала к отцу и рассказала, что слышала. Пригласили его в дом купца и стали допрашивать:
Почему ты так хвастаешься, почему так говоришь?

Он отвечает им:
Что сказано, того назад не воротишь!

Купец говорит тому солдату:
Ну, раз говорил, так теперь я дам тебе задачу, если не исполнишь, то прямо дорога тебе в тюрьму и голова с плеч!


Он думает: "Видишь, двадцать пять лет в солдатах прослужил честно, хорошо, а теперь моя голова будет отрублена". Ну добро-хорошо, он спрашивает у купца:
Ну, какое же задание дадите?

А дадим пасти сто зайцев, вечером чтоб все были дома!

Ну добро-хорошо, открыли дверь конюшни, выпустили сто зайцев, и те все кто куда разбежались. Солдат тот пошел в лес, так ни одного зайца не видит. Он заплакал, а сам все смотрит: не промелькнет ли где хоть один заяц! Ну вот, добро-хорошо, он плачет, плачет, появляется седой старичок перед ним:
Чего, служивый, плачешь?
спрашивает у него.
Плакать мне, – говорит, – есть из-за чего: был я сыном девушки, вырос и взяли меня в солдаты. Двадцать пять лет прослужил честно, хорошо, никаких замечаний не было. Отпустили меня домой. Уже двадцать пять километров прошел в сторону дома, да вспомнил: и царя увидать не довелось. Я взял да и повернул обратноцаря повидать. Царя увидеть довелось. Царь мне дал новую одежду, двадцать пять рублей денег и золотые часы. Пошел домой через город, случилось мне разговориться под окном купца. У окна, вижу, стоит очень красивая да хорошая девушка, дочь купца. Я своему знакомому сказал, что я эту девушку обесчещу. Дочь купца услыхала мой разговор и сказала своему отцу. Отец позвал меня и спросил: "Почему так говорил"? Я ему ответил: "Что теперь сказано, назад не вернешь".

Старик прослушал его речи и дал ему дудку, и сказал:
Не плачь, служивый, зайцы все будут дома.
Пойди во двор и дуди, и все зайцы придут домой. Будут у тебя покупатели, никак не отвяжешься, но если и продашь, так пусть зайцы будут хоть внутри камня, а как подудишь, будут тут!

Пошел старик прочь. Настал вечер. Он пришел во двор конюшни и подудел. Все сто зайцев пришли и зашли в конюшню. А дочь купца случилась во дворе. Она видела, как пастух пришел домой и все зайцы пришли. Она пошла к отцу и сказала:
Пастух уже пришел, и все зайцы пришли!

Поди-ка, дочка, сосчитай, все ли сто зайцев дома.
Дочь пошла, сосчитала, вернулась и говорит отцу:
Все дома!


Солдата и на второй день отправляют пасти зайцев. Отпустили зайцев с конюшни, а теподи знай, куда разбежались. Он идет следом в лес, будто пасет. Весь день там до вечера пробыл, вечером приходит во двор конюшни, дудит в дудку, и все зайцы тут как тут. Дочери купца тут были во дворе, и приносят весть [отцу]:
Наш пастух пришел.


Купец посылает двух дочерей и жену считать, все ли зайцы пришли. Сосчиталивсе тут. Ну, его отправляют еще и на третий день пасти. Купец посылает дочь зайцев покупать, говорит:
Пусть берет сколько угодно, хватит денег, только купи!

Пошла дочь купца в лес к пастуху и стала покупать. Пастух никак не соглашается продать, говорит:
Двадцать пять лет честно служил царю, никаких замечаний y не было, так и теперь голову терять не хочу.

А девушка не отступает:
Продай, и все тут!

Наконец солдат говорит:
Продам, если, отдашься да еще денег сто рублей дашь.


Дочь купца и согласилась. Дала сто рублей денег и сама отдалась, и взяла зайца. Зайца завернула крепко в подол платья и пошла домой. А пастух по лесу пробежал мимо нее, раньше дочери купца пришел во двор и задудел. Все зайцы пришли туда, и тот проданный заяц даже платье порвал и прибежал. Пришла дочь купца домой, а отец и спрашивает:
Удалось ли купить зайца?

Удалось ли! У этого человека не купишь, знай твердит одно, что "двадцать пять лет царю честно служил, так теперь не буду голову терять", – говорит дочь отцу, а того не говорит, как зайца покупала.

Его отправляют на третий день пасти. Опять [купец] посылает вторую, старшую, дочь покупать, говорит:
Пусть возьмет хоть сколько, только пусть зайца продаст!

Идет в лес, а зайцы все вокруг него, солдата. Стала покупать. А пастух говорит:
Не продам, двадцать пять лет царю служил честно, а теперь голову терять не буду!

Девушка говорит:
Нам надо бы поехать в гости за границу, а без зайца не пускают, дорого ли дешево, а достать надо!

Торговалась, торговалась, наконец солдат говорит:
А пусть пропадает голова, если дашь двести рублей денег и два раза сама отдашься, тогда продам!


