Pyhänpeen seičče Kindahan mužikkoo
        
        
        карельский: ливвиковское наречие
                
Тулмозерский
                
      
             Pyhänpeen seičče Kindahan mužikkoo kerävyttih yhteh taloih poroven’kal. D’engat kerättih. Kerättih, čekkizeh täydyi. Čekkine juodih, istutah. 
 
 Akku tuli pertih:
 – Midäbo istutto, – sanoo, – mužikku-raškat, nygöi pyhänpeen? 
 
 – A vuotammo, – sanoo, – konzu humal lähtöö. 
 
 Čoossu istutah, toine, kolmaz... 
 
 – A midäbo, – sanoo, – sinä itket nygöi? 
 
 – A itken, – sanoo, – humalduin, ken nygöi kevääl n’akkozet kylvännöö? 
 
 A dielo oli pokrovoo vaste.   
      
            
 
                       
            
            
            
        [Киндасовцы опьянели]
    
        русский
    
      
        В воскресенье семеро киндасовских мужиков собрались в одном доме, устроили складчину. Деньги собрали. Собрали, хватило на чекушку. Чекушку выпили, сидят. 
 
 Баба зашла в избу:
 – Чего, мужички, – говорит, – сидите тут в воскресенье? 
 
 – А ждем, – говорят, – когда хмель пройдет. 
 
 Час сидят, второй, третий... Хмель не проходит. 
 
 – А чего ты, – говорит [один], – плачешь-то? 
 
 – А плачу, – говорит, – захмелел, так кто же за меня репу весной посеет? 
 
 А дело было под покров.