Они так и сделали. Девушка зайца купила, в платье завернула и пошла домой. Опять пастух мимо нее пробегает домой и во дворе дудит. Все зайцы тут собрались, а тот проданный заяц все платье порвал и тоже прибежал. Приходит дочь домой и у нее спрашивают:
Купила ли?

Ох-ох, – говорит девушка, – у этого уж не купите! Только и твердит, что "двадцать пять лет царю честно служил, а теперь голову терять не хочу".

Еще там на один день его в пастухи отправляют. Купец посылает свою жену зайцев покупать. Приходит хозяйка в лес и торгуется, всячески обманывает, говорит:
За границу надо ехать в гости, а без зайца туда не пускают: дорого ли дешево, а зайца достать надо!

А солдат говорит:
Двадцать пять лет служил честно, никаких замечаний не получал, и теперь, смотри, из-за зайца голову терять не буду!

Спорили, спорили, наконец солдат говорит:
Если дашь триста рублей денег, да три раза сама отдашься, тогда продам!


Ну, так и сделали. Жена купца купила зайца, завернула в подол юбки и пошла домой. Пастух пробежал по лесу мимо нее, во дворе конюшни задудел, и все зайцы собрались, и проданный заяц юбку порвал и прибежал. Приходит жена купца домой, купец и спрашивает у нее:
Сумела ли зайца купить?

Сумеешь! У этого человека ни дешево, ни дорого не возьмешь, только и твердит, что "двадцать пять лет правдой служил так теперь-таки из-за зайца не буду голову терять"!

В один день идет сам купец зайца покупать. Садится верхом на лошадь и едет к пастуху в лес. Приезжает и по-всякому упрашивает продать, а тот ни в какую, не продает, говорит:
Двадцать пять лет правдой служил, из-за зайца, смотри, голову терять не буду!

Торговались, торговались, наконец солдат говорит:
Если дашь шестьсот рублей и кобылу Серку обработаешь, тогда продам, хоть и голову снимут.


Купец думает: "Никто ведь тут не увидит и не узнает, зато зайца получу и пастуха погублю". Купил зайца, отдал деньги и Серку обработал. Купец крепко завернул зайца в сбою полу, сел на лошадь и поехал домой. Едет шагом, на радостях, что зайца достал. Пастух прибегает домой раньше его, дудит, и все зайцы собрались тут. Проданный заяц разорвал у купца все полы, вырвался и тоже прибежал. Приходит купец домой, хозяйка и спрашивает:
Сумел ли купить?

Что, – говорит купец, – у этого человека никто не купит, ни вы, ни я.

Потом толкуют между собой, каким образом солдата погубить, раз в пастухах не удалось [погубить]. Собирает купец большой бал. Садятся все за стол. Тут сидит жена купца, сам купец, две его дочери и остальные гости. Сажают солдата в угол и дают ему пустой мешок. Купец говорит ему:
Ты должен рассказать сказок полный этот мешок!


Начинает солдат рассказывать сказки. Ну добро-хорошо, сперва начинает про свою жизнь:
Вот, – говорит, – прослужил царю двадцать пять лет хорошо, честно.
(И всю сказку рассказывает снова). И вот стал я зайцев пасти. В один день пришла молодая девушка зайца покупать.
Сам показывает на младшую дочь купца и говорит:
Ну вот как ты, как ты!
и рассказывает про всю покупку того зайца.

На следующий день пришла вторая девушка покупать зайца, – сам показывает на старшую дочь купца и говорит:
Вот ты, как ты!

И тоже рассказывает все это дело. У семьи купца у всех уже кровь кипит, а купец заранее уже боится последних слов солдата.

А на третий день пришла женщина постарше, – вот как ты, – сам на жену купца пальцем показывает.
И дальше рассказывает эту сказку.

На четвертый день пришел мужик постарше, длинноносый, высокий мужчина, лицо широкое, как ты, как ты! показывает на купца.
Тут купец и говорит:
Не надо больше говорить, уже полон мешок!

Солдат и перестал говорить.

Бал кончился, и купец стал давать солдату расчет. Он дал ему денег и тройку лошадей, только чтоб солдат уехал прочь, не рассказывал бы все, как было дело. Солдат уехал домой, женился и теперь еще живет богато.

И я там был. Меня напоили и еще с собою вина дали. Иду домой по тракту, качаюсь; идет Деккуев Мийккул навстречу, спрашивает:
Откуда, сват, идешь?

А был, братец, на такой-то и на такой свадьбе, там напоили, да еще с собой вина дали.
А еще есть ли вино?
Есть, братец, вот бутылка!
Давай выпьем!
Давай!

Оба опьянели, уже на дороге места мало для двоих, уже друг за другом идем да кряхтим. Затем свалилисьодин по одну сторону тракта, другой по другую. Сват был меткий мужик и упал в бочку с медом, а я, как плохо вижу, попал в бочку со смолой. Спали там, спали, пока пьяные были, а как голова прояснилась, так и встали оттуда. Глядим, так сват весь в меду, а я в смоле. Воды поблизости нет помыться, и давай мы друг друга лизать. Я вылизал мед, а сват смолу, стали чистыми, только потом попали к людям, а не то не впустил бы нас никто.

(Такой конец сказки я говорю, когда слушающий начинает дремать, я потом этого задремавшего и называю).